Od svih psihijatrijskih poremećaja u detinjstvu, autizam je najviše istraživan, pa ipak na pitanje zašto bolest nastaje još uvek se sleže ramenima. Neutešni su roditelji čije dete oboli od autizma, svesni da će se njihovo dete uvek razlikovati od svojih vršnjaka. Prema najnovijim podacima, učestalost autizma i dalje raste i procenjuje se da se trenutno autizam razvija kod jednog od stotinu rođene dece.

Kako prepoznati autistično dete?

Autizam je razvojni poremećaj koji se javlja u detinjstvu i to najčešće klinički manifestan postaje u toku prve tri godine života. Autistično dete je vrlo lako prepoznati, obzirom da većina njih razvija repetitivne, sterotipne modele ponašanja, tj.ta deca imaju sklonost da jednu istu radnju ponavljaju više puta. Njihova sposobnost da održe pažnju svedena je na minimum, dok je socijalna interakcija praktično onemogućena. Deca su nezainteresovana za druženje sa drugom decom, za igračke, za okolinu. Nemogućnost govora, otežano izgovaranje reči kao i njihovo sklapanje u smislenu misaonu celinu autističnoj deci dodatno otežava funkcionisanje. Oni su nemoćni, zaključani u svom telu, nesposobni da iskažu svoje želje, potrebe i emocije. Zarobljeni i osuđeni da se takvom životu prilagode. Neki od njih su agresivni i hiperaktivni, pri čemu svoje nezadovoljstvo i nemoć izražavaju napadima, udarcima, ujedima.

Zašto moje dete ima autizam?

Najveći poraz za roditelje obolele dece jeste kada im lekar kaže da je uzrok bolesti genetika i da za bolest nema leka. Da je to sudbina sa kojom moraju da se pomire, da nauče sa tim hendikepom da žive. Teško je jednom roditelju da shvati i prihvati činjenicu da njegovo dete,koje je na vreme prohodalo i na vreme progovorilo,sada počelo da vene, da bledi, da postaje senka. Kako objasniti priče neutešnih roditelja koji daju jasan podatak da je njihovo dete imalo potpuno uredan psihomotorni razvoj, a onda je odjednom naprosto počelo da vene, da tone sve dublje i dublje? Da je dete neutešno plakalo čitavu noć, a potom je nastupila regresija svih do tada naučenih radnji. Dete koje se igralo sa drugom decom postaje nezainteresovano, hiperaktivno, nesposobno da uspostavi kontakt sa okolinom. Roditelji postaju očajni, u momentu im se svet sruši. Ne znaju kuda da krenu, kome da se obrate, na koju stranu da se okrenu. Svaka njihova priča liči jedna na drugu. Ali svaka od ovih porodica autistične dece nesrećna je na svoj način. Obično na kraju bivaju prepušteni sami sebi. Mire se sa svojom sudbinom, svesni da moraju stisnuti zube i ići napred, jer se natrag ne može.

Ipak ima nade!

Valja shvatiti i prihvatiti život takvim kakav jeste. Treba naći smisao u njemu. Treba prestati kukati nad sopstvenom sudbinom, uhvatiti se u koštac sa bolešću i boriti. Nije uspeo samo onaj koji nije nikada pokušao. Tačno je da bolest ne bira. Teško je biti suočen sa činjenicom da je dete bolesno, još teže ukoliko je bolest neizlečiva. Svaki pomak u funkcionalnom poboljšanju autističnog deteta za roditelje je nada. Izvor optimizma. Treba raditi na jednom kompletnom čišćenju, detoksikaciji celokupnog organizma, čišćenju organizma od prisustva teških metala, toksina, virusa i bakterija. Na osposobljavanju odbrambenih ćelija detetovog organizma, koje će biti aktivirane kao jedni izvanredni čistači organizma. Kombinacija Todoxinovih preparata i korekcije u ishrani su ključ uspeha, prilika da se roditeljima da šansa, prilika da bolje sutra za njihovu decu ipak postoji.