U poslednjih nekoliko decenija beleži se dramatični porast autoimunih bolesti, tako da danas postoji blizu 100 različitih bolesti koje se kvalifikuju kao autoimune. Od njih boluje čak 5-7 % čitave svetske populacije, među kojima su najčešće žene u reproduktivnoj dobi.
Smatra se da u osnovi bolesti leži nemogućnost humoralnog imunog sistema da napravi adekvatnu razliku između stranih antigena (virusa, bakterija, parazita, gljivica, tumorskih ćelija, toksina) i sopstvenih ćelija ili tkiva. Antitela koja se uobičajeno stvaraju sa ciljem eliminacije stranih materija počinju da oštećuju ćelije i tkiva u organizmu čoveka.
Dugo se za pojavu autoimunih bolesti okrivljivala genetika, ali danas znamo da spoljni uticaji imaju predominantnu ulogu u razvoju autoimunih bolesti. Virusne infekcije, bakterije, paraziti, gljivice, toksini, loša ishrana i permanentni stres najodgovorniji su za nastanak autoimunih bolesti. U našim crevima je smešten najveći deo imunog sistema, a povećana propustljivost creva igra značajnu ulogu u patofiziologiji autoimunih bolesti.
Neke autoimune bolesti dovode do oštećenja samo jednog organa:
1) dijabetes melitus tip 1 (oštećenje pankreasa),
2) Hašimoto tireoiditis (oštećenje štitaste žlezde),
3) autoimuni hepatitis (oštećenje jetre),
4) celijakija, Kronova bolest i ulcerozni kolitis (creva),
5) vitiligo (koža),
dok druge mogu zahvatiti ceo organizam – sistemske autoimune bolesti poput sistemskog lupusa, multiple skleroze, mijastenije gravis, reumatoidnog artritisa, sklerodermije, sarkoidoze…