DECEMBAR SVETSKI DAN BORBE PROTIV SIDE

Davne 1981. godine, u tri različite bolnice u Kaliforniji, lečeno je pet mlađih muškaraca, sva petorica aktivni homoseksualci i to zbog zapaljenja pluća tipa Pneumocystis carinii. Oni su imali i infekciju citomegalovirusom i gljvične infekcije. Dvojica od petorice homoseksualaca su umrla. Tada je ova dramatična situacija prepoznata od strane Centra za kontrolu bolesti (CDC) koji je doneo zaključak da je reč o novom kliničkom sindromu nepoznate etiologije koji je označen kao sindrom stečene imunodeficijencije (AIDS). I tako je nastala sida.

Glavna odlika ovog oboljenja bila je jedan dramatičan slom imunog sistema pri čemu bi i najobičnija prehlada obolelog mogla da rezultira smrću. Za nekoliko godina broj obolelih i njihova rasprostranjenost dostigla je pandemijske razmere. Bolest je donela brojne medicinske, socijalne, ekonomske i etičke probleme. Strah koji je zavladao svetom od AIDS-a prevazilazio je strah od bilo koje druge bolesti, a rezultat je nemoći tadašnje medicine da pomogne obolelom i spasi ga od neminovne propasti. Mada je u početku delovalo da je bolest rasprostranjena u pojedinim grupama ljudi (hemofiličari, homoseksualci, narkomani), ispostavilo se da niko nije bio pošteđen, čak ni fetus in utero.

Danas, kada se u svetu po trideseti put obeležava dan borbe protiv AIDS-a, medicina se ne može pohvaliti da je dostigla impozantni uspeh. Lek za sidu nisu pronašli, testovi za utvrđivanje HIV pozitivnosti i dalje su nepouzdani, toliko nepouzdani da se lažno pozitivni rezultati mogu dobiti i nakon vakcinacije protiv gripa. Još uvek je prisutna diskriminacija i stigmatizacija obolelih od HIV-a u svim životnim sferama. Oni bivaju izopšteni i izolovani iz društva i sredine u kojoj žive, uskraćeno im je pravo na normalan život, pravo na zaposlenje pravo na adekvatnu i potpunu zdravstvenu i socijalnu zaštitu.

Prvo prihvatilište za HIV inficirane pacijente na Balkanu oformio sam u svom stanu, u Beogradu, 1985. godine. Primao sam te nesrećne ljude u svoj dom koji je za njih bio otvoren 24h. Tu su imali krov nad glavom, hranu, moj preparat Todoxin koji je pomagao njihovom imunom sistemu u borbi protiv virusa, ali imali su i  ono što im je bilo najpotrebnije, a što nisu mogli na drugom mestu da nađu. Imali su utehu, toplu reč, podršku. Sve su to bili mladi ljudi, deca odbačena od sopstvenih roditelja koji su u paničnom strahu terali svoju decu iz doma misleći da se infekcija može preneti putem pribora za jelo, peškira ili dodira. Svim obolelima davao sam svoj preparat Todoxin, nekima čak i na svaka dva sata jer su bili u toliko lošem stanju, da je njihov organizam to zahtevao. Znao sam da do predoziranja ne može da dođe, kao ni do bilo kakvih neželjenih efekata, jer je reč o najzdravijoj hrani, biljkama sa neverovatnom energijom.

Todoksin nije ostao dužan ni najugroženijem i najviše pogođenom stanovništvu “crnog” kontinenta, te sam tako 2001. I 2002. godine u Južnoafričkoj Republici, u Kejptaunu i Durbanu, imao dva sanatorijuma, gde sam obolelima od side davao svoj preparat. Tokom dve godine boravka tamo, nijedan pacijent mi nije preminuo. Bio sam svestan činjenice da se u svetu kakvom živimo uspeh ne prašta lako, te me nije začudilo kada sam se našao na meti medicinske i privredne špijunaže. Jurili su za mnom, špijunirali me, pretili i svašta pokušavali ne bi li se dokopali mojih tajnih receptura, mojih ideja, patenata i izuma. Dovoljno godina imam, slava i novac mi ne znače mnogo, humanost i ljubav prema pacijentima su oduvek bile smernice kojima sam se vodio. Ne možeš da pomažeš ljudima, a da ih ne voliš, kao što ne možeš ni da ih voliš, a da im ne pomogneš. Za mene je najveća radost kada mi u ordinaciju dođe pacijent kojeg sam od side lečio pre dvadeset godina, samo da mi se zahvali i uzme jednu teglicu. A što se mojih ideja i krađe patenata tiče, nije mi žao. To se dešavalo i dešavaće se od kad je sveta i veka. Jer kao što reče naš čuveni Tesla:    “Ne žalim što su drugi pokrali moje ideje, ali žalim što nemaju svoje!”