Tek kada nam se telo razboli, spremni smo sve da učinimo ne bi li ozdravili. A kada nam duša oboli, često toga nismo ni svesni. Čovek koji radi na sebi i čisti svoju dušu, često izbegava nesreće koje su mu bile predodređene, a da toga nije ni svestan. Nismo svesni jedne velike istine – da razvijajući ljubav prema Bogu i životu, ne samo da postajemo istinski srećni, već i popravljamo svoj karakter, a samim tim – sudbinu i zdravlje. Biti fizički zdrav podrazumeva prethodno duhovno ozdravljenje, a do njega dolazi kada nam ljubav prema Bogu postane najsvetija stvar u životu. Pre nego što neko bude u stanju da pomaže drugima, prvo je neophodno da pročisti samoga sebe. Ako se molite za drugoga, a prethodno niste sebe uravnotežili, preuzećete sve njegove «prljavštine» na sebe. U molitvama se treba obraćati Bogu tako da sve individualne vrednosti postanu samo sredstvo ili put koji treba da pomogne da se ljubav prema Bogu još više razvije i oplemeni.

Sa duhovnog, suptilnog plana gledano, a bez obzira na svu različitost u pogledu spoljnih manifestacija, sve bolesti nastaju iz istog izvora. S toga ne treba da iznenadi to što je uzrok npr. steriliteta i onkoloških oboljenja – jedan te isti. Uopšte uzevši, rak je bolest tuge. Utučenost, nezadovoljstvo sobom i sudbinom skoro uvek se završava onkološkim oboljenjem. Takvim bolestima su prvenstveno skloni duhovni ljudi, zbog toga što žale za prošlošću, kritikuju nedostatke drugih i ne prihvataju svet onakvim kakav jeste. Da bi čovek mogao da živi istovremeno i od materijalnih i od duhovnih vrednosti, potrebno je da, pre svega, živi s ljubavlju.

Osnovni problem današnjeg, savremenog čoveka, sastoji se u poimanju dobra i zla. Životne „terazije“ u stalnom kolebanju i težnji ka ravnoteži. Budimo dobri, da nam bude dobro; ne budimo zli, da se ne bismo mučili; ne zavidimo – da ne bismo patili; duševne su i telesne muke koje čovek stvara samom sebi. Temelj ličnog mira jeste poverenje u život. Treba verovati u život, u to da trenutno zlo donosi i neko dobro. Shvatimo da je naš život takav kakav jeste, da bismo našli smisao u njemu. Ta i takva pomirenost donosi duševno i telesno zdravlje.

I uopšte, vrlo je važno kako se ljubav pokazuje, kako ljudi jedan drugom pokazuju ljubav. U tom pogledu se ljudi veoma razlikuju. Nevolja je kada se u tome ne slože, kada ljubav za jednog znači nešto drugo, a za njegovog najbližeg nešto treće. Život je užasno komplikovan, a mi smo tako mali, da nekada i ne upoznamo onoga ko ima tako dijametralno suprotno mišljenje od našeg – a, tačno. Mnoge stvari suprotne našem mišljenju su tačne. Vidimo ih na svoj način, čak i u razno doba života istu stvar gledamo drugačije. Treba uživati u novostečenim saznanjima. Uživanje i jeste zadovoljstvo, prepuštanje zadoljstvu koje za svakog predstavlja nešto drugo. Za nekoga je zadovoljstvo da sedi i gleda u zelenilo, a za nekoga da se izloži velikom uzbuđenju, riziku.

Srednjovekovni čovek je bio mudar. Bolest je shvatao kao rezultat nesporazuma sa sopstvenom ličnošćcu. Zato se okretao sveštenicima i mudracima. Ali, umeo je i da osluškuje vlastiti organizam, njegove biološke alarme i duhovno – duševno stanje. Ukoliko nakon snažnog, recimo, emotivnog stresa oseti fizički poremećaj, odnosno oboljenje, umeo je da shvati tu vezu. Pa kako je, ako ne na taj način, srce postalo simbol ljubavi!