O kanceru je mnogo toga napisano, ispričano, održani su mnogi kongresi, ali još uvek postoje velike predrasude. Kancer je još uvek jedan veliki “bauk” koji “urla” nad sleđenim čovečanstvom, koje se zamrzlo od straha.  U celom svetu je panika od raka. Nas su toliko “zasejali” svim i svačim da i oni takozvani zdravi moraju da žive u jednom, ako ne strahu, a ono oprezu da će sutra ili prekosutra i njih to da snađe. Naše vreme jeste doba kancera, da se pomogne ne može svakome, ali treba znati da je najznačajnija preventiva kancera stabilan i snažan imunološki sistem. U svakom organizmu svakodnevno se stvaraju tumorske ćelije, izmenjene mutacijama. Samo od toga, koliko su jake odbrambene ćelije našeg imunološkog sistema zavisi da li ćemo se razboleti od tumora ili ne.

Treba naučiti ljude da se ne boje raka. Sam trenutak saopštenja ove dijagnoze pacijentu je užasan. Čak i ljudi snažnog duha preblede kada čuju dijagnozu kancer. Ta reč se shvata kao smrtna presuda na koju nema prava žalbe. Ta svest mora da se promeni i svaki bolesnik mora da nauči da se sa kancerom suoči. Oči u oči. Licem u lice. Zato treba raditi na “psihološkom imunitetu”. Treba bodriti, hrabriti, razgovarati sa obolelim, jer borba protiv kancera jeste borba za odbranu svoje duše od zla. Tu religija mora da bude prava i vera iskrena, jer bi ona mogla mnogo da pomogne protiv začeća tog protivbića u biću, te nebiologije u biologiji, koja ne može da vam donese smrt, ali može da vam odnese život.

Bolest ne treba mrzeti, bolest treba prihvatiti kao lekciju datu od Boga, kao iskušenje, kao ispit snage, volje i mudrosti. Poznati su slučajevi koji su snagom sopstvene volje i uma uspeli da se izbore i pobede rak. To nisu bajke ni mitovi, to je realnost, jer sve polazi iz glave, te je zato stanje optimizma i podrške najbližih, molitva i vera u Boga najvažnije za svakog pojedinca koji od raka oboli. Takođe, čovek treba da oprosti, da oprosti i oslobodi se mržnje koju je osećao prema neprijatelju. Taj oproštaj nije radi neprijatelja, već zbog čoveka samog, jer ta mržnja koliko god mislili da je usmerena ka drugome, ona je zapravo autoagresivna, razorna prema duši onoga koji mržnju gaji.

Protiv kancera se treba boriti i biljkama i hirurškim nožem (onda kada je to neophodno), ali naročito dušom, psihološkom bitkom koja može da bude dobijena i koja može da pomogne da se dobije ceo rat. Nikada ne treba odustajati ni od jednog pacijenta, ma koliko on delovao izgubljeno. Niko nema pravo da određuje i prognozira, da saopštava koliko je dana života nekome preostalo. Svaka nada, nada u ozdravljenje je isceliteljska, baš kao što latinska izreka kaže “ Dum spiro spero  – Dok dišem, nadam se”.