Primarijus dr sci. medicine Todor Jovanović posvetio je svoj dugogodišnji naučnoistraživački rad imunologiji i virusologiji i dao veliki doprinos razumevanju mnogih metaboličkih i imunoloških procesa u ljudskom oranizmu. Autor je više knjiga, članaka i studija iz oblasti medicinskih nauka i nekoliko praktičnih priručnika o ishrani i održavanju zdravlja.

Višedecenijski naučni rad na polju imunologije rezultirao je pronalaskom preparata TODOXIN®, koji je kroz svoju dugogodišnju primenu pokazao da je, kao dodatak ishrani zdravih i bolesnih, delotvoran u obnovi energetskog balansa i jačanju imunološkog sistema ljudskog organizma.

Svoja naučna istraživanja sprovodio je na uglednim svetskim institutima, klinikama i labaratorijama i bio saradnik eminentnim svetskim naučnicima iz oblasti HIV/AIDS i kanceroznih oboljenja.
Ispitivanja delotvornosti preparata TODOXIN izvršena su u:

Nacionalnom institutu za rak /National Cancer Institute/ Betezda, Vašington, SAD.
Karolinškom institutu – Odsek za imunologiju /Karolinska Institutet- Department of Immunology/ – profesori Sven Briton i Mikael Jondal.
Tehnical Service Laboratories, Misasaga – Ontario, Kanada,
Saveznom institutu za ispitivanje životnih namirnica /Bundesanstalt fur Libensmitteluntersuchung in Graz/Grac, Austrija.
Medicinskom fakultetu Univerziteta u Londonu- Odsek za virusologiju/ University College London Medical School- Department of Virology/ – prof.R.S. Teder.

Ispitivanja na ovim ustanovama su potvrdila da je TODOXIN potpuno prirodan preparat, koji nema nikakvih kontraindikacija ni sa jednim oblikom medikamentozne ili nemedikamentozne terapije. Na navedenim ustanovama TODOXIN je prošao sve tri faze ispitivanja koje se zahtevaju za lekove ili pomoćna lekovita sredstva- higijenska, toksikološka i klinička ispitivanja i dobio isključivo pozitivna mišljenja.

Naučni rad

Neki aspekti mog naučno istraživačkog rada

U sredinama koje pretenduju na demokratičnost, pa makar i samo na prosvećenost, retko će se naći ljudi koji će pravo na drugačije mišljenje javno osporavati. No, čak i u njima, u njihovim pojedinim segmentima, segmentima koji su strukturalno organizovani po obrascu religioznih institucija, i dalje vlada dihotomija pravoverni /inoverni, a to znači dihotomija kojom se ljudi dele na one koji imaju pravo na reč, i na one kojima je to pravo oduzeto.

Princip pravovernosti, a to znači princip zabrane drugačijeg mišljenja, naročito je snažan u instituciji ortodoksne medicine.

Premda je upravo medicina oblast za koju je tipično da se cenjena doktrinirana terapija za godinu ili dve prebaci u kategoriju neadekvatnog ili čak pogrešnog ili štetnog lečenja, njeni se čelni poslenici privremenih terapijskih protokola drže kao nekakvih večnih istina.

No ova specifična kratkovidost ima i svoju dodatnu osobinu.

Ovlašćeni čuvari privremenih terapijskih protokola su istovremeno i nemilosrdni cenzori za bilo koje druge poglede ili rešenja. Pritom, cenzura ima više modaliteta. Najčešći su marginalizacija i kooptiranje. U slučaju marginalizacije, isključuje se svaka komunikacija sa članom profesije koji ima drugačije stručno mišljenje, s tim što se to drugačije mišljenje koristi kao osnova za njegovu dodatnu medikalizaciju ili kriminalizaciju. U slučaju kooptiranja, s druge strane, prisvaja se praksa ili ideja drugačije mislećeg i uklapa se u kontekst ortodoksije, bilo po osnovi doktrine, bilo po osnovi moćne pozicije naučnog kradljivca, ali ne i sam drugačije misleći.

Posebno se postavlja pitanje savesti današnjeg čovečanstva, koja se u slučaju kancera pokazala krajnje dvoličnom. Sa jedne strane mediji su preplavljeni izlivima prenaglašene brige za sudbinu obolelih od ove opake bolesti, dok sa druge strane, niz konkretnih primera pokazuje da je ta savest zatajila. U manje značajnim sredinama, među kojima je i naša, vidimo koliko je savest čovečanstva daleko.

Miran san je zamenio strah od užasne smrti. Primetna je neefikasnost u otkrivanju adekvatnog leka ili terapije, jer efikasna rešenja zahtevaju kvalitativno nov pristup angažovanju medicinske i farmaceutske nauke uz maksimalnu globalnu finansijsku podršku.

Sav taj «moralni» svet ponaša se u ovoj dramatičnoj situaciji, kada milioni umiru, krajnje licemerno, jer se preko formalnih i nesuštinskih tretmana pojedinačnih slučajeva, dolazi do određenih priznanja, ugleda i slave, a pre svega do materijalne dobiti. Sa druge strane, prema obolelima je izgrađen odnos kao prema krivcima. U slučaju kancera, zaboravljena je lekarska etika i savest u najširem smislu.

I pored sve nege – hemoterapije, hormonske terapije i terapije zračenjem, izuzev hirurgije koja stvarno pomaže tamo gde može da se primeni, ovi pacijenti su nekako izgubljeni. Često tome doprinosi i ponašanje samih lekara koji mnoga pitanja u vezi sa kancerom ostavljaju bez odgovora. Svi oni koji se bore protiv kancera to čine na različite načine. Lekari zvanične medicine, tako, silno tavore sa osećanjem krivice zbog neuspeha koji je vrlo često evidentan. Česta je i situacija da se obraćaju pacijentu da rečima hvale za svoj pristup, govoreći da je lečenje bilo veoma uspešno, da im niko ne bi tako pomogao. Ako se dogodi da pacijent u oduševljenju bude iskren i pomene Todoxin, lekar će se promeniti iz osnova, promeniće priču i zaključiti da lečenje nije uspešno završeno, da je pacijent oštećen ovde, tu i tamo, itd.

Herbalna medicina je, dakle, prokažena, izopštena, odbačena… Ustvari ona nije ni opasna, nije ni kriva, čak se može postaviti i pitanje koja je to medicina nehumana i koji su lekari nepožrtvovani. S toga ne treba ni da nas iznenadi pojava da lekari herbalne medicine češće dobijaju kancer i lagano propadaju.

Prim. dr sci. Todor Jovanović je osoba sa brojnim iskustvima marginalizacije i kooptiranja i pokušava da se teorijskim činjenicama i iskustvima, kako svojim pojedinačnim, tako i iskustvima Todoxinove naučne grupe čiji je osnivač, izbori za svoje pravo na reč, od iskustva pacijenata do podataka o saradnji dr Jovanovića sa uglednim medicinskim institucijama. Prinuđen je da uloži i dodatni napor. Napor da se uspostavi komunikacija.

Komunikacija, pod uslovom da je ravnopravna, jeste osnovno svojstvo ljudskosti. Za njom je trgao i Diogen, u svome poznatom traganju za čovekom, svetiljkom, po belome danu. Za njom je, paralelno sa svojim terapijskim i istraživačkim radom, tragao i još uvek traga dr Jovanović.

Prof. Vuk Stambolović

Integrativna medicina? Zašto da ne! Tako bi se mogao nazvati pristup koji suprotstavljanju bolestima ima prim. dr sci. Todor Jovanović. Spojiti klasičnu medicinu, tradicionalnu medicinu, samopomoć i ogromno iskustvo u radu sa mnogim ljudima.

Prim. dr sci. Todor Jovanović radi to već više od 50 godina. Žalosno je što takav pristup, još pre više od 15 godina, na velika zvona oglašen u Nemačkoj, govoreći da je to nada za budućnost. Naš čovek to ovde zna odavno, ali krugovi visoke nauke neće javno to da prihvate. Stvari se posmatraju svaka za sebe, izgubljeno je viđenje celine. Znamo za mnoge ljude koji su prošli sve specijalističke klinike, svuda dobili dobre rezultate, ali i dalje su bolesni. Razlog za to je što se danas leče rezultati i bolest, a ne bolesnik.

Od lekara danas zavisi mnogo toga, čak i više nego od lekova ili sprava. Jedna od glavnih potvrda profesionalnosti lekara nije sposobnost rukovanja računarima i uređajima te poznavanje naučnih termina (iako je to, razume se, neophodno), već umeće da sebe podredi dobrobiti bolesnika, da bude milosrdan i samopregoran.

Treba da se uspostavi poverenje između lekara i bolesne osobe, da se lekar i čovek pred njim razumeju, osete vibracije dobrih namera, a ne nepoverenje, što se dešava kada se kao unapred zli i krivi osuđuju svi koji se leče i koji leče van zvanične medicine i ne veruju slepo u sve što je ona propisala. Mora čovek, da bi stvarno bio lekar, da bude duboko religiozan (naročito u pravoslavlju, da bi razumeo obolelog pravoslavca), da bude produhovljen, mudar, da se ne bavi nemedicinskom politikom, da ima načina da razume i dopusti druge oprobane metode lečenja van zvanične medicine.

To će biti dobro i za njega, jer će naučiti i ono što se na studijama ne uči, a efikasno je. Treba da se oprosti čoveku koji ide kod navodnog neprijatelja alternativca. Nije to zbog neprijatelja većzbog samog sebe, jer kad si ti sve lepo oprostio, tebe sutra ništa neće mučiti i gristi – bićeščovek slobodan od sujete i zla!

Ovo nije suprotstavljanje klasičnoj medicini i idenje uz nos nauci. Reč je primeni znanja tradicionalne medicine kao izuzetno delotvorne u borbi protiv nekih najzastupljeenijih bolesti. Iza onoga što se ovde nudi stoje vekovno iskustvo, poznavanje medicine, prirodnih nauka, najnovijih zbivanja u svetskoj naučnoj javnosti, savremena proizvodnja, mnoge provere, čisto srce i dobra volja. Stoji čovek koji gleda čoveka, a ne slučaja.

Tražimo lek tamo gde živimo! Oko nas su biljke, pčele, priroda koja ovde još uvek nije toliko pokvarena kao drugde. U nama je snaga duha i duše. Sve to su Božja dela. Ako ih spojimo i slušamo, ako živimo u skladu sa njima, onda će bolest teže dođi, a kada dođe – lakše će otići. Kažu za nekoga da nije čitav. Odlično rečeno! Samo čitav – telesno, duševno i duhovno zdrav i spojen – čovek može da se suprotstavi bolesti i tegobama.

Prim. dr sci. Todor Jovanović -Prvo prihvatilište za HIV-pozitivne osobe na Balkanu, Evropi, možda i u svetu, oformio sam krajem 1985. godine u svom stanu (Svetogorska ulica, tada Lole Ribara) u Beogradu. Radno vreme: 24 sata dnevno.

Sopstveno otkriće tj. pronalazak sam uredno registrovao u tadašnjem Saveznom zavodu za patente, a potom se okrenuo i domaćim i stranim zvaničnicima zvanične medicine bez obzira na urođenu gadljivost nekih od njih prema tzv. „prirodnoj medicini“ prezrivo „pokrštenoj“ u – alternativnu. U toku 1987. i 1988. godine uputio sam pisma predsedniku Srpske akademije nauka dr Dušanu Kanaziru, Komisiji za medicinska istraživanja pri SANU, predsedniku Srpskog lekarskog društva dr Vojinu Šuloviću, predsedniku Specijalnog programa SZO za AIDS dr Džonatanu Manu (Johnathan Mann), dr Liku Montanjeu iz Pasterovog instituta u Parizu, dr Jicaku Džekobiju (Itshak Jacoby), Achting Associate Director for Medical Application of Research, dr Arsenu Brniju (Arsen Burny), šefu Odeljenja za molekularnu biologiju u Briselu…

Todoxin-ov preparat i uputstvo su uglavnom bili besplatni. Plaćao je samo onaj ko je mogao i hteo. Oko HIV-a je tih godina napravljena veća panika nego ona početkom sedamdesetih sa epidemijom velikih boginja. Sećam se, u to vreme su dr Marinu Bujko poslali u Ameriku da se podrobno upozna sa novim virusom i novom opakom bolešću ali i da kasnije dr Radmilu Metleš uči „kako se barata virusima“. Po povratku me je kolegijalno pozvala i objasnila šte se sve priprema, upoznala sa sledećim koracima „zvanične medicine“. Nisam mogao da verujem. U jednom trenutku sam je zamolio da mi pokaže i otvori epruvetu koju je držala u ruci.

– Neeee! – povikala je uplašeno da joj ne bih uzeo epruvete iz ruke i sam otvorio. – Ti, zaista, nisi normalan. Kako da otvorim epruvetu? To je čisto samoubistvo! Virusi će odmah izleteti i ući u disajne puteve, mozak, organe… To nikako! Kakav si ti stručnjak kad čak ni tako nešto ne znaš?

Ni mogavši da se uzdržim, počeo sam da se smejem iz sveg glasa.

– Zašto se smeješ? – zbunjeno me je upitala. – Tako su mi objasnili u Americi. Valjda oni najbolje znaju…

– Ja znam šta treba da znam – odgovorio sam joj. – Ukoliko je virus u frižideru ili zamrznut u zamrzivaču, ne može da „izleti“ i ništa se loše neće desiti. To ne znaju ni roditelji obolele dece koja ne izbijaju iz prihvatilišta, već gledaju kako da ih se brže-bolje ratosiljaju smeštanjem u nekakve sanatorijume.

Dr Marina Bujko je zahtevala od VMA da joj naprave koridore, nekoliko vakuumskih prostora kroz koje je valjalo proći pre ulaska u komoru sa virusima. Naravno, sve to sa obaveznim maskama, skafanderima i ko zna sa čim još. Samo je nedostajala NASA i svemirski program. Bajkonur i Rusi su bili rezervna varijanta.

Istovremeno, željni tople ljudske reči ali i da ih neko pošteno sasluša, oboleli od side su, mada ne i samo oni, dolazili u prihvatilište. Neki porilično uplašeni nakon utešnih reči predstavnika „zvanične medicine“:

– Ne brini ništa. Biće sve u redu. Ionako si jednom nogom već u grobu!

Tako ohrabreni, doživljavali su infarkte takoreći na pragu života, drugi dizali ruku na sebe, treći stradavali u saobraćajnim nesrećama. Jedan od obolelih se u Italiji zaleteo kolima u zid i otišao u večnost. Namerno ili nenamerno, za nas će zauvek ostati tajna. Sve nesreće su svaljivane na obolele. Kao da im njihova nije bila dovoljna. Hemofiličarima su, recimo, davani „na kašičicu“ čuveni faktori VIII, IX, X. Što kažu, kao da su ih davali iz svog džepa. Mnogi od njih su, međutim, bili zaraženi. Nema veze. Takva je situacija, mora se. Snašao sam se tako što sam im predlagao da od tek zaklanog većeg pileta ili kokoške skinu deo oko bataka i previju na ranu da odstoji nekoliko sati. Uz to, dao sam im čajeve za zgrušavanje krvi i sve bi polako došlo u red. Dobar deo je prestao da ide na Infektivnu kliniku. Imali su gde da potraže i dobiju pomoć.I danas posedujem arhivu o, naglašavam – živim – pacijentima koji nisu koristili „zvanične lekove“. Ali sam zato ja dobio nov problem.

Nemoć zvanične medicine lečio sam pričom, objašnjavanjem da HIV nije opasan koliko se priča. Da bih im to i dokazao, organizovao sam da ih moja deca, Dejan i Mila, dočekuju i druže se sa njima uz čaj ili kafu. Bilo je to istinski divno iskustvo. Polako su se navikavali na prihvatilište, mirili se spoznajom o vlastitoj bolesti ali i rešeni da joj se odupru. Počeli su da otvaraju dušu istinitim pričama od kojih nam se ponekad dizala kosa na glavi. Dok im je medicina ubijala svaku nadu u spas, oni sa dužim stažom u prihvatilištu su počeli da džogiraju, igraju košarku, neki su se čak oženili i dobili zdravu lepu decu.

Tek to je bio „trn u oku“ zvaničnicima zvanične medicine. Iskoristivši opštu histeriju oko side, preplašenim roditeljima (od kojih su se neki odricali sopstvene dece i terali ih iz stanova!) lažima su punili glavu i nagovarali ih da spreče decu da dolaze u prihvatilište ubeđujući ih da im je nepostojeća zvanična terapija jedini spas.

Histerija je polako i sve češće navođena na prihvatilište i dr Todora Jovanovića. U isto vreme kada su već mnogi u inostranstvu poželeli da proizvode Todoxin. Iz Ajberga tj. Graca se i danas vrši distribucija Todoxin-a za celu Evropu. Kako bi moj način tretmana opake bolesti i Todoxin postali svima dostupni, štampao sam desetak knjiga. Između ostalog i izdanje na engleskom i zulu jeziku i CD, pripremani za Južnoafričku Republiku. Knjiga, međutim, nije ni došla do štamparije ponajviše zbog priča u njoj o aktuelnom biološkom ratu.

Kao rezultat rada sa HIV-pacijentima, 1987. Godine, završena je moja internacionalna studija na dvadeset pacijenata pod terapijom Todoxin-om. Iste godine, novinar uglednog jugoslovenskog nedeljnika “Intervju” Olivera Petrović objavila je razgovor samnom. Istina, nakon izvesnog premišljanja. Jer ono što sam u to vreme rekao, gotovo niko nije smeo ni da ponovi a kamo li objavi

Ponavljam, ovaj tekst je objavljen 1987. Godine. Treba li reći da je izazvao pravi šok u medicinskim krugovima. Ko je taj Todor Jovanović? Na reakciju nije trebalo dugo čekati. Oglasili su se profesor Glišin, doktor Dujić i genetičar sa PMF-a Dragan Savić. Evo njihovog odgovora:

Oprez – kuga!U jednom od poslednjih brojeva Vašeg cenjenog lista, imali smo priliku da pročitamo članak dr Todora Jovanovića pod alarmantnim naslovom “Oprez – kuga!” Iz članka smo saznali da je “Intervju” istom autoru, i ranije, ustupio znatan prostor.

Nije sporno da je SIDA ili AIDS danas centralna tema o kojoj se govori i piše, od vrhunskih naučnih krugova do Mesne zajednice. Tako i treba. Razumevanje ovog oboljenja čak i u specijalizovanim naučnim krugovima zahteva veliko znanje i profesionalni oprez. Ono što sigurno ne sme da se radi, jeste da se o SIDI piše senzacionalno, agresivno – diletantski i što je najgore, profesionalno besmisleno. Pogotovo zbog izuzetne osetljivosti ove teme. U navedenim člancima prim. dr sc Todor Jovanovića, upravo je to slučaj.

Aleksandar Dujić

Vladimir Glišin

Dragutin Savić

Beograd, 25 decembar 1987. g.

Nakon ovog neargumentovanog napada na moj pristup u tretiranju AIDS-a, do danas se po istom pitanju više nisu javljali. Možda je razlog njihovog ćutanja činjenica da ništa od onoga što čini Todoxin-ovu teoriju o poreklu, mehanizmu delovanja i replikaciji HI-virusa, dosadašnja saznanja i praksa nisu demantovali.

Uvaženi stručnjaci su mogli da kažu: znamo sve o virusu, poreklo nije tačno, množenje (replikacija), mehanizam delovanja, virus (recimo) nije komponovan, mogli su da idu i dalje zahtevajući da se rade tipske i krvne grupe. Ne.

Tvrdoglavo uporno sam govorio o antitelima, da se ona ispiraju budući da su nedelotvorna, da B limfociti stvaraju antitela i još mnogo toga. Novinar Olivera Petrović i časopis “Intervju” su i dalje insistirali na saradnji, eksperti su i dalje pomno čitali “Intervju” a ja skidao, jedan po jedan, devet velova sa tajne zvane HIV. Ipak, kad sam osetio da se “nešto veliko valja iza brda”, zainteresovao sam se ko je “mozak” hajke. Rekli su mi – Glišin. On? U redu je. Ko dalje? Više nije imalo smisla ćutati i sa oponentima razgovarati preko stranica štampe. Što mora da bude jesenas, kaže narod, nek’ bude večeras.

– I Dujić… – odgovorila je Olivera. – Ma, svi su “poludeli” zbog onoga što si pisao, pritiskaju sa svih strana. A i otkud da baš ti sve znaš…

– A Dragan Savić?

– Šta ti je? Nećeš valjda… – zavapila je Olivera Petrović. – Nemoj, molim te, samo kod njega nemoj da ideš!

Naravno, uzeo sam tašnu pod ruku i otišao. Dočekala me je sekretarica.

– Hteo bih da vidim profesora.

– Profesor ima ispit pa posle toga dva-tri sastanka. Ukoliko imate vremena, čekajte.

– Neću da čekam!

Najednom se predamnom stvorio profesor. Kao da je slušao iza vrata razgovor sa sekretaricom.

– Šta želite, izvol'te?

– Samo nešto da Vas pitam…

– Šta čekate? Ja, uzgred, ne volim pitanja nepoznatih.

– Nisam ja nepoznat profesore, ja sam doktor Todor Jovanović.

Omanji rastom, profesor poskoči i povika:

– Znate li Vi ko sam ja? Najveći jugoslovenski genetičar…

– Znam – odgovorih najsmirenijim glasom što profesora Savića još više razbesne.

– Pa, kako ste onda smeli ono da napišete? Ono je skandal! Šta Vi mislite? Kompletnu nauku ste stavili pod sumnju. Ko vam je to dozvolio? Zhatevaću da Vas uhapse…

– Naravno, profesore. U redu je – spustih glas gotovo na sam prag čujnosti. – Hteo sam samo da Vam postavim jedno pitanje ali, izvinite, vidim da samo smetam i da ste se uzrujali zbog mene. Možda drugi put. Sad idem…

– Šta!!! – povika još jače profesor. – Kako sad da idete. Šta Vi umišljate! I, u ostalom, kakvo pitanje Vi meni možete da postavite. Pitao sam ja Vas, ali nisam dobio odgovor. Znate li Vi, konačno, sa kim razgovarate?

– Naravno. Za Vas tvrde da ste “Bog i batina” na Prirodno-matematičkom fakultetu.

– Kako to sa mnom razgovarate?

– Samo pokušavam, Vi mi ne dozvoljavate. Znate, ja sam što kažu “narodski čovek”, pa bih voleo da mi samo kažete šta nije tačno od onoga što sam napisao i objavio. Bar jednu jedinu stvar.

– Ponavljam: šta hoćete od mene?

– Baš ništa. Došao sam samo zato što ste napisali i potpisali nešto, a nije trebalo to da učinite.

– Vi to meni kažete. Učinio sam to sa Glišinom i Dujićem. Znate li koji su to naučnici?

– Upravo sam zbog toga i došao i sasvim pristojno podnosim Vaš povišeni ton. Iako sasvim dobro čujem. Vi najbolje znate koji su oni naučnici, a znam i ja, pa sam zato i došao kod Vas.

– Bili ste prvo kod njih?

– Nisam.

– Niste… A zašto niste?

– To sad nije važno. Dajte, dakle, da vidimo šta nije tačno, pa da Vas oslobodim svog prisustva.

– Nije tačno, nije tačno… Ništa nije tačno!

– E, nećemo tako profesore. Izvinite. Ukoliko tako nastavite, trud mi je bio uzaludan. Razgovor ćemo privesti kraju a Vi nećete ostaviti utisak dobrog domaćina.

Nemajući kud, profesor mi postavi nekoliko stručnih pitanja iz genetike, koliko, valjda, da proveri sa kim ima posla.

– Vi nešto i znate…

– Malo.

– …A i niste tako naivni kao što želite da ostavite utisak. Dođite u kabinet i sedite.

Nakon puna dva sata provedenih iza zatvorenih vrata, profesor Dragan Savić reče smireno:

– Moram da priznam, zaprepašćen sam Vašim odgovorima i lakoćom kojom ste mi ih iznosili. Pod kanonadom mog praskanja, Vi ste me smireno gledali i odgovarali kao da se to Vas ni najmanje ne tiče. Kao da je o nekom drugom reč.

– Da se o drugome priča, budite sigurni, veoma bih se uzrujao. Međutim, znam da sam u pravu i iz tog uverenja me čak ni Vaše praskanje, uvaženi profesore, ne može izbaciti. Hvala za razumevanje, strpljenje i vreme koje ste odvojili za mene.

Prijateljski me držeći pod ruku, čuveni profesor me isprati do obližnjeg Studentskog parka. Na rastanku mi je rekao:

– Stojim Vam ubuduće na raspolaganju. Ni slučajno nemojte kod nekog drugog da idete. Dođite kod mene i dobićete sve što Vam je potrebno. Za povišen ton Vam se, ipak, neću izviniti. Takav sam.

Kod kuće me je s nestrpljenjem očekivao dr Vladimir Ajdačić:

– Šta je bilo? Pričaj. Jel’ te Dragan Savić izbacio iz kabineta?

– Jeste, ukoliko pod tim podrazumevaš ugodni dvostani razgovor i ispraćanje do Studentskog parka!

– Hajde, ne pričaj gluposti… Daj mi njegov broj telefona. Imaš li ga?

– Naravno. Rekao mi je da mu se obratim kad god poželim. Ja sam, čoveče, za tebe – naučnik!

Ajdačić nestrpljivo okrenu broj…

– Dobar dan profesore, kraj telefona je Vladimir Ajdačić, zovem od kuće. Da nije kod Vas, kojim slučajem, dolazio onaj Todor Jovanović. Malo je dosadan…

– Jeste, bio je – odgovori profesor Savić. – On je, znate, veoma interesantan i nimalo naivan!

Nakon završenog telefonskog razgovora, Ajdačić nije mogao da se uzdrži:

– Majku mu, šta si mu to ispričao?

– Samo ono što neko ne bi umeo ni da pita!

Zatečen i ne shvatajući o čemu govorim, dr Vladimir Ajdačić, ličnost koja će se u nekoliko značajnih trenutaka pojavljivati u mom životu, nije ni pokušao da razmisli o onome što je toga dana čuo. Slično je prošao i profesor Glišin koji se svim silama trudio da o sebi stvori sliku velikog znalca, a kome sam se na specifičan način “osvetio” 1996. Naime, u to vreme je list “Argument” objavio moj intervju u kome sam tvrdio da Amerikanci hoće pomoću daljinskog upravljača da osvoje svet. Glišin je sve ovo, od reči do reči, ponavljao kao svoje. Ali, život je velika igra u kojoj strelac nije uvek i – srećni dobitnik.

Posle ovoga, novinarka je tražila od trojice pomenutih stručnjaka da oni daju svoje viđenje problema side. Nisu smeli, il’ nisu hteli, vrag bi ga znao – što reče Pera Zubac u “Mostarskim kišama”. Po svemu sudeći hteli su, međutim, profesor Dragan Savić se povukao. Jednom prilikom mi je to čak i priznao:

– Odustajem. Rekao sam Glišinu i Dujiću da me više me ne uvlače u tu priču. Kolega Jovanoviću, bio sam naivan i priznajem sujetan. Reč je, znate, o predmetu kome sam posvetio život i čiji sam, konačno, univerzitetski profesor.

– Ostavite to, naravno da su vas iskoristili – odgovorih – ali, svi smo mi samo ljudi. Zar ne?

Za sve ove godine koliko se bavim medicinom, Gospodu hvala, imao sam nebrojeno susreta i razgovora što sa zvaničnicima medicine, što sa državnim zvaničnicima, što sa lekarima koji su postali državni zvaničnici. I nikad mi nije bila jasna a uvek mi je bila smešna, jedna neobična pojava. Na vlasti su bili, pre svega samima sebi, veći nego što jesu. Kad bi „sišli“ sa nje bili su, pre svega nama u okolini, manji nego što jesu. Siguran sam da to nema veze sa medicinskom naukom, čak ni sa alternativnom medicinom. Sa čim ima veze, to oni valjda znaju. Ovu anegdotu izdvajam kao meni posebno dragu zato što u krokiju opisuje vreme u kome se zaista dogodila.

Jednom prilikom sam pozvan u državni kabinet, kod saveznog sekretara Branka Počeka.

– Ooooo… dobar dan – srdačno me pozdravi moj domaćin, onako „državnički“ oholo i široko, nakon mog polusatnog čekanja kod šarmantne sekretarice iako sam došao po pozivu. – Konačno da vidim i upoznam doktora Todora Jovanovića, čuvenog Todoxin-a! E, baš sam imao želju da upoznam čoveka koji sve ono piše, a svi ga onoliko hvale.

– Dobar dan! – jedva uspeh da dođem do daha od njegove bujice reči. – Čemu imam da zahvalim za ovaj…

– Anđelka, donesi kafu za gosta! – prekide me u pola reči domaćin.

. Čekaj, evo ti – spusti papir i olovku uz tresak šake po stolu. – Piši!

– Šta?

– Todoxin!

– Ahaaa. Dobro – Todoxin je prirodni virostatik, citostatik, dekomponator, restaurator i reaktivator…

– Šta ti je to? – obrati mi se stojeći iza mojih leđa i preko ramena čitajući šta pišem.

– Pa, rekao si Todoxin – pređoh i ja na „pertu“.

– Recept. Recept! Pa da mi to lepo proverimo, ispitamo…

– A toooo? Dobro.

Počeh da pišem: pola kilograma žutog, braon ili šarenog, a najbolje „pasuljice“ (sitnog pasulja), dobro oprati…

– Šta ti je, sad, pa to?

– Pa, rek'o si recept…

– Todore, nismo došli ovde da ćaskamo!

– Nismo. Sam sam došao po tvom pozivu…

– Tako je, da lepo napišeš sastaaav Todoxin-a, svaku travku lepooo da navedeš…

– Aaaaaa… to. Pa što lepo ne kažeš. To neću da pišem.

– Hoćeš, hoćeš… I da pišeš i da pevaš.

– Da pevam hoću, da pišem neću. Imam dobar sluh, al’ me glas izdaje.

– Piši! Sastav Todoxin-a!

– Ma, nema šanse!

– Dobro, onda zovem miliciju.

Otišao je do telefona, podigao slušalicu i počeo da okreće neke brojeve. Videvši da je vrag odneo šalu, priskočio sam mu u dva koraka. Iskreno, nije mi bilo svejedno. Po onoj narodnoj: dok zec objasni da se ovce šišaju… Držeći viljušku telefona, odbrusih mu:

– Sad ti malo slušaj! Dok ovi tvoji dođu, ima da ti polomim svaku koščicu u telu. A kad konačno uspeju da te sastave, ja ću biti u Americi! Nisi ti prvi koji mi traži recept „u ime države“, niti poslednji kome ga neću dati.

Iskoristivši trenutak njegove zbunjenosti i neverice, izašao sam na vrata, ljubazno pozdravio Anđelku koja je mirno pušila cigaretu i strčao niz stepenice.

Kad smo se nakon nekoliko godina sreli na simpozijumu u hotelu „Interkontinental“, nije me prepoznao. Ili više nije bio na funkciji ili se manuo ćorava posla. Ko zna.

Ali, da se vratim na sidu, moju prvu ljubav! 1988. godine sam krenuo u neobjavljeni rat protiv određenog broja naučnih dogmi zvanične medicine, posebno onih koje su se ticale HIV/AIDS-a. Svako moje pojavljivanje u televizijskim emisijama, novinski i radio intervjui, naučni članci, bili su propraćeni burnom reakcijom domaće ali sve više i svetske naučne javnosti. Posebno glasni povici su stizali sa beogradske Infektivne klinike. Donekle, s pravom.

1988. godine je održana Jugoslovenska konferencija o sidi. Bilo je stotine lekara iz zemlje i ugledni gosti iz sveta. Dao sam poduži intervju za Drugi dnevnik na RTS-u, u kome sam izneo tvrdnje da je HI-virus veštačka laboratorijska tvorevina i da mije poznat mehnaizam replikacije virus, kao i da imam lek za sidu. Prof. Velimirović, direktor Instituta za socijalnu medicinu iz Graca je bio među prvima koji su tražili da se demantuje moja, navodno netalna, tvrdnja. Da sida nije biološko oružje tvrdio je i dr Boriša Vuković iz Vojvodine, direktor pomenute AIDS-konferencije, koji je kritikovao je moj istup punih dvadeset minuta, iako nikada pre toga nije čuo ni za mene niti za Todoxin!

(„Novosti“ od 16. 12. 1988).

Prof. Velimirović iz Graca (Austrija) mi je 1988. godine ponudio saradnju. Preciznije, obećao je “lansiranje” Todoxina i podelu dobiti. Uzgred je dodao da HIV-pozitivne osobe nisu za žaljenje već – osudu. Navodno, sami su krivi za svoju bolest. Tim rečima je i okončana naša “saradnja”. Na konferenciji o AIDS-u održanoj u Beogradu 1988, bio je “glavna zvezda” uprkos dokazanoj odbojnosti (da ne kažem mržnji) prema Srbima. Mišljenje o prof. Velimiroviću javno sam izrekao i u jednoj TV emisiji.

Jednoga dana 1988, samo godinu dana nakon prvog objavljenog članka o sidi, poštar mi je doneo pismo iz Londona. Svetski poznati naučnik profesor Gazar me je pozvao u goste. Radio je u specijalizovanim londonskim ustanovama namenjenim HIV-pozitivnim pacijentima: Kromvelovoj i bolnici “San Stefan”. U tom periodu sam redovno nosio krv i plazmu pacijenata pod tretmanom Todoxin-om u London na analizu. Zahvaljujući ovom, profesor Gazar se zainteresovao za moj rad. Prvi susret na londonskom aerodromu “Hitrou” nije, međutim, bio najsrdačniji:

– Pa, dobro, gde ste Vi! – povikao je profesor Gazar tako glasno da su se putnici okretali. – Čekam vas ovde, čekam, čekam, čekam, iako nikoga i nikada nisam čekao. Zbog Vas sam propustio i svoj let za Njujork!

– Važno je da sam došao, zar ne profesore? – uzvratio sam mu smešeći se, bez i najmanje želje da polemišem o JAT-ovom redu letenja. – I, da skratim priču: da li Vas interesuje, ili možda ne, razgovor samnom?

– Naravno da me interesuje, zato sam i čekao! – prasnu profesor još jednom, ali znatno mekše. – Rekoh, i avion sam izgubio. Ipak, ukoliko me budete slušali, dobićete mogućnost da radite i izvodite svoje studije i u “San Stefan” i u Kromvelovoj bolnici. Imam osećaj da Vaš preparat zaista deluje.

Nedugo zatim, u udobnom kabinetu nadugačko i naširoko sam objašnjavao profesoru Gazaru na kom principu i kako deluje Todoxin.

– Kako ste došli do njega? – interesovao se.

– Lečio sam virusna oboljenja. Koliko znam, u svetu ne postoji antivirusna supstanca izuzev Todoxin-a.

– Ma, kako nema. Ima veliki broj krema…

– Jedino ukoliko ih Vi imate i koristite – bio sam uporan – Koliko ja znam, nema. Postoje antibiotici, ali oni ne deluju na viruse i tu je kraj priče. To što ima Todoxin, tvrdim, ne poseduje ni jedna druga supstanca!

– Koliko ste imali pacijenata?

– Poznato Vam je da sam objavio studiju rađenu na dvadeset pacijenata, a mogu da je uradim i za dve stotine, dve hiljade ili dva miliona, sasvim svejedno. U zavisnosti od zahteva.

– Omogućiću Vam dalja istraživanja u bolnicama u kojima ja radim, uz izvesne ali beznačajne uslove o kojima ćemo kasnije razgovarati – prof. Gazar je počeo da privodi kraju razgovor. U atmosferi događanja čuda, gotovo nadahnuto je dodao: – Šta će se dogoditi ukoliko umre neki pacijent a njegova porodica nas tuži, Vas i mene, zahtevajući veliku odštetu? Trebaće nam bar dva miliona nemačkih maraka obezbeđenja za ovakve slučajeve.

– U redu…

– “U redu” podrazumeva – da?

– Pa, da… – potvrdio sam mirno kao da je reč o dve hiljade dinara. – Samo, pre toga ćemo morati da potpišemo dokumentaciju.

– To se podrazumeva – uzvrati prof. Gazar dok mu se zadovoljstvo širilo licem.

Nije to bilo obećanje u prazno. Već sam imao u džepu ponudu iz Kelna u kojoj mi je ponuđen rad u novosagrađenom sanatorijumu čija je izgradnja stajala čitavih 55 miliona maraka. I to na dve godine. Moje je bilo, prema pomenutoj ponudi, da koristeći svoje medikamente lečim obolele. Njihovo – sve ostalo. Naravno uz “veoma pristojan” honorar. Na moje pismo odmah su odgovorili: “…Što se tiče pomenutog obezbeđenja, smatramo da bi odgovarajuća suma trebalo da bude dva i po miliona maraka i, od ovog trenutka, imate je na rasapolaganju.” Brz odgovor, a posebno njegova sadržina, izazvao je kod profesora Gazara erupciju oduševljenja. Skoro da je skakutao oko mene od zadovoljstva.

– Znate, o onom uslovu, još Vam ga nisam rekao… – zastao je najednom.

– Koji uslov!? – gotovo sam podviknuo nesvesno otkrivajući vlastiti mačo-balkanizam. Uplašio sam se profesorove moguće „neprijatne ponude”. Ne bi mi, na žalost, bila prva u životu. A oduvek sam bežao i jedino takvih „ponuda“ se plašio.

– Onaj jedni koji sam Vam pomenuo u prvom razgovoru: da se u terapiji seropozitivnih koristi i – “talidomid”!

Ruku na srce, ovo me je možda još više uplašilo:

– “Talidomid”!? Zar ne vidite profesore da su Vam autobusi puni ljudi bez ruku, nogu, još malo i bez glave, upravo zahvaljujući ovom “leku”, čistom otrovu, koji su Vaše trudnice koristile protiv povraćanja. Zar, zaista, to niste videli?

– Ne, ovde će to biti lek za sidu. Moj lek za sidu! – naglasi prof Gazar.

– Aaaaa… to ne može, profesore!

– Ipak, razmislite. U slučaju da neko dobije sudski spor, naše bolnice su već obezbeđene. Podsećam Vas na pismo iz Kelna. Razmislite, kolega, razmislite…

Nisam mogao da razmišljam. Bio sam zbunjen i veoma ljut. Da li je moguće da neko, a posebno lekar, može tako da razmišlja? Ponudu sam kategorično odbio. Iz četri razloga. Prvi, zbog “talidomida”; drugi, zbog takvog neetičkog stava; treće, jer takvi ljudi postoje; četvrto, jer se nalaze na mestima na kojima se odlučuje.

Očajan, profesor Gazar se naljutio, bunio, okolo pričao svašta i 2005. godine se obreo u – Beogradu. Na sva zvona (čitaj – medijima) je razglašeno: “Profesor Gazar, najčuveniji profesor iz Londona, nudi saradnju beogradskoj Infektivnoj klinici!” Odmah sam uzvratio sa malog ekrana:

– Ponudu profesora Gazara odbio sam još pre trinaest godina zbog korišćenja “talidomida”. Njegova ponuda je skandalozno crnohumorna. Želi ovde da koristi svoj “lek” koji je ne odstranjen, već najuren iz medicine. Ozbiljan naučni svet je zaprepašćen glupošću da ga je neko koristio ili mogao upotrebiti u tretmanu bilo koje, podvlačim, bilo koje bolesti.

Reakcija “pravovernih” se svodila na: kakve ima veze da li će se kod HIV-pozitivnih koristiti ili neće “talidomid”, kada će ionako – umreti! Da čovek ne poveruje, a istina je.

Epilog ove price je još crnji. Danas se, tajno i javno, HIV / AIDS i kancer leče „talidomidom“ u Beogradu (u Zemunskoj bolnici i to javno!), zatim u Vojvodini, BiH, Makedoniji, gde je jedno od glavnih tržišta mog nekadašnjeg saradnika Ringolda Rusa.

Izuzetno uzan krug stručnjaka je bio dobro upućen u novu bolest koja je sve više poprimala razmere svetske epidemije. Ostali, posebno klinički lekari, pokušavali su da joj stanu na put izvesnim lekovima i terapijama odavno odbačenim (u tretmanu drugih bolesti) kao nedelotvorne ili čak – toksične. Bilo je to lutanje u mrklom mraku i traženje izlaza spekulacijama zasnovanim na doživljaju dodira na slepo.

Većina domaćih lekara, svesna manjkavosti znanja iz ove oblasti, prilježno je slušala (medicinski) diktat Zapada: inficiran si, imaš sidu, svejedno da li ove ili iduće godine, ali – umrećeš! Katolički pristup ograđivanja od odgovornosti. AZT retrovir je nuđen kao jedino mogući spas. Šta košta, da košta. Naravno, uz uzdržavanje od života.

Pod takvom opštom psihozom, nimalo ne čudi što je moja ordinacija već nakon dva-tri intervjua bila bukvalno pretrpana na smrt preplašenim seropozitivnim pacijentima. Priče su bile tipične: oboleli je počeo lečenje AZT retrovirom i pri tom morao da bude potpuno svestan da “ako umre iduće godine, veliki je srećnik”!? Da li je moguće? Ne mogavši više ovo da slušam, uputio sam se na Infektivnu kliniku. U to vreme je upravnik bio prof. dr Vlada Ilić, ali me je primio tadašnji asistent zainteresovan za sidu dr Jeftović:

– Šta to pričate pacijentima? – upitao sam ga nakon pozdrava. – Zar ne vidite da su ionako na smrt preplašeni?

– A što se vi mešate u to? – odgovorio mi je dr Jeftović. – To je isključivo naš posao!

– Znam da jeste, ali ga ne radite dobro.

– Vi, vi… Kad-tad ćete stići iza katanca! Zatvor vam ne gine. U ovom poslu nemate ni najmanje šanse da ostanete!

– Stanite. Stanite malo… Zar vi zaista ništa dobro ne mislite o Todoxin-u i ljudima koji vape za pomoć? Čuo sam da ste se zainteresovali za sidu, pa bi bar Vi trebalo da znate da skoro ništa nije tačno što se trenutno o njoj piše i govori.

– Nemam ja šta sa vama da razgovaram!

– … O virusu se, navodno, sve zna a u stvari ništa ne zna…

– Sve, sve se zna! Vi nemate pojma o tome. Rekoh, nemam sa Vama o čemu da razgovaram!

– Hvala lepo i – doviđenja.

Razmišljajući šta mi valja dalje činiti, odlučio sam da posetim dr Elezovića u Kliničkom centru. Šef mu je bio tada poznati hematolog profesor Rolović, zadužen za hemofiličare. Nisam, naravno, ni pretpostavljao da idem u osinje gnezdo.

– Oduševljen sam rezultatima koje postižete sa hemofiličarima, to jest delovanjem Vašeg preparata – nije krio oduševljenje dr Elezović u prvom razgovoru. – Trenutno nisam zainteresovan za njegovu primenu ovde ali, ko zna, možda jednog dana i napravimo neku saradnju. U svakom slučaju oduševljen sam i, molim Vas, nastavite kako ste krenuli. Deca su se preporodila!

Prilikom druge posete, međutim, nije bio ni srdačan, ni rečit, ni blagonaklon:

– Nemojte, molim Vas, više da dolazite. Imamo dobrog stručnjaka “iz familije” koji bi uskoro trebalo da magistrira na hemofiličarima. Postiže dobre rezultate.

– Ali, prošli put ste mi rekli da se dobri rezultati postižu zahvaljujući Todoxin-u?

– Nije moje da… Nemojte da me vide sa Vama. Rekli su da nemate ovde pristupa. Molim Vas, idite.

– Tako recite. Idem. Neću da Vam dalje komplikujem život. Ali, hemofiličare ću ja da lečim a ne Vi jer to i ne možete. Doviđenja!

– Svejedno je ko ih leči, važno je da su rezultati dobri. U svakom slučaju, ovde su bolji nego bilo gde drugo. Rekoh, neko će lepo odbraniti svoj rad i tu je priči kraj. A Vi i dalje radite i nemojte se više pojavljivati ovde. Srećno!

– Zaista je najvažnije da im je dobro… – uzvratio sam više sebi u bradu nego kao otpozdrav (ipak) ljubaznom dr Elezoviću.

Inače, u više navrata sam upozoravao dr Elezovića da su faktori koji se daju hemofiličarima kontaminirani, ali su ipak nastavili da ih koriste. Hemofiličari mnogo koštaju i to je bio dobar način da se uklone, budući da su nepodobna grupacija.

Kad sam već odmakao od zgrade, nekoliko osoba u belom me prepoznaše i priđoše da me pozdrave. Razgovor je krenuo spontano. Dugo smo i o svemu pričali. Jedna dama iz grupe je pokazala posebnu privrženost meni i Todoxin-u. Kasnije sam saznao da je reč o sestri poznate televizijske novinarke Mire Adanje-Polak. Ipak, i oni su uskoro saznali da je dr Todor Jovanović persona non grata.

Uprkos svemu, nikada nisam ni pomislio da odbijem lečenje dece lekara i farmaceuta. Jednom prilikom me je posetio poznati užički dermatolog Papa Arsenijević, kome je i supruga bila lekar.

– Neobično mi je drago, kolega, da sam Vas konačno upoznao – započeo je razgovor nakon pozdrava. – Ne znam da li znate, moj sin Vas obožava. Bio je u visokom stadijumu bolesti kad Vas je posetio i kod ste mu pomogli. U stvari, izvukli ste ga. Upravo dolazim iz Kliničkog centra sa veoma dobrim rezultatima sinovljevih analiza krvi. I, zamislite, tamo mi kažu: “Bio je ovde onaj Jovanović. Kako uopšte sme da dođe a pogotovo da leči ljude u centru Beograda? Da li je on normalan?” Nisam mogao da oćutim. Okupio sam ih, koliko god ih je onde bilo, i rekao im: “Ja sam lekar specijalista, on leči mog sina i ja se kunem u njega. Digao ga je takoreći iz mrtvih! Zato Vas molim, ako već ne smete o njemu lepo da govorite, pričajte o nečem drugom. O doktoru Jovanoviću bolje ćutite.”

Zaista nije bila retkost da moji mladi pacijenti uz sjajne rezultate analiza krvi dobiju i “ohrabrujuću” sugestiju “stručnjaka”: nećeš još dugo! Naravno da me je to posebno ljutilo a mlade pacijente pribijalo uz mene i moju ordinaciju. Postali smo nerazdvojni. Dolazili su bukvalno u pola dana i u pola noći. Kad god im je bilo teško. A to na žalost nije bilo retko. Stalno sam ponavljao: nije važno kad ustajem i ležem, za vas je ovde otvoreno 24 sata. Nije im trebalo ponavljati. Ponudu su doslovno shvatali. Ispovedali su mi sve svoje grehe, želje, živote, porodične prilike i neprilike, muke u vezi bolesti i lečenja. Jednoga dana su me iznenada posetila petorica mladića:

– Izbio je rat a mi bismo na ratište! Ionako ćemo uskoro da “završimo”.

– Možda hoćete a možda i ne. Ja verujem da ćete još dugo, dugo živeti. U svakom slučaju, znajte da sam siguran u ono što radim a vi ste se, nadam se, i sami u to uverili. Todoxin je dokazao svoju moć čim stojite ovde predamnom. A ako ste već odlučili da ratujete, ratujte. U tome vas ne mogu sprečiti.

Dvojica su se istog časa povukla, ali trojica su ostala pri prvobitnoj odluci. Idu, pa kud puklo da puklo. Na rastanku sam ih posavetovao:

– Ukoliko se, ipak, ne predomislite, idite gde ste naumili. Ali, zapamtite, nikome ne govorite da ste seropozitivni. Da ne pukne bruka po svetu: Srbi šalju HIV-pozitivne u rat! Neka to bude u najvećoj tajnosti. I još nešto će vam na rastanku reći čika-Tore: ni jedan od vas neće biti čak ni ranjen.

Bili su i zbunjeni i sluđeni. Takvi su i otišli. Stigli su i do Vukovara. Nebojša je, možda zato što su mu roditelji bili lekari, na ratištu postao “medicinski brat”. Ne jednom je sa bojišta izvlačio ranjene. Roditelji i prijatelji su ga preklinjali da se vrati kući. Odgovarao je: “Čika-Tore je rekao da neću biti ni ranjen. Verujem mu i ostajem!” Neki su kasnije tvrdili da je mnoge spasao sigurne smrti.

“Dvometraš” Neša imao je “blizak susret” sa mudžahedinima. Od celog voda je jedino on ostao živ. Posle izmenjene vatre sa neprijateljem i izlaska mudžahedina iz rovova, shvatio je da su svi njegovi drugovi poginuli. Nije mu preostalo ništa drugo do da se i on pretvara da je mrtav. Iako se okolo i dalje vodila borba, išli su od jednog do drugog i “overavali” ih pištoljskim metkom u glavu. Jedan je prolazeći pored njega uperio pištolj, ali se začulo samo škljocanje praznog zatvarača. Dok je zamenio šaržer već je bio kod drugog i nastavio započeti posao. Neši je odzvanjalo u glavi: “Ne bojte se, deco, ništa vam se neće desiti. Budite sigurni da neće…” I nije. Svi su se vratili zdravi i čitavi.

Ova epizoda iz života mi nije značajna samo zbog ostvarenog “proročanstva” da ih u ratu “ni glava neće zaboleti”, nego je istovremeno i potvrda mog dugogodišnjeg stava da HIV-pozitivni ne oboljevaju od side u manastirima, zatvorima, ratu, kasarnama. Ni kiša, ni sneg, ni led im ne mogu ništa. Kao da ih sam Gospod čuva (baš kao i naše Rome), najednom postaju imuni na HIV/AIDS oboljenja od kojih mnogi umiru. Zašto je kolektiv toliko važan i u čemu leži tajna “zajedničkog imuniteta”? Kad je sam, oboleli hteo-ne hteo najčešće leži i razmišlja. A ne bi trebalo da čini ni jedno ni drugo!

Uobičajeno je mišljenje da se ležanjem troši velika količina energije usled atrofije mišića. Ne. Energija se troši usled povećanog lučenja kortizona iniciranog “teškim mislima”. U društvu, međutim, čovek lako zaboravlja na vlastite jade, pogotovo ukoliko su oni izazvani bolešću. Ovo je veoma važno i treba obavezno upamtiti.

U Beogradu se, s druge strane, gotovo ništa nije događalo. Obolele su pozivali, pričali im raznorazne priče, neki čak tvrde i maltretirali, u svakom slučaju kad bi neko i priznao da koristi Todoxin morao je da istrpi salvu gneva koja se obično završavala sa: “Todor nema veze, on je manijak!” A išli su, milom ili silom, uglavnom po nagovoru roditelja. Sa lečenja AZT retrovirom se najčešće nisu vraćali. Niko nije obaraćao pažnju na moju Mapu imunobiološkog sistema koju sam patentirao kad i Todoxin. Iz nje se moglo jasno videti na kom nivou treba raditi, sa čim i kako. Nekritički je korišćen čist otrov AZT retrovir i umesto pomoći u odbrani organizma i podizanja imuniteta, oboleli je uz ovaj “lek” dobijao i skupo plaćenu kartu za ekspresni odlazak u “večnost”. Naravno, u jednom pravcu.

Roditelji su bili na ivici panične histerije. Strah od moguće infekcije je kod pojedinaca bio toliko veliki, da su roditeljski instinkt potiskivali u drugi plan. Posebno intelektualci i tzv. učeniji ljudi. Valjda zato što je dobar deo njih studirao van zemlje i imao jače i gotovo svakodnevne veze sa inostranstvom. Više su čitali i “znali” od onoga što im je servirano, a servirana im je priča da je reč o izuzetno zaraznoj i lako prenosivoj bolesti.

Skriveno a neretko i veoma otvoreno, bežali su od svojih dojučerašnjih mezimaca i mezimica. Da bi prikrili strah ili umirili savest branili su se objašnjenjem da “ma koliko da im je u duši teško” moraju realno da gledaju na “okolnosti” i otvoreno iznesu istinu “onima do kojih im je najvše stalo”. I ta „istina“ se svodila na: možda ćeš da živiš, ali sigurno ne predugo!

Srećom, “obični” ljudi (da li – obični!) oboleloj deci ili članovima porodice prilazili su onako kako je i trebalo. Ljudski. Strašnu bolest su doživljavali kao sudbinu od Gospoda datu, koju treba dostojanstveno podneti i obolelom pomoći do zadnjeg časa. Čak i posle njega. Valjda smo, govorili su, pravoslavci. Kome ćeš pomoći ako ne bližnjem svom?

U svetu se užurbano tražilo rešenje. Veliki broj naučnoistraživačkih timova se posvetio proučavanju novootkrivenog virusa, bolesti koju je izazivao i iznalaženju leka za nju. Širom sveta su osnivane dobrotvorne fondacije za pomoć obolelima kojima su se ubrzo pridružile i najveće svetske muzičke, filmske i sportske zvezde. Moguće i zato što je dobar broj njih, posebno iz oblasti estrade, filma i tzv. “džet seta”, i sam spadao (seksualnim opredeljenjem ili uživanjem u opijatima) u “rizičnu grupu”.

Napravio sam preparate na osnovu pacijenta iz Nju Jorka, poznatog dizajnera, koga su kod mene poslale njegove kolege dizajneri: Angela Estrada, Roberta S, Peri Elis , George A.

Ova predivni ljudi su stradali nedužni i nevini od svojih lekara – lešinara. Stradali su i od lekara sa naše Infektivne klinike. Naime, skoro svakodnevno su zvali Infektivnu kliniku, da se raspitaju o meni. Uvek su dobijali odgovor da beže od mene, da sam sve zaludeo i da moji pacijenti masovno umiru. Svi su, tako, prihvatili zvaničnu terapiju i poumirali za nekoliko meseci, zajedno sa Rok Hadsonom, koji je mogao da bude izlečen.

Već posle prvih tekstova i televizijskih gostovanja, našao sam se u centru pažnje. Kako po onoj narodnoj “niko nije bio prorok u svom selu”, u svetu je vladalo veće interesovanje za moj rad i rezultate postignute primenom Todoxin-ove terapije, nego kod nas. Istovremeno, dok su se domaći “medicinski autoriteti” iz sve snage upinjali da me ignorišu (ma koliko to bilo teško s obzirom na publicitet) odbijajući bilo kakav kontakt samnom, na moju kućnu adresu su počela da stižu pisma obolelih u potrazi za lekom ali i pozivi za saradnju iz najuglednijih svetskih institucija.

Moja porodica i ja smo od početka bili rešeni da se borimo i izborimo sa sidom. Napravili su se preparati. Bilo je uspešno. U početku je više pomagao dragi Bog, više nego što smo se mi žrtvovali. Ali, staviti decu unapred, napraviti mapu imunobiološkog sistema, napisati knjige… Jeftović koji je bio nosilac rada Infektivni klinike u intervjuu koji je dao novinarki Dragani Minić, u listu „Novosti“ od 9. 9. 1990, rekao je da im ništa ne vredi dokle god je sve u Lole Ribara (današnja Svetogorska), svi pacijenti su tamo. A oni imaju jednog ili nijednog.

Početni lahor oko mojih tvrdnji i sporenja sa zvaničnom medicinom, u međuvremenu je dostigao snagu tajfuna. Doduše i sam sam ga inicirao udarajući na neuralgične tačke sujete i (ne)znanja nekih domaćih autoriteta skoro svakodnevnim izjavama u medijima i objavljivanjem članaka koji su se, kako je suprotna strana tvrdila, “kosili sa naukom”. Bilo kako bilo, na pritisak štampe i televizije s jedne, lekara s druge, i mene s treće strane, konačno je početkom 1991. godine upriličen “duel istine” koji su organizovali Infektivna klinika i VMA, ni manje ni više nego u Gradskoj skupštini Beograda.

Cilj organizatora je bio da me ismeje. I ja sam želeo da smejanja bude ali na račun organizatora. Jedino su novinari u oba slučaja dobijali na čitanosti, slušanosti i gledanosti.

Moram da napomenem da sam prethodno više puta pokušavao da ostvarim saradnju sa našim zdravstvenim ustanovama. U dva navrata sam se već sastajao sa domaćim HIV-ekspertima, 1990. i 1991. godine. Na prvom sastanku sa čelnicima beogradske Infektivne klinike, poverovavši u njihovu dobru nameru, postigao sam dogovor o ustupanju dela meni potpuno nepoznatih pacijenata koji će svojevoljno biti tretirani Todoxin-om i posle 42 dana da javnosti budu prezentovani razultati pre i posle primene terapije.

Održana su dva sastanka. Kako sam već naučio da na ovakve skupove ne idem sam, svedoka nikad naodmet, tačno u zakazano vreme pojavio sam se u pratnji gomile novinara, snimatelja i fotoreportera. Na postavljena pitanja osvedočenih stručnjaka, a tema je bio HIV/AIDS, odgovarao sam staloženo i precizno da bih na kraju još jednom izveo zaključak:

– Oboleli ne umire od virusa HIV, već od sporednih efekata, odnosno, raznih pratećih bolesti!

Istine radi, moram da kažem da mi je komisija ukupno uzev bila bar naklonjena. Da ne upotrebim jači izraz poput „oduševljena“. Sećam se, dok su raspravljali dr Vuk Stambolović i dr Vlada Ilić, ispod stola sam pokazao akademiku, onkologu prof. dr Spužiću, moju Mapu imunobiološkog sistema. Bio je fasiciniran. Pokušao je da me pita zašto je krijem, zašto sa njom ne izađem u javnost, a ja da mu odgovorim da sam u naučnoj javnosti persona non grata zbog čega je i upriličen ovaj sastanak ali, žestoka rasprava sa nekim članovima komisije nam nije dozvolila da razgovor privedemo kraju. Sticaj životnih okolnosti je na žalost učinio i da ga nikad više ne nastavimo.

Koliko da ne zaboravim, između ostalog sam morao da odgovaram na pitanja iz oblasti epidemiologije, imunologije, virusologije, bakteriologije, a ja sam „častio“ uvaženi zbor sa nekim interesantnim detaljima iz oblasti molekularne biologije. Ne pitam šta košta. Ceo tok sastanka je snimljen i, naravno, čuvam taj snimak.

Jednoglasan zaključak prisutnih je bio da su „naprosto iznenađeni činjenicom da je doktor Jovanović upoznat sa toliko detalja iz toliko različitih oblasti medicine“. Primećeno je i da nisam „običan travar koji je slučajno nabasao na važno otkriće, već poverenja dostojan stručnjak“. I poslenici “sedme sile” su bili oduševljeni mojim izlaganjem. Čak toliko da je većina izveštaja zaključena rečenicom: “Neosporno, reč je o izuzetnom stručnjaku!”

Uverivši se, međutim, da se zdravstveno stanje dodeljenih pacijenata značajno popravlja, a ni kod jednog ne pogoršava, od mene je naknadno zahtevano da pacijente pregledane na Infektivnoj klinici za koje je postojala dokumentacija, pošaljem na VMA u Beogradu. Počelo je „Žikino kolo“. Insistirao sam da se u ispitivanja uključe i novi pacijenti, oni koji još nisu bili pod terapijom. Predložio sam da im se pre primene terapije uradi biohemijska i hematološka analiza krvi, a nakon tretmana Todoxin-om ponovo. Tek nakon toga bi mogao da bude donesen iole meritoran zaključak o efikasnosti medikamenta. Za njih, međutim, uopšte nije bitna mogućnost poređenja novog sa prethodnim stanjem.

Nisam imao izbora. Pristao sam na njihov predlog „koji se ne odbija“. U želji da ipak dokažem efikasnost Todoxin-a, na VMA sam slao bolesnike koji su već imali nalaze, one koji su pored Todoxin-a bili tretirani i dokazano toksičnim i nedelotvornim „lekovima“ zvanične medicine. Čak i jednog pacijenta koji je samo dan ranije sebi prerezao vene na rukama i nogama i pri tom izgubio dosta krvi. I u njihovo poboljšanje stanja sam bio siguran. Na VMA su svima urađene laboratorijske analize…

U medicinskim krugovima, tema dana je bio ovaj projekat. Lekari su se raspitivali kako napreduje ispitivanje, tražili uvid u sve podatke, od njih sam i saznao kakvi su preliminarni rezultati. Nisam imao razloga za zabrinutost. Ipak… Komisija je iznenada odlučila da se sastane u cilju donošenja suda o preparatu, iako nije isteklo pomenutih 42 dana. Imali su, navodno, i drugih „neodložnih obaveza“. Objavljivanje dobijenih rezultata prekinute terapije je naknadno prolongiran na – četiri meseca. Valjda u iščekivanju da se obolelima ipak sloši tj. dogodi nešto što bi ukazalo na neuspeh mog pristupa. A kada je svako dalje odugovlačenje postalo neumesno i nelogično, sačinjena je desetočlana komisija za vrednovanje rezultata Todoxin-ovog pristupa.

Četiri meseca kasnije, dakle, upriličeno je novo suočenje. “Tim ispitivača” je ovoga puta bio sastavljen od deset vrhunskih profesora, stručnjaka za sidu, među kojima su se našla čak i tri neuropsihijatra. Jedno je bilo sigurno: niko nije došao nespreman. Sa rezultatima biohemijskih i ko zna kakvih još analiza Todoxin-a (kao, setili se!) i lekarskim nalazima pacijenata koji su ga koristili u džepu, namera je bila da se višemesečna hajka koja je na mahove poprimala obrise histerije, trijumfalno privede kraju.

Pozorište je postavljeno, predstava je mogla da počne. Scena: Gradska skupština; glavne uloge: predsednik komisije i moja malenkost; statisti: ostali članovi komisije; tehničko osoblje: predstavnici VMA i Infektivne klinike („štelovanje“ rezultata); publika: predstavnici „sedme sile“ koji će izvući svoje zaključke i preneti „narodnoj masi“.

Kao i obično, došao sam tačno u minut. Stručnjaci su, kao i obično, kasnili dobrih pola sata. Naravno, zbog „konsultacije“. Kad su konačno stigli, a među njima je bio i već pomenuti dr Dujić, predsedavajući dr Vlada Ilić mi se teatralno obratio:

– Nakon izvršenih analiza Todoxin-a i na osnovu praćenja njegovog delovanja kod obolelih, došli smo do zaključka da ste, na žalost, naškodili pacijentima! Terapija je samo pogoršala zdravlje pacijenata koje je sada u lošijem stanju nego što je bilo pre početka njene primene. To niste smeli da činite. Evo, gotovo svi rezultati pacijenata pod Todoxin-ovom terapijom su loši. Ne znam kako ćete proći. Posebno je tužno to što smo morali da angažujemo i psihijatre jer, jednom smo već razgovarali i ne znam šta se to dogodilo sa Vama. Ali, svejedno, po našem mišljenju sa ovim nešto nije u redu…

Prikazao je rezultate pre početka terapije Todoxin-om kao rezultate dobijene po završetku terapije. Iza ovakvog uvoda, prirodno, usledio je – rafal.

– Kako ste otišli u penziju?

– Lepo… – bio sam već poslovično staložen.

– Aaaaa… ne ide se tek tako u penziju. Vi ste mlad čovek. Iz vaših godina, put u penziju jedino vodi preko neuropsihijatrijskih ustanova poput one u Palmotićevoj ulici ili “Dr Laza Lazarević”. Sa njihovim uverenjem, znači, Vi sad lečite ljude. Lepo, naša medicina je dobila izvrsnog stručnjaka.

– Lepo od vas, hvala…

– Uprkos tome, Vi ipak ne možete da budete invalid prve kategorije. U to Vam ni naivniji neće poverovati.

– Neobično mi je drago da sam došao u ruke eksperta ali neke stvari ćete, ipak, prvo morati da proverite.

– Nema tu šta da se proverava. Ko god da je bio u toj komisiji, nije mogao da Vam odredi prvu kategoriju!

– Pretpostavljam da imate u vidu teške povrede glave i tela nastalih od eksplozije ručne granate u detinjstvu, sa većim brojem gelera u sebi od kojih se, Gospodu hvala, ne razdvajam evo već toliko godina. Zbog njih se i ne osećam dovoljno sposobnim za obavljanje dosadašnjeg posla ali za ovo čime se sada bavim, itekako sam sposoban. S te strane ste, dakle, potpuno u pravu…

Videvši da ih polako, ali sigurno, pričom vodim u ćorsokak, jedan član komisije prekide diskusiju:

– Dajte da se vratimo na rezultate, ovo nigde ne vodi.

Predsedavajući dr Vlada Ilić prihvati:

– Poštovane kolege i prisutni novinari, evo, pogledajte, ovo su lekarski nalazi ispitivane grupe pacijenata pre terapije Todoxin-om, a ovo posle. Drugi su za 30 do 50 procenata lošiji od prvih. Zaključak je: da nisu uzimali Todoxin, procenat pogoršanja njihovog zdravstvenog stanja bio bi znatno manji!

– Da li ste sigurni u to što govorite, profesore? – upitah ga.

– Kako da nisam! Čemu sad takvo pitanje?

– Pa, vidite, ja na Vašem mestu ne bih bio siguran.

– Kako, molim? Uopšte me ne interesuje što Vi ne biste bili sigurni. Gledam u nalaze i stojim iza onoga što kažem.

– Ko Vam je dao te nalaze?

– Ispitivanje je izvršeno na beogradskoj VMA, a profesor Dujić mi je dao rezultate.

– Opet moram da Vas ispravim: dr Dujić je pukovnik-lekar, ali ne i profesor. Nemojte sad i ovde da mu dodeljujete to zvanje, bar ne dok mene napadate…

Dr Dujić besno poskoči sa stolice.

– Uzdržite se doktore. Ne skačite. Vi ste lekar-specijalista, ali ne i profesor budući da niste doktorirali. Profesura bez doktorata, složićete se, ne ide. A Vi, profesore Iliću, da li ste sigurni da ne grešite? Možda pogrešno tumačite i diskutujete dobijene rezultate. Proverite još jednom.

– Šta da proveravam!? Držim u rukama i gledam nalaze dobijene sa VMA koje je potpisao profesor Dujić.

– Opet Vi, profesor. Ali, šta mislite o ovome… – ustao sam sa svog mesta, prišao profesoru Iliću. „Rezultate“ koje je prikazao za prva dva pacijenat sam samo verbalno osporavao, ali kad je došao do trećeg pacijenta, bukvalno sam mu istrgao iz ruke papaire kojima je mahao i, izvadivši iz džepa svoje nalaze, tutnuo mu ih u ruke. – Vidite li šta radite, profesore Iliću? Zar zaista ne primećujete da i mene i sve ovde prisutne – obmanjujete. Kako? Evo pravih nalaza pre i evo pravih nalaza posle terapije Todoxin-om. I Vi ih imate, pogledajte, ali su pogrešno datirani. Zamenjen im je redosled.

– Ove je meni dao profesor Dujić… – zamuca prof. Ilić.

– Nije on profesor nego – doktor! On Vam je servirao šta je hteo, a Vi sad obmanjujete ove ljude. Da li Vam je jasno da učestvujete u prevari!?

– …Nemojte da me napadate. Zvaću miliciju!

– Zovite koga hoćete, ali, i Vi ste najobičniji prevarant!

– Zar meni to da kažete!?

– Naravno! Vama govorim. Još jednom razmislite da li ćete i dalje čitati “rezultate” nazoviizveštaja dr Dujića. Svejedno je. U ostalom, kako god hoćete…

– Neću da nastavim – odgovori profesor Ilić. – Dobro, možda se i potkrala neka manja greška ali, sve u svemu, Vaš medikament ne deluje. To ne radi.

– Meni to deluje i radi! Da li ste Vi sto posto sigurni, sada, kada ovako namestim nalaze, da su ovi rađeni pre a ovi posle terapije Todoxin-om? Jeste li zaista sigurni da je to tačno?

– Šta sad hoćete, o čemu pričate? Umesto da zovemo miliciju, dozvolili smo Vam da ostanete a Vi i dalje insistirate na svojoj tvrdnji. Šta hoćete njom da dokažete?

– Činjenicu da su posle četvoromesečnog tretmana Todoxin-om rezultati bolji za najmanje 30 posto, kao i to da sam znao da će izveštaj biti u najmanju ruku karikiran. Eto, to hoću da dokažem!

– Šta Vam je sad, ovako, karikirano? To što je bolje?

– Ne, nego što nije bolje za 30 već – 50 posto! Svaki od kontrolisanih pacijenata je, odmah posle uzimanja krvi na VMA, išao u Drugu beogradsku kliniku, Sarajevo, Užice, Kragujevac… Proverite datume nalaza. Na svakom jasno piše kad su rađeni. Možda mislite da sam toliko svemoćan pa svuda imam prijatelje?

– To, ipak, nije moguće. Kako da stigne čak u Sarajevo?

– Lepo. Kod Vas je bio u pola osam ujutro, a ispred ga je čekao automobil koji ga je prevezao do Sarajeva. Tamo ga je dočekivao šef laboratorije Medicinskog fakulteta i napravio nalaze koji izgledaju ovako: neuporedivo bolje od onoga što Vi ovde prikazujete!

– To ne može tako!

– Znam, zato Vam ja to sve vreme i govorim.

Ponovo je počela svađa u kojoj je najglasniji bio neuropsihijatar Belogrlić, zatim je nastala i gužva a “sastanak” se otegao u nedogled. Instinkt mi je govorio da sam gurnuo ruku u osinje gnezdo. Ali, šta da se radi? Nazad niti sam mogao niti hteo. Već sam rekao da mi je kasnije prof. Pauli, direktor odseka za virusologiju Kohovog instituta u Berlinu, saopštio da se druga komisija „pokajala što mi je pružila još jednu šansu“. Eto, koliki je odjek imalo ovo „drugo zasedanje“ u Beogradu. I sa njega, naravno, čuvam traku.

Kako to nalažu profesija i etika, nalaz „komisije“ sam sutradan pročitao na stranicama „Večernjih novosti“. Tiražnog specijalizovanog medicinskog glasila. Naravno sa umrlicama.

I, odmah da kažem, ni najmanje se nisam radovao epilogu. A osećao sam da će neki od pomenutih biti kažnjeni. Profesor Belogrlić je, na žalost, umro tri dana posle drugog zasedanja. Pao je mrtav baš ispred ulaza u Gradsku skupštinu, gde smo držali sastanak. Prof. Ilić je doživeo moždani udar na ulici. Nije shvatio tu opomenu. Kad se oporavio, izujedao ga je čopor pasa ispred Infektivne klinike.

Kao što ne postoji apsolutno zdravlje, tako ne postoji ni nešto (lek, medikament, terapija itd.) što apsolutno na svaki organizam ima obavezno povoljan i blagotvoran uticaj. Koliko god je Sunce (ne današnje kada je Zemljin ozonski omotač oštećen i porozan, a UV zraci prolaze kroz kontaminirane mikoplazme i donose odgovarajući infektivni princip na Zemlju) blagotvorno, ukoliko bi se pre 50-ak godina TBC-bolesnik izložio njegovom blagotvornom uticaju i proveo nekoliko sati sunčajući se, njegovo zdravstveno stanje bi se izuzetno pogoršalo. Isti efekat bi neumereno sunčanje imalo i po onoga sa bolesnom jetrom. S druge strane, izvanredno lekovito dejstvo Sunca dobro poznaju oboleli od bronhitisa ili reumatoidnog artritisa. Na farmaceutske sintetičke proizvode neću da trošim reči.

Može se, dakle, samo naslutiti šta se događa kada se zdrava, vitalna, “jaka” krv, nađe u bolesnom organizmu. Prvo dolazi do burne reakcije organizma na nametnuto “zdravlje”, jer vitalna krv postavlja “zahteve” i kreće u napad na sve što nije zdravo. U suštini, napada domaćinovu bolesnu – krv.

Prošlo je skoro dvadeset godina od eksperimenta pod vođstvom dr Veljka Veljkovića i dr Radmile Metleš iz Vinče. Tada je od 600 vojnika izvanrednog zdravlja uzeto “zdravlje” – krv, odnosno krvna plazma – namenjeni HIV-pozitivnim osobama. Po završenom istraživanju, objavljeno je da su postignuti izvanredni rezultati, potom su i javno publikovani, pomenuti naučnici su zatrpavani lovorikama a moj poznanik dr Vladimir Ajdačić je dobio izvanrednu priliku da izbriše iz sećanja neuspeh knjige “Nauka kao bajka” sazivanjem brojnih pres-konferencija i objavljivanjem bajkovitih članaka u “Večernjim novostima” i “Politici”. Priča se svodila na to da su naučnici iz Vinče pronašli lek za sidu uz pomoć kompjutera i matematike.

Istina je, na žalost, sasvim drugačija. Naravno i efekat. Otprilike, kao kada bi u vakcini umesto mrtvih bili uspavani virusi. Odnosno, kada bi umrtvljeni virusi velikih boginja u vakcini umesto da stvaraju imunitet izazivali – variolu. Nešto slično priči o novorođenčetu koje iz nekog razloga ne može da pije majčino mleko (npr. majka nema mleka). Kada bi se detetu umesto dvotrećinski razblaženog mleka sa najmanje masnoće na cuclu dala pavlaka, u najboljem slučaju bi se razbolelo.

Ponet istraživačkom radoznalošću ili nečim drugim, tek, dvočlani tim iz Vinče sproveo je istraživanje na velikom broju pacijenata. Pogrešan način (eksperiment) da se dokaže nešto sjajno, epohalno. Dobra namera je urodila neželjenim ishodom ili što bi rekli Latini – put do pakla je često popločan dobrim namerama.

Zašto proba na bilo koju bolest nije vršena na životinjama? Ili na jednom, dva pacijenta-dobrovoljca? Možda bi serum reagovao na neke druge bolesti nepovoljno. Postoje i oboljenja prema kojima bi takav serum bio efikasan. Na TBC, recimo, gde je jačanje krvi neophodno. To važi samo za klasičnu tuberkulozu. Ali, kao prateća bolest kod side se javlja MAC (mycobacterium avium complex). To je nova tuberkuloza kod koje, klasične terapije poput tuberkulostattika, dovode do fatalnog ishoda.

U svakom slučaju, doziranje je moralo da bude izuzetno obazrivo. “Kap po kap”, zatim sačekati dan-dva. Ili, na primer, rastvarati pola kubika plazme na pola litra fiziološkog rastvora. Mnogo toga dakle, samo nikako ono što je učinjeno: intravenski ubrizgavati 1000 ml sveže smrznute plazme sa anti-VIP/NTM antitelima!?

Pacijenti su stradali već nakon 24, 48, eventualno 72 časa. Jedinu pacijentkinju koja je preživela taj pakao, odveli su u Rim i prikazivali je kao “čudo”. Doktor Jeftović se javno hvalio da ju je on izlečio. O njoj su pisali dr Veljko Veljković i dr Đorđe Jeftović u knjižici “Fizičko vežbanje u preventivi i terapiji HIV-infekcije i raka” na stranama 28 i 29.

Posle “terapije od 1000 ml” pacijentkinja mi je u dve, od nekoliko poseta, opisala užasnu surovost tretmana. Još uvek čuvam dve jednoiposatne kasete snimljenog razgovora za njom. Ona ga je prva i okarakterisala kao pakao. Majka ju je gotovo na kolenima molila da se meni obrati za pomoć. Bilo mi je potrebno dve godine da se izborim za njen život. Organizam joj se bukvalno raspadao od patogenih mikroorganizama, pre svega kandide i mikoplazmi. Posle terapije Todoxin-om oporavila se ali je ostala trauma od AZT-a i smrznute plazme uzete od 600 vojnika.

Njoj su, podrazumeva se, poznata i imena ostalih HIV/AIDS-pacijenata koji su dobili plazmu ali nisu imali sreće (snage) da izdrže pomenuti “epohalni lek koga su dr Veljko Veljković i dr Radmila Metleš pronašli uz pomoć kompjuterskih sistema i čiste matematike”, kako reče dr Vladimir Ajdačić. Umesto da se manu ćorava posla ako se već ne stide dobijenih efekata odnosno rezultata, neki od pomenutih “eksperata” su najavljivali da će i SARS lečiti na isti ili sličan način!?

Dr Veljko Veljković i dr Radmila Metleš su, pod pritiskom dr Vladimira Ajdačića i novinara „Politike“ Slavka Stojiljkovića, brzopleto izveli pravi udar. Može se verovati u dobru nameru lekara (nešto teže tehnologa i fizičara), ponuđeno rešenje je moglo da se okarakteriše čak i kao inventivno, pod uslovom da se radilo, kao što to radi na primer Todoxin-ova naučna grupa. Preciznije, početna ideja je istinski bila inovativna, ali odjednom ubaciti (dati) veliku količinu plazme i faktora krvi zdravih vojnika u zamorenu i zagađenu krv HIV/AIDS-bolesnika, u najmanju je ruku bilo brzopleto i nesavesno.

Prilažem prevod sa engleskog jezika informativnog teksta dr Veljka Veljkovića koji jasno pokazuje da finalno izvođenje u potpunosti odstupa od prvobitne ideje. Dobio sam ga od pomenute pacijentkinje:

“Glavna svrha NTM terapije je da pomogne HIV-pozitivnim osobama širom sveta da obezbede sopstvenu i pristupačnu terapiju koja može da spreči napredovanje bolesti.

Serum HIV-pozitivne osobe sadrži prirodna autoantitela (anti-NTM antitela) koja stupaju u reakciju sa delom HIV-ovog omotača odgovornog za infektivnost virusa. Smanjenje koncentracije antitela je u tesnoj vezi sa napredovanjem bolesti.

Klinički eksperiment izveden na jednom pacijentu u ARC stadijumu pokazao je prolongirano (produženo) terapeutsko dejstvo (godinu dana po završetku terapije) transfuzije ljudske plazme obogaćene anti-NTM antitelima. Rezultati dopunske studije na serumima dobijenim od HIV-pozitivnih pacijenata, u različitim stadijumima bolesti, otvorili su mogućnost autoterapije HIV-pozitivnih pacijenata baziranoj na autolognoj transfuziji plazme…”

Šta posle gotovo dvadeset godina reći roditeljima dece stradale od posledica pomenutih eksperimenata? Ništa utešno. Objašnjavati da su zbog nepažnje, gluposti i samouverenosti ali u dobroj nameri, iz nehata stradala njihova deca, slaba je (ako je uopšte) uteha. Rekoh, put do pakla je često popločan dobrim namerama. Bolje je ne govoriti. Ćutati. I uvek imati na umu da dobre namere valja potkrepiti proverenim metodama i realno mogućim pozitivnim ishodom. Dobro smišljena ideja je, ipak, samo ideja. Treba još dosta toga uraditi da bi bila i efikasna.

Interesantan i istovremeno tužan podatak je to da su depresivni i organizmi u izuzetno teškom zdravstvenom stanju duže (mereno u satima i danima) izdržavali pomenut tretman, pre svega zahvaljujući manje burnoj reakciji. Oni, međutim, čiji je imunitet bio snažniji i koji nisu imali oportunističke infekcije, reagovali su burno i vremenski kraće izdržavali svakodnevnu (često samo jednu) intravensku transfuziju “plazme snova” od 1000 ml.

Kada bi još jednom bio izveden isti eksperiment na potpuno zdravom čoveku od čije se krvi takođe može načiniti istinski jaka i zdrava “krvna bomba”, gotovo je sigurno da ne bi živeo duže od 24 sata. Šta više, najverovatnije bi okončao ovozemaljsko bitisanje već posle nekoliko časova. Jednostavno bi pukao, eksplodirao. Ne bi mu pomogla ni kompjutersko-matematička egzibicija dr Veljka Veljkovića i dr Radmile Metleš, baš kao ni reklame dr Vladimira Ajdačića.

Krv ne mora obavezno da bude “jaka”, “zdrava”, što podrazumeva što veći broj crvenih krvnih tela. Reč je o zabludi. “Razvodnjena” krv će mnogo bolje funkcionisati u umornom organizmu. Šta je, zapravo, uloga krvi u organizmu? Da ga hrani, iz njega sakuplja toksine i izbacuje ih napolje. Da li je za to neophodna “jaka” krv? Analogno ovom, može se postaviti i pitanje: šta će se dogoditi sa sijalicom od 40 vati ukoliko se priključi na izvor električne energije koji pokreće teške industrijske mašine? Odgovor se, valjda, sam nameće.

Krvna tela iz zdrave plazme su u pomenutom slučaju, dakle, “bahato” zašla u “učmalu” i bolesnu sredinu uništavajući takoreći sve pred sobom kako bi sebi obezbedila životni prostor ne sluteći da će joj upravo to “doći glave”. Bolesnoj krvnoj “bari” bi više koristila jedna boca slanog ili slatkog fiziološkog rastvora, koliko da se krv malo pročisti, razredi, operu zidovi krvnih sudova.

Naravno, svaki organizam je drugačije reagovao. Negde je zdrava plazma burno napadnuta, u drugom organizmu nije bilo “pomame”, treći je to tiho “pregurao”. Sve u zavisnosti od trenutnog stanja organizma-domaćina. Da li je krvno tkivo sa tuberkulozom, hemofilijom, PCP-om itd, šta je ubačena plazma sve napala i kojim intenzitetom…

Eto, sve se to događalo u ravni medicine, eksperimenta, naučnog rada. Ni u svakodnevnom životu, međutim, nije bilo manje burno. Dr Vladimir Ajdačić je više proveo vremena samnom, u mom stanu, nego sa svojom suprugom i majkom koju sam takođe lečio. Tražio je da mu iscrpno pričam o tome kako pronalazim i proizvodim preparate, putujem po svetu, ostvarujem kontakte sa najvećim naučnim i zdravstvenim institucijama, kako uspevam da me domaćini, gde god odem, milom ili silom nastoje da zadrže. Posebno ga je iritiralo kad besplatno dajem preparate. Stalno je ponavljao: “Hoću da te podržim da se Todoxin skupo naplaćuje. Vidim sebe kako vozim ‘rojsa’ kroz Beograd!”

To i liči na Ajdačića. Mnogi ga kao takvog i znaju. Ipak, makar i od njega takvog kakav jeste, bilo je previše kada je celokupan moj rad iz oblasti HIV/AIDS-a, od 1985 godine, pripisao – dr Veljku Veljkoviću i dr Radmili Metleš. Pa, oni u to vreme nisu ni postojali u svetu nauke. Acta est fabula11. Dr Vladimir Ajdačić je istog časa krenuo da puni člancima “Večernje novosti” i “Politiku” i daje intervjue na sve strane. Dr Veljko Veljković i Radmila Metlaš nikada nisu reagovali, još manje bilo šta od toga demantovali. Zašto i bi, kad im je godilo. Došlo im i lepo i milo. Blistali su puni sebe od sreće i neočekivano pridošle “pozajmljene” slave.

Jednom prilikom u prisustvu Vladimira Ajdačića, sećam se, poveo se razgovor o dr Saleviću, Titovom lekaru koji je uzeo krv odnosno plazmu od 60 davalaca, napravio „vakcinu“ protiv herpes zostera. Ne proverivši prethodno krv davalaca, „vakcinu“ je počeo da primenjuje i kontaminirao je izvestan broj pacijenata. Ljudi nisu znali šta ih je snašlo, a bilo je i sumnji u neverstvo. Pacijenti su sa čitavim porodicama dolazili kod mene, bar da razjasne o čemu je reč. Sećam se jedne pacijentkinje sa ocem, majkom i mužem. Satima su sedeli kod mene. Muž se sve vreme šetao nervozno, otac i majka bili uplašeni, a pacijentkinja tiho pitala da nije možda HIV „zaradila“ pre udaje. Odbio sam takvu mogućnost jer se ne prenosi intimnim kontaktom, ali uzrok smo morali da pronađemo.

– Ne mogu da verujem da se u poslednjih desetak godina niste baš ni jednom vakcinisali – obratio sam se uplašenoj ženi. – Sve ukazuje upravo na to.

– Kako da nije – trgla se majka iz duboke zamišljenosti. – Primila je vakcinu protiv herpes zostera! Pitala me je za mišljenje i složila sam se sa tim. Zar se ne sećaš?

Konačno, rešenje. Herpes zoster je stub, temelj, najopasnijih oboljenja. Zbog toga se insistira na varičeli da bi prešla u zoster. Kad se dete vakciniše protiv varičele, postoji izvesna mogućnost pojave zostera. U tome leži tajna onih pet do sedam posto HIV-pozitivnih pacijenata koji nisu oboleli a koje zloupotrebljavaju instituti i infektivne klinike kao „živi dokaz ispravnosti“ sopstvenih pogubnih terapija. Zbog ovakvog stava sam mnogima postao „trn u oku“. Potom su domaće lekarke krenule u svet da provere imaju li herpes zoster. Jeste da dr Todor Jovanović „stalno nešto izmišlja“, ali za svaki slučaj. Dakle, iako se ne prenosi intimnim kontaktom, herpes zoster neophodan. Da je drugačije, noćne dame hamburške luke bi odavno bile zaražene. To sam tvrdio i u Kelnu, Hamburgu, Diseldorfu. Moralo bi mnogo krvi da isteče sa jedne strane da bi takav prenos postao moguć. A to se nije dogodilo. Vaginalna sluzokoža čuva tajnu „ubica“ HIV-a.

Nije, znači, ništa drugo ostalo do da pozovemo pomenutog Titovog lekara i zatražimo mu bar jednu ampulu „vakcine“.

– Šta će vam? – ljutito je upitao.

– Zovem u ime pacijentkinje… – slagala je nesrećna žena. – Neophodne su mi dve ampule za tetku koja živi u Kanadi a koja je dobila zoster.

– Nije nego! – odbrusio je i pre nego što je zalupio slušalicu dodao – Znam da hoćete da ispitate vakcinu. Ne zovite više!

Nesvesno se odao. Jasno je da nije namerno uradio, ali ljude je zarazio. I to one koji su primili vakcinu protiv herpes zostera pripremljenu od 60 dobrovojnih davalaca krvi odnosno plazme. Ispostavilo se vojnika, u čije savršeno zdravlje niko nije sumnjao. Dovoljno je, međutim, bilo da samo jedan bude HIV-pozitivan pa da se Pandorina kutija otvori i bolest raširi munjevitom brzinom.

Vladimir Ajdačić je, dakle, čuo ovu priču od mene, ali je pitanje koliko je i razumeo. Jer, dodao sam, ko nema ovaj virus ili njegovo telo sadrži izvesne specifične supstance, može da se inficira ali ne i oboli. To može da bude uporedna vakcina, zato što je herpes zoster umešan u smrtnosnu igru side. Sa „pobrkanim lončićima“ u glavi, Ajdačić je otišao kod Veljka Veljkovića i najverovatnije kao svoju ideju ispričao ono što je čuo od mene.

Epilog?

Kao da gluposti nije bilo dosta, Veljko Veljković i Radmila Metleš su prevarili i rimsku Infektivnu kliniku tvrdeći da su izlečili 1.200 pacijenata. U jednoj verziji „zatvorenika“, u drugoj samo „pacijenata“. „Sopstveni“ metod su nazvali „pasivna imunizacija“ iako je već bio poznat u tretmanu herpes zostera a za sidu apsolutno neprimenjiv. Poverovavši u priču, Italijani su ih ugostili. Preciznije, sa Veljkom Veljkovićem su se pozdravili i odmah ga ispartili kući, a Radmilu Metleš prihvatili i saslušali „kako se barata virusima“ što je, inače, naučila od dr Marine Bujko. Ipak, preuzeli su njihov „sistem“ lečenja. Sistem zbilja može da funkcioniše, ali ne takav i ne na taj način. Naročito ne efikasno koliko su tvrdili. Jer njihov „lek“ je zauvek uspavljivao ionako iscrpljene pacijente. Posle su novine objavile da su izlečili dva pacijenta. Gde su ostali koje su lečili? Zatim je ostao jedan. Ona nesretnica koju sam na mišiće izvukao Todoxin-om.

Ni tu nije kraj gluposti. Uspeli su da prevare i ugledni medicinski časopis „Vaksin“ koji je u uvodniku izneo da su „dosadašnja trogodišnja traganja zabasala u slepu ulicu“. Kako sad tri? Pa, pomenuta ekipa je govorila o „deset godina istraživanja u kojima nisu naišli na razumevanje osim kod ‘Politike’ koja ih je podržala“. Evo kako. U broju od 28. februara 1993, ispod naslova „Jugosloveni upozorili, Amerikanci prihvatili“ podnaslov glasi: „SZO i Nacionalni institut za zdravlje SAD ozbiljno shvatili upozorenje naših istraživača dr Radmile Metlaš i Veljka Veljkovića da je traganje protiv side na pogrešnom putu.“ Nije valjda!? Zanimljivo. Gospodi iz Nacionalnog instituta sam to stavio do znanja još pre pet godina. Tri godine kasnije i overio ugovorima!

Na stranu i „Novosti“ i serija članaka u aprilu 1994, ali pomenutih deset godina su bile – moje godine! „Oteo“ mi ih je Vladimir Ajdačić obećavajući seriju tekstova o onome kroz šta sam u tom periodu prošao. Okrenuvši ćurak naopako sve je njima pripisao i prepisao, a deo i Infektivnoj klinici. Onako. Gratis. Miroslava Radmana je, međutim, častio sa mojim neobjavljenim intervjuima. Valjda da se oduži za poklonjenu titulu profesora. Da, titulu.

Nakon svega, Ajadčić je držao konferencije u Pres centru, a ja satima ubeđivao ucveljenu rodbinu da ne čini glupost i ne ide da se sveti za nesreću sopstvene dece. Uz to sam im obećao da im deca neće biti zaboravljena. Svakih pet godina ću obilaziti televizjske stanice i javno govoriti o njihovom stradanju.

Dr Radmila Metlaš i danas radi u Vinči, a „ekipa“ je dobila novac za modifikovan program. Već celu deceniju leče pacijente, samo, nikako da ih vidimo.

Kako ga nikad ne drži mesto a uvek je pun ideja, dr Ajdačić se potom bacio na organizovanje promocija i „trućkanja“ o pronađenem Svetom Gralu, leku budućnosti, sida po njegovim rečima nije imala baš nikakve šanse „jer on nikada nije pogrešio i sve se ostvarilo što je rekao“. Zatim je jurio od Vinče do Infektivne klinike i zakazivao pacijentima da dođu i kad su mogli i kad nisu mogli „na ispitivanja“. U „Novostima“ je 1994. obnarodovao:

– „Istraživači iz Vinče opaku bolest savladali lukavstvom…“ – Nije lukavstvo nego čiste laži i smrtonosna plazma!

– „Sidu savladala krv zdravih ljudi…“ – Nije sidu, nego obolele!

– „Posle šest meseci broj antitela CD4, zaduženih za odbranu organizma od napada virusa, utrostručio se na 500, što nikome nije uspelo…“ – Meni je odavno uspelo. Vladimir Ajdačić mi je svedok!

– „Znači, najvažniji deo proteina HIV-a, gp 120, skrojen je tako lukavo da oponaša čuvare čovekovog imunog sistema. Lažno se predstavljajući, izbegava prepoznavanje… – Isto kao kod mene, s tim što ne prikazuje kompletnu sliku obajvljenu u mojim knjigama!

– „Metode lečenja i vakcine protiv HIV-a izmiču iz ruku…“ – Meni ne. Već sam pisao pisma Liku Montanjeu i ostalima da vakcine neće biti.

– „…dok nije nađeno nijedno neutralizujuće dejstvo na tzv. primarnim izolatima virusa… čuo se samo jedan glas nade. Barbara Pots… iz Njujorka, iznela je primer da je krv jedne osobe, prethodno vakcinisane UBI vakcinom, neutralizovala primarni izolat… Zaključak je poražavajući… To su još ranije znali naši istraživači dr Veljko Veljković i Radmila Metleš… Međutim, Amerikanci ne odustaju, samo odlažu masovnu vakcinaciju…“ – Rekoh, o tome sam već pisao Liku Montanjeu i ostalima. Nikad neće napraviti vakcinu jer ne razumeju mehanizam delovanja!

– „Došli su do saznanja da krv obolelih od side oskudeva u jednom proteinu…“ – Jel’? Nema viška? Sad je oskudica? Da nije herpes zoster?

– „Mada je prerano da se bilo šta kaže o vrednosti ove metode u ispitivanju, neću pogrešiti ako tvrdim da ono što je do sada postignuto predstavlja vrhunski domet nauke.“ – E, to nije lepo. To je bilo namenjeno meni u mojoj kući. Imam snimljeno na kaseti…

– „Vakcina protiv side – između nade i mogućnosti…“ – Ma nije moguće! Kad sam to govorio mnogo pre njih, bio sam šarlatan. Srećom, čuli su me u Londonu, Stokholmu, Rimu, Vašingtonu, Berlinu…

A gde je prim. dr sci. Todor Jovanović, to jest ja, u ovoj priči?

Danonoćno sam dežurao, a moja deca, Dejan i Mila čiji je deda bio jedan od osnivača Instituta za majku i dete, kuvali kafe obolelima i slušali njihove ispovesti. Objašnjavao sam šta se dešava, ponekad i bukvalno urlao, ali me niko nije čuo. Neki su hteli da imaju više obolelih da bi dobili više opreme, reagenasa, sredstava, da bi potom otvorili veću porodičnu laboratoriju i najviše naplaćivali usluge. Šta se događa sa HIV-om, baš nikoga nije bilo briga!

Šta više, moje izlečene pacijente su nastojali da „eliminišu iz života“ za 36 do 72 sata. Jednog za drugim. Slava i para su im bili iznad svega, a prilika idealna. Kad niko ništa ne zna, sve je moguće. Sami lekari su mi govorili o „moguće inficiranoj plazmi“ i „nikakvim efektima aktuelne terapije“.

Podsećam, još 1987. sam završio prvih dvadeset pacijenata a do 1994. imao potpisane ugovore sa Nacionalnim institutom za kancer SAD. Uzalud sam do tada više od tri godine čekao da svoja otkrića saopštim domaćoj stručnoj javnosti. Obraćao sam se Akademiji nauka, Medicinskom fakultetu, Srpskom lekarskom društvu… Svuda sam bio „sumnjiv“:

Jedino je Vladimir Ajdačić od tog čekanja imao koristi. Brižljivo je beležio sve što radim i govorim. Ne sumnjam da bi mi njegove pribeleške dobro došle sad kad pokušavam da se setim vlastitog života. Bio je pedantan. Zato neću ovom prilikom da insistiram na TV emisiji u kojoj je izjavio da je čuveni Pavle Savić bio za njega „sve i svja“ a ovaj uzvratio pred jednim novinarom da „Ajdačić zna fiziku koliko i moja pokojna baba“. Još manje su važni njegovi poslovni poduhvati u Torontu gde se predstavio kao super-stručnjak jedne od najboljih laboratorija u zemlji koju su svrstavali u sam svetski vrh po nuklearnom potencijalu. Ukratko, najurili su ga isto kao i oni, nešto kasnije, iz Graca. S tim što su mu u Austriji zapretili i policijom.

Nisam se previše uzbuđivao ni kad je gore pomenuta grupa saopštila 1994. godine da je do svojih otkrića došla „još 1987“ ali, eto, ćutala o tome, iako sam upravo te godine objavio vlastita saznanja o virusu side i to potkrepio sa prijavom dvadeset izlečenih pacijenata. Moj lični „notar“ je, rekoh, sve pažljivo beležio. I prenosio. To nisam rekao. Po njima, Amerikanci su tri godine (posle njih) otkrili isto. E, Todor je pre svih njih znao sve. „Intervju“, 1987.

Nije mi zasmetalo ni što su išli na „potpis ugovora“ tamo gde sam ja još 1991. godine ugovore potpisao. Zašto? Pa, zato što su ih tamo ismejali i isterali. To nije smešno. Isto kao što je direktor Karolinskog instituta, prof Sven Briton, izbacio Miroslava Radmana koji je hteo da potpiše ugovore za moja otkrića sa institutom sa kojim sam ih imao već potpisane.

Karolinski institut je taj koji daje zadnju reč kad treba da se dodeli Nobelova nagrada za medicinu, molkeularnu biologiju, itd. Direktor Karolinskog instituta Sven Briton jednog posle podneva priča sa mnom i ja kažem da mi ne treba novac. On insistira da tražim koliko mi treba. Sida je nerešiv problem.

Rekao sam mu da i on zna mnogo o sidi, budući da radi kokultivaciju i zato sam došao do njega. To je metoda koja može da razotkrije sve sastojke virusa side. Tražio sam da svaki put druga doktorka ide sa mnom na ručak. On je javio i Pasterovom i Kohovom institutu i prof. Zoričiju sa rimske infektivne klinike, kome sam već pisao i tražio prijem. Rekao je prof. Zoričiju da me je već sutradan zvao kod sebe kući na rođendan moje unuke, što se ne događa. Prof. Jondal me je vozio kod prof. Britona. To je ljudskost i toplina.

Te 1991. godine su i u Betezdi imali napismeno moje viđenje mehanizma delovanja ali i grafikone nakon ispitivanja delovanja Todoxin-a na koje sam više nego ponosan.

Nisu znali ili nisu hteli da znaju da su krenuli stazama kojim sam odavno prošao.

Nije me pogodilo, mada mi iskreno nije bilo pravo, zato što se nakon velikog publiciteta u vezi bolesti Medžika Džonsona danas, posle više od dvadeset godina, on i njegova bolest ne pominju. Šta se desilo? Zar ga nisu živog oplakivali? Ko mu je pomogao, izlečio ga? Ni reč. Ono o čemu novine ne pišu a televizija ne pravi emisije, nije se ni dogodilo. Zar ne? A šta je sa Pajdom Valeri, najboljom zabavljačicom u NBA ligi? Ko je ona? Razumem, u redu je.

Da ne nabrajam dalje. I ovo je previše. Ali, što kaže ona stara: što me nije ubilo, ojačalo me je. Nisam uživao slušajući da je neko naš izbačen odnekle, naročito ako je taj (naš) pokušao da uradi nešto nečasno. Recimo, da poturi moj ili rad nekog drugog kao svoj. Bilo mi je žao kad su se srozavali pred sobom i celim svetom pravdajući se nepovoljnom političkom klimom ili da su zbog politike izbacivani iz poznatih naučnih ustanova „jer da smo bili članica međunarodnih asocijacija… truć, truć, trućkanje… sve bi bilo u redu“. Kao, sankcije su ih sprečile. Nije nego. Oba moja rada su prihvaćena upravo u to vreme. Valjda su me zato proglašavali šarlatanom?! Ili „pozajmljivali“ moje ideje? Ili se ispod mojih radova potpisivali?

Ipak, Vladimiru Ajdačiću nije bilo teško da prilikom slučajnog susreta insistira na nastavku saradnje. Posle svega! Zbog takvih osoba i takvih životnih stavova su me ne jednom pitali u inostranstvu – kakav ste vi to narod kad toliko loše govorite jedni o drugima? Zaista, kakvi smo? Zar je moguće da profesor poput dr Paulija bude oduševljen mojim znanjem, istim onim znanjem zbog koga su neki pokušavali da mi pripišu šarlatanstvo? Srećom na njihovu nesreću, samo pokušavali.

Poentu pomenute tragikomedije ne tako davno sam pročitao u jednom beogradskom dnevnom listu: pomenuta dva naučnika i njihov glasnogovornik više ne pominju sudbinu osobe koju su vodili “na prikazivanje” u Rim, ali zato najavljuju nameru da istom terapijom tretiraju grip, ebolu i još neke druge bolesti?! Uzgred, primena zdrave krvi u lečenju HIV/AIDS-a, što je bila i suština pomenutog eksperimenta dva domaća naučnika, odbačena je još 1988. godine u Stokholmu na Kongresu o AIDS-u. Narečeni eksperti očigledno nisu čitali stručnu literaturu, čak ni sa zakašnjenjem od šest godina!

U mojim stavovima, s druge strane, naročito kad je reč o struci, do danas se ništa nije promenilo. Što sam govorio juče, to govorim i danas. I, evo, pišem. S tim što sam ponešto i naučio. O ljudima. O naučnicima i „naučnicima“. Ali ako ćemo pravo, znam i ja za „velikog brata“. Kod nas se to kaže – odakle vetar duva. Jedno je ipak neosporno: sve što se sa ovih prostora pozitivno dogodilo u vezi borbe protiv „kuge 20. veka”, poteklo je iz Todoxin-ove laboratorije!

Ali, kažu, sve što se dogodi, moralo je tako da bude. Ko zna zašto je to dobro… Ja znam. Pomenuti “niz sličica iz života” pomogao mi je da shvatim svu snagu izraza – intelektualni lopov. Dr Vladimir Ajdačić je tipičan primer.

Bogu hvala, nešto je i ostalo. Duh, ideje i rad. Pametnome, sasvim dovoljno…

11) Igra je dovršena.

12) Amicus Plato, sed magis amica veritas!

Mnogi ljudi misle da znaju šta je tajna života, misle da nešto znaju, ali često ne znaju da «saberu dva i dva» i često morate da im kažete: baci pogled ovde, tamo, tu i na kraju ako neko ne može da vidi ništa i pored usmeravanja, ne možete mu ništa objasniti.

Nobelovac Leon Lederman u svojoj knjizi „Čestice Boga“ opisuje traganje za elementarnom česticom. To je „karika koja nedostaje“ i pomoću koje bi se došlo do formule života koja bi mogla da stane na jednu česticu.

Između ostalog, navodi da je Njutnov zakon gravitacije fundamentalan i da je on sveo svem preko pada jabuke do orbita planeta i stvaranja galaksija na formulu da je sila jednaka masi puta ubraznje.

Prema Ledermanovoj teoriji, Higsova čestiča, tzv. Higsov bozon stvara Higsovo polje koje iskrivljuje sva dosadašnja merenja ostalih primarnih čestica. On kaže i da bi otkriće ove čestice pomoglo da se spase svet i da se nađu odgovori kako da „zapušimo“ ozonsku rupu ili obrnemo proces globalnog otopljavanja.

Ova Ledermanova teorija ima brojne nedostatke. Prvo, formula da je sila jednaka masi puta ubrzanje je neodrživa. Nije u redu ni obrnuto. Koja sila?! Dovoljan dokaz je to što sam uspeo da izazovem gravitaciju u antigravitaciji.

Zatim, šta je masa? Ako može da se izaziva, „klik-klak“, čas je ima, čas je nema. A šta je ubrzanje, ako se isključi gravitacija?

Higsova čestica „Božija“ i fotonske, energetske strukture su skoro iste. Kvalitet mase sunca u svemiru se razlkuje. Osim toga razliku čini i njihova starost. Sva sunca u svemiru predstavljaju jednog jedinog Boga.

Postoje samo Bogovi, božanstva. Ne postoje anđeli. Tu se misli na sunca. Svaki univerzum ima sunce i svako sunce je Bog za svoju teritoriju.

Naš Bog nam daje energije koje ne umemo da iskoristimo, koje nismo iskoristili do sada. Imali smo vrlo kvalitetne energije, ali su one počele da zastarevaju. I umesto da deluju, da oporavljuju ljude, umesto da nas Sunce greje, ono stvara bolesti – melanome i sl. Organizmi su loše sastavljeni. Organizmi ne napreduju. Pre svega, digestivni i urogenitalni trakt je neadekvatan za stanje naše Planete.

Trebalo je već da se izdvojimo daleko od svega, a ne da se vučemo i dopingujemo raznim mikroorganizmima. Najvažnije je da se, upotrebom polio vakcina, vraćamo desetine hiljada godina unazad. To niko ne sme ni da izgovori. A jedna grupica koja misli da je nešto uradila, zapravo nije uradila ništa.

Moramo da shvatimo da je naše Sunce takvo kakvo jeste i dokle je stiglo, dobro je. Onda i dragi Bog se sažalio ili je hteo da nam pokaže da treba da idemo napred, a ne samo da osvajamo. Da ide jedan Rimljanin „štapom i kanapom“ na britansko ostrvo. To je ludost! Mesto da razvijamo nauku, tehniku, pre svega medicinu. A ne da lekare svakodnevno hapse, zato što otimaju. To je grupica od 15 do 20%.

Ekspanzija čovečanstva koja je u toku je kvantitet, ali ne i kvalitet. Sve zaostaje. Čak i Sunce koje imamo je, po veličini, snazi, efikasnosti, lekovitosti, u velikom zaostatku za svemirom. Ljudski rod treba da napreduje, a ne da se vraća unazad prema šimpanzama.

Da se vratimo Suncu. Sunce je efikasno, delotvorno i zdravo, ako ima svoju snagu, jačinu. Ako taj kvalitet prati čovečanstvo, čitav biološki i nebiološki svet, možemo da se nadamo nečemu. Ali, čovečanstvo je zaostalo za kvalitetom Sunca. Sunce se muči, zaklanja, maltretira. Zato je trebalo da se pojavi Bogo-čovek, da čjudima ukaže na pravi put, da se žrtvuje. To nije vredelo. Postalo je još gore.

U biologiji, do sada nisam naišao ni na jednu teoriju koja govori o značaju fotona za ćeliju. Govori se nešto malo o tome u oblasti fotosinteze, ali su sve ostale ćelije, anaerobne i aerobne, izuzete od ovakvih objašnjenja.

Fotosinteza se odvija uz pomoć Sunca, sunčevog zračenja. Sunčeva energija je neka vrsta božanske energije. Za Zemlju je sunčeva energija božanska energija. Svako zrnce u svemiru je od božanske energije. Sva sunca iz svemira su jednaka po kvalitetu, snazi… Količina, veličina mase je jedino po čemu se razlikuje bezbroj sunca u univerzumu.

Fotonska energija nije božanska, ali je važna za fotosintezu, stvaranje života, za „skeniranje“ i opravku ćelijske strukture. Oni, znači, otkrivaju greške unutar ćelije i spolja, omotač, i regenerišu ćeliju.

Dupla funkcija fotona, kao nosioca energije i nosioca informacija, tajna je, verovatno, i za filozofska razmišljanja.

Fotoni su velika priča. Svaki korak koji se ode dalje u otkrivanju fotona jeste korak bliže Bogu i bliže objašnjenju, ne baš stvaranja sveta, ali onom duhovnom i duševnom – živim i neživim bićima.

Poznato je da ima 50 hiljada univerzuma. Samim tim i foton mora da ima raspon 1 – 50 hiljada jedinica. Zašto je božanska čestica neuhvatljiva? Zbog svoje veličine 1 – 50 hiljada i nazad. Tih 50 hiljada delića mogu da s ezgusnu u jedan foton i taj foton predstavlja Božiju česticu.

Mora da postoji neko među telo, između energije i fizičke materije. Mora da postoji neko među telo, da bi materija i energija prelazile jedna u drugu bez problema. Na koji drugi način bi se to uopšte odvijalo? Mi ne možemo da gledamo, ne znam kojim božanskim putem, nego objektivno i realno, fizički i fiziološki. Na koji način bi materija oživljavala, na koji način bi oživeo plod koji će postati čovek, zec ili buba švaba i na koji način bi on umro?

Znači, postoje te ćelije koje se sele levo, desno i koje mogu da se transformišu iz energije u materiju i iz materije u energiju. Ali, one su toliko suptilne, one su ne samo toliko sićušne, nego su i toliko eterične, da su skoro nestvarne. Deluju kao da ih može uništiti i najmanji pritisak, a one su zapravo toliko neuništive i stalno se transformišu. Kao i duša koja je polueterična.

Stari narodi su im se molili sa puno prava i razloga. Maje i Inke su, uvek kad su se nalazili pred velikim izazovima, koji ne zavise od čoveka, već od moćnih sila kojima ne možemo da se suprotstavimo, molili za pomoć i da prime žrtve. Čovek kad prinese žrtvu, u izvornom i pravom obliku, kad prinese nešto što mu je izuzetno drago, nešto najvažnije i najsvetije da bi umilostivio silu neće to psotići. Duše znaju same da će žrtve biti uzaludne. Ali, će žrtvovati i svoje rođeno dete.

A ta polueterična bića koja žive svuda oko nas su u toj meri promenljiva, da mogu da se pretvore u bilo šta. To nije isto što i pretvaranje materije u energiju. To nije živa materija. Neće živa materija da se pretvori u energiju. To je samo jedan izuzetno suptilan deo. To je ono što čini auru, ono što prožima auru. Aura prožima ljudsko telo i može da se oslobodi simbioze sa njim, podigne se i izađe.

Ali, praklice, sorabi će ostati jer imaju svoju ulogu u toj napuštenoja materiji, koja će sa razlogom opet davati neu energiju, koja će hraniti nešto, koja će održavati, raditi, a DNK poruka o njenom postojanju će ostati u vidu hologramskog fotonskog zapisa.

Duša će živeti i dalje jedan ljudski vantelesni život. Nikako ne bi trebalo da zaboravimo da život posle smrti nije nikakav božanski, već veoma ljudski život. Čovek je tamo među anđelima, koliko je i ovde bio. Tamo su ljudi na gomili, u s kupovima. Žive u slici svoga ambijenta dok su bili živi. Imaju slične odnose, samo su odlobođeni materijalnih potreba – hrane i borbe za egzistenciju. Ali, ono što zovemo, međuljudski odnose ostaje i dalje. Ostaje i jena veoma važna stvar, a to je ljubav.

Ovde se ne misli na ljubav među polovima i oni se vole, ako se vole. Reč je prosto o onoj velikoj ljubavi koja se emituje iz energije i prosipa okolo na druge ljude, životinje, biljke, čak i ni na šta – na ideje i vizije. Svega toga ima. To je velika iluzija da će se čovek sresti sa Bogom. Neće, ostaće ili usamljen ili će se srsti sa drugim ljudima koji su mu poznati ili nepoznati, sa nekima koji se čak nisu ni rodili . Što je najčudnije za ljudske ideje na Zemlji, tamo nema ljudskog veka – rođenje, starenje, smrt. Tamo je sve jednako.

A kakav je donos čoveka u odnosu na sorabe, mitohondrije, fotone? Postoji li uticaj ili nešto drugo? Na njih može da utiče samo nešto što je veliko. Pitanje koliko bilo ko može da utiče na njih svesno i sa nekom idejom. Pre će biti da na te elemente života utiču neke kosmičke stvari i to one kosmičke stvari koje se realizuju po površini planeta, po površini nebeskih tela. Znači, koji idu kroz etar i tu se negde „zalete“, dođu na prepreku i na toj prepreci nekad rade nešto dobro, nekad nešto zlo. Ali, u svakom slučaju, mogu da deluju na te fluidne elemente bića i da izazovu neke bolesti ili da izleče neke bolesti.

Svaki čovek je sklon nekoj vrsti bolesti. Sve te bolesti su, ipak, psihogene. Čovek nosi potencijal bolesti, da bi ponekad rešio svoje životne probleme ili da bi pobegao iz tela ili zato što mu je telo postalo neupotrebljivo ili što ga okolina ne razume ili zato što pati, zato što je neuspešan i sl. I takonađe svoju bolest. Jedan od posrednih dokaza za ovo jeste što čovek, recimo, dobije kancer i neće oboleti od neke druge paralelne, smrtnonosne bolesti. Još niko nije umro od dve ili tri bolesti (iako su kod side otvorena sva vrata za mnoge bolesti). Kancer je „sebičan“. On „voli“ sam da okonča život.

Mi vredno i efikasno uništavamo svoj organizam od kad ga dobijemo „u svoje ruke“, od kad neko drugi prestane da se brine o njemu. Recimo, majka koja ume da se brine o malom detetu. Znači, mi od ranih dana života počinjemo da radimo protiv sebe.

Zašto se trudnice, recimo, snimaju ultrazvučno često i više od 10 puta tokom trudnoće? Najviše 2 ultrazvučna pregleda su neškodljiva za organizam majke i deteta, pošto zračenje oštećuje placentu, posteljicu, koja je glavna odbrana za plod. A da ne pominjemo tek fluorisanje vode i vakcinaciju.

Vakcinacija je jedno od najmoćnijih i najisplativijih oružja moderne medicine. Danas se mestimično javljaju glasovi među običnim svetom da roditelji ne žele da im se deca vakcinišu. Kad čovek kreće u afričke ili azijske zemlje, dobija gomilu vakcina, ali protiv bolesti koje može da dobije tamo. To je realno. U redu je da se vakcinišu civili i vojnici, gde postoji rizik. Ali, zašto vakcinisati učenike jedne osnovne ili srednje škole usred Beograda ili bilo kog sela u Srbiji, gde ni iz daleka ne može da se vidi neko ko je bolestan od tih bolesti.

Nije samo pitanje koliko su vakcine štetne, već su štetna i histerična objašnjenja da mora da se vakciniše svako dete. Ako majka to odbija, lekari joj kažu da nije nikakva majka i da joj treba oduzeti dete, a nju poslati u zatvor.

I tako jedna majka dođe pošto je njeno dete oko 30. Meseca primilo MMR (trostruku vakcinu). Pre toga je dete bilo napredno, a samo 2 – 3 nedelje posle vakcine, dete prosto „uvene“. Ova vakcina je protiv malih boginja, zauški i rubeole. Nije mali broj dece 2 – 2,500 kod kojih se razori biološki matriks. Što znači da prave klaster bombe treće generacije. Ta bolest se zove autizam.

Z. Radovanović i kolege govore da je pronađeno sredstvo „sv. Gral“ za lečenje, pre svega, kancera pluća i kubanska vakcina koju je od mene uzeo prof. Salk iz San Dijega.

On je prvi 1947. Godine pronašao mrtvu vakcinu protiv dečije paralize koja je bila vrlo efikasna i ni malo štetna. Ali ga je Sejbin na pokvaren način opanjkao i 1957. Godine uveo novu vakcinu, preko eugenetičara koji imaju udruženje za smanjenje stanovništva na Zemlji.

Među prvima je „braći“ Srbima dao litar virusa koji su zaraženi. Drugo, Torlak je uvozio zaražene majmune iz Afrike i to zaražene i iz rezervata i zaražene iz divljine. Ti majmuni su bivali zaklani, čim bi stigli, da bi se uradila pasaža, da se umanji patogenost.

Rađeno je tako, iako se zna da to može da se radi i preko diploidnih plućnih ćelija abortiranog ploda. Onda se još znalo da su majmunski bubrezi zaraženi fomi virusim koji izazivaju sunđerastu encefalopatiju, a tu je i SV 40 sa ubačenim sintetskim genima koji mogu da se pripreme da period inkubacije, latencije (mirovanja) bude više ili manje od 40 godina.

Nažalost, danas medicinari uče da je rak dojke nepoznatog porekla. Imala je baba, majka, pa ćerka. Nije tačno! Tačno je da je baka bila vakcinisana 1957. godine i da je imala, recimo 20 godina kad je rodila ćerku, pa je baka umrla od raka dojke. Zatim je ćerka rodila ćerku, pa je majka umrla, a sada će i ćerka… Namerno pišem ovako jer je to istina. I kad unuka pita baku ili majku, šta je uzrok, ona kaže da pita lekara. Genetike ima, ali su uzrok „majmunska posla“.

Todoksinova naučna grupa nikad nije rekla da nikad ne treba koristiti vakcine. To mi nije padalo na pamet! Mi nismo ni za ukidanje vakcinacije. Ali, štetno je vakcinisati čitave generacije, jednu za drugom, bez ikakve potrebe, protiv bolesti sa kojima čovek neće doći u kontakt u životu.

Našem organizmu koji nešto treba da postigne mogu da pomognu Todoksinovi preparati. Zašto? Oni se sastoje od sastojaka koje inače jedemo i koje možemo da jedemo u neograničenim količinama. Nikome neće naškoditi ako se dobro najede meda ili spanaća ili salate od kupusa ili limuna. Dakle, to su bezopasni preparati koji su efikasni onoliko koliko su bezopasni.

Njihova delotvornost se krije u aktiviranju i jačanju „čistača“ krvi. Leukociti su najprirodniji i najsposobniji čistači koji rade na tome da uništavaju patogeni materijal – bilo da su lutajuće ćelije kancera koje gledaju gde će da se „udome“ ili nešto drugo. Sastav Todoksinovih preparata prodire u svaki kutak organizma i u svaku ćeliju organizma da bi očistili krv koja treba da uništi uljeze. Na taj bačin, Preparati deluju na podmlađivanje, regeneraciju, osveženje i čišćenje organizma.

Oni osposobljavaju sve bele ćelije koje mogu da budu osposobljene da proizvedu veoma potentna antitela. Ona su neophodna da bi se organizam suprotstavio opasnim izazivačima najtežih bolesti. Ukoliko su bele krvne ćelije (leukociti) smežurane, „zamorene“, nedelotvorne, one trše najkvalitetnije telesne ćelije, a proizvode bedne „bebe“ antitela. Onda se te „bebe“ bore protib strašnih antigena koji dolaze spolja ili iznutra. Sve leukocite koji ne mogu da se suprotstave infekcijama todoksin veoma brzo lizira (razlaže) da ne bi zagušili krvotok.

U pitanju mogu biti i antitela koja zagušuju krvotok, stvarajući komplekse koji štite „zavojevače“ antigene. Ovi kompleksi putuju krvotokom i / ili se talože na zidovima krvnih sudova. Sve to stvara zastoj u „saobraćaju“ i onemogućava delovanje zdravih leukocita u borbi protiv raznih „okupatora“.

Česta je situacija da lekari kažu pacijentima koji imaju 6,5 – 8,5 hiljada leukocita da im je krvna slika sjajna. To je možda nekad davno bilo istina. Međutim, danas takav pacijent ima 20 – 50% nedelotvornih ćelija i treba što pre da ih se oslobodi, čak pre nego i same infekcije. Todoksin oslobađa organizam od takvih beskorisnih ćelija. Kod osobe koja uzima Todoksinove preparate, broj leukocita vremenom padne na 5 – 5,5 hiljada i uz to dobija očišćenu krv. Nema smežuranih leukocita , ni imunih kompleksa sa nedelotvornim antitelima, gde mogu da bujaju virusi, paraziti i kancerogene ćelije u arterijskim vena, limfnim čvorovima i žlezdama.

Biljne supstance koje sadrži Todoxin uspostavljaju svojim delovanjem imunoreaktivnost tkiva i to na jedan harmoničan način, koji postepeno ukida haos u organizmu. Biljni ekstrakti preparata predstavljaju supstance selektivnog dejstva, a deluju aktivno i pasivno. Aktivan uticaj se ogleda u stimulisanju imunokompetentnih ćelija, naročito NK i LAK (lymphokine-activated killers) – limfokinom aktiviranih ćelija ubica.

Reč je o glavnim nosiocima odbrambene funkcije organizma. NK su ćelije prirodne ubice svega onoga što predstavlja strano telo u organizmu, dok su LAK podvrsta NK ćelija. To su ćelije koje na svojim omotačima ne razvijaju receptore za ulazak virusa, pa time i ne predstavljaju dom za rast i razmnožavanje virusa. Prema istraživanjima novijeg datuma, NK i LAK ćelije su radiootporne, to jest otporne su na razne vrste zračenja usled kojih se njihova produkcija zaustavlja na prekursorskom stadijumu svog konačnog oblikovanja.

Upravo zato je i moguće da se, pomoću odredjenih biljnih sastojaka, ubrzava njihovo dozrevanje i aktivnost, kao i da im se poveća broj.

Pod odredjenim uslovima, LAK ćelije luče sve one materije – limfokine, citokine, interleukine, interferone i mnoge druge komunikacione materije – koje su neophodne za pravilno funkcionisanje imunokompetentnih ćelija i kompletnog imunskog sistema. LAK ćelije, na taj način, predstavljaju «komandante» odbrambene vojske. Ako bi pravi komandanti poznavali funkcionisanje, savršenstvo i sklad imunorelevantnih ćelija u odbrani organizma, nikada ne bi izgubili nijednu bitku, ni rat.

Jedna od osobina žive materije jeste njena sposobnost da stvara metaboličku energiju potrebnu za rast i održavanje raznovrsnih ćelijskih funkcija. Organizam stvara energiju na nekoliko načina, ali glavni su glikoliza i mitohondrijska oksidativna fosforilizacija. Ovaj proces obuhvata kompletno sazrevanje glukoze u ugljen-dioksid i vodu, i stvara oko sedamnaest puta efektivniju energiju, nego što to čini anaerobna proizvodnja mlečne kiseline putem glikolize.

Zahvaljujući visokom stepenu stvaranja energije, mitohondrijska oksidativna fosforilizacija je odgovorna za snabdevanje više od 95% ukupne potrebe živih ćelija adenozin-trifosfatom (ATP). Svi živi organizmi jesu regulativni sistemi, u kojima je nivo proizvodnje energije (sinteze ATP) jednak nivou korišćenja energije. Medjutim, u brzim tranzitnim uslovima ti nivoi se menjaju.

U pojedinim stanjima organizma, kao što je to slučaj kod AIDS-a i kancera, energija se može tako brzo trošiti u ogromnim količinama, da i ne može da dodje do njene akumulacije, nego se energija održava na nivou adenozin-monofosfata (AMP) i adenozin-difosfata (ADP). Kod normalnih fizioloških stanja organizma, obično se održava precizna ravnoteža izmedju reakcija koje proizvode ATP i onih koje ga troše, pri čemu koncentracija ATP u ćeliji ostaje na konstantnom nivou. U stanju mirovanja, organizmu nije potreban visok nivo energije i organizam stvara samo onoliko energije koliko mu je neophodno.

Obim aktivnosti koju mitohondrijalna oksidativna fosforilizacija mora da obavi in vivo najbolje se ilustruje zapažanjem da nivo sinteze ATF kod čoveka varira od 0,4 grama ATF/min/kg TT pod fizičkim naporom. Takav visok promet kroz lanac sinteze ATF, i njegov širok raspon dinamike, osigurava oksidativnoj fosforilizaciji prvorazrednu ulogu u ćelijskoj homeostazi.

Uloga Todoxinovih varijacija u mitohondrijskom transportu jona, odnosno u regulaciji ćelijskog metabolizma energije, ukazuje na nekoliko okolnosti. Prvi i najjednostavniji parametar mitohondrijske kiseoničke fosforilizacije jeste koncentracija proteina respiratornog lanca. Smanjenje i povećanje koncentracije proteina zahteva korišćenje za sintetisanje proteina, što je uslovljeno imunološkim stanjem organizma. Efekti uzimanja Todoxina relevantni su za mitohondrijske funkcije: penetraciju unutrašnje membrane, visok kvalitet vezivanja za razne jone i njihovo neutralisanje (što predstavlja pozitivan efekat kod mnogih patoloških stanja organizma), povišen kvalitet mitohondrijskog transporta i povišen energetski potencijal ćelije.

Todoxin je napravljen na bazi svežih integralnih biljaka koje imaju moćnu energiju. Todoxin sadrži sveže preparirane sastojke hromoproteina, fitohemoglutinina i fitocitohroma C. Citohrom C se nalazi u mitohondrijskoj membrani. Njegova koncentracija u membrani reguliše ćelijski energetski potencijal, a osnova mu je «hem». On se iz citohroma C rekonstruiše pomoću «hladne fuzije» ili jednostavne «dopune» mitohondrijske membrane novim citohromom C, koji praktično omogućava neophodne fundamentalne fiziološke ćelijske mehanizme.

Ustanovljeno je da Todoxin usporava proces starenja, pa je on, dakle, biomodulator, regenerator (tkiva i organa) i revitalizator imunskog sistema. To je, inače, dokazano i u Nacionalnom institutu za kancer u Vašingtonu.

Preparati su je prošlii sve tri faze ispitivanja koje se zahtevaju za lekove i / ilidijetetske suplemente, tj. Dodatke ishrane – higijensko, toksikološko i kliničko ispitivanje – i dobio je isključivo pozitivna mišljenja. Ispitivanja su izvršena na sledećim ustanovama:

– Nacionalni institut za rak (National Cancer Institute), Betezda – Vašington, SAD

– Karolinska institut – Odsek za imunologiju (Karolinska Institutet – Department of Immunology), Stokholm – prof. Sven Briton i prof. Mikael Jondal

– Tehnička uslužna laboratorija (Technical Service Laboratories), Misasaga – Ontario, Kanada

– Savezni institut za ispitivanje životnih namirnica (Bundesanstalt für Lebensmittelsuchung), Grac, Austrija

– Medicinski fakultet Univerziteta u Londonu – Odsek za virusologiju (University College London Medical School – Department of Virology) – prof. R. S. Teder

Kraljevska slobodna bolnica – odeljenje za retroviruse (The Royal Free Hospital – Department of Retrovirology), London – prof. K. Lavdej

Iza preduzeća „Toreksin“ i njegove glavne delatnosti, proizvodnje preparata sa zajednički nazivom Todoxin, stoji 50 godinea predanog i posvećenog rada u početku samo njihovog tvorca prim. dr sci. Todora Jovanovića, a kasnije i čitave ekipe eksperata iz različitih oblasti.

U početku je to bio mali tim entuzijasta koji je formiran pre 30 godina. Proizvodnja 2 Todoxinova preparata, koliko ih je tada bilo. Vršila se pomoću najprimitivnijih sredstava ( od ručnog branja bilja do njihove obrade običnim kuhinjskim aparatima).

Danas, preduzeće Toreksin ima pogone koji se mogu uporediti sa najrazvijenijim farmaceutskim ustanovama. U svom sastavu ima i liofilizatorski centar, sa 7 uređaja za sušenje putem zamrzavanja, sa sobama za hlađenje i zamrzavanje, koridorima i 25 kontejnera sa kapacitetom od preko 800 litara.

Osim proizvodnih pogona, u vlasništvu Toreksina su i dve laboratorije sa najmodernijom opremom i obučenim osobljem za sproođenje analize i kvaliteta Todoxinovih proizvoda, ali i za praćenje njihove delototvornosti in vivo i in vitro. Na osnovu eksperimenata sa Todoksinovim preparatima, nastalo je više desetina naučnih radova. Neki od njih su korišćeni za magistrature i doktorate. Svim dobronamernim saradnicima koji su istinski zaljubljenici u naučni rad Toreksin nesebično daje radove na korišćenje.

Osoblje objekata u kojima se prodaju Todoxinovi preparati je prošlo obuku u vezi sa Todoxinovim pristupom i specifičnim uputstvima za primenu Todoxinovih preparata.

Lekarska služba, na čelu sa prim. dr sci. Todorom Jovanovićem, vrši besplatne konsultacije i izdaje pismena i usmena uputstva.

Sve informacije o preparatima i tekstove prim dr sci. Todora Jovanovića možete naći na sajtu www.todoxin.com

e-mail: kontakt@todoxin.com

Adresa prodajnog objekta: Kneza Danila 8, lokal br. 6

tel/fax: 33 41 622

tel: 33 41 644; 065 32 32 195

Knjige

Kako preživeti moderno lečenje?

Savremeni čovek, uz medicinu, biologiju i razne nauke, misli da ima apsolutno pravo da bude zdrav, srećan i bogat. To nije moguće. Čovek nema nikakvo urodjeno, po sebi dato, pravo ni na zdravlje, ni na sreću, ni na imetak. To može da se ima, ali za to mora da se bori, da se zalaže i da ima jedan koncept života koji je sasvim drugačiji od postojećeg. Kada se bude promenio stav prema životu, a time i prema bolesti, dobiće se sasvim drugačiji – bolji – kvalitet života. Vaspitanje mora da ide u tom pravcu. Jer, ne može sve da se ima.

U prirodi, od koje se čovek udaljio i koju uništava, postoje prioriteti. Nisu sve stvari podjednako važne. Kada se čovek bude setio da postoje manje i više važne stvari, i kada promeni odnos prema njima, onda će druga ptica početi da peva. Do tada, moraćemo da se suočavamo sa posledicama ubedjenja, a zapravo opasne varke, da je dovoljno to što se neko rodio, pa da se ceo svet zbog njega okrene na glavu.

Zašto smo osudjeni na brigu o zdravlju, kad niko do danas nije uspeo da ga definiše? Mislim da je biološki i po logici jedne mašine gledano, organizam čoveka utopija i bez obzira na to da li u kamenom dobu, u eri sopstvenih izmišljotina i zračenja raznoraznih energija, uvek i zauvek je osudjen na nesavršenost.

Uputstvo za pripremanje dopunskih preparata u okviru TODoXINovog pristupa primenjenog u terapiji psorijaze, psorijatičnog artritisa i Rajterovog sindroma

Psorijatični artritis je hronično oboljenje koje se sreće kod 5 – 7% bolesnika sa psorijazom. Ovo oboljenje podrazumeva upalu zglobova sa komplikacijama. Početak artritisa može biti akutan (brz) ili postupan i obično mu prethodi oboljenje kože. On, karakteristično, zahvata zglobove prstiju ruke i noge, a može zahvatiti kuk i karlicu, kod najtežih slučajeva. Oboljenje zglobova prstiju često prate udubljenja na noktima ili oniholiza kao sekundarna posledica psorijaze matriksa ili ležišta nokta. Mogu se pojaviti i opšti simptomi, poput povišene telesne temperature i umora. Teško erozivno oboljenje može dovesti do izražene deformacije ruke i stopala (artritis mutilans), a ako je više obolela karlica, može se razviti deformitet karlice.

Česte su povišena sedimentacije i blaga anemija. Taloženje kristala soli (urata, soli moraćne kiseline i dr. soli) se povremeno vidi kod bolesnika sa teškim oboljenjem kože. Nivo serumskih imunoglobulina je normalan, a reumatoidni faktor je odsutan. U sinovinalnoj tečnosti se nalazi 5,000 – 40,000 leukocita/ml, uglavnom polimorfonukleara. Karakteristični su rentgenski nalazi erozije poput «olovke u šaci», pahuljaste periostalne proliferacije i koštana ankiloza perifernih zglobova (nepokretnost i konsolidacija malih zglobova, nastala usled povrede, infekcije ili operativnog zahvata). Sakroilijačne promene (promene na kuku), uključujuće erozije, skleroze (razaranje, stvrdnjavanje) i ankiloze slične onima kod Rajterovog (Reiter) sindroma se javljaju kod 10 – 30% pacijenata.

TODoXIN – dijetetski suplementi za jačanje, revitalizaciju i regeneraciju organizma

Todoksin predstavlja zajednički naziv za grupu preparata koji se primenjuju kao dijetetski suplementi. Todoksin je prošao sve tri faze ispitivanja koje se zahtevaju za dijetetske suplemente – higijensko, toksikološko i kliničko ispitivanje – i dobio je isključivo pozitivna mišljenja. Ispitivanja su izvršena na sledećim ustanovama:

– Nacionalni institut za rak (National Cancer Institute), Betezda – Vašington, SAD
– Karolinska institut – Odsek za imunologiju (Karolinska Institutet – Department of Immunology), Stokholm – prof. Sven Briton i prof. Mikael Jondal
– Tehnička uslužna laboratorija (Technical Service Laboratories), Misasaga – Ontario, Kanada
– Savezni institut za ispitivanje životnih namirnica (Bundesanstalt für Lebensmittelsuchung), Grac, Austrija
– Medicinski fakultet Univerziteta u Londonu – Odsek za virusologiju (University College London Medical School – Department of Virology) – prof. R. S. Teder
– Kraljevska slobodna bolnica – odeljenje za retroviruse (The Royal Free Hospital – Department of Retrovirology), London – prof. K. Lavdej.

Rezultati ispitaivanja su pokazali da su biljni preparati Todoxin specifični po tome što su u njima sadržani, zajedno i u velikoj količini, inače, antagonistički elementi – kalcijum i gvožđe. Ovaj nutricionistički preparat u vidu rastvora sadrži raznorodne materije i veoma se lako fiziološki apsorbuje. Reč je o tajni stvorenoj od same prirode, a supstanca sa pomenutim osobinama se u biohemiji i organskoj hemiji naziva solubilajzer (eng. solubiliser). U Todoxin‐u je sve bazirano na prirodnim mehanizmima. Nema, dakle, ničeg škodljivog pa ga mogu koristiti i trudnice i deca. Navedena svojstva se mogu objasniti time što su sveže integralne biljke (sa korenom, stablom, listom), lekovite i sa velikim potencijalom rasta, samlevene, sjedinjene i konzervirane medom. Prirodni konzervans med ih integriše po “šok” ili “blic‐sistemu” i održava, zaustavljajući svaku reakciju osim – fermentacije.

Humani papiloma virusi – infekcija i prateća oboljenja; Ranice, iritacije služokože genitalnih organa, svrab, endometrioza

Kondilom (condyloma) je bradavičasta izraslina na koži, koju uzrokuje virus. Šiljasti kondilomi (condylomata acuminata) su šiljate, bradavičaste, veće ili manje izrasline, koje se javljaju na koži glavića muškog uda, prepucijuma, a kod žena u okolini spoljnih genitalija ili anusa, usled iritiranja kože upalnim sekretom (najčešće je to slučaj kod tripera). Široki kondilomi (condylomata lata) su široke okruglaste bradavice, koje se javljaju u toku sifilisa na dodirnim površinama kože. Veoma su infektivne. Ova definicija je preuzeta iz «Popularnog medicinskog leksikona» iz 1956. godine.

Prema Dorlandovom medicinskom rečniku, kondilomi su ispupčene lezije na koži. C. acuminatum je izraslina sa vezivnim tkivom u centru, koje se grana u obliku drveta, koju prekriva epitel. Potiče od humanog papiloma virusa (HPV). Pojavljuje se na mukoznim membranama ili koži spoljnih genitalnih organa ili u perianalnoj regiji. Ravni kondilomi (C. latum) su široki, ravni sifilistični kondilomi koji se javljaju na ivicama sluzokože, posebno genitalija i anusa.

Kondilomi (grč. kondiloma = zaobljena izraslina). U starijoj medicinskoj literaturi, (uz sinonime, kao što su sycoses, fici, carnositases, verrucae i sl.) nazivom kondiloma su se označavale različite izrasline, najčešće smeštene na genitalijama i oko njih. Razlikuju se dve vrste kondiloma: 1) šiljasti kondilomi, koji se označavaju imenom condylomata acuminata (lat. acumen = šiljak), koji nastaju infekcijom specifičnim virusom; 2) široki kondilomi, condylomata lata (lat. latus = širok) nastaju pri infekciji uzročnikom sifilisa. Šiljasti kondilomi (označavaju se imenom genitalnih i ekstragenitalnih vegetacija ili papiloma) najčešće se razvijaju na sluzokoži muških i ženskih genitalija, redje na bližim i daljim delovima kože ili sluzokože (pupak, pazuh, očni kapak, usna šupljina). Na samom početku, vrlo sitni svetloružičasti čvorići brzim rastom prelaze u vitka i piramidalna uzdignuća, čija površina zbog mnogobrojnih plićih i dubljih brazdica ima finozrnastu strukturu. Obično su veličine glave šibice ili jagode, mada ih ima i znatno većih, koji dostižu veličinu jabuke, šake ili dečje glave. Ispod površine šiljastih kondiloma se nalazi veliki broj petlji, u kojima se nalaze brojni prošireni krvni sudovi za njihovu prehranu. Mehaničkim pritiskom ili ribanjem, često i spontano pri nedovoljnoj higijeni, lome se pojedini krhki delovi kondiloma, pa dolazi do njihovog krvarenja i raspadanja sa posledičnom upalom limfnih sudova i regionalnih limfnih čvorova.

Vibraciono-talasni imunitet i biološki prasupstrat svesti – sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Ovaj tekst je namenjen svim ljudima koji žele da saznaju nešto više o nematerijalnoj odbrani našeg organizma, koja se sastoji od tri vrste imuniteta. Tekst je, takođe, posvećen mladim naučnicima koji stupaju na teren mikrobiologije, medicine i drugih prirodnih nauka, sa željom da im posluži kao inicijalni korak ka širokom polju nauke i podsticaj za širenje znanja iz ovih oblasti. Sve naše odbrambene (opipljive i neopipljive) snage funkcionišu u uzajamnom sadejstvu i ne mogu se razdvojiti.

Krajem 60-tih godina prošlog veka došao sam na ideju da, pomoću neuro-imunoendokrinog sistema, sačinim jednu vrstu univerzalne slike čoveka. Radeći na ovom poduhvatu, prvo sam 1987. godine završio mapu imunobiološkog sistema i prijavio je ondašnjem Patentnom zavodu. Taj neurološki i endokrini sistem mogao je da se uklopi u ovu sliku, ali bi takvo predstavljanje bilo prilično nepregledno, pa sam od toga odustao. Međutim, to nije bio jedini razlog. U pitanju su bile NK-ćelije (eng. natural killer = prirodne ubice), koje su, kao generali odbrane, štrčale medju drugim imunokompetentnim ćelijama. Po tom su tu još stajali T- i B-limfociti (kao pukovnici) i monociti makrofazi (kao oficiri i podoficiri), zatim komunikacione supstance (limfokini, citokini, globulini, interferoni), kao vezisti i internisti. Stoga sam se odlučio da uradim mapu «ćelijskog sistema», koja je daleko važnija od mape imunološkog sistema ćelije.

Naime, postoje ćelije materijalnog, ali i nematerijalnog sveta, dakle one koje imaju kontakt sa zajedničkom i individualnom (ličnom) svešću, kao i sa svešću univerzuma. To su večite, svemoćne, neuništive praklice (mitohondrije, sorabi, nemanodije), koje u isto vreme pripadaju i materijalnom i nematerijalnom svetu. Za razliku od imunokompetentnih ćelija, praklice pripadaju besmrtnom svetu i praktično su neuništive. Te su praklice (mitohondrije) koje čine kopču, bez koje ne može da dodje do spajanja duše i tela, dobrovoljno su zarobljeni mikroorganizmi, osudjeni na večiti zatvor i rad, ali su to zarobljenici koji vladaju, koji su se udružili kada se pojavio «smrtonosni» kiseonik.. (Te klice večitog života postoje u nazovi mrtvoj, neorganskoj materiji). Ukoliko te mitohondrije rade u suprotnosti sa genetikom, onda se ne stvara energija — nema života, nema ničega. Bez njihove aktivnosti je sve mrtvo u ćeliji — nema ATP-a, respiratornog lanca, Krepsovog ciklusa, nema kalorija…

Praklice su, u neku ruku, latentni endogeni (oni to izvorno nisu), kontrolori bolesti i zdravlja, života i smrti — oni poseduju sposobnost prelaska iz jednog oblika u drugi. Kako to čine? Njihov polimorfizam i pleomorfizam (ukrštena pojavnost) se odvijaju dosta jednostavno, i to pomoću transformirajućeg principa TGF (jedan od osam faktora rasta, ali ne smemo zaboraviti ni sistem oktava u notnom sistemu, ukoliko su u pitanju talasne čestice). Uglavnom se pominju 17 osnovnih (materijalnih, pojavnih) oblika praklica, ali je Todoksinova naučna grupa pronašla još tri oblika, tzv. talasne čestice. Pretpostavljamo da postoji još mnoštvo oblika praklica, koji se mogu svrstati u sistem sličan Mendeljejevom. U tom poretku svaki oblik ima svoje mesto i funkciju, svoj redni broj, a najcelovitiji sistem bi se sastojao od dve mape – od mape imunobiološkog sistema (u skladu sa mojim patentom) i od vibraciono-talasne mape, koja bi predstavljala njeno proširenje i dopunu. Potrebno je, dakle, poklopiti i uklopiti ove dve mape koje su potpuno kompatibilne, budući da talasna mapa u potpunosti prožima genetsku. Kada ne bi bilo tako, fenomen života uopšte ne bi mogao da se ispolji. Vibraciono-talasna mapa daje genetskoj mapi vitalnost, energiju, sokove života, volju.

Svaki nanometar moždane mase predstavlja jednu božansku knjigu

Danas postoji čitav niz nesimptomatskih oboljenja. Lekari često ne mogu da prepoznaju ono što su učili u školi. Sve se promenilo. Znači, jedna bolest, koja ima određene simptome koje oni znaju, javila se, ali ima sasvim druge simptome. Oni su zbunjeni i mnogo greše, ali su sada velikim delom svesni da dosta toga može da bude atipično. Znači, sada se javlja gomila atipičnih pojava u infektivnim oblastima medicine, u hroničnom delu, u genetskom delu, u svim mogućim segmentima medicinskog znanja.

Šta to rade paratiroidne žlezde, timus, varičela zoster virusi, virusi gripa, virusi konjske anemije, bakterije klasične kuge, virusi SV 40, fomi, itd? Naročito su žlezde sa unutrašnjim lučenjem pod stalnim napadima. One su naročito povređene, prosto su zbunjene. Zato ponekad deluju histerično, ako tako možemo da kažemo. Nešto im se dešava, one se plaše i „luduju“, a organizam trpi.

A zašto hormoni najedanput polude? Zato što se poremetila hormonska ravnoteža u čitavom civilizovanom čovečanstvu. Znači, kroz generacije organizam dobija hormone na veštački način, veštački dobija razne vakcine, zaštite, zamene, umrtvljene bacile – nešto što će da ga brani, nešto što će da ga štiti, nešto što će da ga aktivira – na ovaj ili onaj način… Ali, čovek je sve to primao već nekoliko generacija.

To nije samo sadašnji „bum“, atak, nego već nekoliko generacija čovečanstva sve to prima, u sve većoj i većoj meri. Naravno, ne odražava se to samo na jednog ćovela ili na jednu liniju, nego na onu opštu svest. Svi smo mi povezani tim kosmičkim fluidom. On je, takođe, materija koji nas tako vezuje da masa ljudi isto reaguje kao jedan čovek – nesvesno. A svaki pojedinac to uopšte ne odobrava ako se izmakne iz te celine.

Ti fluidi deluju i tamo gde nije bilo jakog, velikog biološkog ataka, kroz generacije, na hormone i imunitet. Taj dodatak, da kažemo, neracionalno trošenje zaštite, pravi po malo nered u hormonskoj i imunološkoj ravnoteži pojedinca, grupe ljudi, naroda i čovečanstva. To još uvek nije stanje haosa, ali jeste nered.

Studije i članci

Virusi i kontaminacija poliovakcine (SFV i SV-40),
HPV oko 150 vrsta, herpes zoster, rino i virusi influence, aktin i miozin, vakcine (U prvoj godini života, date primi 14 vakcina)

Gde je opasnost, zapravo, stacionirana? Treba se samo setiti da je organizam prepun virusa. Bez nekih od njih čak ne bi mogao da opstane. Virusa ima svuda. Većina je ne samo benigna, nego su pojedini virusi i neophodni, simbiotični i, poput nekih bakterija, imaju veoma važnu ulogu u normalnom fukcionisanju organizma.

Zašto i kako, onda, nastaje bolest? Svi ti virusi su tu, «čuče» i imaju neku svoju ulogu. Ali, kada se iz nekog razloga transformišu, izazivaju bolest. A zašto se, uopšte, transformišu, tj. zašto kreću u jednu malignu priču – bez obzira da li je reč o običnoj kijavici ili malignitetu u pravom smislu reči? To pitanje je vrlo komplikovano i rašireno. Najčešći uzrok ovakvih dešavanja leži u poremećaju ravnoteže imunog sistema, kada se virusi aktiviraju kao nepovoljni, maligni, štetni i ne rade svoj posao kao do tada. Drugi uzrok može biti konkretan atak na organizam. Uzrok broj tri može se ilustrovati primerom rinovirusa, koji iz nekog razloga mogu da budu osetljivi na, recimo, polen. Najčešće se ta veza ostvaruje direktno sa mozgom. Znači, mozak oseti miris, dostavi informaciju ili naredbu da spolja dolazi nešto što atakuje na biće. Čovek, tada, počinje da kija da bi izbacio to «nešto». Kijanje i kašljanje su veoma korisni procesi. Kada čovek ne bi kijao i kašljao, ne bi se oslobodio tog viška virusa. Naravno, u današnje vreme se daju lekovi i to se, na ovaj ili onaj način, sređuje.

Virusne bolesti disajnih puteva su izazvane različitim virusima, kao što us npr. virusi influence (gripa) i srodni virusi parainfluence, virusi obične prehlade, kao i neki drugi virusi. Osim virusa, slike bolesti slične akutnim virusnim infekcijama disajnih puteva mogu izazvati i neki drugi uzročnici, kao npr. bacil influence, streptokok i dr. Danas je poznato više od 150 različitih virusa koji izazivaju bolesti disajnih puteva. Oni se razlikuju po svojoj građi, antigenskoj strukturi, te stoga jedna preležana bolest koja je uzrokovana jednim tipom virusa ne štiti čoveka, tj. ne ostavlja imunitet, protiv infekcije drugim virusom.
Akutne respiratorne bolesti se prenose uglavnom kapljicama pri kašlju, kijanju i govoru, ali i sasušenim kapljicama obmotanim sasušenom sluzi, tzv. kapljičnim jezgrima u kojima se nalazi virus. Budući da im je inkubacija (vreme od zaraze do početka bolesti) kratka (1 – 5 dana), da su veoma infektivne i da se šire kapljicama, akutne respiratorne bolesti se šire eksplozivno, brže nego ijedna druga zarazna bolest. Eksplozivnom širenju akutnih virusnih respiratornih infekcija doprinosi i to što je imunost kod njih relativna i nepouzdana. Kako se antigenska struktura virusa influence stalno menja i pošto drugih respiratornih virusa ima mnogo, postoji mogućnost da se čovek zarazi uvek novim tipom i podtipom virusa protiv koga nije zaštićen (imun).
«Ulazna vrata» za viruse koji izazivaju respiratorne bolesti jesu disajni putevi. Virus dolazi na sluzokožu gornjih disajnih puteva i tu izaziva degeneraciju i nekrozu (smrt) epitelnih ćelija. Na njih se nastavlja najpre kataralna, a kasnije nekrodirajuća, membranozna i gnojna upala. Proces se širi od gornjih delova disajnih puteva (nosa i ždrela) prema dole, pa dolazi u dušnik, bronhije i bronhiole. Kod najtežih slučajeva zahvata i sama pluća. Infekcije disajnih puteva, a pogotovo njihove bakterijske komplikacije, šire se i izvan organa za disanje u srednje uvo i sinuse, gde mogu nastati i hronične gnojne upale. U nekim slučajevima, virus gripa (ali, ne i drugi respiratorni virusi) može dospeti u krv i putem krvi u različite organe, npr. u srčani mišić, mozak i neke druge organe.
U novije vreme, u nekoliko navrata je izolovan virus influence i iz srca, bubrega, krvi, mozga i mokraće. U težim slučajevima, visoka temperatura i toksemija dovode do oštećenja centara koji regulišu rad srca i krvotoka, a posledica toga je zastoj u njihovom funkcionisanju i kolaps. Kod takvih osobe, zbog usporene cirkulacije krvi u krvnim sudovima i oštećenja njihovog unutrašnjeg sloja, javlja se sklonost ka trombozama (stvaranje ugrušaka) i začepljenjima krvnih sudova.
Influenca može poprimiti i atipičan tok, budući da se mogu javiti i neki neobični simptomi, kao npr. želudačno-crevni (gastrointestinalni) i nervni simptomi. Kod gripa se redovno javlja i gubitak apetita, mučnina, ponekad i povraćanje, a nekad i dijareja. Oni su, kao i kod mnogih drugih zaraznih bolesti, izraz toksemije izazvane samim virusom ili sekundarnom bakterijskom infekcijom. Međutim, ponekad je kod bolesnika sa kliničkom slikom gripa dijareja jače izražena, pa se pogrešno govori o «crevnom gripu». U tim slučajevima, obično se radi bilo o egzacerbaciji (pogoršanju, buđenju), neke stare crevne infekcije ili o primarnoj crevnoj infekciji koja se manifestuje opštim simptomima influence. Nervni simptomi kao jaka glavobolja, vrtoglavica, nemir, pospanost, pomućenje svesti, ukočenost vrata i dr, redovno su prisutni kod težih oblika gripa i takođe su znak toksemije. Teže je protumačiti kada se ovi simptomi jave kasnije. Tada je verovatno u pitanju ili neka druga bolest mozga sa opštim simptomima gripa ili, eventualno, postinfektivni encefalitis (upala mozga). Nije verovatno da sam virus influence često izaziva promene na mozgu, ali pošto je izolovan i iz mozga, smatra se da u nekim slučajevima može izazvati i encefalitis.
Gnojna upala srednjeg uha i sinusa predstavljaju klasične bakterijske komplikacije influence. Uzročnici ovih sekundarnih infekcija obično su stafilokok, streptokok, pneumokok i hemofilus (bacil) influence.
Kao posledica zajedničkog delovanja virusa i bakterija mogu se javiti rane ili «gripozne» pneumonije. Na plućima se obično nalaze brojna veća ili manja upalna žarišta iz kojih se u nelečenim slučajevima mogu razviti apscesi, gangrena i empijem (nakupljanje gnoja) porebrice. Posebno je težak oblik gripozne pneumonije tzv. fulminantna gripozna pneumonija. Ona nastaje usled istovremene infekcije virusom influence i bakterijom «zlatni» stafilokok. Karakteriše je teško opšte stanje, krajnje otežano disanje, cijanoza, znojenje i teški kolaps. Plućni nalaz i obilan sekret odgovaraju slici plućnog edema (nakupljanja upalne tečnosti u plućima). Bolest se završava ubrzanim fatalnim posledicama.
Virusi influence, kao i drugi respiratorni virusi, pretežno rinovirusi (nalaze se na sluzokoži nosa i ima ih preko 100 tipova) su najčešći uzročnici tzv. obične prehlade (kijavice). Rinovirusi su zapravo oni zbog kojih kijate, kada ujutru ustanete iz kreveta, a ne ogrnete se.
U kliničkoj slici ove infekcije preovlađuje spoj konjunktivitisa sa suženjem očiju, rinitisa (upala nosa) i ždrela, a u nekim slučajevima javlja se i upala sinusa, grkljana i dušnika. Od subjektivnih simptoma nalazi se grebanje i bol u ždrelu, kao i kijavica. Zbog oticanja sluzokože, nos postaje začepljen, neprohodan. Kijanje je često. Inkubacija bolesti iznosi oko 1 – 6 dana. Obična prehlada je veoma rasprostranjena i česta bolest, pa se smatra da je svaki čovek preboli 2 – 4 puta godišnje, a deca i mlađi češće nego stariji. Kao i kod drugih virusnih bolesti disajnih puteva, i kod obične se prehlade javljaju bakterijske komplikacije, kao što su upala srednjeg uha, tonzila, sinusa, limfnih čvorova, grkljana, dušnika, bronhija i pluća. Stariji lekari su govorili da obična prehlada ako se leči traje 7 dana, a ako se ne leči nedelju dana.
Razlog zbog koga se rinovirusi prvi aktiviraju leži u njihovoj blizini spoljnom okruženju. Naime, oni su bliži spoljnom svetu nego neki drugi virusi u organizmu, koji su dobro ušuškani i zatvoreni i u odnosu na svoju veličinu od spoljne sredine udaljeni su milionima kilometara.
Rinovirusi mogu da se transformiše u influencu. Treba samo da siđu u bronhije i bronhiole. A, čim se mnogo namnože ne mogu da ostanu u nozdrvama, nego idu u sinuse, bronhije, srednje uho, idu u pluća, pa iz pluća u srce. Upali se grlo – od rinitisa laringitis, od laringitisa bronhitis, od bronhitisa pneumonija, od sinuzitisa, zbog blizine mozga, meningitis… Može da nastane bilo šta od jednog bezazlenog, mirnog rinovirusa koji tu živi i pravi alarm, a funkcija mu i jeste da bude «virus alarma». Slikovito se može uporediti sa guskama koje su, gakanjem, spasle Rim – sebe radi diže uzbunu, ali ipak alarmira.
Ako se rinovirusi prenamnože, mogu i da se transformišu po sili prirode, po sili zakona.. Pošto, kao što je pomenuto, žive u nosu, imaju samo jedan uslov i jedan izbor. Ako rinovirus mora da se spusti do laringsa, neophodno je da se transformiše, a nikome nije lakše da se promeni nego jednostavnim živim bićima. Virus ovde moramo nazvati živim bićima, jer o njemu govorimo kao o pripadniku naroda, individui. Jedino tako, ako ga svedemo na nama razumljiv nivo pripadnika nacionalne manjine kojih ima toliko da su prenaselili teritoriju i moraju da idu na drugo mesto, možemo da ga razumemo. Kada dođu na novu teritoriju, zbod drugačijih uslovi života počinju da se transformišu. Posle prilagođavanja, manjina počinje da napreduje i buja, pa se posle izvesnog vremena ponovo seli na drugo mesto. Ukoliko znamo da svi virusi disajnih puteva nastaju od rinovirusa – virusi influence, parainfluence, adenovirusi, a da vakcina protiv adenovirusa izaziva rak kod regruta koji su je primili, zar nije logično da, nažalost, isto radi i vakcina protiv gripa i parainfluence?!
Za dijagnostikovanje virusnih bolesti, uopšteno, važi da je broj leukocita, ukoliko nema bakterijskih komplikacija, normalan (4000 – 6000) ili smanjen, i da je sedimentacija eritrocita niska, za razliko od bakterijskih bolesti gde je povišena (ubrzana). Todoxin-ova naučna grupa je došla, tokom dugogodišnje prakse, do zaključka da izostaje i infekcija herpes simpleks virusom.
Kada se krv preoptereti visokom koncentracijom virusa, oni odlaze u srce i koriste proteine srčanog mišića, aktin i miozin. Zbog toga grleni koksaki ima miozinski omotač, a HIV čak dva takva omotača – spoljni i unutrašnji omotač. Zašto i drugi virusi ne bi koristili ove veoma kvalitetne i potentne proteine? Naravno da virusi dolaze preko pluća do srca i, usput, koriste proteine disajnih puteva, kao i digestivnog trakta. Kada virusi naprave ovakva, otvorena, mesta sa kojih su uzeli proteine, stvore se uslovi za naseljavanje bakterija. Ustvari, napravi se jedan defekt, panađur.
Naravno, tu je negde i mogućnost komponovanja sa miozinom i aktinom, proteinima mišićnih vlakana srčanog mišića, mišića digestivnog trakta (bol u stomaku se javlja u vezi sa želudačnim gripom) i / ili proteini disajnih puteva – plućni grip…
Proteini srčanog mišića, najčešće svinjskog, mogu se liofilizovati se sa Frojdovim adjuvansom i mogu se dati preko vakcine, droge, putem infuzija i izazvati velike probleme sa smrtnim ishodom, bilo kod čoveka, bilo kod laboratorijskih životinja. Ovi proteini ulaze u sastav i HIV-a – p 24 i 41. Svakome su dostupni rezultati eksperimenata koje sprovodila Todoxin-ova naučna grupa i u okviru kojih je pacovima davan miozin sa Frojdovim adjuvansom. Pacovi su umirali sa otečenim nogama i srčanim problemima u roku od tri nedelje, izuzev u slučajevima kada su oralno dobijali Todoxin broj 1. Ove studije su rađene u velikim i referentnim laboratorijama. Dobijeni rezultati su ukazivali da pacovi ne umiru u 100% slučajeva, ukoliko im se daje Todoxin 1 preventivno i kurativno. Dosad nije postojao preparat (lek) koji je mogao da spreči umiranje pacova. Životinje uz Todoxin prevazilaze problem dobijanja miozina. Oni nisu uginuli ni kasnije. Todoxin, pre svega, povećava imunitet i sprečava razaranje (destrukciju) srčanog mišića. Isto delovanje Todoxin je u veoma visokom procentu pokazao i kod humanog koksaki virusa.

a)Nepromenjeni miokard b)Nekrotični mioakrd-difuzni c)Oštećenje miokarda- d)Sitni mononuklerni
mononuklearni infiltrati jaka mononuklerna infiltracija infiltrat
Slika 1. Patohistološka analiza miokarda pacova: a) kontrola gupa – bez inflamatornih promena; b) i c) grupa EAM (eksperimentalno izazavan autoimuni miokarditis svinjskim srčanim miozinom) – fokalne i difuzne nekrobiotične i nekrotične promene praćene jakom fokalnom i difuznom mononuklearnom infiltracijom (makrofage + limfociti) uz početne znake fibroze. Promene su najčešće lokalizovane u subepikardu, subendokardu ili perivaskularnim prostorima; d) grupi T (životinje koje su primale Todoksin 1i koje su imunizovane, odnosno reimunizovane, miozinom) – intenzitet inflamatornih promena u, iako istog tipa, znatno slabiji nego u grupi bolesnih životinja (EAM). Promene u ovoj grupi su uglavnom fokalnog karaktera ili u vidu perivaskularnih sitnih infiltrata.

Postoje stavovi da je najveći broj bolesti virusne etiologije, mada je i ta konstatacija uslovna i izneta sa ciljem da se te bolesti odvoje od drugih. Ako je dokazano da Todoxin-ovi preparati deluju na toliko različitih bolesti, znači da se sve one pojavljuju samo zbog poremećaja u imunom sistemu. Todoxin-ovi preparati, u suštini, ne rade ništa drugo nego samo što regulišu (moduliraju) imunitet. Kod kancera se, recimo, daju biljni sastojci za blokadu tumorskih krvnih sudova i inkapsuliranje tumorskih ćelija. Preparati dobijeni u Todoxin-ovim laboratorijama nemaju u sebi nijedan dodatak hemijskih lekova, nijednu supstancu koja bi delovala toksično na neki mikroorganizam i koja bi ga ubila. Oni samo deluju na imuni sistem.
Terapija HIV / AIDS-a, kancera, autoimunih i drugih najtežih bolesti, u Todoxin-ovom pristupu, podrazumeva individualno podsticanje imuniteta. Osim toga, Todoxin-ova naučna grupa radi na edukaciji svakog pojedinca u vezi sa zdravim načinom ishrane i zdravim životnim navikama.
Budući da su uzročnici najtežih bolesti, side i kancera, višestruki, a ne pojedinačni i konkretni, stav Todoxin-ove naučne grupe je da vakcine protiv side i raka nikada neće moći da budu pronađene.
A šta radi savremena medicina po pitanju otkrivanja uzroka bolesti? Na prvom mestu, agresivno reklamira skupu elektronsku opremu za koju tvrdi da može da otkrije i snimi bukvalno sve u organizmu. Ako je tako, nameće se pitanje zbog čega je, onda, poreklo sve većeg broja bolesti nepoznato? Sve to podseća na čuvenu sliku HI-virusa. Na toj slici se, navodno, vidi kako HIV izlazi iz ćelije. Međutim, na drugom mestu se jasno vidi da on ulazi, a ne izlazi iz ćelije, a zapravo nije jasno da li ulazi ili izlazi. Autor slike (skice) HI-virusa, bez obzira na sve to, ubeđivao da je to jasno, mada mi je kasnije priznao da je na osnovu onoga što je negde video kreirao svoj umetnički doživljaj. Ono što vidimo na slici – da li virus ulazi u ćeliju ili izlazi iz nje – nebitno je. Ako ulazi, sigurno može i da izađe – i obrnuto. Važno je da vidimo da je membrana prohodna. Prema tome, jedna takva fotografija je vrlo značajna, ali tumačenje nije sigurno. HIV je dovoljno veliki, oko 100 nanometara, da bi mogao da se slika i vidi sasvim dobro. Ipak, HIV nikad nije viđen i snimljen, izuzev na onoj «karikaturi» iz Njujorka, gde je prisutna impresivna mašta bez ikakvog znanja o postojanju takvog virusa. Protein p24, koga ima u početku i na sredini ciklusa boravka u organizmu, odjednom, nestaje da bi se pred kraj bolesti ponovo javio. «Zamešeteljstvo» nazvano HIV / AIDS je napravljeno u više pravaca da bi se sludeo čovek i njegov psihoimuni sistem.
U svojoj studiji iz 1983. godine Montanje i kolege su otkrili tri proteina: p25, p 45 i p80. Prisustvo proteina 45K (p45) su objašnjavali kontaminacijom virusa ćelijskim aktinom, koji se nalazi u imuno-talozima svih ćelijskih ekstrakata.
Pošto su i serumi pacijenata i serumi davalaca krvi ponavljano reagovali sa p45 / p43 proteinom iz inficiranih i neinficiranih ćelija, bilo bi za očekivanje i da je Galo detektovao ovaj protein. Međutim, ni Galo, ni bilo ko drugi, od tada nije izvestio o takvoj grupi, bez obzira na metod koji je korišćen za detekciju reakcije antigen / antitelo. Neslaganje bo moglo biti razrešeno ukoliko bi se uzela u obzir činjenica da se na migraciju proteina u elektroforetičkoj traci, pored molekulske težine, može uticati i drugim faktorima, npr. nabojem koji nosi protein. Tako, jedan isti protein može imati neznatno različitu molekulsku masu, kada se detektuje pomoću RIPA ili WB. Tako se i p25, koji je detektovao Montanje, i p24, koji je detektovao Galo, danas smatraju za jedan isti HIV protein – p24.
Svi oni koji pripadaju rizičnim grupama, kao i oni koji su oboleli od AIDS-a, imaju krv punu antitela, uključujući i auto-antitela. Auto-antitela uključuju anti-limfocitna i, kao što je Montanjeov tim pokazao – anti-aktin i anti-miozin antitela (antitela na dva sveprisutna ćelijska proteina – aktin i miozin).
Važno je podsetitit da molekulska težina aktina nije 45000, ni 43000, već 41000. Montanje je pokazao da serum AIDS pacijenata i onih koji pripadaju rizičnim grupama sadrži antitela koja reaguju sa aktinom. Anti-aktin i anti-miozin antitela su dovoljna za dijagnostikovanje HIV-infekcije. Ali, pomoću ovih antitela se može izvršiti i dokazivanje smanjenja broja kopija HI-virusa. To bi značilo da se njihovim dodavanjem mogu pribaviti dokazi o uspešnosti bilo koje anti-AIDS farma-terapije. Efekat, dakle, može biti istovetan kao onaj koji proizvode sintetski CD4 i CD8 receptori.
Međutim, budući da je miozin svuda prisutan (kao i aktin), i ima laki lanac sa molekulskom težinom od 24000, postavlja se pitanje zbog čega niko ne uzima u obzir da p24 grupa predstavlja miozin. Poznato je da on, zajedno sa aktinom, igra glavnu ulogu u pupljenju i oslobadjanju HIV čestica. I sam Montanje je pokazao da pacijenti sa AIDS- om i pripadnici rizičnih grupa imaju anti-miozin antitela.
Oksidacija imunog sistema domaćina dovodi do imunosupresije. Samim tim postoji velika verovatnoća da svi virusi, u manjem ili većem stepenu, imaju suprimirajuće dejstvo na imuni sistem. Ciklus propadanja imunog sistema započinje oksidativnim stresom. Prvo dolazi do makrofagne reakcije Il-1 (interleukinom 1), signal biva prosleđen preko ovih citokina do T-ćelija, koje luče Il-2 (interleukin 2), TGCF (faktori rasta) i ciklus biva pokrenut. Najvažnija karika u lancu imunosupresije je da ne dolazi do opadanja broja T-4 limfocita, već do njihovog prelaska u T-8 limfocite, preko CD8 receptora.
U priči o HIV / AIDS-u, bazni agens je herpes – varičela zoster, koji se nalazi u organizmu 93 – 95% ljudi. Zatim, tu su i rinovirusi – virusi prehlade. Oni se aktiviraju, transformišu, pod uticajem, recimo, endemskog polena genetski modifikovane soje, žitarica, biljaka, drveća i prelaze u endemske viruse gripa (srpski, francuski, nemački grip…) To bi značilo da nije neophodno da sto hiljada Kineza kašlje niz vetar noću, a danju da se odmaraju, da bi grip došao do nas. Grip je, znači, autentična bolest. Ruski grip je ruski endemski grip, a srpski – srpski.
Španski grip predstavlja kombinaciju rinovirusa sa virusima konjske anemije. Njegova pojava se može povezati sa potrebom da se kazne oni narodi koji nisu krvarili u toku I svetskog rata. Virus španskog gripa je deponovan pre svega iz vazduha i od njega je umrlo 60 – 80 miliona ljudi u svetu.
Priča se nastavila time što je trebalo napraviti infektivni agens koji neće dovesti u opasnost sopstvene vojnike, recimo preko intimnog kontakta. Za HIV-negativne osobe ne postoji opasnost od heteroseksualne transmisije HI-virusa. Todoxin-ova naučna grupa, i pored ovoga, ne preporučuje da upotreba prezervativa u poptunosti izostane, zbog mogućnosti prenosa drugih, polnih i polnoprenosivih, bolesti.
Međutim, zbog specifičnosti homoseksualnog opštenja, ovakav vid seksualne prakse nosi povećan rizik za razvoj HIV-infekcije. Vaginalna tkiva i anus i rektum stvoreni su za različite ciljeve. Istina je sa i jedna i druga imaju slične senzorne sisteme vezane za jedinstveni centralni mehanizam za beleženje bola i zadovoljstva, ali strukturno oni nisu isti. Vagina ima debelu, višeslojnu ćelijsku postavu, koja je, ne apsorbujući tako lako spermu iznutra, načinjena da podnosi trenje i smicajnu silu. Čak postoji i mehanizam za lučenje podmazujuće sluzi da bi se podnele sile. Dalje, sperma ima hemijske osobine koje će uvećati debljinu i otpornost zaštitne membrane u vagini i kože penisa koja se njome prekrije.
Semena tečnost koja se izlučuje sa spermom ima veoma složen sastav. Ona sadrži hemijsku supstancu zvanu transglutaminaza (TGE). U određenim uslovima, TGE vezuje neke belančevine za druge belančevine. Ona takođe dovodi do toga da neke ćelije umru na poseban način – da se smežuraju, a da se ne dezintegrišu. Otuda njena sposobnost da dovede do zadebljavanja zida vagine – da bi mogao da podnese normalne muško-ženske odnose. Ta osobina semena, kad ono dospe u creva, izmeniće sposobnost sluzokože creva da upija vodu. Odatle proliv povezan sa sidom.
Osobina semena da smanjuje imunitet, olakšaće prolazak sperme čitavim putem do materice i njenih tubusa, da bi se oplodilo žensko jajašce. Za telo su milioni spermatozoida koji ulaze u matericu nadirući spoljašnji objekti. Oni bi izazvali snažnu reakciju zida materice i njenih tubusa, da nisu zaštićeni osobinom semene tečnosti da potiskuju imunitet. Jedan od sastojaka sperme kodira potiskivanje imuniteta majke i time se omogućava da sperma preživi. To svojstvo sperme da potiskuje imunitet omogućava početno preživljavanje sperme. Isto tako, uslov da je, bi i sam fetus (čija se antigenska svojstva razlikuju od svojstava majčinog tkiva) preživeo tokom devet meseci trudnoće, majčin imuni sistem mora biti potisnut tokom trudnoće. Interesantno je da znamo da u trećem trimestru često postoji obrtanje T4 : T8.
Ukoliko dospe u rektum, seme se zadržava i dopušta se sloboda delovanja njegovom moćnom fiziološkim osobinama. U sastavu semena postoje supstance koje su načinjene da preuzmu imuni sistem domaćina i prisile ga da prestane da deluje. Zbog te sposobnosti, marker obrnutog odnosa T4 : T8 je zapažen kod homoseksualaca koji boluju od side.
Zid creva nije sposoban da podnese sile koje se koriste za manipulaciju rektumom u seksualne svrhe. Razlog što takve seksualne manipulacije postaju moguće leži u samo jednoj činjenici: crevni trakt nema senzorni sistem za akutni bol ako je oštećen iznutra, sve dok oštećenje ne ugrozi trbušnu maramicu (tanki spoljašnji pokrivač crevnog trakta). Ona je dobro inervisana i zbog toga registruje bol. Trbušna maramica predstavlja neku vrstu neprijanjajućeg omotača koji omogućava raznim delovima crevnog trakta da klize jedni preko drugih u svom kretanju tokom prilagođavanja prolasku hrane. Rektum nije, na isti način kao ostatak creva, potpuno prekriven trbušnom maramicom. On predstavlja kraj jedne anatomske strukture čija bi aktivnost trebala da se odvija mirno. Međutim, to ne znači da se šteta ne prepoznaje fiziološki, i to ne znači da će fiziološki koraci za popravku tog lokalnog oštećenja biti rigorozni.
Kao nerazdvojni deo mehanizma popravke, hemijski agensi TNF, IL-1, IL-6 i drugi u njihovoj grupi izlučiće se da odpočnu proces kriznog delovanja. Ako je oštećenje toliko da crevne bakterije mogu da probiju barijeru i počnu da povećanu lokalnu aktivnost, proizvodnja tih agenasa za kriznu reakciju će se povećati.
Osim toga, virus herpes zoster 6 koji je umešan u komponovanje HIV-a, ima sposobnost da podstakne lučenje IL-2. Njegovi povišeni nivoi u krvi daju informaciju mozgu da je krv puna odbrambenih ćelija i da treba obustaviti njihovu produkciju, čime se ruše odbrambene snage. Osim virusa herpes zoster 6 u prirodnom obliku, mogu se koristiti i njegovi receptori i različite sintetske rekombinantne tvorevine, u cilju uništenja odbrane organizma.
Povišeni nivoi IL-6 uništava i ćelije pankreasa, koje proizvode insulin. Ovo može biti objašnjenje pojave dijabetesa u uznapredovalim stadijumima side.
Osim što je centar za proizvodnju insulina, pankreas je uključen i u proizvodnju obilnih količina vodenog rastvora koji sadrži bikarbonat. Taj rastvor bikarbonata se izlučuje u dvanaestopalačno crevo da bi neutralisao kiselinu koja dolazi iz želuca. Dešava se da dok je stimulativni agens prostaglandin tipa E uključen u usmeravanje krvotoka u pankreas, da bi se mogao načiniti rastvor bikarbonata, on istovremeno prirodno inhibira lučenje insulina iz pankreasa.
Insulin podstiče ulazak kalijuma i šećera u ćelije tela. On, takođe, pokreće ulazak nekih aminokiselina u ćelije koje je insulin stimulisao. To dejstvo će smesta učiniti manje dostupnom vodu, koja je inače lakše dostupna kada se nalazi izvan ćelije. U dehidriranom stanju, delovanje insulina će biti kontraproduktivno.
Plan funkcionisanja tela je zato ta dva procesa – distribuciju vode pankreasa i potrebnu inhibiciju insulina, dodelio istom agensu – prostaglandinu E. Na taj način, po cenu teškog lišavanja nekih ćelija, obezbeđuje se voda za varenje hrane i neutralisanje kiseline u crevima.
Kod HIV «+» osoba prisutan je i specifičan metabolički poremećaj izazvan i emocionalnim i fizičkim stresom. Taj poremećaj se ogleda u odstupanju od normalnog sastava zalihe aminokiselina, inventara aminokiselina koji je dostupan telu. Njima stalno i drastično nedostaju metionin, cistin, cistein, dok su nivoi arginina i glutamata višestruko povišeni. To stanje neravnoteže aminokiselina traje neko vreme pre nego što pacijent postane ozbiljno bolestan.
U nizu eksperimenata u kojima su ćelijskoj kulturi u medijumu koji sadrži ćelije sposobne da proizvode viruse dodati IL-6 i TNF (faktor nekroze tumora), izdvojile su se čestice označene kao HIV. Ako se, pre dodavanja IL-6 ili TNF-a istom medijumu, doda cistein, čestice HIV-a se ne proizvode. To bi značilo da ukoliko bi HIV / AIDS-pacijenti mogli da isprave metabolizam svojih belančevina, njihovo telo bi moglo da pruži dovoljan otpor u borbi protiv akutnih infekcija. Čak i za proizvodnju antitela za odbranu od bakterija, telu su potrebni sastojci – osnovne aminokiseline u ispravnim proporcijama.
Od vitalnog značaja jeste i razumevanje metaboličke uloge IL-6 u mehanizmu oslobađanja kortizona i proizvodnje IL-1. Ti i drugi srodni agensi se proizvode da bi mobilisali sirove materije iz telesnih rezervi u cilju borbe protiv stresa. Njihova funkcija je izgrađena na mehanizmu razlaganja proteina iz mišića, koje ti agensi pretvaraju u osnovne aminokiseline da bi se one upotrebile u jetri. Znači, grubo gledano, telo u ovom procesu konzumira samo sebe.
Pretučeni bokser ili osoba koja je doživela neku fizičku traumu u nekoj nesreći ili nekoliko operacija, zavisiće od tih procesa koji čiste tkivo, koje je neefikasno i nesposobno za život, i «popravljaju» mesto oštećenja. Ako je rekonstrukcija intenzivna, a u nju se uključe IL-6 i njegov pratilac TNF, razlaganje DNK i RNK oštećenih i umirućih ćelija proizvešće tačne odlomke koji će raščistiti ruševine.
Virusolozi tu akciju «raščišćavanja prostora», koju sprovode ova dva agensa u telu, predstavljaju kao korake u proizvodnji HIV-a u ćelijskoj kulturi. Čitava tvrdnja da je sida bolest izazvana virusom zasniva se na tom odlomku nepovezane informacije. Rezultati testova, namenjenih obeležavanju i pokazivanju određenih fragmenata koje proizvode IL-6 i TNF, se ogledaju u otkrivanju DNK ili RNK-čestica i često se tumače kao detektovanje različitih čestica HIV-a.
Laboratorijskim eksperimentima je, kao što je pomenuto, dokazano da ako se cistein doda kulturi u kojoj se uzgajaju ćelije radi proizvodnje virusa, te ćelije neće proizvesti virus. U sredini sa dovoljno cisteina neće biti moguće «požnjeti» virus. Taj test pokazuje jasan zaključak da je test za sidu samo indikator neravnoteže aminokiseline koja je prisutna u telu. Važno je da zapamtimo da ako nivo jedne aminokiseline u telu nije dovoljan, jer će takođe postojati drastična neravnoteža u procentualnom prisustvu i drugih aminokiselina.
HIV može da se stvori i nekom vrstom spoljašnjeg podsticaja – mikoplazme sa omotačima od miozina i aktina, neki virusi u vazduhu, hrani, recimo koksaki virusi (mogu da se transformišu ili rekombinuju sa drugim patogenima; inače napadaju srčani mišić, a mogu se prenositi na najrazličitije načine, npr. i preko klima uređaja), liofilizirani virusi (recimo u vakcinama). Čak i mikoplazmu stvara organizam. Dakle, mi sami sve stvaramo. To je kao kad iskipi mleko – ono ništa nije krivo, ništa se nije znatno povećalo. To uopšte nije moralo da se dogodi. Ali mleko je iskipelo. Zašto? To se može vrlo jednostavno objasniti. Ili je bilo poklopljeno, a nije smelo, pa se suviše razvilo gasova koji moraju da se podignu ili je u sudu bilo suviše tečnosti, pa nije bilo prostora da ona živi i raste. Isti slučaj je i sa mikrobima – bakterijama, mikoplazmama, virusima i svim drugim mikroorganizmima u jednom organizmu. Dogodi se nešto što pogoduje jednoj revoluciji ili jednoj ekspanziji, pohodu ili migraciji.
Tako ni rinovirus nije ništa kriv. Ima i drugih virusa koji mogu da se pobune. Ne dolazi sve od kijavice. Mada uglavnom ove klasične bolesti, koje se izazivaju u disajnim organima, ali i u mozgu i digestivnom traktu, najčešće potiču od rinovirusa koji je pretrpeo neki šok – šok hladnoće, šok nekog smrada. Kao posledica, dolazi do iritiranja nozdrve, zatim do oštećenja sluzokože, pa do vakuolizacije, a s obzirom na bliskost i povezanost sa moždanicama, taj isti virus će prečicom doći do mozga i izazvati meningitis.
Poznato je da i kuga počinje sa kijavicom. Odakle potiče i onaj običaj da se, kada neko kine, kaže: «Nazdravlje!» Naime, u vreme kada je kuga vladala znalo se da kada čovek kine to može biti početak kuge, ali može biti i obična kijavica. «Nazdravlje» – da kijanje bude od nekog rinitisa ili iritacije, a ne početak kuge.
Herpes zoster se javlja u vezi sa HIV-om u veoma visokom procentu, ali i bez ikakve veze sa njim. Uzmimo, ipak, u razmatranje slučaj kada je baza HIV-a herpes zoster. Na njega se nadograđuje upravo pomenuti rinovirus, uz neophodno delovanje spoljašnjeg uticaja (kuga, lepra, konjska anemija, mačija leukemija, aktin i miozin iz spoljne sredine, metali u tragovima). Svi ti elementi stimulišu ljudski organizam da komponuje virus imune deficijencije, koji može da se penese putem krvi, plazme / seruma. HI-virus izaziva pad imuniteta. On ne samo da ga izaziva, već je to bolest pada imuniteta. Kod pada imuniteta, herpes virusi, kojih ima više vrsta i koji su do tad bili pritajeni, oslobađaju se i bukte, ili sve to može biti posledica dekomponovanja HIV-a.
Zanimljivo je da kada se počne sa administriranjem Todoxin-a 1 i / ili Todoxin-a 1 «plus», javlja se herpes zoster. A to što se herpes zoster ispolji, izađe, pod Todoxin-ovom terapijom mora da bude u nekoj vezi sa razlaganjem i prestrojavanjem virusa. Ljude treba upozoriti da kod pacijenata u visokom stadijumu AIDS-a može da se dogodi da posle samo 14 dana redovnog uzimanja Todoxin-a, po protokolu, leukociti padnu sa, recimo, četiri na dve hiljade. Zbog toga se ne treba plašiti, budući da se tako eliminišu leukociti koji su nepotrebni, zamoreni, nedelotvorni. Međutim, kod pacijenata kod kojih je broj leukocita hiljadu ili dve hiljade, njihov broj ne pada. To se javlja zato što kod njih nema slabih leukocita ili je to minimum kojim se organizam štiti.
U današnje vreme, najvećem riziku za inficiranje HIV-om su izloženi narkomani. Zvanična medicina tvrdi da, od ukupnog broja pripadnika rizičnih grupa za inficiranje HIV-om, 75% otpada na narkomane. Ovde nije samo u pitanju fizička, hemijska i / ili biološka kontaminiranost droge, već i infekcija polno prenosivim bolestima, pad imuniteta, krv koja je prepuna raznim patogenima….
Narkomani su populacija koja pod užasnim stresom. Mehanizmi za oslobađanje hormona stresa na određenim nivoima, dovešće do razgradnje nekih jezgara i fragmentacije DNK, slične proizvodnji HI-virusa. Opet, to je metabolički poremećaj, čak iako su testovi pokazaki da se tu radi o formiranju HIV-čestice.
Stres kod narkomana potiče, pre svega, od same potrebe da se uzima droga, ali i od brige kako nabaviti novac za kupovinu droge. Drugi izvor stresa je više nego strašan odnos okoline prema narkomanu. Treći činilac je strah narkomana od posledica tog, njegovog poroka. Čak i ako to ne mora da bude tako, narkoman je svestan da mu je kraj. On postaje bezvoljan i miri se sa tim užasnim krajem, iako ga se strašno boji. Što je više pomiren, što više priča o besmislenosti života, to se više boji gubitka života. Strah od straha.
A sve u svemu, ipak, postoji način da se čovek veštački inficira sidom jednim podsticajem, jednim, da kažem, uljezom koji će da napravi haos u organizmu i da zavede izvestan broj već nezadovoljnih energetskih potencijala i da dovede do rušenja sistema.
Sida, zapravo, nije ništa drugo nego rušenje sistema organizma. Ona, sama po sebi, izuzev određene grupe sekundarnih oboljenja koja je prate, nema druge simptome. Gde je u svemu tome sida? Šta je imunitet? Nije li imunitet upravo u toj fluidnoj energiji koja ceo organizam čini živim? Zašto se ta supstanca, tokom godina, «umori» i zašto ne bi živela jednako sigurno i zadovoljno u organizmu jednog starca, kao u organizmu bebe? Zašto se, uopšte, umori? Da li jedna fluidna energija može da se umori sama od sebe? To je nemoguće, budući da ona okružuje sve, ona je opšteprisutna. Nešto drugo se dešava. U pitanju može biti neki «kvar», defekt u strujanju, u prolaženju te energije. Nešto poput «uskih grla», kočnica, zatvorenih puteva. Uzrok može biti i jedan vid zamora duše. Postavlja se pitanje – kako do toga može da dođe kad je duša večna? Zamor duše potiče od nezadovoljstva i neuspeha. Međutim, to je krajnje individualno i relativno.
Zašto Romi nemaju sidu? Zahvaljujući tome što žive u teškim uslovima ili tome što su naučili da se bore, a pri svemu tome imaju onu divnu volju za životom i onu sreću. Postoji jedna divna priča o rumunskim ciganima-robovima koji su bili okovani i radili po ceo dan ispod biča. U toku dana bi pojeli neku bednu porciju jela. A uveče bi založili vatru i oko nje, onako okovani, igrali i pevali. «Pucali» su od radosti.
Jednostavno, poštovali su životni imperativ – bili su beskrajno radosni. I ti cigani se i svađaju i tuku, stalno izbacuju napolje svoje emocije, ali nikad ozbiljno ne povrede jedan drugog. Sve je to bez prave svađe, bez prave tuče, a nema ni prave mržnje. Sve je to jedan vid duševne higijene. Kad treba da se skupe da plaču, često to čine i bez pravog razloga. Međutim, na taj način se «prazne» i izbacuju psihoze, neuroze i sve druge, uglavnom, negativne energije.
Ukoliko se odlučimo da krenemo putem virusne teorije nastank kancera, moramo se osvrnuti i na mnogočlanu porodicu humanih papiloma virusa, koji su vrlo aktuelni u današnje vreme.
Prema zvaničnomedicinskim imunološkim saznanjima, humani papiloma virusi su cirkularni, veličine oko 55nm, sastavljeni od omotača i duplog lanca dezoksiribonukleinske kiseline. Omotač im čini virusni kapsid, koji je čistog proteinskog sastava, bez lipidnih komponenata, što predstavlja osnovu njihove izuzetne otpornosti. Međusobno se razlikuju samo po osnovu nukleinskih kiselina, što se može dokazati molekularno biološkim postupcima. Zbog toga je moguće govoriti o njihovim različitim genotipovima, kojih je do sada oko 100. Pojedini od njih imaju visoku specifičhost za tkivo i dovode se u vezu sa određenim kliničkim lezijama. Tako genotipovi 1, 2, 3 i 4 inficiraju pločastoslojeviti epitel sa orožavanjem i izazivaju verucce vulgaris. Drugi HPV tipovi, kao što su 6 i 11, inficiraju pločastoslojeviti epitel bez orožavanja, izazivajući po pravilu benigne lezije tipa condillomata acuminata i papilloma laringis.
Jedna veća grupa od 15 genotipova inficira mukoze genitalnog trakta i dovodi se u vezu sa nastankom premalignih i malignih lezija. Među njima su najčešći tipovi 16 i 18, koje je moguće otkriti kod 70 – 80% cervikalnih karcinoma, dok se ostali (ređi) tipovi sreću kod još oko 15% ovih tumora. Čak je i u ovoj grupi uočen uži specifitet za tkivo. Tako je, na primer, tip 18 HPV uglavnom otkrivan kod adenokarcinoma cerviksa Samo oko 5% cervikalnih karcinoma ne sadrži DNK sekvence do sad poznatih HPV tipova..
Koji je, zapravo, odnos između humane ćelije i humanog papiloma virusa? Od pojedinačne ćelije koja ima sopstveni genom, u početku, a na kraju ima samo HPV genom, koji više ne izlazi iz ćelije, već se prenosi sa ćelijske membrane na susednu ćeliju, proces se kreće od pojedinačne ćelije do grupe ćelija veličine prosa ili maline, pa i grozdastog oblika čudesnih dimenzija i oblika, često smeštenom samo spolja, na anovaginalnom predelu, koji je natopljen rektalno-vaginalnim sadržajem. Ako HPV «opsedne» ćeliju, njen genom se «transformiše» u HPV-kopije. Nije li to ona priča da se HPV ulaskom u ćeliju ponaša kao embrion u jajetu? Zašto odbrana organizma dozvoljava stvaranje takvih parazita, koji nisu plod samo fizičko-hemijskih uticaja i hormonskog disbalansa, već i pojave karakteristične za srednje životno doba? Tu pojavu uslovljava Zakon bioloških prioriteta i intervencija, a ona pogađa prvenstveno reproduktivne organe. Određenu ulogu, svakako, igra i taj «čisto» proteinski omotač koji virusu dozvoljava da ga skine kao kaput pri ulasku u ćeliju.
Ali, zašto se pojavljuju različite manifestacije – kondilomi, papilomi, ranice, polipi? Prvenstveno zbog postojanja različite varijante HPV-a. Od njih zavisi da li će doći do destrukcije ćelija i nastanka ranica ili do stvaranja malinastog izraštaja, koji ima opnu koja čuva ćelijski integritet. Kakve veze ima odnos ćelije i HPV-a? Postoji jedna stvar, što se tiče ćelije i virusa, koja bi mogla da se primeni (bar hipotetički). U ćelijama postoje virusi, čak i oni koji su korisni. Oni su sastavni deo živog organizma.
Da li je to razaranje, to bujanje, istinita priča o invaziji virusa koji osvajaju živa bića? Da li ti virusi stvarno dolaze ne znam odakle (iz vazduha, lete kroz pljuvačku, šire se kapljično i pljuvačkom), na sve moguće načine i kad dođu, čekaju dok ne nađu način da prodru u ćeliju, koja je već puna «domaćih» virusa koji su «prijateljski»?
Da li bi ta stvar mogla da se posmatra potpuno drugačije – da u trenutku kada ćelija, iz nekih razloga, doživi degeneraciju i počne da gubi svoju funkciju, virusi koji su u njoj počinju da paniče i da se ponašaju kao putnici na brodu koji tone. To bi značilo da nisu virusi uzrok raspada ćelije, već je raspad ćelije uzrok paničnog ponašanja virusa. Znači, virusi su već unutra, ali kad osete da ćelija umire, počinju da se nekontrolisano množe da bi preživeli, pošto im okruženje više nije bezbedno. I sama ta bolest bi imala potpuno drugo poreklo. Ona bi možda bila znak ili simptom procesa autodestrukcije organizma ili organa koji su «odslužili svoje» i koji više nemaju upotrebnu vrednost.
Zašto se sve to prvo javlja na genitalnim organima? Zato što oni prvi «otkazuju», mada nisu od vitalnog značaja? Ako, na primer, otkažu pluća ili jetra, organizam gubi mogućnost za opstanak. A u ćeliji koja gubi svoju snagu i funkciju, virusi koji su već u njoj i sasvim su bezazleni i vrše svoje funkcije, počinju da se spašavaju time što idu na uništavanje organizma i postaju zarobljenici koji vladaju. Sve je to slično mitohondrijama. Naime, kad nije bilo kiseonika, život se odvijao u beskiseoničnim uslovima. Među mnogim živim organizmima koji su opstajali u tim uslovima bile su i mitohondrije. Kad je «nastao» kiseonik, mitohondrije su postale zarobljene i do danas obavljaju svoju funkciju, bez koje ne bi mogao da postoji ćelijski život i osnovni ćelijski ciklusi, u novom, nametnutom režimu..
To što se panika seje među ženama u vezi sa promenama na genitalnim organima, umonogome podseća na panični strah od karcinoma dojke – svi ga traže na i u svom telu. Mada, koliko god da je taj malignitet čest, treba se zapitati na koji način, onda, možemo da tragamo za karcinomom pluća, debelog creva ili jetre? Kako možemo da kopamo po sebi, da se samopretražujemo i živimo u neprestanoj panici da nas nešto vreba na svakom koraku?
Ljude bi, pre svega, trebalo osloboditi tog straha. Preventivni pregledi su, recimo, dosta korisni, ali ponekad to i nije slučaj. I mamografije i skener i ultrazvuk i sve druge metode nose izvesne rizike, jer predstavljaju atak na organizam, pogotovo kada se rade redovno. Naime svaki ultrazvučni talas ima i svoje infrazvučne komponente koje „putuju“ daleko i deluju vrlo razorno.
Pojedincu se nameće dužnost da vodi računa o svom zdravlju, između ostalog, tako što će na svakih šest meseci ili godinu dana ići na ozbiljne kontrole, koje između ostalog i dosta koštaju. Čovek na takve sistematske preglede ne mora da ide, ne samo da bi uštedeo novac. Reč je o nečemu što nema cenu – ako se ultrazvukom, rentgenom, skenerom ili nekim drugim sredstvom, relativno često, istražuje organizam, javlja se pretnja od pojave kancera. Naime, od svih tih ataka i zračenja dolazi do jedne neravnoteže u organizmu koja, pre ili kasnije, može da dovede do kancera ili drugih oboljenja.
Mnogo je veća verovatnoća da se bolest razvije u jednom ovako napadnutom i oslabljenom organizmu, nego kod čoveka koji ostavlja «na miru» svoj organizam i sve njegove mehanizme i živi bezbrižno i razmišlja o bolesti kao o nečemu što je podjednako apstraktno kao smrt. Negde je pisalo da je sreća navika – možda i jeste tako, ali i nesreća je navika.
Značaj preventivnog delovanja se naročito, u poslednje vreme, potencira u vezi sa problemom HPV infekcije i njene uloge u nastanku genitalnih neoplazija. I pored mnogih otkrića u ovoj oblasti, neka pitanja su i dalje bez odgovora..
Zvanična medicina podvlači značaj ispitivanja faktora. Ova ispitivanja su jasno pokazala da postoje dva puta borbe protiv HPV infekcije. Jedan je sprečavanje kontakta sa humanim papiloma virusima, a drugi je preventivno tretiranje promena koje mogu biti «ulazna vrata» HPV infekciji. Za nastanak ove infekcije treba da budu ispunjena oba uslova tj. da postoji lezija na sluzokoži ili koži, kroz koju će virus prodreti do bazalne ćelije i da ta lezija dođe u kontakt sa HPV. Određeni faktori rizika doprinose nastanku pomenutih uslova. Tako je na cerviksu zona metaplazije osetljivo područje, čijem nastanku pogoduju adolescentni period, hronični iritirajući procesi i dugotrajna upotreba hormonske kontracepcije. Na drugim delovima donjeg genitalnog trakta osetljive zone predstavljaju sva mesta gde je narušen integritet kože, odnosno sluzokože. Preventivno delovanje se sastoji u sprečavanju nastanka navedenih promena i ako već postoje, njihovom lečenju. Značaju komponentu lečenja može predstavljati i Todoksinov T3 imunistabilizator. Zahvaljujući njegovoj primeni, između ostalog, i parovi oboleli od side su dobijali zdravo potomstvo.
Drugu grupu faktora rizika čine oni koji omogućavaju kontakt sa humanim papiloma virusima. Oni pripadaju seksualnoj sferi, a uključuju rani seksualni život, promiskuitet oba partnera, polnu higijenu i upotrebu nebarijernih metoda kontracepcije.
Naši lekari najavljuju da će za godinu i po dana kod nas početi masivnija vakcinacija protiv HPV-a, koja je već započela u SAD i još nekim zemljama.
Ako je u pitanju virusno poreklo promena na genitalijama, nikakvi specifični lekovi neće doneti izlečenje. Efekat može imati samo jačanje imuniteta Todoxin-ovim preparatima i lokalna primena Todoxin-ove kreme i vaginaleta. Ali, ukoliko ni to nije u pitanju, i ako je u pitanju kancerogeno oboljenje, ni Todoxin-ova sredstva za imunitet, ni promena higijenskih navika neće doneti poboljšanje, već će se bolest dalje razvijati. U tom slučaju, treba primenjivati pojačanu varijantu Todoxina broj 2, zajedno sa finalizatorom i kremama i vaginaletama za lokalnu primenu.
Danas ima toliko neizlečivih bolesti koji satiru ljudski rod, ali i mnogo veoma izlečivih, koje su pretrpane vakcinama raznih vrsta. Zašto treba vakcinisati dete protiv bolesti koje ono, verovatno, nikada u životu neće dobiti? A i ako ih dobije, izlečiće se lakše ili teže, ali će se 100% sigurno izlečiti. Prosto, nema smrtnog ishoda. Zar danas difterija ima smrtni ishod?! Nema. Nekad, pre antibiotika je i imala, danas – ne.
Previše smo se oslonili na vakcine protiv svega i svačega. Vakcinišemo i protiv malih boginja, što je besmisleno! Protiv malih boginja bi trebalo vakcinisati isključivo u pasivnim i jako siromašnim i nehigijenskim krajevima, gde mogu nastati komplikacije. Na mestima gde je dobro razvijena zaštita, gde su deca dobro hranjena i dobro lečena kad se razbole, nema nikakvih razloga da se vakcinišu protiv bilo koje dečije bolesti. Ako se dete i razboli, steći će imunitet, organizam će se lako odbraniti, odležaće nedelju dana ili dve nedelje u kući, i sve će biti u redu. Pa, iako dobije vakcinu, možda će se dete ipak razboleti.
Male boginje i veliki kašalj – ko je umro od malih boginja? Umrlo je po neko dete zbog komplikacija, jer je živelo u hladnoj, vlažnoj kući, bez osnovnih higijenskih uslova, bez dobre hrane, nege… Nastale su komplikacije i dete je umrlo. Možda bi u takvim krajevima, reonima trebalo vakcinisati decu. Naročito kad se bolest već pojavi, makar samo jedan slučaj, trebalo bi brzo vakcinisati decu u celom naselju.
Pored toga, jedna vakcina na drugu dovodi do jednog haosa u organizmu. Antibiotici, takođe, olenjuju jedan mali organizam koji tek treba da izbori svoju sposobnost za život. Čim dete malo kine, roditelji u strahu da ne dobije temperaturu, brže-bolje ga nakljukaju antibioticima, koji su preslabi da bi nešto naročito pomogli, a mnogo odmažu.
Pre više od pola veka, prvi put se počelo sa korišćenjem žive poliovakcine, tzv. Sejbinove vakcine. Ova vakcina, pripremljena na kulturama tkiva bubrega majmuna, predstavljala je rešenje velikog zdravstvenog problema, kakv je bio poliomijelitis (dečija paraliza).
Inače, postojala je još jedna vrsta poliovakcine, za čiju proizvodnju su se takođe koristili bubrezi majmuna, ali je ona bila mrtva (inaktivisana) tzv. Salkova vakcina.
Ubrzo se ispoljio veliki problem u vezi sa ovakvom proizvodnjom vakcine.
Majmuni su u velike istraživačke centre uvoženi iz divljih predela Afrike, Amerike i Azije. Mogućnost da sa takvim pošiljkama dospeju i za majmune bezopasni, a za ljude veoma opasni virusi, uvek je postojala. I pored svih mera predostrožnosti, zabeležene su povremene laboratorijske infekcije ljudi koji su radili sa majmunima ili kulturama tkiva majmuna.
Jedna takva infekcija, u to vreme nepoznatim virusom, dogodila se 1967. godine kada je u Marburgu i u Beogradu obolela 31 osoba, od kojih je 9 umrlo. Posle ovog incidenta, Svetska zdravstvena organizacija je pooštrila propise i mere kontrole upotrebe majmunskog tkiva za proizvodnju, prvenstveno, žive vakcine protiv dečje paralize. Ali, do danas je ostalo nerazjašnjeno zašto i kako se krilo da je te 1967. godine marburški virus usmrtio, osim Nemaca, i Srbe? Kako je bilo moguće da mu se ne da naziv beogradsko-marburški virus?
Međutim, i posle toga većina majmuna čiji su bubrezi korišćeni, bila je zaražena latentnim virusima (majmuni ih mogu imati bez znakova oboljenja). Među latentnim virusima, jedan od najčešće izolovanih je Foamy virus majmuna (Simian foamy virus).
Posle više od jedne decenije od pomenutog događaja, svetom se proširila priča da su zeleni majmuni doneli HIV / AIDS. Kako, onda, objasniti da su prvi oboleli bili sa Haitija – a tamo nema zelenih majmuna? Zatim, veliki broj slučajeva HIV-a ima u Brazilu i Južnoj Americi (Venecuela), na Karibima, a ni tamo nema zelenih majmuna!
SFV se prenosi disanjem, a šta je sa čovekom koji u sebi ima ovaj virus? Zašto se radilo i još uvek se radi množenje SFV na HeLa ćelijama? Možda zato da bi se stvorio HSFV i na različite načine «poklonio» čoveku. Nisu tek tako, bez ikakvog razloga, uklonjene po kratkom postupku Salkove inaktivisane (mrtve) vakcine i na njihov račun isforsirane Sejbinove atenuirane (žive) vakcine. Razlog može ležati u očuvanju ostalih, pratećih virusa u aktivnom (živom) obliku. Znači, čovekov polio virus se atenuira, a svi majmunski virusi ostaju živi, a pre svih SFV.
Simian foamy virusi, pripadnici podfamilije Spumavirinae zajedno sa podfamilijama Oncovirinae i Lentivirinae čine familiju Retroviridae. Retrovirusi su u prirodi veoma rasprostranjeni. Izolovani su iz glista, insekata, riba, gmizavaca, ptica i sisara. Kod svojih domaćina mogu da izazovu niz malignih i nemalignih oboljenja (anemija, autoimuna oboljenja, osteoporoze, paralize, pneumonije, hronične leukemije, limfome, sarkome i karcinome, sindrom stečene imunodeficijencije kod ljudi – AIDS, zatim encefalomijelitis kod ovaca, anemije kod kopitara).
To može biti jedno objašnjenja pojave AIDS-a, sa ili bez HIV-a. Kao što se sida može javiti sa virusom ili bez njega, tako i kancer ima virus ili nema virus. SFV je samo jedna od mogućnosti da se ove bolesti dobiju. A sve nabrojane bolesti mogu da se dobiju i bez tog virusa. Prema tome, on je tu i nije tu.
Kao i ostali retrovirusi, Simian foamy virusi (SFV) sadrže RNK genom i RNK-zavisnu DNK-polimerazu (reverznu transkriptazu) sa RNaza H enzimskom aktivnošću.
Spumavirinae ili Foamy virusi su najmanje proučeni retrovirusi, javljaju se kao latentne infekcije hrčaka, krava, mačaka, primata – majmuna i čoveka. Prvi humani foamy virus je izolovan 1971. godine iz kulture ćelija nazofaringealnog karcinoma. Foamy virusi su, takođe, izolovani iz tkiva obolelih sa subkutanim tireoiditisom, hroničnom encefalopatijom i hroničnom mieloidnom leukemijom.
Prisustvo SFV-a u kulturama tkiva korišćenih za proizvodnju humanih antivirusnih infekcija manifestuje se pojavljivanjem velikih multinuklearnih ćelija (sincicija) sa izraženom vakuolizacijom koja potseća na penu («foamy»), zbog toga su ovi virusi dobili ime: SPUMAVIRUSI (spuma-latinski = foamy–engleski). Uočena je i mogućnost prenošenja ovakvih promena ukoliko se foamy filtrabilni agens prenese iz inficiranih kultura tkiva na HeLa ćelijsku liniju ili kulturu bubrega kunića.
Za razliku od ostalih retrovirusa, koje izazivaju transformacije ćelija, produkuju tumore ili klinička oboljenja, SFV izazivaju latentne, hronične infekcije svojih prirodnih domaćina, često korišćenih kao izvor ćelija potrebnih za proizvodnju vakcine.
Svi SFV su osetljivi na delovanje lipidnih rastvarača, što je posledica prisustva virusnog omotača. Hloroform izaziva kompletnu inaktivaciju, dok tretman diethyl etrom na 40C tokom 18 sati, izaziva opadanje titra virusa za 100 puta. Kompletan gubitak infektivnosti nastaje nakon izlaganja niskim vrednostima pH (2,7 do 3) tokom 3 sata na 250C. Zagrevanjem na 500C tokom 30 minuta dolazi do kompletnog gubitka infektivnosti.
Za inaktivaciju 99% virusne aktivnosti, potrebno je oko 5 minuta izlaganja UV svetlu. Izuzetno važna karakteristika SFV je da ne gube infektivnost nakon mržnjenja i topljenja, kao ni nakon liofilizacije.
SFV je, dakle, prilično otporan i prosto zaljubljen u liofilizaciju svog bića. Kada uđe u ljudski organizam i njegove ćelije, može brzo da reaguje, da se ispolji, ali ima, čak, veoma dug period latencije. Može da se manifestuje u formi malignih i nemalignih oboljenja – HIV / AIDS, kancer, leukemija, limfomi, sarkomi, autoimuna oboljenja, tireodizam, paralize, pneumonije, itd.
Moguće je da bi se virus mogao uništiti nekim ekstremno niskim ili visokim temperaturama koje ljudski organizam ne može da podnese. Svaka takva borba sa njim je čista špekulacija i fantazija. Postoji samo jedan vid borbe koja može da ima praktičnog efekta, a to je borba samog organizma, koji može da savlada jedan takav organizam bez velikih problema, ukoliko je dovoljno jak, zdrav i ukoliko ima jedan efikasan imuni sistem.
Morfološki SFV liče na ostale retroviruse. Imaju oblik sferičnih čestica promera 90 do 100m i površinskom gustinom 1,15 do 1,18 gr / cm3 na gradijentu gustine.
Intracelularne partikule su prstenastog oblika, veličine 35 do 50m u prečniku. U središtu se nalazi svetlo (elektron lucentno) jezgro, koje je zajedno sa gustom ovojnicom označeno kao nukleokapsid. Ove partikule se mogu videti vezane za plazma membranu ili u citoplazmatičnim vakuolama inficiranih ćelija.
U izvanćelijskoj čestici, nukleokapsid je okružen lipidnim omotačem sa koga polazi veliki broj radijalnih glikoproteinskih izraštaja dužine 5 do 15m na rastojanju od 5 do 15m. Glikoproteinski izraštaj predstavlja kompleks 2 polipeptidna lanca povezana kovalentnim i disulfidnim vezama. Veći površinski protein (SU) je glikolizovan i ima ulogu u vezivanju virusa za receptore na ćelijskoj membrani. On je odgovoran i za početak sintetisanja neutrališućih antitela u inficiranim domaćinima. Drugi, manji transmembranski protein (TM) prolazi kroz omotač i vezuje se za SU protein. Hidrofobni aminotermalni deo TM proteina je odgovoran za fuziju sa ćelijskom membranom. Nukleokapsid SFV stiče omotač pupljenjem sa plazma membrane ili pupljenjem u citoplazmatičnu vakuolu. Karakteristika SFV je da sadrže prstenastu strukturu sa svetlim jezgrom i tokom pupljenja.
Kod većine Foamy virusa, maturacija se odvija pupljenjem sa ćelijske membrane. Iz inficiranih ćelija, oslobođeni virusi mogu ekstracelularnim putevima da inficiraju nove ćelije, ali se mogu proširiti i na susedne ćelije u direktnom kontaktu. Virusi i virusni genomi se mogu preneti i na ćerke ćelije tokom ćelijske deobe.
Možda bi se moglo delovati i na sam virus i to razaranjem omotača. Nevolja je u tome što kada bi se delovalo na omotač SFV-a, budući da je on dosta sličan omotačima ljudskih ćelija, bilo bi teško napraviti selekciju i mogla bi se učiniti velika šteta organizmu. Ne bi bio veliki problem delovati na omotač virusa, pošto on nije nešto posebno otporan. Ali kako razoriti samo virus?
SFV, a možda bolje HSFV (humani simian fomi virus), može da «ne postoji», a imunodeficijencija se rapidno razvija, jer HFV se množi u ćeliji, privlači drugu zdravu ćeliju, omotač na omotač, i prelazi u nju. Ćelija se deli (množi), a ćelije ćerke dobijaju u amanet (nasledstvo) HFV i tako redom i toliko dugo bez mogućnosti detekcije. Jednostavno, njegova reprodukcija je maksimalno obezbeđena.
Mehanizam širenja SFV unutar populacije prirodnih domaćina nije potpuno objašnjen. Postoje eksperimentalni podaci i o horizontalnom i o vertikalnom rasprostiranju virusa. Horizontalna transmisija se, po svoj prilici, odvija direktnim kontaktom ili respiratornim putem. Majmuni bez antitela za SVF često stvaraju antitela 1 do 3 meseca nakon ulaska u koloniju primata. Međutim, horizontalno širenje se ne mora ispoljiti u svim kolonijama, što je u direktnoj vezi sa načinom transporta i karantiniranja životinja.
Postoji više faktora koji imaju ulogu u indukciji i održavanju perzistentne virusne infekcije Foamy virusa. Jedan od značajnih činilaca je i siromašna indukcija interferona, relativna neosetljivost na antivirusnu aktivnost interferona, kao i način virusnog širenja. Niska sposobnost SFV da indukuju interferon, kao i relativna neosetljivost ovih virusa na inhibitornu aktivnost interferona, mogu biti jedan uzroka perzistiranja virusne infekcije.
Način širenja virusa i odnos između virusnog širenja i imunog odgovora mogu predstavljati važan faktor virusne perzistencije. Ekstracelularno se virusi mogu proširiti sa inficirane ćelije na bliske ili udaljene neinficirane ćelije. Virusi se mogu proširiti direktno sa inficirane na susedne neinficirane ćelije kao rezultat ćelijske fuzije ili virusnog pupljenja, ali i sa roditeljske na ćerke ćelije tokom ćelijske deobe.
Neutrališuća antitela mogu zaustaviti prvi, ali ne i drugi i treći način širenja. S obzirom da se Foamy virusi mogu rasprostirati na sva tri načina, širenje Foamy virusne infekcije se ne može zaustaviti neutrališućim antitelima i antitelima uzrokovanim lizom. Virusi koji se šire drugim načinom indukuju virus-specifične antigene na površini inficiranih ćelija. Uobičajeno da dodavanje antitela ili komplementa u ovako inficirane kulture tkiva dovede do uništenja inficiranih ćelija i neutralizacije ekstracelularnih virusa. Međutim, u foamy virusnim infekcijama, anti-foamy virusna antitela i komplement ne uništavaju ćelije inficirane virusima. Način širenja Foamy virusa sa inficiranih na susedne neinficirane ćelije, kao i odsustvo antitelima uslovljene lize, povećavaju šanse Foamy virusa da ostvare perzistentnu infekciju.
HFV (humani fomi virus) se, dakle, može naći u organizmu velikog broja ljudi, a mnogi od njih ne obole od kancera ili nečeg drugog. Ali, kada dođe vreme da ga dobiju znači da je organizam oslabio posle stresa, fizičkog, psihičkog ili nekog drugog. Slično se, recimo, događa kod devojake koje se izgladnjuju u okviru rigorozne dijete za slabljenje tokom dužeg perioda, a nisu izabrale pravi trenutak za sprovođenje takvog režima, odjedanput dobijaju leukemiju. Naravno, leukemija se ne dobija od gladovanja. Da je to slučaj, svi fakiri, isposnici, monasi i sva sirotinja, imali bi leukemiju. Stvar je u tome da je devojka, u jednom trenutku, dovela svoj organizam do šoka u kome je odbrana tela zakazala ili je se dogodilo nešto neuobičajeno, veštačko, i recimo u jednom od pet hiljada slučajeva je nastala leukemija.
Zahtevi Svetske zdravstvene organizacije za proizvodnju i kontrolu vakcine protiv poliomielitisa, još uvek, ne obuhvataju obavezno testiranje kultura tkiva i finalnih vakcina na prisustvo svih retrovirusa. Uočeno je, između ostalog, da su pojedine doze poliovakcina proizvedene na kulturama bubrega afričkih majmuna sadržali i retroviruse tipa-C. Osim toga, dokazana je neadekvatna primena doza poliovakcine u terapiji infekcije herpes virusima, zatim u populacijama homoseksualaca i narkomana, kao i kod HIV «+».
Pošto je organizam zaštićen i od malih boginja i od pertusisa i od difterije i od šarlaha i od tifusa i još svega i svačega drugog, HSFV će imati jednu sjajnu situaciju – da od njega ništa nije zaštićeno i da je u raznim sitnim i besmislenim zaštitama, on ostao bezbedan. Organizam, koji je sav tako usmereno zaštićen, ostavlja na miru jedan virus.
Činjenica je da proizvođači vakcina zarađuju na njima i žive od njih i da, s toga, neće dozvoliti da vakcine budu ukunute, isto što kao ni industrija nafte nije dala da se koristi neko drugo automobilsko gorivo, koje neće zagađivati vazduh i neće trošiti rezerve nafte.
Što se tiče obolelih od side i njhovog vakcinisanja, treba ukazati na pogubno delovanje vakcina na ove pacijente. Naime, kod osoba sa imunodeficijencijom, vakcine mogu napraviti veliki broj komplikacija i fatalni ishod. Više od dvadeset godina govorim da HIV «+» čovek ne sme da primi ni anti-tetanus serum. Oni pacijenti koji su me slušali su živi i dan-danas, ukoliko nisu umrli od droge koja je bila kontaminirana raznim otrovima i biološkim agensima, pre svega u liofiliziranom obliku.
Na kraju se mora pomenuti da je veliki broj doza poliovakcine kontaminiran istovremeno i Foamy virusom i vakuolizirajućim agensom SV40. U ranoj fazi pojavljivanja, citopatogeni efekat SV-40 virusa je veoma sličan citopatogenom efektu SFV u kulturama tkiva bubrega majmuna. Vakuolizacija koja se uočava u citoplazmi ćelija inficiranih SV-40 virusom, tek se u kasnijim fazama bitno razlikuje od «foamy» efekta SFV. Pasažiranjem uzoraka hranjive podloge sa kontrolnih kultura tkiva bubrega majmuna na primarne kulture tkiva bubrega majmuna i kunića, omogućava utvrđivanje izvora citopatogenih promena u inficiranim kulturama tkiva. Za razliku od SFV, SV40 virus će svoja citopatogena svojstva ispoljiti samo u kulturama tkiva bubrega majmuna.
Godine 1993. Mikele Karbone, patolog sa Nacionalnog instituta za kancer (NIK), postavio je teoriju koja je izgledala prilično neobično, a ticala se porekla mezotelioma, smrtonosnog kancera pluća koji pogađa mezotelijalne ćelije u oblozi grudi i pluća.
Za mezoteliom se nije ni čulo pre 1950. godine, ali je incidenca oboljenja od tada stalno rasla. Iako se smatra retkim oblikom kancera, odgovoran je za smrt 3,000 Amerikanaca godišnje, odnosno pola procenta svih slučajeva smrti od kancera u zemlji – bolest je izuzetno razorna. Najveći deo pacijenata umire u roku od osamnaest meseci od postavljanja dijagnoze. Kao uzročnik mezotelioma, uvek se pominje izlaganje azbestu.
Teorija je bila: da li bi kancer mogao da bude izazvan i virusom – majmunskim virusom, poznatim kao simian virus 40 ili SV40, koji je obimno kontaminirao rane doze vakcine protiv poliomielitisa (dečje paralize), ali za koji se pretpostavlja da je bezopasan za ljude?
Prodor u ratu protiv poliomielitisa se desio na početku pedesetih godina, kada je Džonas Salk iskoristio novo otkriće – bubrezi majmuna mogu da se koriste za kultivaciju neograničenih količina poliovirusa potrebnih za masovnu proizvodnju vakcine. Zvanična dozvola za proizvodnju vakcine u SAD dobijena je 1955. godine.
Već dve nedelje kasnije javili su se prvi problemi. Naime, u javnost je procurelo da je jedna od kompanija koja je proizvodila polio vakcine propustila da ubije polio virus pre nego što je vakcina bila isporučena. Rađena su i brojna ispitivanja na laboratorijskim životinjama, koja su otkrila da se, na primer, kod hrčaka razvijaju tumori kada im se ubrizga mešavina iz bubrega na kojima je vakcina bila kultivisana. Virus je uskoro izolovan i nadenuto mu je ime SV40, pošto je bio četrdeseti otkriveni simian virus (mada bi broj 40 više odgovarao dužini perioda inkubacije). Naučnici koji su došli do takvih i sličnih otkrića su progonjeni i gubili su posao i laboratorije.
U početku se mislilo da se problem sa SV40 odnosi najviše na žrtve polio vakcine, koje je razvio dr Sejbin i koje su obimno korišćene u Sovjetskom Savezu. Na nesreću, ubrzo se shvatilo da je polio vakcina dr Salka mnogo opasnija, jer je rastvor formaldehida u koncentraciji 1 : 4,000 jedva inaktivisao polio virus. Zahvaljujući tome što je Salkova vakcina bila ubrizgavana kroz kožu, SV40 je imao bolje izglede da inficira.
U javnosti su stalno ponavljana upozorenja o rizicima koji idu sa korišćenjem tkiva majmuna. Majmuni su suviše skupi za gajenje u specifičnima apatogenim kolonijama, a korišćenje tkiva majmuna uhvaćenih u divljini nosi visoku verovatnoću kontaminacije slobodnim virusima. Najjednostavniji način da se taj problem reši jeste primena diploidnih ćelija abortiranih fetusa, umesto tkiva majmuna.
Uzbuna se raširila kroz naučnu javnost, kada su istraživači shvatili da je skoro svaka doza vakcine bila kontaminirana. Godine 1961. savezne zdravstvene vlasti SAD su naredile proizvođačima vakcine da izvrše rešetanje, tzv. skrining (screening) na virus i odstrane ga iz vakcine. Plašeći se da ne stvore paniku, oni su otkriće SV40 držali pod ključem i nikada nisu povukli postojeće zalihe. U toku još dve godine, bilo mu je nepotrebno izloženo još dva miliona ljudi, što sve zajedno čini 98 miliona Amerikanaca u razdoblju od 1955. do 1963. godine. Posle gomile brzih studija, zdravstvene vlasti odlučile su da virus ne izaziva kancer kod ljudi. Ono što se prećutkuje je da SV40 uzrokuje kancer dojke (posle četrdesete) u oko 60 % slučajeva.
Godine 1976. u Američkom žurnalu epidemiologije je izašao članak u kome su izneseni podaci da su ‘50-tih godina prošlog veka milioni Amerikanaca bili izloženi papova virusu (majmunskom virusu) SV40 i da je on uobičajen i neprepoznatljiv izazivač koji je dobijen iz virusnih depoa koji se nalaze unutar bubrežnih kultura majmuna.
SV-40 je najmanje, savršeno borbeno oruđe. Iako mali, ima sve što mu je potrebno. Uveličan 50,000 puta pod elektronskim mikroskopom, SV40 ne izgleda naročito opasno. Virus se sastoji od šest proteina, od kojih tri sačinjavaju dvadesetostranu konstrukciju trouglova koja je zaštitni omotač virusa. Međutim, jedan od preostalih proteina, veliki T-antigen (tumorski antigen) jeste jedan od najonkogenijih proteina ikada otkrivenih.
Kada god ćelija počinje da se deli, u procesu poznatom kao mitoza, počinje da radi «mala vojska agenata za kontrolu kvaliteta». Idući gore-dole po ćelijskoj DNK, ti geni i proteini rade zajedno na pregledu integriteta DNK. Ako na bilo kojem stupnju deljenja ćelije otkriju abnormalnosti DNK koje ne mogu da se oprave, mitoza se zaustavlja i ćelija ide u apoptozu, samoubistvo ćelije. Glavni u tom razrađenom relativnom radu jeste gen nazvan p 53. U 60 % svih kancera javlja se neka vrsta oštećenja, mutacije ili inaktivacije p 53, koji čini prvu liniju odbrane od stvaranja kancera.
Eksperimenti su pokazali da kod humanih mezotelioma veliki T-antigen napada p 53, vezujući se za njega tako da on ne može da funkcioniše pravilno. Veliki T-antigen takođe guši niz Rb-proteina, koji zajedno služe kao poslednji kontrolori u deljenju ćelije.
Nijedan drugi virus koji izaziva kancer ne koristi samo jedan protein da istovremeno izbaci iz stroja dve različite regulacione trase. Tako, na primer, humani papilomavirus mora da proizvede dva proteina: E 6 za inaktivaciju p 53 i E 7 za Rb-proteine.
SV40, međutim, razbija jednim udarcem. Pustoš koju pravi veliki T-antigen nije ograničena na onesposobljavanje najvažnijih ćelijskih supresora tumora. On može da oštećuje hromozome i dodaje ili briše čitave odsečke DNK, kao i da premešta gene. Kada virus jednom završi svoje u ćeliji, to izgleda kao da je neko bacio bombu unutar ćelijskog jezgra. Zbog toga što se vezuje za gene supresore tumora i izaziva genska oštećenja, SV 40 se smatra jednim od najjačih poznatih karcinogena. Proučavanje SV40 može da pruži nova saznanja o opasnostima ukrštenih infekcija među vrstama, u današnje vreme kada korišćenje tkiva životinja za medicinske svrhe ima sve više pristalica.
Vakcina koja se danas ubrizgava proizvodi se na lozama ćelija majmuna i zato nema nikakvih virusnih kontaminenata, dok se oralna vakcina još uvek proizvodi na kulturama tkiva pravih bubrega.
Zbog svega ovoga ne treba da iznenađuje ni širenje mita da se čovek koga je ugrizao zeleni majmun zarazio sidom, budući da je Salkova polio vakcina gajena u bubrezima afričkih zelenih majmuna. Ako bi priča o «mitskom» zelenom majmunu bila istinita, verovatno bi bilo 20,000 ili 50,000, ako ne i celih 100,000 slučajeva u Africi, a ne 30 miliona poznatih slučajeva do 1992. godine. Iscrpno ispitivanje kolonije zelenih majmuna je pokazalo da kod njih nije bilo tragova virusa side. HI-virus se nikada nije pojavio ni kod jedne životinje. Da ne pominjemo da zeleni majmuni ne žive u Brazilu, na Karibima i na Haitiju.
Mnoge tzv. injekcije protiv gripa, za vreme mandata Dž. Forda, takođe su sadržale SV 40, što potvrđuje činjenica da se više od 20% onih koji su primili tu vakcinu razbolelo i umrlo. Godine 1997., vlada SAD je žestoko poricala tvrdnju da su kontaminirane vakcine namerno korišćenje. Prema propisima Centra za kontrolu bolesti SAD (CDC), koji su na snagu stupili januara 2000, američka deca sada primaju samo vakcinu u injekcijama.
Velika opasnost leži u tome što SV40 može da miruje i onda da se reaktivira prema potrebi, što može da se desi i sa HIV-om i sa dva ili tri kompleksna virusa koji su povezani sa sidom.
Demonstrirano je i da je SV40 jedan od onih koji aktiviraju virus side. Ovo je potvrđeno u članku H. E. Gendelmana koji je štampan u Glasniku nacionalne akademije SAD, tom 83. Gendelman je napisao da SV40 može da uništi imuni sistem, ostavljajući telo otvorenim za napade drugih virusa.
U vezi sa teorijom virusnog porekla kancera i vezi SV 40 virusa kojima je kontaminirana skoro svaka doza polio vakcine, moramo razmotriti koliko je bio iskren Mikele Karbone? Budući da je on pisao, uglavnom, o većim poznatim stvarima u vezi sa SV 40, moramo se zapitati da li je on time možda samo hteo da skrene pažnju sa SFV, odnosno HSFV, koji je «gori» od SV 40 u svakom pogledu. HSFV je glavni, ali ne i jedini, odgovorni za veliki broj teških oboljenja, ali sve to može da se desi i bez njega. Sve ove bolesti koje izaziva HSFV, odnosno koje potiču od njega, mogu se javiti i bez njegovog prisustva. Nije SFV jedini opasan (maligni) virus u organizmu, pažnja može da se skrene i na neki drugi koji sve to sadrži. SFV se masovno daje preko poliovakcine i kad se jednom da preko vakcine, on se nesmetano širi i raznosi na razne načine.
Pojedinac koji već ima HFV, bez obzira na to koliko mu je snažan imunitet, teško da može da ga eliminiše i potpuno protera iz organizma. Samo je pitanje kada i kako će se ispoljiti – da li kao sida, leukemija, kancer ili se možda neće ispoljiti nikako i nikada. Taj isti kancer može da se pojavi iz nekih potpuno drugih razloga.
Todoxin i razna druga sredstva sa sličnim efektom mogu dosta da pomognu. Todoxin-ovi preparati imaju u sebi sve one sastojke koji mogu pružiti zaštitu organizmu «na duge staze».
Krajnje je vreme da počnemo da shvatamo i kancer i leukemiju i sve te bolesti kao posledicu nečega što se u organizmu dešava, a što je krajnje razumno.

Preci ubice

Prvi oblici života na Zemlji su se javili u vremenima kada u atmosferi nije bilo kiseonika. U toj dalekoj prošlosti, naša planeta je bila obavijena parama vode i ugljendioksida, a kiseonik je postojao samo u sastavu hemijskih jedinjenja. Snažna radijacija, koja je poticala od minerala u formiranju, i prašina od vulkanskih erupcija su dopunjavali beživotnu sliku Planete. Organska jedinjenja su stvorena neorganskim (abiogenim) putem, budući da nije bilo kiseonika i kiseonično-ozonskog omotača, koji bi upijao ultravioletne Sunčeve zrake, sa najmanjom talasnom dužinom, ali sa izuzetno velikom energijom.
Živi organizmi su nastajali u sledećim stadijumima: formiranje abiogenih jedinjenja – polimerizacija i izgradnja velikih molekula od manjih – biogeneza. Formiranim složenim molekulima bila je potrebana zaštita od radijacije. To znači da su Sunčavi zraci, koji su stvorili “građevinski materijal” za molekule života, bili smrtonosni za taj život. Organizmi “pioniri” su bili pramikroorganizmi tj. praklice (pramikrobi, sorabi, nemanodije). Oni su osvajali sredinu i stvarali uslove za postojanje drugih oblika života. I danas, oni sačinjavaju tri četvrtine biomase svih savremenih živih bića.

Za rodonačelnika višećelijskih organizama smatra se kolonijalni bičar volvoks (volvox) iz roda volvokales (Volvocales). Jedan deo praklica je, ipak, ostao jednoćelijski i u procesu evolucije one su tako usavršile mogućnosti ćelije da su nastavile postojanje stotinama miliona godina i uspešno preživljavanje, sve do danas.
Jedan deo praklica je, u potrazi za životnim prostorom, prešao na parazitizam, živeći u organizmima višećelijskih jedinki. One su postale paraziti u odnosu na krupnije i snažnije organizme, dok su u odnosu na sebi jednake i slabije, pravi grabljivci.

Takav način života odredio je da praklice sve svoje funkcije, u cilju najboljeg i najekonomičnijeg korišćenja prostora i resursa hrane, podrede razmnožavanju. Maksimalno povećanje plodnosti uslovljavaju dva faktora: pojačana ishrana, koja se vrši bez zastoja i prekida, i prirodno odabiranje najplodnijih jedinki.
Za kolonije praklica su poznata tri načina razmnožavanja: deoba čitave kolonije na dva dela; izdvajanje iz kolonije pojedinih jedinki, koje, potom, stvaraju nove kolonije; i formiranje male kolonije, unutar već postojeće, pod istom ćelijskom opnom Kod slobodno živećih pramikroorganizama, kolonije su malobrojne – najviše nekoliko desetina hiljada jedinki. Praklice koje naseljavaju čovekov organizam i grade npr. tumore, zbog svog eksplozivnog razmnožavanja, mogu da načine kolonije od nekoliko milijardi jedinki.

Šupljina crevnog trakta je nastavak spoljašnje sredine unutar čovekovog oragnizma. Ponekad sadžaj tih šupljina podseća na jezera ili vodene rezervoare: izobilje bakterija, biljnih ostataka, anaerobni uslovi i kiselost, koja varira u raznim delovima creva, kao i stalno kretanje mase hrane u istom smeru, kao rezultat peristaltike creva. Krvotok, čiji je serum bogat holesterolom, potrebnim za samooplodnju bespolnih mikroorganizama, takođe privlači praklice. U zavisno od stadijuma razvoja, menja se i način ishrane praklica: fagocitoza i pinocitoza. Kod fagocitoze, u stadijumu sa bičem, postoje specifična usta – citostom, u koja, pomoću bičeva, bivaju uterane bakterije, gljivice, eritrociti i leukociti iz krvi. Pinocitoza je zastupljena kod praklica u cistoidnom obliku, kada se usisavanje hranljivih materija iz okoline vrši po uzoru na ćelije čovekovog organizma. Potpuno specifičan način ishrane imaju ameboidne praklice. Taj oblik se javlja kada su praklice već prenamnožene i agresivno se bore za svoj opstanak, izlučujući velike količine toksina koji razaraju tkiva domaćina, omogućavajući fagocitozu ćelija domaćinovog epitelijuma i zauzimanje njihovog mesta.

Kao posledica života bez svetlosti, praklice imaju beličastu ili bledo žućkastu boju. Ponekad se dogodi da neke jedinke budu obojene, ali to nije zbog posedovanja pigmenata, već usled fagocitoze eritrocita dobijaju npr. crvenu boju od hemoglobina,.
Praklice imaju tri stupnja razvoja: bičasti, ameboidni, cistoidni, praćenih velikim brojem prelaznih oblika. To mnoštvo pojavnih oblika se može objasniti načinom razmnožavanja (putem deobe), pri čemu svaki put nastaje nova ćelija koja je ujedno i organizam, sa sopstvenim, sasvim novim karakteristikama. Može se reći da nastaje i potpuno nova vrsta. U tome se krije razlog njihove neprepoznatljivosti i velike raznolikosti kolonija, koje mogu predstavljati tumore (ima ih oko dve stotine ispitanih i na hiljade, još uvek, neproučenih).

Najpogodnije sredine za boravak praklica su: usna, crevna i urovaginalna. Pomoću fermenta gialuronidaze, koji tkiva čini rastresitima, one se mogu nastaniti i u bilo kom organu ili prodreti, kroz zidove sudova, u krv ili limfu.
Pošto se nalaze na različitim stadijumima postojanja, njihova antigenost je različita. Neke su sposobne da na svoju površinu izluče antigene istovetne antigenima tkiva čoveka, što deluje dezorijentišuće na imuni sistem i čini praklice neprepoznatljivim. Još jedan vid odbrane od imunih tela je izlučivanje zaštitne opne, rožnate ili pihtijaste, tako da kolonije pramikroba postaju nalik na hrskavicu tj. formira se fibrom ili miom, a ako je opna oko njih želatinozna, onda je reč o ascitnom tumoru. Za kamufliranje, praklice koriste i lepljivu materiju, koju izlučuje spoljna membrana, pomoću koje lepe mikrobe iz svoje okoline, stvarajući svojevrstan oklop. Na taj način imuna tela imaju sa kim da se “obračunaju”, ne prepoznajući pravu “metu”.

Osnovni izvor energije za pramikroorganizme je glikoliza tj. beskiseonično razlaganje ugljovodonika, što je, ujedno, karakteristika po kojoj se razlikuju ćelije tumora od zdravih ćelija. Hranljive materije praklice nalaze u: ustima – u vidu šećera i biljnog skroba i u vagini žena – u vidu glikogena, životinjskog skroba. Za samooplodnju i rast neophodni su im holesterol i hormoni. Istovremeno sa upijanjem materija koje su za domaćina od životnog značaja, praklice truju ljudski organizam toksičnim materijama iz metabolizma i svojim razornim fermentima.
Ukoliko nastanu nepovoljni uslovi, pramikroorganizmi prelaze u cistoidni stadijum mirovanja, što im olakšava preživljavanje i pojednostavljuje mogućnost prenošenja na drugog domaćina.
Veličina praklice iznosi od nekoliko nanometara do 0,1 mikrona. I pored ovako ništavnih dimenzija, ovaj organizam je veliki po svom iskustvu, brojnosti i sposobnosti da pobedi bilo koji višećelijski organizam.
Ako je čovek relativno zdrav, onda praklica ima malo i one su u cistoidnom obliku tj. sitne su i imaju okrugao oblik, ponekad su manje i od eritrocita. Kada se čovek razboli, onda se, uporedo sa ovakvim oblikom, javlja mnoštvo krupnih jedinki ameboidnog oblika. Ukoliko je bolest, već, uznapredovala javljaju se praklice vretenastog oblika sa bičevima, dva ili tri sa jedne strane i jedan koji ima funkciju kormila, sa suprotne strane.

Oto Varburg je 1923. godine otkrio proces anaerobne glikolize u tumorima, a 1955. je formulisao svoju teoriju, na osnovu niza posmatranja i hipoteza. On je zloćudnu degeneraciju smatrao za povratak na primitivnije oblike postojanja ćelija, pri čemu one postaju slične primitivnim jednoćelijskim organizmima, koji žive potpuno autonomno. Važne ćelijske organele su mitohondrije. One predstavljaju “pogonsko odeljenje” ćelije u kome se lokalizuje disajni lanac. Pomoću nekoliko fermenata, tu se sagorevaju kiseonik i vodonik iz hranljivih materija, a ispuštaju se energija (ATP) i voda. Glikoliza je loša zamena za disanje. U procesu glikolize se proizvodi 52 Kcal / mol ATP-a, a prilikom disanja 686 Kcal / mol ATP-a. Solidni tumori upijaju manje kiseonika i stvaraju više mlečne kiseline, nego zdrava tkiva.
Proces disanja je, u ćeliji raka, poremećen. Zašto? Odgovor bi mogao ležati u činjenici da je glikoliza, takođe, svojstvena praklicama. Osim na račun glikolize, pramikroorganizmi obavljaju disanje pomoću endogenog raspada glikogena i oksidacije šećera.

Ćelija tumora je oblik pramikroorganizma bez biča. A tumor je kolonija praklica bez biča, koje su prešle na nepokretan način života. Tumor se formira pupljenjem ovih jedinki i kao rezultat njihovog nezavršenog razmnožavanja, kada ćelije ćerke, ne odvojivši se od materinskih, formiraju nove ćelije.
Primarno inficiranje čoveka praklicama se odvija u majčinoj utrobi, tako što ih plod proguta zajedno sa plodovom vodom ili tako što prodiru u plod kroz debelo crevo i urogenitalni trakt. Tokom porođaja, deo parazita pomoću fermenta gialuronidaze, koji čini tkiva rastresitijim, uspeva da prodre u zidove creva i druge traktove, dospeva u krv i limfu i širi se po celom organizmu.
Da bi se zaštitile od imunog sistema domaćina, praklice koriste čitav odbrambeni “arsenal”, koji su prikupile tokom hiljada godina. Belančevinasta priroda, koja je istovetna sa makroorganizmom, sposobnost da na svojoj površini fiksiraju druge mikrobe i belančevinaste plazme domaćina, a “ljuštenje” antigena, polimorfizam itd. im omogućavaju da zavaraju imunitet. Intenzivno upijajući hranljive materije domaćina, fagocitirajući eritrocite i leukocite, a istovremeno izlučujući mlečnu kiselinu, perokside, fermente i druge otrove, praklice truju organizam, dovodeći do malokrvnosti, iscrpljenosti, kiseoničke gladi, poremećaja u funkcionisanju nervnog sistema, smanjenja imuniteta, razaranja krvnih i limfnih sudova i, u celini gledano, do homeostaze organizma.

Tokom godina, čovek je izložen višestrukoj infekciji od drugih nosilaca praklica, npr. preko korišćenja zajedničkog pribora za jelo ili održavanje higijene. Zahvaljujući tome, agresivnost pramikroorganizama raste, jer dolazi do borbe za prevlast između “pridošlica” i starih “stanara”. Prilikom seobe, pramikrobi sa sobom u novog domaćina mogu poneti i prateće mikrobe: hlamidije, citomegalovirus, herpes, pa čak i HIV. Značajnu ulogu igraju i sekundarni faktori: virusne, gljivične i druge infekcije, fizičko, hemijsko zagađenje, nepravilna ishrana, štetne navike, sedeći način života…

Kancer je poslednji stadijum bolesnog stanja organizma, izazvanog anarhičnim množenjem praklica, koje se uvećanjem svog broja bore za opstanak u nepovoljnim uslovima. Podela tumora na dobroćudne i zloćudne se može izvršiti na osnovu patogenosti i načina razmnožavanja pramikroorganizama. Dobroćudne tumore formiraju praklice slabe patogenosti, koje se razmnožavaju deobom na dve jedinke i uz relativno zadovoljavajući odgovor imuniteta. Sa porastom zloćudnosti, smanjenjem odbrambenih snaga organizma i intenziviranjem delovanja, gore navedenih, sekundarnih faktora, tumor prelazi u zloćudni i metastazira.
Hemoterapija, zračenje, hiruške intervencije ozleđuju organizam i odvlače snage imuniteta od borbe sa parazitima. Te intervencije, najpre izazivaju smanjenje tumora, ali zatim oni počinju da rastu još brže, izgubivši mnoštvo sunarodnika (preživele praklice se spašavaju bekstvom – prodiru u krv i limfu i raznose se po čitavom organizmu), formirajući, na pogodnim mestima, nove kolonije, gde intenzivnim razmnožavanjem nadoknađuju prethodne gubitke.

Uporedna analiza morfofizioloških karakteristika ćelija tumora i ćelija pramikroorganizama je pokazala:
• Ćelije tumora i ćelije praklica ne ugibaju na temperaturi ispod nule i kod temperaturnih razlika od preko trideset stepeni Celzijusovih.
• Prilikom obrade tripsinom, ćelije se nisu varile – to svedoči o tome da su to živi mikroorganizmi.
• Tokom procesa kultivisanja, u vidu suspenzija, na hranljivoj podlozi za praklice, naročito posle zračenja kultura ćelija, primećeno je da se veličina ćelija uvećavala pet i više puta.
• Način razmnožavanja ćelija tumora i praklica je bio identičan, ali različit u odnosu na način razmnožavanja normalnih ćelija, za koje je karakteristična mitoza koja počinje od raspodele dvadeset tri para hromozoma na dva jednaka dela i deobe jezgra na dve polovine. Kod tumorskih ćelija i pramikoba uočavaju se dva tipa razmnožavanja:
– uzdužna deoba cistoidnih ćelija na dve jedinke, bez primetne razlike između jedinke majke i jedinke ćerke, i
– pupljenje: odvajanje od ćelije majke jedne ili nekoliko jedinki znatno manje veličine, koje se često drže na tankim “pupčanim vrpcama”. Pri takvom razmnožavanju, različita količina hromatina odlazi svakoj ćerki ćeliji i, samim tim, njihovi genomi se razlikuju. U jezgrima ćelija tumora i pramikroba, često je konstatovan hromaitn u citoplazmi ćelija sa jedrima i protoplazmi ćelija bez jedara, i to u vidu grudvica i sithih zrna, što bi značilo da su kod njih odsutni hromozomi, u pravom smislu te reči.
• Ćelije tumora, kao i ćelije praklica, nemaju karakteristični genom za sve jedinke. To predstavlja potvrdu njihove uzajamne sličnosti i razlikovanja od zdravih ćelija

Kardiovaskularna oboljenja, kancer, AIDS, dijabetes, skleroza, inzult i druge bolesti civilizacije imaju istog uzročnika, koji kao jedinka ne znači ništa, ali kao kolonija praklica, vođenih iskustvom koje se može meriti milijardama godina, može potpuno poraziti čovekove ćelije. Ljudske ćelije se množe u skladu sa potrebama organizma, pa je razumljivo da gube bitku sa pramikrobima, koji se, kao što je pomenuto, mogu množiti na više načina. U krajnjem slučaju, njihov broj raste geometrijskom progresijom (2, 4, 8, 16, 32….).
HI virusi ne žive u ljudskim ćelijama, već u praklicama, koje zvanična medicina pogrešno smatra za limfocite. HI virusi se lepe za specijalne receptore, koje praklice poseduju na svojoj površini, a zatim prodiru unutar njih, za razliku od većine drugih virusa, koji nisu sposobni da savladaju njihov odbrambeni sistem. Većina naučnika je smatrala da takvi receptori (CD-4) postoje samo kod T- limfocita (ćelija pomoćnika ili engl. helper cells), ali se ispostavilo da i praklice imaju isto ranjivo mesto Razmnožavajući se u ćelijama mikroba, virusi ih primoravaju da se ponašaju na jedan potpuno nov način. AIDS ima vrlo dugačak period bez simptoma. Za to vreme, organizam biva zatrovan toksičnim materijama, koje izazivaju malokrvnost i supresiju imuniteta. Pre nego što se HIV naselio u njima, praklice su se skrivale i kamuflirale u ljudske ćelije, a sada postaju neobično agresivne i kreću u otvorenu borbu protiv njih. Uzrok ovakve promene ponašanja leži u činjenici da virusi, naselivši se u pramikrobima, remete njihovo prirodno stanje i primoravaju ih da aktiviraju rezervne mehanizme za preživljavanje. Slično se događa i pod uticajem hemijskog zagađenja ili zračenja.
“Bolesna” praklica iz stadijuma mirovanja prelazi u ameboidni oblik, prodire u krvne sudove i raznosi se po organizmu. Izlučujući toksične materije, praklice truju ogroman broj zdravih eritrocita i leukocita. Tako razoren imunitet ostavlja prostor da, čak, i infekcija koju bi oboleli ranije lako preboleo, ima fatalan ishod. AIDS se često završava rakom, što potvrđuje da, opšte gledano, imaju zajedničkog uzročnika.U slučaju da se sida ne završava kancerom, nego nekim infektivnim oboljenjem, tada se stalnim izazivačima praklicama i HIV-u suprotstavlja neka od oprtunističkih infekcija (herpes, kandidijaza, toksoplazmoza, salmoneloza…), koja ih suzbija (ali ne i uništava).
Fascinantna promenljivost HI-virusa se može objasniti promenljivošću domaćina virusa. Budući bespolni jednoćelijski organizam, praklica se samooplođuje. Ona nema jasan broj parova hromozoma, stoga i ne prenosi ćelijama ćerkama, u potpunosti, sebi svojstvene osobine. Prilikom svake deobe, kao što je već objašnjeno, nastaju nove jedinke, predstavnice novih vrsta. Što znači da se kod jednog istog bolesnika, u raznim stadijumima bolesti, mogu izdvojiti različiti sojevi virusa, koji se međusobno razlikuju po količini i kvalitetu nukleotida, koji ulaze u sastav nukleinskih kiselina. Kod oko 7% HIV pozitivnih ne dolazi do razvoja side, to su tzv. engl. “non – progressors” (non – progresori). Kod njih su praklice uspele da se odupru pokušaju virusa da se nastani u njima.

Brojni su i slučajevi onkološko-kardioloških bolesnika, što ne čudi, s obzirom da ove bolesti imaju istog izazivača. Kao što se od cistoidnih, pupećih oblika formiraju tumori, tako se od njih formiraju i trombovi u krvnim sudovima. Praklice ne napadaju samo krvne sudove, nego i glavni organ – srce. One stvaraju trombove, zadebljavaju i degenerišu srčani mišić, smanjuju njegovu sposobnost da se grči. Tokom emocionalnih ili fizičkih preopterećenja, oštećeni zid srca ne može da izdrži i puca tj. dolazi do infarkta.
Toksične materuje koje izlučuju pramikrobi ne razaraju samo kardiovaskularni sistem. Krv ih raznosi i tako truju čitav organizam, zahvatajući nervni sistem, limfne čvorove, zglobove, jetru, pankreas itd. To još više slabi imunitet, izaziva odumiranje tkiva, remeti razmenu materija i kao rezultat – nastaju mnoga oboljenja.

Posmatranjem krvi zdrave osobe, kroz mikroskop, uočeno je da većina eritrocita ima oblik diskova sa jarkim obodom i lumen u centru. Oni podsećaju na sočivo od obojenog stakla, sa udubljenjem na obe strane, što znači da je njihova debljina manja u sredini, nego na krajevima. Eritrociti onkoloških i kardioloških bolesnika su podsećali na sočiva koja su ispupčena sa obe strane, a u centru se nije video lumen. Sredina je bila tamnija od krajeva. Takvi zadebljali eritrociti su se gomilali jedan na drugi, obrazujući kolonije, nizove ili lance. Moguće je da su se eritrociti spajali da bi ublažili dejstvo toksičnih materija, koje izlučuju praklice. Priljubivši se jedan uz drugi, smanjili su površinu tela na koju dospevaju otrovi iz krvnog seruma. To spajanje eritrocita ima i svoj fizički uzrok. Eksperimentom je dokazano da, tokom radiokativnog zračenja, čestice velikih energija “bombarduju” ćelije krvi, otkidajući sa njih elektrone. Zdravi eritrociti imaju ista naelektrisanja i međusobno se odbijaju, dok ozračeni postaju neutralni i lako se slepljuju. Ugrušci eritrocita ne mogu da prodru u kapilare i dolazi do vegetativno – vaskularne distonije. Jako zračenje, uopšte, razara krvne ćelije, što može izazvati oboljenja poput kardiovaskularnih, kancera, side… Sa porastom zračenja, raste i intenzitet množenja praklica, kao i količina toksina koje izlučuju i stepen štete koju nanose krvnim ćelijama. Pramikrobi proždiru eritrocite, a svojim otrovima slabe, pa i ubijaju leukocite, što izaziva rak krvi, a u slučaju postojanaja HIV-a izazivaju sidu.

Zanimljiv je podatak da je brojnim istraživanjima dokazano da tokom striktnog režima ishrane, kao što je post, organizam počinje da se oslobadja svih “podstanara” (bakterija, virusa, praklica…), koji bivaju pojedeni. Ovaj efekat, pogotovo, daje hrana bogata mikroelementima, vitaminima i drugim materijama koje jačaju organizam i garantuju pobedu nad bolestima civilizacije

Korist i šteta od vakcinacije

Ovaj tekst je sastavljen radi dokazivanja istinitosti tvrdnji koje iznosi Todoksinova naučna grupa, u tekstovima „Vakcine“ i „Neprijatelji vakcinacije“.

Prinuđeni smo da branimo svoje stavove od napada, na prvom mestu, domaćih medicinskih „eksperata“ i ostrašćenih boraca za vakcinaciju, poput prof. Zorana Radovanovića. On navodi isključiivo mene, prim. dr sci. Todora Jovanovića kao glavnog neprijatelja vakcinacije. Naravno, nisam usamljen. Tu su i veliki stručnjaci poput prof. Nestorovića, dr Ivankovskog, dr Gajski.
Neke njihove stavove navodim u ovom tekstu.

Mi smo pomireni sa činjenicom da je opšteprisutna jedna vakcinomanija – da je tako nazovemo – vakcinišu se i deca, i odrasli velikim brojem vakcina. Postoje dakle i revakcinacije u toku života dodatne. Glavno pitanje koje se postavlja jeste da li je istina ili zabluda da davanjem vakcina mi, na pravi način, istinski, podstičemo razvoj svog sopstvenog imuniteta i, naravno da li to sa sobom povlači i neke ozbiljne posledice po zdravlje?

Svako od nas kada čuje pojam “vakcina”, zna da je to neki uzročnik koji je manje ili više umrtvljen, odnosno svima nama je poznato da vakcine mogu sadržati inaktivisane – mrtve – uzročnike, ili atenuirane, odnosno samo oslabljene uzočnike određenih bolesti. I sada se postavlja pitanje kako izgleda kada jedan takav materijal preko vakcine putem krvotoka dospe u naš organizam.

U današnje vreme, svaka vakcina je sastavljena od 3 različita tipa materijala:

1 – Virusi. Oni mogu biti mrtvi ili „oslabljeni“. Kod tipova vakcina sa mrtvim virusima samo se pretpostavlja da su virusi u njima mrtvi. Ublažene vakcine sadrže žive viruse koji su oslabljeni dodavanjem otrovnih hemikalija.
Vakcine sa živim virusima se mogu slikovito prikazati kao situacija u kojoj jedemo bolesnu kravu koja je još živa.

Svima nam je poznato da je opasno jesti životinju koja je ubijena otrovima – uz otrove korišćene za njeno ubijanje koji su još uvek u mesu. To je ono što dobijamo u vakcinama sa mrtvim virusima. A šta je tek sa situacijom kada se uzima deo mrtve ili žive životinje i ubrizgava se direktno u krvotok? I viruse možemo shvatiti kao životinje, iako veoma male. Virusi su ti koji se ubrizgavaju u krvotok tokom vakcinacije.

U slučaju oslabljenih virusa, imamo sićušne životinje koje nisu samo slabe – već su polumrtve! Životinja koja je polumrtva je ili obolela ili će to uskoro postati. Oslabljeni virusi predstavljaju kombinovanu „čorbu“. Deo „čorbe“ sadrži mrtve viruse; drugi deo sadrži skoro mrtve viruse; deo sadrži oštećene viruse koji će se uskoro oporaviti. Neki će postati jaki i energični; a neki će ostati bolešljivi, ali će ipak živeti i razmnožavati se.

2 – Drugi virusi i bakterije. Ni u jednoj vakcini se ne nalazi samo jedan tip virusa. Zbog izvora iz kojih ih medicinske laboratorije vade, ta mešavina sadrži iznenađujuće puno različitih bakterija i virusa. Laboratorijski tehničari uzimaju serum iz gnoja majmuna, krava, svinja i drugih životinja. Zatim, pokušavaju da ga „prečiste“. Ali, pošto rade se tako sićušnim stvorenjima, nema ekonomičnog načina na koji mogu da izbace većinu stranih supstanci i oblika života iz te uzete tečnosti. Ustvari, oni ne rade direktno sa malom količinom seruma. Velike količine seruma se proizvode u bačvama, a ispituju se samo mali uzorci iz bačvi.

3- Otrovne hemikalije. U laboratoriji se jedna ili više otrovnih hemikalija meša sa čorbom u kojoj su virusi, kako bi se oni ubili ili oslabili. Što se tiče mrtvih virusa, bilo bi teško kasnije potpuno izvući otrovne hemikalije korišćene za njihovo ubijanje. Međutim, što se „oslabljenih“ virusa tiče, otrovi moraju tu da ostanu, kako bi virusi ostali polumrtvi.

Pored unošenja stranih proteina, i čak živih virusa u krvotok, svaka vakcina ima sopstvene konzervanse, neutralizatore i noseće agense, što sve predstavlja strane supstance za telo.

Prema kalendaru obavezne imunizacije u Srbiji, dete u prve dve godine života primi čak 14 vakcina.

BSG vakcina, protiv tuberkuloze, prva je koju generacije dece primaju već u porodilištu.

Od februara 2006, zakon propisuje neposredno po rođenju vakcinu protiv hepatitisa B. Dr Predrag Kon, epidemiolog, izjavio je da će zaštita pd heptitisa B kod novorođenčadi početi da se primenjuje čim se obezbede dovoljne količine vakcine za svu novorođenu decu u Srbiji. Vakcina protiv hepatitisa B će se primati u 3 doze – prvog dana po rođenju (prva doza), sa navršenih mesec dana (druga), i sa 6 meseci bebinog života – poslednja (treća) doza vakcine.

Kad bebica napuni 2 meseca, započinje vakcina protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja (Di-Te-Per). U razmaku od po 6 nedelja se daju 3 doze ove vakcine. Istovremeno, bebi se daju i po 2 kapi oralne polio vakcine. Nakon godinu dana, dete prima još po jednu dozu vakcina protiv ovih bolesti.
Sa navršenom godinu dana, dete se vakciniše protiv malih boginja, zaušaka i rubeola.

Dete pred polazak u školu prima revakcinu protiv malih boginja, zaušaka i rubeole i revakcinu protiv dečje paralize. U to doba se obnavlja zaštita od difterije i tetanusa.
Školska deca će biti cakcinisana protiv hepatitisa B sa 12 godina. U ovom uzrastu se obavlja i revakcinacija protiv malih boginja, zaušaka i rubeole. Sa 14 godina, sledi revakcina protiv dečje paralize i treća revakcina protiv difterije i tetanusa, Oko 30. Godine odrasli će morati da se revakcinišu protiv tetanusa.

I tako jedna majka dođe pošto je njeno dete oko 30. Meseca primilo MMR (trostruku vakcinu). Pre toga je dete bilo napredno, a samo 2 – 3 nedelje posle vakcine, dete prosto „uvene“. Ova vakcina je protiv malih boginja, zauški i rubeole. Nije mali broj dece 2 – 2,500 kod kojih se razori biološki matriks. Što znači da prave klaster bombe treće generacije. Ta bolest se zove autizam.

Vakcina za klasičnu TBC ne daje zaštitu za savremenu TBC. Tu se imunolozi „snalaze“, pa leče i rak bešike vakcinom protiv klasične TBC. Znači, tuberkulostatici ne leče savremenu TBC. A da li zvanična medicina ima lek za nju?

Neke među njima, kao što su vakcina protiv hepatitisa Bi kombinovana vakcina protiv malih boginja, zauški i rubeola (MMR), u svetu su, kako za „Alo!“ priča prof. Dr Branislav Nestorović sa Univerzitetske dečje klinike u Beogradu, dovele do ozbiljnij nuspojava, uključujući psihička oštećenja, pa čak i smrt. U Srbiji, pozakonu, lekar nema pravo da objavi podatke o negativnim efektima vakcine.

Vakcina protiv hepatitisa B je između 1994. I 1998. Godine, u Francuskoj usmrtila više stotina ljudi. Ta vakcina se pojavila 2001. Godine u Srbiji i Republici Srpskoj kao humanitarna pooć.

Prof. Nestorović dalje navodi da se prvo mora utvrditi učestalost hepatitisa B u Srbiji. Treba najpre testirati 20,000 dobrovoljaca svih uzrasta, pa onda staviti vakcinu kao obaveznu.

Prof. Nestorović iznosi podatke da vakcina za grip izaziva neurološke poremećaje, probleme sa jetrom i prolaznu paralizu. Sve to piše u Uputstvu za vakcinu. Da li se neko zapitao šta znači „prolazna paraliza“? Koliko prolazna – 5 minuta, 2 dana ili 5 godina?!

MMR vakcina se može dovesti u vezu sa naglim porastom broja autistične muške dece. Tako je u Americi pre 20 godina bilo jedno obolelo dete na 1,600 dečaka, a danas je jedan na 82. A sve veći broj dece koji imaju poremećaj pažnje i hiperaktivnost.

Dr Petar Ivankovski na najuglednijem svetskom kongresu onkologa obelodanio je tezu po kojoj je vakcina protiv difterije mogući uzročnik pojave leukemije kod dece. Kada se deca prerano vakcinišu, vakcina suzbija razvoj takozvanog Th1 sistema. Taj sistem je odgovoran za citotoksičnu funkciju. Tu spadaju ćelije koje ubijaju čak i tumorske ćelije. Tako se suzbija sistem nadležan za odbranu od raka.

Dr Lidija Gajski, autorka knjiga „Lijekovi ili priča o obmani“ navodi da ne psotoje dokazi o delotvornosti vakcina u sprečavanju bolesti za koje se daju. Smatra se da je vakcina efikasna ako proizvede porast titra anntitela kod primaoca. Međutim, količina antitela ne mora biti u vezi sa otpornošću na mikroorganizam. Ljudi mogu biti otporni na neku bolest, a da uopšte nema antitela protiv uzročnika. Isto tako, neko se može razbolesti uprkos visokom titru.

Među današnjim medicinskim postupcima, vakcinacija je jedan od onih sa najmanje naučnog utemeljenja. Program imunizacije koji se sprovodi širom sveta, u suštini je projekat bez naučno dokazane vrednosti.

Prema Čarlsu Krejtonu, autoru knjige „Istorija epidemija u Britaniji“, epidemije boginja u Evropi 1870. I 1871. Godine izbijale su mahom među vakcinisanim osobama, a oni koji nisu bili vakcini su obolevali tek kasno u toko epidemije. I nemački lekar Gerhard Buhvald je opisao istu pojavu 1947. Godine, u vezi sa epidemijom boginja u Nemačkoj. I danas se zarazne bolesti javljaju među vakcinisanom decom.

5 – 10% vakcinisanih neće biti zaštićeno od bolesti. U toku epidemije se događa da je procenat obolelih koji su vakcinisani veći, a često većinu bolesnih čine vakcinisana deca. Postavlja se pitanje kvaliteta vakcine i trajanja otpornosti posle vakcinacije. Ako bolest prebolite prirodnim putem, otpornost je obično doživotna; ona proizvedena vakcinom često nije.

Epidemije su izbijale i širile se sa rastom broja vakcinisanih i u sredinama gde je obim vakcinacije bio veliki. Na Filipinima je početkom prošlog veka učestalost difterije porasla posle uvođenje vakcinacije. Isto se dogodilo u Francuskoj, Nemačkoj i Mađarskoj četrdesetih godina. U Nigeriji je po početku vakcinacije porastao morbiditet od velikog kašlja i difterije. Osamdesetih i devedesetih, širom Evrope i Sverne Amerike izbijale su epidemije zaušaka uprkos stopi vakcinacije od 96 – 98%

Norveška u kojoj nije bilo vakcinacije je imala tek 50 slučajeva dufterije. Učestalost tuberkuloze u SAD, gde nikad nije sprovođena vakcinacija BSG-om ne razliku je od evropskih država u kojima je obavezno.

Istorija i naučna istraživanja pokazuju da su se epidemije zaraznih bolesti javljale u najrazličitijim okolnostima. Oni koji podržavaju vakcine biraju ono što im odgovara.

Da li je stvarno potrebno da se zbog 2 ili 3 blage bolesti na koje vakcinacijom možemo da utičemo, sprovodimo rutinsku, neselektivnu vakcinaciju sve dece, sa višestrukim uzastopnim davanjem kombinovanih vakcina protiv desetak bolesti? Ovde se ne radi samo o opasnosti da epidemiju zaraznih zamenimo epidemijom degenerativnih bolesti, već i da, mešajući se u delovanje imunog sistema, promenimo njegove funkcije sa nesagledivim negativnim posledicama na ljudski život. Ptiskivanje zaraznih bolesti dugoročno bi moglo da bude štetno jer odbrambeni sitem uči i sazreva kroz interakciju sa mikroorganizmima, odnosno kroz proces bolesti, a moguće je i da su i simptomi bolesti (groznica, bol, proliv) poželjan i potreban proizvod evolucije.

Dr Gajski dalje pominje sve popularniju vakcinu rpotiv HPV-a. Ona još nije obavezna u Hrvatskoj, ali se uporno lobira u tom smeru. Tu vakcinu za ogromne sume novca kupuju lokalne zdravstvene vlasti i velikodušno poklanjaju ćerkama hrvatskih branitelja i onima iz siromašnih prorodica. Reč je o vakcini koja je jasno nepotrebna – virusi (tip 16 i 18) su u populaciji retki. Organizam ih uglavnom spontano eliminiše. Veza sa kancerom grlića materice je sporna. Vakcina nema dokazanu kliničku delotvornost. Broj prijavljenih nuspojava raste iz dana u dan (samo u SAD je prijavljeno više od 20,000 nuspojava, uključujući oko 100 sumnjivih smrti).

Vakcina protiv sezonskog gripa nije obavezna, ali je svake godine primi veliki broj ljudi. Ono što je činjenica jeste da ta vakcina ima skromnu korist u populaciji 16 – 65 godina, ali je i ona dovedena u pitanje jer je značajan broj studija finansiran od proizvođača vakcina. Dostupni naučni nalazi su lošeg kvaliteta i ne daju smernice u vezi sa sigurnošću i efikasnošću vakcine protiv gripa.

Farmaceutske kompanije uticale su na naučnike i ustanove javnog zdravlja da se stvori uzbuna i pritisak i da se vlade širom sveta prisile da troše oskudne zdravstvene resurse na beskorisne mere vakcinacije i nepotrebno izlože milione zdravih ljudi riziku nepoznatih nuspojava nedovoljno proverenih vakcina.

Vakcinacija je jedno od najmoćnijih i najisplativijih oružja moderne medicine.

Danas se mestimično javljaju glasovi među običnim svetom da roditelji ne žele da im se deca vakcinišu. Kad čovek kreće u afričke ili azijske zemlje, dobija gomilu vakcina, ali protiv bolesti koje može da dobije tamo. To je realno. U redu je da se vakcinišu civili i vojnici, gde postoji rizik. Ali, zašto vakcinisati učenike jedne osnovne ili srednje škole usred Beograda ili bilo kog sela u Srbiji, gde ni iz daleka ne može da se vidi neko ko je bolestan od tih bolesti.

Nije samo pitanje koliko su vakcine štetne, već su štetna i histerična objašnjenja da mora da se vakciniše svako dete. Ako majka to odbija, lekari joj kažu da nije nikakva majka i da joj treba oduzeti dete, a nju poslati u zatvor.

Todoksinova naučna grupa nikad nije rekla da nikad ne treba koristiti vakcine. To mi nije padalo na pamet! Mi nismo ni za ukidanje vakcinacije. Ali, štetno je vakcinisati čitave generacije, jednu za drugom, bez ikakve potrebe, protiv bolesti sa kojima čovek neće doći u kontakt u životu.

Neprijatelj vakcinacije

Ovo pisanje Zorana Radovanovića i njegovih prijatelja je podmetanje da sam, uopšteno, protiv vakcina. Nikad nisam bio potpuno protiv, već sam protivnik histerične, masovne i nepotrebne vakcinacije. Pogubno je da se organizam deteta od rođenja puni raznoraznim vakcinama za bolesti sa kojima nikad u životu neće doći ni u kontakt, a kamo li se razboleti!

Normalno je da se vakciniše ceo vrtić ili cela škola, ako se bolest pojavi tu. Ali, besmisleno je redovno vakcinisati čitavu populaciju jednog uzrasta koja nikad neće stupiti u kontakt sa tom bolešću.

Svi znamo da je tuberkuloza bukvalno iskorenjena primenom fluorografisanja i vakcinacijom BSŽ-om. Kada je uvedena masovna vakcinacija BSŽ-om, TBC je harala i to je stvarno bilo potrebno. Sad uopšte nije i to prvih 10 dana nakon rođenja. Vakcinisanje svakog deteta polio vakcinom (protiv dečije paralize) i to u prva 42 dana, takođe nije potrebna.Ako se pojavi bolest, ako se pojavi mogućnost da se pojavi epidemija, onda je vakcinacija potrebna. Ali, zašto opterećivati organizam?

Evo kako izgleda jedan obavezan, nekompletan plan vakcinacije u svetu, koji će uskoro biti primenjen i kod nas:

– BSŽ – do 12. Dana

– Polio do 42. Dana

– Vakcina protiv gripa (jedna doza svake godine, u zimskom periodu)

– Tdap / Td (jednostruka doza Tdap, a Td buster svakih 10 godina)

– Varičela (2 doze – od 0,4 – 8 nedelja starosti)

– MMR (jedna od dve doze)

– Vakcina protiv meningokokne infekcije (jedna doza svake 3 godine)

– Protiv pneumokokne infekcije (jedna od dve doze)

– Protiv Hepatitisa A

– I hepatitisa B

– Protiv žute groznice (jedna doza svakih deset godina)

– Protiv besnila (pre izlaganja – 3 doze, posle izlaganja – 4 doze)

– Tifoid (jedna doza svake 2 godine)

Što se tiče imuniteta, veći problem su antibiotici, nego vakcine. Antibiotici su problem zato što se ljudi „pune“ antibioticima koji skoro uopšte nisu antivirusni lekovi ili uopšte ne deluju kao antibakterijske supstance (S. aureus, kao i ona današnja E. coli su rezistentne na njih). To je odgovornost ili neodgovornost pojedinačnih lekara. Treba reći da čak ni tunerkulostatici ne deluju ili deluju fatalno kod samvremene TBC (MAC). Na savremenu lepru, takođe, ne deluju antileprozni lekovi.

Kako se radi kad beba ima temperaturu? Majci se kaže da ne brine i da će beba dobiti malo antibiotika. A pošto antibiotici ne deluju na sve bakterije (dokaz je Kongres koji je održan u Ženevi 2011, u julu. Tu je predstavljeno oko 500 radova koji se bave davanjem po 5 najjačih antibiotoka protiv S. aureus-a. Ona ih je sve dekomponovala), ni na viruse, ni na mikoplazme, ni na mnoge druge parazite. Sa druge strane, antibiotici uklanjaju simbiotičnu floru i „vojsku“ i „policiju“ iz organizma, koji ostaje „na izvol’te“.

Dete je koristilo antibiotike, kortikosteroide i druge terapije. Njegova odbrana, imunokompetentne ćelije, najvažnije bele ćelije, leukociti i limfociti, bolesne su, smežurane, nedolotvorne. Te ćelije se panično bore i troše najkvalitetnije proteine organizma, stvarajući odbranu organizma na nivou „beba“ ćelija. A spolja ih vrebaju stotine moćnih antigena.

I opet su tu antibiotici za lečenje astme, bronhitisa, kožnih obolenja, bolesti urogenitalnog, digestivnog trakta, nervnog sistema, endokrinog sistema.

Todoksinova naučna grupa nikad nije rekla da nikad ne treba koristiti vakcine. To mi nije padalo na pamet! Mi nismo ni za ukidanje vakcinacije. Ali, štetno je vakcinisati čitave generacije, jednu za drugom, bez ikakve potrebe, protiv bolesti sa kojima čovek neće doći u kontakt u životu.

Nije samo pitanje koliko su vakcine štetne, već su štetna i histerična objašnjenja da mora da se vakciniše svako dete. Ako majka to odbija, lekari joj kažu da nije nikakva majka i da joj treba oduzeti dete, a nju poslati u zatvor.

I tako jedna majka dođe pošto je njeno dete oko 30. Meseca primilo MMR (trostruku vakcinu). Pre toga je dete bilo napredno, a samo 2 – 3 nedelje posle vakcine, dete prosto „uvene“. Ova vakcina je protiv malih boginja, zauški i rubeole. Nije mali broj dece 2 – 2,500 kod kojih se razori biološki matriks. Što znači da prave klaster bombe treće generacije. Ta bolest se zove autizam.

Zato pišem i govorim da vakcine nisu potrebne, da se tako linearno daju bez bilo kakve selekcije. Prosto, uveli smo zakon da svi moraju da dobiju vakcinu u tu i tu ruku. Možda nije štetna za svakoga. Ali, da Zoran Radovanović tako pravi i priprema javnost i preti mi kod prodavca sira kod koga obojica kupujemo. Kaže da sam prevarant i da je pitanje dana kada ću otići u zatvor i da prepisujem lažne lekove, itd.

Danas se mestimično javljaju glasovi među običnim svetom da roditelji ne žele da im se deca vakcinišu. Kad čovek kreće u afričke ili azijske zemlje, dobija gomilu vakcina, ali protiv bolesti koje može da dobije tamo. To je realno. U redu je da se vakcinišu civili i vojnici, gde postoji rizik. Ali, zašto vakcinisati učenike jedne osnovne ili srednje škole usred Beograda ili bilo kog sela u Srbiji, gde ni iz daleka ne može da se vidi neko ko je bolestan od tih bolesti.

Čak i da je vakcina „čista“ i bezopasna kao destilovana voda koja se ubrizgava, nema razloga da se sva deca vakcinišu. Ali , ima neko ko proizvodi 300 miliona polio vakcina godišnje i na tome se mnogo zarađuje. Zamolio bih i prof. Tiodorovića da se više posveti davanju odgovora na pitanja šta se događalo prilikom uvoza vakcine protiv svinjskog gripa, a manje da kritikuje moj rad.

Ovde Z. Radovanović i kolege govore da je pronađeno sredstvo „sv. Gral“ za lečenje, pre svega, kancera pluća i kubanska vakcina koju je od mene uzeo prof. Salk iz San Dijega. On je prvi 1947. Godine pronašao mrtvu vakcinu protiv dečije paralize koja je bila vrlo efikasna i ni malo štetna. Ali ga je Sejbin na pokvaren način opanjkao i 1957. Godine uveo novu vakcinu, preko eugenetičara koji imaju udruženje za smanjenje stanovništva na Zemlji. Među prvima je „braći“ Srbima dao litar virusa koji su zaraženi. Drugo, Torlak je uvozio zaražene majmune iz Afrike i to zaražene i iz rezervata i zaražene iz divljine. Ti majmuni su bivali zaklani, čim bi stigli, da bi se uradila pasaža, da se umanji patogenost.

Rađeno je tako, iako se zna da to može da se radi i preko diploidnih plućnih ćelija abortiranog ploda. Onda se još znalo da su majmunski bubrezi zaraženi fomi virusim koji izazivaju sunđerastu encefalopatiju, a tu je i SV 40 sa ubačenim sintetskim genima koji mogu da se pripreme da period inkubacije, latencije (mirovanja) bude više ili manje od 40 godina.

Nažalost, danas medicinari uče da je rak dojke nepoznatog porekla. Imala je baba, majka, pa ćerka. Nije tačno! Tačno je da je baka bila vakcinisana 1957. godine i da je imala, recimo 20 godina kad je rodila ćerku, pa je baka umrla od raka dojke. Zatim je ćerka rodila ćerku, pa je majka umrla, a sada će i ćerka… Namerno pišem ovako jer je to istina. I kad unuka pita baku ili majku, šta je uzrok, ona kaže da pita lekara. Genetike ima, ali su uzrok „majmunska posla“.

Čitave generacije lekara su se šepurile još za vreme studija jer su ih antibiotici podigli do nebeskih visina. Sad su počeli da tonu. Retko koji pacijent im kaže da je njemu ili njegovom detetu dobro. Treba krenuti i na nesavesne farmaceute i lekare. Najzad se zna dosta i o tome. Novine su svakodnevno pune tekstova o lekarskoj mafiji. Umesto da se stide lekari, oni ogovaraju i otpuštaju savesne i poštene kolege. Iz svega pvpga se izuzimaju pošteni, vredni i malo plaćeni lekari iz domova zdravlja.

Ljudi se sve više obraćaju herbalnoj medicini. Ona je delovala 5,000 godina unazad i dalje će još dugo delovati, dok se ne vratimo prirodi.

Ta priroda je 1967. Godine ozbiljno opomenula lekare da paze šta uvoze i da ne zaborave Hipokratovu zakletvu. Nama je afričke majmune prodavao bračni par iz Nemačke. Oni su ih dovozili do voza. I tako voz pun majmuna žuri da dođe do Torlaka, gde će majmuni biti pobijeni i izvađeni im bubrezi, da se zamrznu i da se odmrznu, da bi se radila pasaža, sa ciljem da se ublaži toksičnot i smanji patogenost. Međutim, jedna velika kompozicija voza je iskočila iz šina i zaglavila se. Posle 6, 7, 8 dana, majmuni su počeli da umiru, pa za njima i čuvari, koji su bili naši ljudi. To se desilo u Marburgu, u Austriji. Danas se toga više niko ne seća. Medicinska javnost tvrdi da niko nije umro.

Došlo je vreme kad se čita ljudski mozak do svake nano čestice, pa će odmah i majmunski moći da se čita. Posle ovih surovih događaja, sam vrh Torlaka se angažovao da se majmuni ne ubiju odmah pri dolasku na krajnju destinaciju, Beograd. Hteli su da kazne radoznale Srbe, pa su majmune anestezirali da bi dobili „zloćudniju“ vakcinu sa maksimalnim brojem virusa iz čitavog organizma, ne samo od ili iz majmunskih bubrega. Za ovu ideju im je obećana Nobelova nagrada (postoji privatni snimak najkompetentnije osobe za vrhunsku eugenitku).

Koliko se nabavilo majmuna iz Afrike, koliko je bilo zaraženih bubrega, koliko se kupovalo oplođenih embriona u jajima, koliko je bilo štetnih proteina, koliko se koristilo sudova, koliko je stajalo, kakva je bila higijena na površini i na dnu suda, koliko je Sejbinov litar virusa bio isti i posle desetina godina, kakve su bile žalbe i vapaji stanovnika Ovče, gde su spaljivani majmuni? Šta će biti kad i ako se sazna sve ovo? Prof. Zoran Stanković bi savesno mogao da ispita to. Neophodno je i da se ispita deo pomenutog litra vakcine. U Komisiji za ispitivanje trebalo bi da bude prof. Vuk Stambolović.

Todoksinova naučna grupa ima svoje preparate za klasičnu i savremenu tuberkulozu, kao i za klasičnu i savremenu lepru. Mi prodajemo, na primer, kutiju od 60 kapsula todoksina 1 za 1,800 dinara, a kopija Todoksina, Maravirok, prodaje se za 190,000 dinara. To je samo bleda kopija Todoksina broj 1.

Moja ćerka i ja smo otvorili privatni sanatorijum za lečenje raka i side u Južnoafrčkoj republici. Tokom 2 godine, niko od pacijenata nije završio letalno. Primali smo lekare iz Indije. Napisao sam napisao i knjigu o afričkoj sidi, pre odlaska u JAR.

Postavljana su nam i razna pitanja o polio vakcinama. Normalno, Srbiju sam štitio i branio svuda u svetu i govorio da je možda i moguće, ali nisam davao nikakav komentar.

Indusi nisu bili zadovoljni, ali su bili primorani da slušaju velike farmacije. Čuo sam da svetske faramceutske kuće hoće dobro da nam plate da prihvatimo Brazil i da im je veći problem. Brazilci nas vole, ali su čuli da će imati problema oko nabavke polio vakcine. Ali, neko je rekao da smo mi i i Indusi prvaci sveta u kanceru dojke, pluća, mozga, genitalija kod muškaraca i žena, debelog creva i šloga.

Srbija je zemlja u kojoj jedan deo stanovništva ima fenomenalno nizak standard. Mi imamo bedu i sirotinju. Ali, svaka zemlja je ima. Indija ima čitav jedan stalež koji od vajkada živi ispod svakog minimuma. Normalno da u takvoj jednoj sredini ljudi masovno umiru, pre svega od pothranjenosti, umiru od gladi, na glad se nadovezuje bilo koja bolest.

Ako čovek gladuje i živi u đubretu, u prljavštini, izložen svemu i svačemu, razboleće se. Ako Indija neće da ima taj stalež, vakcine, pre svega polio su rešenje. Polio vakcinom se, od početka, uklanjao pre svega svet sa dna, gladni i iscrpljeni. Kakav će oni imunitet stvoriti na žive, oralno unete žestoke viruse, u prvih 42 dana?

Imam snimak, ne od Z. Radovanovića, pa on je nepoznat imunolog, kad ne zna da je direktor Torlaka u početku koristio samo bubrege za pasažu zbog slabljenja SV 40 i fomi virusa. Ali, ne verujem da se sam setio da će bolji eugenetički učinak imati, 20 – 250 puta, ako anestezira majmuna, pa radi pasažu dok krv struji, teče i pasažira do zadnjeg virusa iz organizma.

Šta je direktor Torlaka dobio za ovakav zločinački poduhvat? Rečeno je da će dobiti da sredi Brazil i neku Nobelovu nagradu kao što dobijaju neki „mirotvorci“. Izmakao mu je Brazil, ali oni imaju „keca u rukavu“ kao rezervu, a to su oni koji su srušili neprevaziđenu Salkovu vakcinu.

Recenziju mojih knjiga su radili istinski eksperti. Prve dve knjige – prof. Dr Vuk Stambolović, „Novu medicinu“ – dr Ana Gligić, dr Mirjana Ban. Dr Ana Gligić je svetski priznati ekspert za mišju groznicu. Kod nje dolaze u kuću nobelovci. Dr Mirjana Ban po pozivu odlazi ne samo na kongrese, nego i zvanično odlazi u gradove – prestonice na drugim kontinentima.

Moji prijatelji su najveća imena evropske medicinske zajednice: prof. Klajv Lavdej, predsednik udružene komisije koju je imenovala Evropska zajednica; Ričard Teder (koji ne može da veruje da je uvek dobijao isti odgovor od naših eksperata, naravno uglavno profesor Infekstivne klinike Kliničkog centra Srbije, VMA, kad je pitao za mene – Ma on je folirant!); tako me je i Sven Briton, direktor Karolinskog instituta, pozvao i pitao kakav smo to narod mi Srbi. Moj rad je bio praćen i ceo svet se uverio da sam od AIDS-a izlečio prvih 20 pacijenata u svetu. Bio je zgrožen da umesto da su ponosni na mene, blate me.

Imao sam sastanak sa 3 vodeća HIV-eksperta kod nas u ono vreme. Na PMF-u smo se sastali, prof. Glišin, prof. Savić i prof. Dujić. Njih trojica su uredniku „Intervjua“ napisali pismo u kome govore da je moj rad na nivou mesne zajednice.

Onda je hrvatska „Pliva“ nominovala Miroslava Radmana za Nobelovu nagradu za spajanje šigele dizenterije i eširihije koli. A Todor je bio prvi u svetu koji je dobio potomstvo kad je genetska razlika veća od 10%. Napravio sam i posebnu skicu stvaranja života.

Moja sreća, a nesreća M. Radmana je što Karolinski institut daje zadnju reč kad je u pitanju Nobelova nagrada za medicinu. Svoje, odnosno moje, radove Radman je doneo. Izbila je bruka kad je Sven Briton rekao Radmanu napolje i da su to radovi dr Jovanovića. A bio sam i pozvan na prvi rođendan njegove unuke kao počasni gost.

A ti medikamenti su lečili u ordinaciji u Votergejtu, u Vašingtonu, američke senatore i njihove porodice, glumice u Holivudu, porodice profesora u Londonu, na Karolinskom institutu na poziv prof. Jondala i Svena Britona. A Zoran Radovanović i njegova „družina“ su sitne lokalne „patriote“ čiji će „smrad“ da uguši poštene, vredne i učene kolege!

Gde vam je klasična TBC? Nema je! Ali, vas ne interesuje savremena TBC koja se ne leči tuberkulostaticima. Gde su pacijenti koji su izlečeni od savremene TBC klasičnim tuberkulostaticima?

Vakcina za klasičnu TBC ne daje zaštitu za savremenu TBC. Tu se imunolozi „snalaze“, pa leče i rak bešike vakcinom protiv klasične TBC. Znači, tuberkulostatici ne leče savremenu TBC. A da li zvanična medicina ima lek za nju?

Todoksin ima lek, možda, i to koktel lekova sa varijantom za MAC (Mycobacterium avium complex), 10+10+10, propolisne voštane ploče, itd.

Ali, ako dete ide u školu i pojave se dva slučaja tuberkuloze, treba vakcinisati celu školu. To ipak ne znači da treba vakcinisati čitavu državu svake godine i svu decu vakcinisati.

To je lepa priča o postojanju dve tuberkuloze. Ali, kako ih razlikovati? Treba reći toliko i toliko smo izlečili od savremene TBC i toliko je završilo letalno, itd. Treba tako postupiti, a ne podmetati stvari. Verujem da ni ekspert koga sam pomenuo ne zna o savremenoj TBC, savremenoj lepri, savremenom S. aureusu, E. coli, hepatitis C, koksaki virus, fomi i SV 40 virusima koji daju kancer dojke u najvećem procenti, ako se primi kontaminirana (zaražena) vakcina protiv dečije paralize.

Kancer dojke ne može da se leči, ako se ne ide na konkretan uzrok. Naši onkolozi tvrde da u Japanu postojala velika učestalost obolevanja od kancera dojke, pa su se Japanci „prestrojili“ i izborili se sa tim. Međutim, to nikad nije bio slučaj. Izuzetak su Japanke koje su odlazile da žive izvan domovine.

Znači, pre antibiotika TBC se lečio tuberkulostaticima. Naravno, vakcine protiv TBC-a su kasnije bile efikasne, takođe o antibiotici. Da li danas savremena tuberkuloza može ili je fatalna po obolele – i antibiotici i tuberkulostatice i vakcine, verovatno? MAC koja se javlja u IV stadijumu pre svega side. Za reč „kompleks“ može da se kaže da znači „koktel“ jer ima i sintetske komponente.

Imamo i klasičnu lepru, za koju su lekove imali vladari i bogate porodice. To su bili herbalni lekovi, veoma efikasni za sve bolesti. O takvim lekovima savremena farmacija ne može ni da sanja. Klasična lepra se prenosila na porodicu i na okolinu, na čitave vojne garnizone, ako nije bilo leprozorijima. Danas, savremena lepra se ne prenosi na okolinu. Macobacterium leprae je komponovan samo za određene nepoželjne populacije.

Da li znate za nobelovca Kerija Malisa? Kad sam upoznao Lika Montanjea, koji je dobio nobelovu nagradu za otkriće HI-virusa, upozoravao sam ga da je HIV koktel gena – proteina sintetskih i prirodnih i da je glavni fomi, virus majmunks encefalopatije i prioni, izročnici bolesti ludih krava. Govorio sam mu i da je HIV hibridna tvorevina i da svake godine mora da se dodaje novi učesnik hibrida i da vakcina neće moći da se napravi i da prestane da obmanjuje javnost.

I u Minhenu, kad sam tamo odlazio, štampao se naučni rad gde su mi koautori bili najveći svetski naučnici. Ali „Lancet“, najveći medicinski časopis je u početku molio, a onda i rekao da će staviti njihove profesore kao autore.

Takođe u Minhenu sam video kako ispred kongresne sale nobelovac Keri Malis juri Lika Montanjea i pita ga gde je taj HI-virus. A Montanje mu kaže da ga je upravo on video i dobio Nobelovu nagradu za PCR . A to je zapravo bio fomi virus.

HIV je ustvari fomi, majmunski virus – aktin, miozin p 24, p 17 i omotač gp 160, odnosno gp120 i sve ostalo je od fomi virusa. Napred je rečeno da je on u majmunskim bubrezima, zajedno sa SV 40. Broj 40 je period inkubacije, odnosno latencije, odnosno mirovanja.

Znači, kad imunitet dovoljno padne, za vreme menopauze, oko 40. Godine, a može i pre ili kasnije, javlja se kancer dojke (kao u priči o baki koja je 1957. Godine primila polio vakcinu) Od 42. Dana do 40-tih godina, svi su primali polio vakcinu. To su bake, majke. Majka ima veće šanse od bake, pa ćerka ima veće šanse od bake i majke jer se i geni prenose od bake na majku i ćerku, a i obaveza je da se, pod prinudom i pretnjom, vakcinišu.

I šta će biti ako se otkrije da se bakine i mamine sintetske genetske strukture prenose preko perforirane placente (posteljice), ako se trudnica snima ultrazvučno više od 2 puta? Normalno, te genske strukture mogu da se prenose i preko jajne ćelije majke.

Otvorite novine, „Politiku“, „Novosti, ko i koliko umire od 40 do 60 godine? Masovno žene i muškarci oko 40 godina. To je inkubacioni period, kao časovnik. Neka neko od eksperata iz onkologije da odgovor. Pacijenti ih pitaju za uzrok, a oni se naroguše tako da obolelog hvata jeza. Ima stotine uzroka.

Niko ne kaže da je polio vakcina prvi uzrok, tu je i fluor. Njega ima u pecivu, tabletama koje se daju trudnicama i deci, u pastama i premazima za zube. Ako ne verujete, pogledajte našu studiju od pre 30 godina. Kako i ko je smeo da glasa i ko je za akademika predložio jednog profesora čiji su radovi i uspesi izmišljeni na relaciji Srbije i Ukrajine – Vi nama, mi vama!

Petnaest nobelovaca se ježe kad pomenete fluor. To je Hitlerov omiljeni halogeni element. Fluor je, kao prvo, i sam kancerogen, a u sastavu polio Sejbinovih vakcina – razoran! Uzgred, izaziva i mentalni deficit, sterilitet u trećoj generaciji, a tabletice fluora ostavljaju dojilje bez mleka.

Naravno, svoj udeo ima i strah i stres i panika. Indija, pa i Srbija imaju jedan ogroman društveni sloj koji se drži na dnu dna. A Afrika se stalno pritiska, uznemirava ratovima. Ljudi u tim zemljama su živi kosturi. Humanitarci umesto hrane, prvo donose vakcine. To je surovo. Oni su gladni, ako ih vakcinišete, umiru masovno. Hrana je glavna zaštita. Najviše bolesti dolazi od prljavštine ruku. Rad humanitarnih organizacija je čista hipokrizija, jedna laž.

Moramo da reagujemo jer nam podmeću stvari koje nikad ne bismo rekli. Mi jesmo protiv nepotrebnog vakcinisanja, protiv vakcinisanja dece koje nikad u životu neće doći u kontakt sa konkretnom bolešću. Ali, nismo protiv vakcina kao takvih. Vakcina je, sama po sebi, bila jedan epohalni pronalazak (Paster, Salk) medicine. Mada, lekari najčešće nisu pronalazili vakcine. Paster je bio biolog, a tek u poznijim godinama je dobio zvanje lekara.

Epidemija difterije – treba vakcinisati ako je potrebno svu decu u jednom gradu, školi, obdaništu i zašto vakcinisati čitavu državu, ako uopšte nema difterije.

Napad na Todora – Kako on može da leči sve bolesti? Organizam je tako stvoren, tako spreman, tako naučen da sam može da izleči svaku bolest i tako opstajao hiljadama godina, ako mu se pomogne.

Pomoć su jedinstveni preparati stari 5000 godina, iz herbalne medicine isključivo. Kako? Očisti se krv, očiste se krvni sudovi od zamorenih, smežuranih belih ćelija, recimo preko revitalizovane i regenerisane grudne, timusne žlezde, kroz koju prolaze po 100 ovakvih ćelija, a izađu 1 – 2. Sve ostale se liziraju, unište, da ne smetaju.

Kod side se u krvotok ubacuju preparati – lekovi dopingovani timulinom i zbog toga se zaguši timus i atrofira, tako da nema ko drugi da čisti krv od imunih kompleksa. Ako je krv nečista, antitela slaba, nemoćna da savladaju antigene, oni se talože na krvne sudove. Ako se sve ovo dobro ukloni, najvažnije odbrambene ćelije stvaraju supstance snova – lekove za sve bolesti – interferone a, b, j i podgrupe i još 17 grupa.

A preparate koji pomažu samom organizmu da se bori protiv tih bolesti naša medicinska javnost proglašava vradžbinom. Oni nisu nikakva vradžbina jer su napravljeni isto kao i drugi savremeni lekovi. Napravljeni su od biljaka. Dakle, to su lekovite materije koje imaju vrlo konkretno delovanje koje se sastoji u pomaganju organizmu da se zaštiti i izbori sa infekcijom. Znači, sa jedne strane, da se izbori da do infekcije uopšte i ne dođe i da pomogne organizmu da se bori.

Često nesavesni lekari protiv svake bolesti daju lekove koji nisu za tu konkretnu bolest. Ti lekovi će sjajno pomoći kod neke bolesti i vrlo su opravdani za određene bolesti, ali ne za sve. Ima bolesti koje se ne leče njima, odnosno nisu za te lekove, iako su nezamenljivi za neke druge. Nažalost, često se daju za bolesti kojima ne pomažu.

I kortikosteroidi pomažu i neophodni su, ali moraju da se primenjuju vrlo dozirano i vrlo malo. Međutim, često se koriste kod bolesti kod kojih nema razloga da se primenjuju i ne služe ničemu.

A protiv Todoksina se vodi jedna antipropaganda, baš u vreme kada su Todoksinovi preparati nezamenljivi bebi od 2 dana, ako se recimo rodi sa povišenim transaminazama. To može da se desi, recimo, ako majka nije podojila bebu u prvih 36 – 48h i do 8 meseci. Dete nema svoj imunitet prvih 6 meseci, ako nije dojeno. Danas svaka treća majka ima dovoljno mleka bez dohranjivanja.

A što se ultrazvuka tiče, on treba da se napravi na početku da se vidi da dete nije defektno, recimo bez ruku. Tako roditelji takoreći odmah mogu da odluče da li će ga gajiti ili ne. Normalno je da se u toku trudnoće napravi još jedan ultrazvuk, da se prekontroliše da li fetus raste i da li se dobro razvija. Znači, 2 ultrazvuka najviše. Ima primera gde sami roditelji panično snimaju i više od 12 puta ultrazvučno, a da nisu mogli da vide da je dete rođeno bez 2 pršljena.

Hiljade zdrave dece je rođeno, pod mojom kontrolom, od oba HIV „pozitivna“ roditelja. Često se i plodova voda vadi bez potrebe. Kolege kažu da nije tako. Možda je lekarska radoznalost. Kada roditelji pitaju da li je to neophodno, na scenu stupa gnev i arogancija – Ko vam je to rekao? Ko ste vi da postavljate takva pitanja? Možda je plodova voda zagađena… A može da postane zagađena posle vađenja – nikom ništa! Nikom ništa i ako se rodi dete bez 2 pršljena, posle više od 12 ultrazvučnih snimanja ili da majka nema dovoljno mleka, itd.

HIV „pozitivne“ majke koje su želele da rode zdravu decu tražile su savet od mene – Muž i ja smo HIV „pozitivni“. Možemo li da imamo zdravo, HIV „negativno“ dete, ako smo primali gomilu otrovnih lekova? – Možete. Samo dobro slušajte. Svako veče i / ili jutro, natopite gazicu mojim T3 preparatom. Najviše 2 puta je dozvoljeno snimanje ultrazvukom. Plodova voda ne sme da se dira. Placenta je čudesna, prirodna i nepropustljiva barijera. Srećno! Ta deca sada imaju 5, 10, 15 ili 25 godina.

Jedan od primera je i bračni par iz Milana. Žena je bila u IV stadijumu, a muž u III stadijumu side. Želeli su zdravo potomstvo. Niko od lekara školske medicine nije hteo da im pomogne, pa su se obratili meni za pomoć. Rekao sam im da će sve biti u redu. Njihovo dete je danas zdravo i staro oko 15 godina.

TODoXIN – Kruna fitoterapije

Savremeni ljudi sve više se okreću biljnim preparatima radi lečenja zaštite zdravlja. Zašto baš njima? Uobičajeno je mišljenje da ovi preparati nemaju neželjene sporedne efekte. Smatraju se bezbednim i delotvornim agensima. Iako u fitoterapiji postoji čitav spektar različitih gledišta, najveći deo fitoterapeuta odbacuje stav da su prirodni biljni preparati analogni farmaceutskim preparatima i da se koriste u medicini kao lekovi.
Postoji samo nekoliko biljaka efikasnih poput lekova, to jest onih čije se delovanje približava delovanju farmaceutskih preparata. Ukoliko se primenjuju u fitoterapiji, onda je to svakako u alopatskom lečenju.
Najveći deo lekovitih biljaka sadrži na desetine različitih sastojaka, često izuzetno složenih – smole, tanini, polisaharidi itd. Oni ublažavaju, moduliraju i modifikuju efekte svakog od aktivnih principa. Veliki broj studija je pokazalo da se željena dejstva ekstrakta celih biljaka ne može dobiti davanjem izolovanih, prečišćenih sastojaka biljke. Potreba da se to ponavlja i naglašava deluje ironično ako se ima u vidu da biologija već dugo koristi kao aksiom teorijski model sistema, prema kome je celina veća od zbira delova. Fitoterapeuti svoje viđenje da je celina veća od delova, izvode iz vitalizma, a ne teorije sistema.
Farmaceutski lekovi su napravljeni da izazovu specifične reakcije. Neželjena dejstva se provlače kao rizici u odnosu na korist primarnog efekta. Biljke, pak, imaju nekoliko širih dejstava ne više celih fizioloških sistema istovremeno. Obično su usmerena u istom opštem terapijskom pravcu, uglavnom su komplementarna ili sinergetska, često nespecifična, a veoma retko nepoželjna.

Biljni preparati su usmereni na telesno samoizlečenje, dok se farmaceutski lekovi odnose na simptome izazvane specifičnim mehanizmima bolesti. Ta dva pristupa su suprostavljena jedan drugom. Biljni preparati deluju veoma blago, često u pokušaju podsticanja ili podržavanja deficijentnih sistema i procesa, ili kao pomoć prilikom odstranjivanja ekscesa ukoliko su postali preovlađujući. Ublažavanje simptoma je samo deo strategije fitoterapije.
Fitoterapija je holistička terapija. Duhovno i duševno stanje skladno integriše u svoje shvatanje čovekovih funkcija i biljnog lečenja, poštujući planetarnu i ekološku dimenziju prirodne medicine omogućeno biljkama. Način življenja i duhovni stavovi, deo su svakog naturopatskog pristupa uključujući i fitoterapiju. Konzistentna i moćna dejstva na suptilnim nivoima, izazvana biljnim agensima, ne mogu biti objavljena farmokinetičkim modelom na kome se zasniva klasična farmakologija.

2

Na osnovu proučavanja receptura dobijenih porodičnim predanjem, znanja stečenih na studijama medicine i prirodnih nauka, iskustva u lečenju velikog broja pacijenata (40 godina medicinske prakse) i praćenja najnovijih dostignuća u medicini i drugim prirodnim naukama, nastao je Todoxin – dijetetski proizvod na bazi meda i bilja, iz čijih sinergizma farmakoloških dejstava proizilazi njegova dugoročna efikasnost.
U Todoxin-ovim proizvodima nema veštačkih sastojaka ili konzervansa. Njegova izuzetno visoka podnošljivost omogućava korišćenje na duže vreme bez ikakvih štetnih posledica. Bolesnici mogu da uzimaju preparat bez obzira na ,,zvaničnu” medikamentoznu terapiju, budući da do sada nije zabeležen ni jedan, slučaj interakcije Todoxin-a i bilo kog drugog medikamenta.
U pretkliničkim i kliničkim studijama, Todoxin-ovi preparati su davani pod kontrolom lekara. Zapaženi su sledeći efekti:
– mogućnost oralnog uzimanja preparata i laka resorpcija,
– dobra biološka iskoristivost i prolaznost kroz barijeru krv-mozak,
– vrlo dobra podnošljivost,
– podizanje i rekonstrukcija prirodnog imuniteta,
– smanjivanje sadržaja potencijalno onkogenih virusa u serumu do ispod granice
detekcije,
– smanjivanje tumora, metatumora i migrirajućih malignih ćelija do ispod granice detekcije.
Preparat je prošao sve tri faze ispitivanja koja se zahtevaju za lekove iili pomoćna lekovita sredstva (higijensko, toksikolšoko i kliničko ispitivanje) i dobio je isključivo pozitivna mišljenja. Ispitivanja su izvršena u sledećim ustanovama:
– Nacionalni institut za rak (National Cancer Institute), Betezda – Vašington, SAD;
– Karolinska institut – Odsek za imunologiju (Karolinska Institutet – Department of Immunology), Stokholm – prof. Sven Briton i prof. Mikael Jondal;
– Tehnička uslužna laboratorija (Technical Service Laboratories), Mississaga – Ontario, Kanada;
– Savezni institut za ispitivanje životnih namirnica (Bundesanstalt für Lebensmittel-
suchung), Grac, Austrija;
– Medicinski fakultet Univerziteta u Londonu – Odsek za virusologiju (University College London Medical School – Department of Virology) – prof. R. S. Teder;
– Kraljevska slobodna bolnica – odeljenje za retroviruse (The Royal Free Hospital –
Depattment of Retrovirology), London – prof. K. Lavdej.

3

Jedna od osobina žive materije jeste njena sposobnost da stvara metaboličku energiju potrebnu za rast i održavanje raznovrsnih ćelijskih funkcija. Organizam stvara energiju na nekoliko načina, all glavni su glikoliza i mitohondrijska oksidativna fosforilizacija. Ovaj proces obuhvata kompletno sazrevanje glukoze u ugljen-dioksid i vodu, i stvara oko sedamnaest puta efektivniju energiju nego što to čini anaerobna proizvodnja mlečne kiseline putem glikolize.
Zahvaljujući visokom stepenu stvaranja energije, mitohondrijska oksidativna fosforilizacija snabdeva više od 95 odsto ukupne potrebe živih ćelija adenozin-trifosfatom (ATF). Svi ovi organizmi su regulativni sistemi u kojima je nivo proizvodnje energije (sinteze ATF) jednak nivou korišćenja energije. Međutim, u brzim tranzitnim uslovima ti nivoi se menjaju.
U izvesnim situacijama, kao što je to slučaj kod AIDS-a i kancera, energija se tako brzo i u ogromnim ko1ičinama troši, da ne može da se akumulira već se energija održava na nivou adenozin-monofosfata (AMF) i adenozin-difosfata (ADF). Kod normalnih fizioloških stanja organizma, obično se održava precizna ravnoteža između reakcija koje proizvode ATF i onih koje ga troše, pri čemu koncentracija ATP u ćeliji ostaje na konstantnom nivou. U stanju mirovanja, organizmu nije potreban visok nivo energije pa je stvara samo u neophodnim količinama.
Obim aktivnosti koju mitohondrijalna oksidativna fosforilizacija mora da obavi in vivo, najbolje se ilustruje zapažanjem da nivo sinteze ATP kod čoveka varira od O,4 grama ATF/min/kg TT pod fizičkim naporom. Tako visok promet kroz lanac sinteze ATF i njegov širok raspon dinamike, osigurava oksidativnoj fosforilizaciji prvorazrednu ulogu u ćelijskoj homeostazi.

4

Biljne supstance sadržane u Todoxin-u, na harmoničan način uspostavljaju imunore-aktivnost bolešću zahvaćenih tkiva i postepeno obuzdavaju nastali haos u organizmu. Biljni ekstrakti preparata su supstance selektivnog dejstva, nepoznate zvaničnoj medicini, koje deluju aktivno i pasivno.
Aktivan uticaj se ogleda u stimulisanju imunokompetentnih ćelija, naročito NK i LAK (lymphokine-activated killers) – limfokinom aktiviranih ćelija-ubica. Reč je o glavnim nosiocima odbrambene funkcije organizma. NK ćelije su prirodne ,,ubice” svega što predstavlja strano telo u organizmu, dok su LAK podvrsta NK ćelija. Te ćelije na svojim omotačima ne razvijaju receptore za ulazak virusa, samim tim nisu utočište za rast i razmnožavanje virusa.
Prema novijih istraživanjima, NK i LAK ćelije su radiotporne, to jest, otporne su na razne vrste zračenja usled kojih se njihova produkcija zaustavlja na prekarsorskom stadijumu svog konačnog oblikovanja. Upravo zato je i moguće da se, uz pomoć određenih biljnih sastojaka kao što je Todoxin, stimuliše njihovo dozrevanje, aktivnost, ali i da im se poveća broj. Pod određenim uslovima, LAK ćelije luče materije – limfokine, citokine, interleukine, interferone i mnoge druge komunikacione materije – neophodne za pravilno funkcionisanje imunokompetentnih ćelija i kompletnog imunskog sistema. Na taj način, LAK ćelije su u izvesnu ruku “komandanti” odbrambene vojske. Ukoliko bi istinski komandanti poznavali funkcionisanje, savršenstvo i sklad imunorelevantnih ćelija u odbrani organizma, nikada ne bi izgubili ni jednu bitku a kamoli rat.

5

Uloga Todoxin-ovih varijacija u mitohondrijskom transportu jona, odnosno u regulaciji ćelijskog metabolizma energije, ukazuje na nekoliko okolnosti. Prvi i najjednostavniji parametar mitohondrijske kiseoničke fosforilizacije jeste koncentracija proteina respiratornog lanca. Smanjenje ili povećanje koncentracije proteina uslovljeno je imunološkim stanjem organizma.
Efekti uzimanja Todoxin-a relevantni su za mitohondrijske funkcije: penetraciju unutrašnje membrane, visok kvalitet vezivanja za kone i njihovo neutralisanje (što predstavlja pozitivan efekat kod patoloških stanja organizma), povišen kvalitet mitohondrijskog transporta i povišen energetski potencijal ćelije.
Todoxin je napravljen na bazi svežih integralnih korovskih biljaka sa moćnom energijom. Zašto baš – korovskih? Najveće lekovito dejstvo poseduju upravo te biljke, sposobne da rastu i opstanu čak i na kamenu, bez vode, i istovremeno se zaštite od ekološkog zagađenja.
Todoxin sadrži sveže preparirane sastojke hromoproteina, fitohemoglutinina i fitocitohroma C. Inače, cithrom C se nalazi u mitohondrijskoj membrani, njegova koncentracija reguliše ćelijski potencijal, a osnova mu je “hem”. Iz citohroma C se rekonstruiše uz pomoć “hladne fuzije” ili jednostavno “dopunom” mitohondrijske membrane novim citohromom C koji, praktično, omogućava delovanje neophodnih fundamentalnih fizioloških mehanizama.

6

Biljni preparat Todoxin je specifičan po tome što su u njemu sadržani, zajedno i u velikoj količini, inače, antagonistički elementi – kalcijum i gvožđe. Ovaj nutricionistički preparat u vidu rastvora sadrži raznorodne materije i veoma se lako fiziološki apsorbuje. Reč je o tajni stvorenoj od same prirode, a supstanca sa pomenutim osobinama se u biohemiji i organskoj hemiji naziva solubilajzer (eng. solubiliser). Dobijanje supstance istih karakteristika veštačkim putem nije jedostavno, a zahteva i dodavanje EDT-a (eng. Etelin Diamin Tetra-silicate), jedinjenja štetnog za bubrege.
U Todoxin-u je sve bazirano na prirodnim mehanizmima. Nema dakle, ničeg škodljivog pa ga mogu koristiti i trudnice i deca. Navedena svojstva se mogu objasniti time što su sveže integralne biljke (sa korenom, stablom, listom), lekovite i sa velikim potencijalom rasta, samlevene, sjedinjene i konzervirane medom. Prirodni konzervans med ih integriše po “šok” ili “bklic-sistemu” i održava, zaustavljajući svaku reakciju osim – fermentacije.
Polisaharidi i karbohidrati, kojima ovaj preparat obiluje, potiču upravo od meda, a veliki broj kiselina od – zelenog limuna. Melje se zajedno sa korom. Na taj način se u bio-sredini virusi eliminišu bez nanošenja štete organizmu. Naime, limonova kiselina menja acido-baznu ravnotežu u kiselu, a virus ne može da izdrži takvu “šok-terapiju”.
Šećerne kiseline (glukonska i glukuronska kiselina) značajno utiču na delotvornost preparata. Pored toga, utvrđeno je i prisustvo velikih količina glukoze.

7

Retko se vitamini B mogu naći u celokupnom sklopu, a to je upravo slučaj sa Todoxinom. Za stručnjake je poseban problem predstavljalo otkrivanje onoga što održava antagonističke minerale u rastvoru. Nije ustanovljeno prisustvo lipaze, all je amilaza bila prisutna. Prirodno, zbog sadržaja šećera. Detektovana su dva aktivna fermentna enzima – fos-fataza i katalaza.
Najvažniji sastojci Todoxin’-a su citohrom C, hromoprotein i hromoproteid. Zbog čega je hrom toliko važan, može se objasniti na osnovu procesa u ćelijskim organelama-mitohondrijama, svojevrsnim mini-fabrikama energije. Metabolizam glukoze ne može da prodre u mitohondrije ako nema hormona insulina. Ukoliko se to dogodi, šećer ostaje u krvi, ona postaje prezasićena njime i nastaje dijabetes. Kao rezultat starosti, dijabetes je posledica nedostatka enzima koji sadrži minerale magnezijuma i hroma, a hrom ima ulogu istovetnu kalcijumovoj. Interesantno je da enzim aktiviran mineralom cinka, a u Todoxin-u ga ima u velikim količinama, mora imati hrom. Ukoliko ga nema, apsorpcija insulina je onemogućena.
Dipolarni minerali su odgovorni za otvaranje pora na mitohondriji i unošenje glukoze. Da bi se unela glukoza, mineral se vezuje za nju, potom je oblaže insulin i, na taj način, omogućena je invaginacija u membrani.
Budući da ne sadrži lipide, odnosno svega jedan odsto, medikament je rastvorljiv u vodi. Sadrži i fitinsku kiselinu i fitol, osnovu hema kod hemoglobina. Povezivanjem četiri fito-kiseline u prsten nastaje hem – glavni deo hemoglobina gde se magnezijum menja gvožđem i postaje, u stvari, hemoglobin. Hemoglobin je iste hemijske strukture kao i hlorofil, razlika se sastoji samo u magnezijumu. Takozvana porporing (por-porna) grupa je ista i, pri tom, u priličnoj meri nestabilna. Prilikom izlaganja svetlosti iii temperaturi, raspada se. Zanimljivo je da se u jednom uzorku Todoxin-a raspala na osnovne jedinice i dobijen je fitol. Na osnovu zelene boje, registrovano je prisustvo hlorofila.

8

Analiza suvih črstih organskih jedinjenja u Todoxinupokazala je da sadrži: 83,12% karbohidrata; 1% masnih materija; oko 2% proteina (što je normalno za biljke); karboksilnih kiselina ima u velikoj količni – ll,23%. Vađenjem elemenata pomoću pirolize utvrđeno je da ima: ugljenika – 59,26%; kiseonika – 31,89%; vodonika – 7,23%; azota – 1,22%; fosfora – 0,37%; sumpora 0,03%.
Analiza glavnih karbohidrata rastvorljivih u vodi pokazala je da u Todoxinu ima: 17,7% glukoze, zapravo čistog meda; 6,12% fruktoze; 1,16% pentoze; 0,22% manoze. Velika količina fruktoze je nađena samo u jednom od uzoraka, to može biti rezultat fermentacije. Navedene kiseline imaju veoma važne fiziološke uloge.
Analize vitamina rastvorljivih u vodi pokazale su njihovo prisustvo u Todoxinu u prilično velikim količinama, što je inače retkost. Otkriveni su: tiamin (Bl) – 24 ppm; riboflavin (B2) – 27 ppm; vitamin Bl 2 – 0,24 ppm; pantotenska kiselina – 31 ppm; nikotinska kiselina – 19 ppm; piridoksin – 52 ppm; folna kiselina – 0,50 ppm; bioUn – 76 ppm; askorbinska kiselina CC) – 96 ppm; inositol (ciklični šećer, ponaša se kao vitamin i srodan je askorbinskoj kiselini) – 112 ppm.
Analiza vitamina rastvorljivih u mastima: beta-karoten – 0,09 ppm; vitamin A-alkohol – 0,03 ppm; vitamin A-acetat – 0.01 ppm; vitamin D3 – 0.08 ppm; tokoferol – 0,10.
Mnogima je neshvatljivo da prilikom spravljanja preparata nema sušenja biljaka, osim od spoljašnje vlage. Pasterizacija se vrši na temperaturi od 55˚C. U slučaju više temperature, došlo bi do inverzije budući da priroda proizvodi sve fizioločki alktivne materije u D-orijentaciji, dakle na desnoj strani aktivne grupe. Na primer, vitamin C-D je u toj poziciji fiziološki aktivan. Ukoliko bi otišao na levu stranu bio bi inaktivisan. Znači, kad je grupa kiselina aktivna na desnoj strani molekula, optički opservirana na polaroidu, onda je aktivna. Ali, istog trenutka kada se vitamin C zagreje do 80˚C, on je, praktično, uništen. Upravo zato Todoxin-ovim preparatima nije potrebna pasterizacija. Dovoljno je da budu na hladnom (u frižideru i sl.).

9

U preparatima Todoxin-a su svi sastojci strogo kompatibilni. Moguće je intervenisati, ali se onda menjaju i odnosi i efekat preparata.
Antivirusno dejstvo Todoxin-ovih preparata je izuzetno. Reč je o pravim selektivnim prirodnim skalpelima usmerenim na zloćudne ćelije i istovremenim čuvarima zdravih. Ovo do danas nije pošlo za rukom zvaničnoj medicini.
Sve bolesti, a prvenstveno kancerozne, javljaju se usled toga što stabilne atomske i molekulske strukture iskakanjem elektrona prelaze u jonska stanja. Budući da je reč o negativnoj energiji, oni su opterećenje za organizam u kome dolazi do nesklada i haosa. Poremećaji na nivou jonskih struktura mogu se zaustaviti jedino vitalnom snagom svežih biljnih supstanci, neuporedivo uspešnije nego nevitalnim farmaceutskim preparatima.
S obzirom na to da Todoxin-ovi proizvodi imaju izuzetno širok spektar blagotvornog dejstva na metabolizam mnogih vrsta ćelija u raznim delovima ljudskog organizma, uključujući koštanu srž, jetru, timus i endokrine žlezde, kao i to da pacijenti sa retrovirusnim infekcijama podnose trajno uzimanje Todoxin-a bez ikakvih neželjenih efekata, može se praktikovati i uzimanje malih doza Todoxin-a u cilju podizanja odbrambenih sposobnosti organizma, na primer, uoči sezone gripa i prehlada.
Prema dosadašnjim iskustvima, simptomi gripa kod pomenutih osoba ili sasvim izostaju ili su veoma blago izraženi. Pored toga, zapaženo je da se recidivi kod kanceroznih oboljenja znatno ređe pojavljuju kod pacijenata koji su posle remisije, nakon prve udarne terapije, povremeno uzimali preventivnu kuru Todoxin-a.
Preventivna upotreba Todoxin-a se preporučuje u svim slučajevima opadanja imuniteta kao što su, recimo, pre i posle hemoterapije, zračenja, operacija, kod uticaja poznatih kancerogenih faktora koje je nemoguće izbeći (genska predispozicija, neizbežan izvor nepovoljnog zračenja po organizam, nezdrava hrana, voda, vazduh, psihički stresovi), u poznijim godinama, itd.
S obzirom na to da je nedvosmisleno ustanovljeno da Todoxin usporava proces starenja, reč je, dakle, o biostimulatoru, regeneratoru (tkiva i organa) i revitalizatoru imunskog sistema. Dokazi za ovu tvrdnju su izvedeni i u Nacionalnom institutu za kancer u Vašingtonu.
Bez obzira na vrstu terapije i primenjeni medikmnent, mora se imati u vidu da na bolesnika ne deluje samo lek već i čovek. Poboljšanje se može postići i samo onim što lekar pacijentu kaže ili načinom na koji ga savetuje. U efektu svakog medicinskog tretmana značajnu ulogu igra i verovanje lekara u propisanu terapiju ali i stečeno poverenje pacijenta u lekara. To dvoje se međusobno jača i neraskidivo su vezani. Tajna uspeha svake terapije, dakle, leži u relacijama poverenja. Posvećenošću, lekar ojačava nadu obolelog u ozdravljenje.
Uloga Todoxin-ovih varijacija u mitohondrijskom transportu jona, odnosno u regulaciji ćelijskog metabolizma energije, ukazuje na nekoliko okolnosti. Prvi i najjednostavniji parametar mitohondrijske kiseoničke fosforilizacije jeste koncentracija proteina respiratornog lanca. Smanjenje ili povećanje koncentracije proteina uslovljeno je imunološkim stanjem organizma.
Efekti uzimanja Todoxin-a relevantni su za mitohondrijske funkcije: penetraciju unutrašnje membrane, visok kvalitet vezivanja za jone i njihovo neutralisanje (što predstavlja pozitivan efekat kod patoloških stanja organizma), povišen kvalitet mitohondrijskog transporta i povišen energetski potencijal ćelije.
Todoxin je napravljen na bazi svežih integralnih korovskih biljaka sa moćnom energijom. Zašto baš – korovskih? Najveće lekovito dejstvo poseduju upravo te biljke, sposobne da rastu i opstanu i na kamenu, bez vode, i istovremeno se zaštite od ekološkog zagađenja.
Todoxin sadrži sveže preparirane sastojke hromoproteina, fitohemoglutinina i fitocitohroma C. Inače, citohrom C se nalazi u mitohondrijskoj membrani, njegova koncentracija reguliše ćelijski energetski potencijal, a osnova mu je ,,hem”. Iz citohroma C se rekonstruiše uz pomoć ,,hladne fuzije” ili jednostavnom ,,dopunom” mitohondrijske membrane novim citohromom C koji, praktično, omogućava delovanje neophodnih fundamentalnih fizioloških ćelijskih mehanizama.
Antivirusno dejstvo Todoxin-ovih preparata je izuzetno. Reč je o pravim selektivnim prirodnim skalpelima usmerenim na zloćudne ćelije i istovremenim čuvarima zdravih. Ovo do danas nije pošlo za rukom zvaničnoj medicini.

10

Mehanizam pomoću koga Todoxin deluje jeste glukoneogena blokada u reakciji PEPCK (fosfoenolpirivat karboksikinaza; pogledati priloženu šemu iz koje se vidi na kom nivou Todoxin sprečava stvaranje mlečne kiseline). Ovim se smanjuje ,,oticanje” energije iz organizma obolelog, a pojačava glukoneogeneza u ćelijama tumora i prekida sistemski ciklus: tumor – dobitak energije i domaćin – gubitak energije ili rast tumora – kaheksija organizma domaćina.
Todoxin ne predstavlja lek u klasičnom smislu te reči. Pre je reč o efikasnom biomodulatoru, odnosno regeneratoru ili revitalizatoru imunobiološkog sistema koji u sebi sadrži i antivirusne supstance. On ne deluje direktno na uzročnike bolesti, već indirektno povćava aktivnost i broj imunokompetentnih ćelija, to jest podstiče uravnotežavanje i jačanje imunobiološkog sistema, kao i prečišćavanje krvi od štetnih materija, pomaže organizmu da se izbori sa bolešću. Drugim rečima, pri adekvatnom doziranju dovodi do osposobljavanja i revitalizacije unutrašnjih prirodnih potencijala organizma u borbi sa bolešću.
Spravljen od ekstrakata i sastojaka biljaka sa prirodnim medom, može se reći da Todoxin istovremeno predstavlja i vrstu prirodne, neškodljive, visoko kvalitetne hrane sa visokim sadržajem potrebnih bioloških aktivnih multivitamina, enzima i svih nužnih mikroelemenata. Ova činjenica postaje veoma važna pri određivanju optimalne ishrane tokom terapije – posebno kod udarnih terapija kada se medikament, na primer, uzima svaka dva sata.

11

Uostalom i Todoxin se nalazi u okvirima klasične medicine. Smišljen je i proizveden na osnovu najnovijih naučnih otkrića. Zapaženi efekti in vitro i in vivo istraženi su u saradnji sa eminentnim naučnim timovima, a rezultati predstavljeni na međunarodnim konferencijama i skupovima ili objavljeni u stručnoj literaturi.
Dejstvo Todoxin-a na obnovi prirodnog imunskog odgovora protiv malignih ćelija i/ili hemijski definisanih imunomodulatora po cilju se ne razlikuje od napora klasične medicine da pokrene protivtumorske i protivvirusne mehanizme, makar i po cenu pojave neželjenih efekata kakvih, na sreću, prilikom upotrebe Todoxin-a nema.
Kao primere napora klasične medicine u tom pravcu navodim korišćenje preparata timozin, levamiksol, tamoksifen ili korišćenje citokina kao što su interferoni, interleukini, faktor nekroze tumora, trombocitni faktori rasta PDGF, faktor stimulacije ćelijskih kolonija ili korišćenje citostatika i virostatika izolovanih iz biljaka, gljivica, algi i bakterija.
Todoxin je pomogao hiljadama pacijenata obolelih ne samo od raka nego i od AIDS-a, leukemije, Herpes zoster-a, Herpes simplex-a, hepatitisa, hroničnog umora, reumatskog artritisa, ali i činjenica da je Todoxin laboratorijski ispitan u najvećim svetskim zdravstvenim centrima. Šest godina sarađivao sam i radio sa profesorima Medicinskog fakulteta u Londonu i lečio sam od kancera i drugih oboljenja direktore The Royal Free Hospital, tamo gde naši pacijenti plaćaju 120.000-200.000 DM za razne tretmane, te u Kalolinškoj bolnici u Stokholmu, u kojoj je uvaženi profesor Mikael Jondal dao visoko mišljenje o indukovanju NK ćelija Todoxin-om u koncentraciji 1:1000 i 1:100 000 – upoređujući Todoxin sa koncentrovanim interleukinom-2 (interferonom). U Opštoj laboratoriji u Torontu, pak, ustanovljeno je da Todoxin sadrži veliki broj elemenata neophodnih za pravilno funkcionisanje ljudskog organizma, te da mnogi od tih elemenata prvi put mogu u prirodi da postoje jedan pored drugih, a da pri tom ne izazovu međusobnu reakciju koja bi potpuno poremetila sastav jedinjenja. Potvrđeno je da je Todoxin potpuno netoksičan i da sadrži sve neophodne vitamine, minerale i druge biohemijske elemente potrebne kako deci tako i trudnicama i odraslima. Ustanovljeno je takođe da Tedoxin usporava proces starenja te da je Todoxin, dakle, biostimulator, regenerator tkiva i organa i revitalizator imunskog sistema. Uz to, potvrđeno je da sadrži i protivvirusne i stimulativne supstance koje su važne za imunokompetentne ćelije imunskog sistema. To je inače, dokazano i u Nacionalnom institutu za kancer u Vašingtonu.

12

Kako deluju Todoxinovi biljni ekstrati? Biljne supstance koje sadrži Todoxin uspostavljaju svojim delovanjem imunoreaktivnost bolešću zahvaćenih tkiva i to na jedan harmoničan način, koji postepeno ukida haos u organizmu nastao usled pojave “protivbića u biću”, odnosno kancerogene ćelije. Na taj način onemogućava se ili blokira stvaranje velikog broja reciptora na omotaču kanceroznih ćelija. Dok zdrava ćelija ima samo jedan receptor, dotle ih jedna ista bolesna ćelija može imati bezbroj. Upravo zato ne preporučuje se uzimanje velike količine hrane, pre svega one koja sadrži proteine životinjskog porekla, već davanje prednosti biljnoj hrani, koja onemogućava stvaranje enzima i raznih drugih materija potrebnih za komunikaciju između kanceroznih ćelija. Kancerozne ćelije, naime, luče enzime, koji, s pomoću medijatora, trasiraju širenje kanceroznog oboljenja, omogućavaju stvaranje novih sitnih krvnih sudova (kapilara) preko kojih se tumurozne mase hrane. Biljni ekstrati mog preparata predstavljaju selektivne citostatike kakvi u zvaničnoj medicini nisu još pronađeni, a koji na te tumurozne ćelije deluju aktivno i pasivno. Aktivan uticaj ogleda se u stimulisanju imunokompetentnih ćelija, naročito NK i LAK ćelija, koje su glavni nosioci odbrambene funkcije organizma. NK ćelije su natural killer ćelije, odnosno ćelije prirodne ubice svega onog što predstavlja strano telo u organizmu, dok su LAK (lymphokine-activited killer) limfokinom aktivirane ćelije ubice i podvrsta su ćelija prirodnih ubica. To su ćelije koje na svojim omotačima ne razvijaju receptore za ulazak virusa, pa time i ne predstavljaju dom za rast i razmnožavanje virusa. LAK ćelije stoga predstavljaju centralne ćelije moje mape imunskog sistema. Prema najnovim istraživanjima, pokazalo se da su i NK i LAK ćelije radiotporne, to jest da su otporne na razne vrste zračenja usled kojih se njihova produkcija zaustavlja na prekursorskom stadijumu svog konačnog oblikovanja. Upravo zato je i mogućno da se pomoću tačno određenih biljnih sastojaka koje se nalaze u Todoxinu stimuliše njihovo dozrevanje i njihova aktivnost i povećava njihov broj. Pod određenim uslovima LAK ćelije luče sve one materije – limfokine, citokine, interleukine, interferone i mnoge druge komunikacijske materije – koje su neophodno za pravilno funkcionisanje imunokompetentnih ćelija i kompletnog imunskog sistema. LAK ćelije na taj način predstavljaju “komandante odbrambene vojske”, te kada bi pravi komandanti poznavali funkcionisanje, savršenstvo i sklad imunorelevantnih ćelija u odbrani organizma, nikada ne bi izgubili nijednu bitku niti rat.

13

Uloga Todoxinovih varijacija u mitohondrijskom transportu jona, odnosno u regulaciji ćilijskog metabolizma energije, ukazuje na nekoliko okolnosti. Prvi i najjednostavniji parametar mitohondrijske kiseoničke fosfoliracije jeste koncentracija proteina respiratornog lanca. Smanjenje i povećanje koncentracije proteina zahteva korišćenje za sintetizaciju proteina, što je uslovljeno imunološkim stanjem organizma. Efekti uzimanja Todoxin-a relevantni su za mitohondrijske funkcije: penetraciju unutrašnje membrane, visok kvalitet vezivanja za razne jone i njihoo neutralisanje (što predstavlja pozitivan efekat kod mnogih patoloških stanja organizma), povišen kvalitet mitohondrijskog transporta i povišeni energetski potencijal ćelije. Kod kanceroznih oboljenja organizam može da gubi u težini, ali ne sme da gubi u energiji. U organizmu koji gladuje, a ne gubi energiju, rak nema mogućnosti da brzo produkcuje veliki broj tumoroznih ćelija, te organizam može duže da živi bez obzira na prisustvo raka. Najčešće se na ovaj način rak i suzbija. Tako se, naime, obrće redosled uzroka i posledice.
Todoxin sadrži sveže preparirane sastojke hromoproteina, fitohemaglutinina i fitocithroma C. Cithrom C nalazi se u mitohondrijskoj membrani. Njegova koncentracija u membrani reguliše ćelijski energetski potencijal. Njegova osnova je hem. On se iz citohroma C restrukturiše s pomoću “hladne fuzije” ili jednostavne “dopune” mitohondrijske membrane novim citohromom C, koji praktično omogućava neophpdne fundamentalne fiziološke ćelijske mehanizme.

14

Todoxin je jaka protivvirusna supstanca. On je selektivni prirodni skalpel koji direktno ide na zloćudne ćelije, a čuva zdrave ćelije, što zvaničnoj medicini ne polazi za rukom. Uzimanje Todoxin-a biće uspešnije kada se budu stvorile mogućnosti da se oboleli organizam dovede u stanje apsolutnog mirovanja – neku vrstu vegetiranja – s pomoću supstanci koje produkuju životinje koje imaju zimski san. “TODoXIN®” će se moći deponovati putem intravenske infuzije i klizme, tako da će u čistom prirodnom stanju, bez uticaja želudačne kiseline, dospevati u krvotok. Kada je reč o leukemiji, Todoxin uvodi pacijente u remisiju, ali posle nje bi trebalo laserskim putem da se unište izvori iz kojih bujaju leukemične ćelije. Taj metod bi svakako bio efikasniji od sada uobičajenog presađivanja kostne srži.
Sve bolesti, a prvenstveno kancerozne, javljaju se, dakle, usled toga što stabilne atomske i molekularne strukture iskakanjem elektrona prelaze u jonska stanja koja predstavljaju opterećenje za organizam, budući da su negativna energija koja u organizmu stvara nered, nesklad i haos. Poremećaji na nivou jonskih struktura mogu se zaustaviti jedino vitalnom snagom svežih biljnih supstanci, i to uspešnije nego nevitalnim farmaceutskim preparatima koji se daju u obliku ampula, kapsula i tableta.
Uviđajući značaj fitoterapije i shvatajući da je budućnost medicine zaista u fitoterapiji, američki istraživački su se poslednjih nekoliko godina usredsredili na prirodni način lečenja. Amerikanci su, stoga, čitave timove zdravstvenih radnika poslali u australijske, afričke i južnoameričke zabiti, da traže tradicionalne recepte za lečenje mnogih bolesti za koje zvanična medicina nema leka.

Jedan virus – jedna vakcina

Mikele Karbone, patolog iz američkog Nacionalnog instituta za kancer (NIK), postavio je 1993. godine jednu, naizgled, prilično neobičnu teoriju, koja se ticala porekla mezotelioma (smrtonosnog kancera pluća), koji pogađa mezotelijalne ćelije u oblozi grudi i pluća i kao bolest izuzetno je razorna. Praktično, za mezoteliom nije se ni čulo pre 1950. godine, ali incindenca oboljenja otada stalno raste. Iako se smatra retkom, odgovorna je za smrt skoro 3.000 Amerikanaca godišnje, odnosno pola procenata svih slučajeva smrti od kancera u ovoj zemlji. U roku od osamnaest meseci od postavljanja dijagnoze umire najveći procenat pacijenata, a kao uzročnik mezotelioma uvek se pominje izlaganje organizma dejstvu azbesta. Teorija je postavila pitanje da li je ovaj kancer mogao da bude izazvan i virusom (majmunskim virusom, poznatim kao simijani-virus 40 ili SV40), koji je naveliko kantaminirao rane doze vakcine protiv poliomijelitisa (dečja paraliza), za koga se dugo pretpostavljalo da je bezopasan za ljude.

Kako je sve počelo?

Veliki prodor u ratu protiv poliomijelitesa desio se na početku pedesetih godina kada je Džonas Salk iskoristio novo otkriće – bubrege majmuna za kultivaciju neograničenih količina polio-virusa, koji su potrebni za masovnu proizvodnju vakcine. Još početku 1947. godine ovaj tada nepoznati mikrobiolog sa Univerziteta u Pitsburgu pokušavao je da razvije umrtvljenu polio-vakcinu, to jest vakcinu koja se zasniva na mrtvom polio-virusu, koji se ubrizgava u telo, kako bi stvaranjem antitela odbio stvarnu bolest. Sve do 1953. godine Salk nije bio spreman da ispita svoju vakcinu na žrtvama poliomijelitisa. Godinu dana kasnije, 400.000 srednjoškolaca bilo je uključeno u terenske testove. Kada je vakcina 1955. godine dobila zvaničnu dozvolu, što je bilo zadivljujuće brzo, šest kompanija dobilo je licencu za njenu proizvodnju u SAD: ” Eli Lilly”, ”Parke Davis”, ”Cutter Laboratories”, Sharpe&Dome” (kasnije prešla pod ”Merck”), ”Wyeth” i ”Pittman-Moore”.

Dve nedelje kasnije javili su se prvi problemi. Dana 27. aprila 1955, načelnik saniteta dr Lionard Šali napao je jednu od tih šest kompanija da je propustila da na proizvodnim linijama ubije polio-virus, pre nego što je vakcina bila isporučena. Fabrici ”Cutter Laboratories” iz Berklija (Kaliforniji) bilo je naređeno da obustavi proizvodnju i povuče sve šarže svoje vakcine. Do početka maja, 44 takozvanih pionira polio-vakcine, dobilo je bolest od injekcija dotične vakcine. Na kraju će oboleti skoro 70 ljudi, od kojih je umrlo nekoliko. Sastanak na najvišem nivou nacionalne nauke bio je sazvan u Vašingtonu. Na dan 7. maja dr Šili je preporučio da se polio-program potpuno obustavi i naložio je timu naučnika da detaljno pregleda sve proizvodne pogone i svu tehnologiju.

Međutim, osam dana kasnije program vakcinacije ponovo je bio u punom zamahu. Preuzete su i posebne mere da se osigura da polio-vakcina ne izazove poliomijelitis. Salk, koji će se te godine pojaviti na naslovnoj strani časopisa ”TIME”, javno je kritikovao neke proizvođače, tvrdeći da problemi nisu nastali zbog protokola o proizvodnji vakcine, već zbog načina na koji su sprovođeni. Skoro mesec kasnije, juna 1955, pojavio se u medicinskom biltenu Mičigenskog univerziteta članak harvardskog virusologa Džona Endersa, koji je za svoj rad na razvoju polio-vakcine dobio Nobelovu nagradu. Enders je ukazivao na to da je zaista tehnika za proizvodnju vakcine manjkava i da nije potpuno zadovoljavajuća. Osim rizika od popusta u ubijanju polio-virusa, defektna tehnika nosi u sebi i opasnosti od postojanja drugih agenasa, čije prisustvo može da ostane nepoznato, upozorio je on. Ti agensi, koje je Enders pominjao, su, u stavri, razni simijani-virusi, a bilo ih je mnogo više nego samo SV 40. Enders, verovatno, nije bio prvi i jedini, koji je ove viruse prepoznao kao moguće kontaminatore.

Godine 1960, dr Bernis Edi, istraživač vlade SAD, otkrila je da se kod hrčka razvijaju tumori kada im se ubrizga mešavina iz bubrega, na kojima je vakcina bila kultivisana. Njeni pretpostavljeni pokušali su da sakriju ovo otkriće, ali je ona svoje podatke predstavila na konferenciji o kanceru u Njujorku, posle čega je premeštena na niži položaj i izgubila svoju laboratoriju. Taj virus uskoro su izolovali i drugi naučnici i nadenuli mu ime SV40, pošto je to bio 40. otkriveni simijani-virus. Nalazi doktorke Edi ipak su procureli u javnost i njene rezultate ponovili su dr Svit i dr Hileman iz kompanije ”Merck”. U početku je dr Hileman mislio da se problem sa SV40 odnosi najviše na žive polio-vakcine koje je razvio dr Sejbin i koje su masovno korišćene u Sovjetskom Savezu. On je čak govorio da Rusi na sledećoj Olimpijadi (1962) neće biti pretnja, jer će se rvati sa tumorima. Na nesreću, ubrzo se shvatilo da je polio-vakcina dr Salka mnogo opasnija, jer rastvor formaldehida (u koncentraciji 1:4000, koji je jedva inaktivisao polio-virus) nije potpuno inaktivisao i SV40. Zahvaljujući tome što je Salkova vakcina bila ubrizgavana kroz kožu, SV40 je imao bolje izglede da prodre u organizam.

Dr Hileman stalno je ponavljao upozorenja o rizicima, koji idu sa korišćenjem tkiva majmuna za proizvodnju vakcine. ” Zbog nedostatka kontrole i poznate visoke verovatnoće virusne kontaminacije, korišćenje tkiva uhvaćenih životinja jednostavno je traženje đavola. Majmuni su suviše skupi za gajenje u specifičnim apatogenim kolonijama i zato jednostavno rešenje problema leži u isključivanju majmuna. Tkivo uhvaćenih životinja, posebno majmuna, uobičajeno je inficirano slobodnim virusima. Najjednostavniji način da se taj problem reši jeste primena diploidnih ćelija. Tkivo majmuna ušlo je u upotrebu istorijskom odlukom da se bubrezi majmuna koriste za pravljenje polio-vakcine. Nema potrebe da se majmuni i dalje koriste kada su na raspolaganju prihvatljive alternative,” upozoravao je Hileman. Ovaj savet, nažalost, nikada nije bio prihvaćen, posebno zbog pritiska kompanije ”Lederle/American Cyanamid” da nastavi da koristi majmune kao davaoce.

Uzbuna je zahvatila naučnu javnost kada su istraživači shvatili da je skoro svaka doza vakcine bila kontaminirana. Godine 1961. federalne zdravstvene vlasti SAD naredile su proizvođačima vakcine da izvrše rešetanje (screening) i odstrane virus iz vakcine. Plašeći se da ne stvore paniku, oni su otkriće SV40 držali pod ključem i nikada nisu povukli postojeće zalihe. Tokom sledeće dve godine dejstvu ovog virusa bilo je nepotrebno izloženo još dva miliona ljudi, što sve zajedno, u razdoblju 1955—1963, čini 98 miliona Amerikanaca. Posle gomile ekspresnih studija, zdravstvene vlasti su odlučile mogućnost da virus izaziva kancer kod ljudi i nastavile korišćenje vakcine.

Spas od zaborava

Posle toga, priča o SV40 prestala je da bude nešto više od medicinske zanimljivosti. Iako je virus lako izazivao različite tumore kod laboratorijskih životinja i postao široko primenjivani predmet istraživanja kancera, dobrih trideset godina nije bilo nikakavih istraživanja o tome šta bi SV40 mogao da uradi ljudima. Pregledana su neka stara istraživanja o kontaminaciji i neki rani testovi na SV40. Bile su tu i beleške ključne epidemiološke studije Džozefa Fromenija iz 1963. godine, istraživača iz NIK, koji je zaključio da deca kojoj je data kontaminirana vakcina nisu pokazala povećanu stopu smrtonosti, ali niko nije sistematski tražio dokaze virusa u tumorima. I sam Fromeni zabeležio je da je epidemiološka studija bila suviše kratka da bi otkrila neke oblike kancera, koji se sporo razvijaju (Tako, npr, razvoj mezotelioma može da traje dvadeset do četrdeset godina).

Karbone je upravo bio završio niz eksperimenata, u kojima je virus ubrizgao desetinama hrčaka – kod svakog se razvio mezoteliom i svaki je uginuo u roku od tri do sedam meseci. Ovi rezultati su ga podstakli da se zapita da li bi SV40 mogao da igra neku ulogu u mezoteliomu kod ljudi. Zatražio je pomoć Harvija Pasa, načelnika grudne hirurgije na NIK, pošto je čuo da je stari hirurg brižljivo sačuvao tkivo tumora od svake od više desetina operacija mezotelioma koje je bio izveo, tako da sada ima jednu od najvećih svetskih zbirki biopsija mezotelioma. Primenom usavršene molekularne tehnike polimerazne lančane reakcije (PCR), iz zamrznutog tkiva izdvojili bi se mali fragmenti DNK, uvećali i karakterizovali.

Posledice su mogle da budu veoma važne. Samo nekoliko virusa povezano je neposredno sa humanim oblicima kancera, a nijedan od njih nije simijanog porekla. Ako je SV40 bio povezan sa mezoteliomom kod ljudi, da li bi kod ljudi mogao da izaziva i kancer kostiju i mozga, što je bio slučaj sa hrčcima? Šta ako majminski virus može da se prenosi sa čoveka na čoveka? Ako virus izaziva kancer, ako je onkogen, šta bi značila činjenica da su milioni Amerikanaca u programu vakcinacije pod pokroviteljstvom vlade bili izloženi dejstvu ovog virusa?

Drugi stručnjaci u NIK, uključujući i neke naučnike koji su radili u vreme uzbune oko kontaminacije, nisu imali sluha za novu teoriju. Poslednja stvar koju bi iko želeo da čuje je to da je mnogo hvaljena polio-vakcina povezana sa kancerom, govorili su oni. Iznošenjem u javnost mnogo toga dovodi se u pitanje. Umešanost vakcina-kontaminatora u kancer, čak i ako se kontaminacija desila pre 40 godina, mogla bi lako da uzdrma poverenje javnosti u vakcine uopšte. Osim toga, svi znaju da je uzrok mezitolioma azbest. Međutim, ispostavilo se da su uzorci sa biopsija bili puni majmunskih virusa: 60% uzoraka mezotelioma sadržavalo je SV40, a netumorska tkiva korišćena kao kontrolna grupa i bila su negativna. Štaviše, utvrđeno je da je majmunski virus u najvećem delu pozitivnih ispitanih uzoraka bio bioaktivan i da je proizvodio proteine, što je značilo da SV40 nije bio samo običan oportunistički virus-prolaznik, koji je u malignim ćelijama pronašao pogodno skrovište, već da je izvesno umešan u izazivanje kancera. Godine 1994. rezultati ovih eksperimenta objavljeni su u ”Oncogene”, jednom os vodećih svetskih časopisa za istraživanje kancera. Izneta je pretpostavku da je SV40 potencijalni kokarcinogen kod humanog mezitolioma. Bio je to prvi put da su istraživači izneli čvrste dokaze da bi umalo zaboravljeni kontamintor vakcine mogao da izaziva kancer kod ljudi.

Rešavanje zagonetke počinje

Od 1994. godine samo je Karbone napisao više od dvadeset studija i pregleda o istraživanju veze između SV40 i humanog kancera. Nema sumnje da je SV40 humani karcinogen – SV40 nedvosmisleno je nešto što ne želite u svom telu. Virus radi u tandemu sa azbestom ili samostalno i pretvara zdrave ćelije mezitolioma u kancerozne.

Od te prve objavljene studije, naučnici su u 17 velikih laboratorija – u SAD, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Belgiji, Italiji i na Novom Zelandu – potvrdili istraživanja u vezi sa prisustvom SV40 u humanom mezoteliomu. Njihovi rezultati ukazuju na rešenje zagonetke, koja dugo zbunjuje istraživače. Najmanje 20% žrtava mezitelioma nije uopšte bilo izloženo dejstvu azbesta, a samo 10% slučajeva koji su bili jako izloženi azbestu dobilo je mezoteliom. Eksperimenti govore da SV40 može da bude drugi činilac, koji deluje kod tumora. Dve najnovije studije iz Finske i Turske nisu pronašle SV40 u domaćim uzorcima mezotelioma, ali jesu u američkim i italijanskim uzorcima. Autori uočavaju da njihovi negativni nalazi podržavaju teoriju da je kontaminirana polio-vakcina povezana sa oboljenjem. Naime, ni Turska, ni Finska nisu koristile vakcine koje su kontaminirane sa SV40. Danas Finska ima jednu od najnižih stopa mezotelioma u zapadnom svetu.

Virus je pronađen i u drugim vrstama tumora. Više od 10 laboratorija našlo je SV40 u raznim vrstama retkih tumora mozga i kostiju. Godine 1996. saopšteno je da je SV40 nađen kod 30% osteosarkoma (kancer kostiju koji godišnje pogodi oko 900 Amerikanaca) i skoro kod 50% drugih tumora kostiju. Otada su to istraživanje potvrdile mnogobrojne laboratorije, a ovaj virus je otkriven i u tumorima hipofize i štitaste žlezde.

Potencijalna povezanost SV40 i tumora mozga posebno je zanimljiva. Poput mezotelioma, tumori mozga dramatično su učestali poslednjih godina. Godine 1995, Žanet Batel, šefica odseka za molekularnu virusologiju i mikrobiologiju na Medicinskom fakultetu ”Bejlor”, u Teksasu, i njen glavni saradnik Džon Lednicki, takođe virusolog u ”Bejloru”, saopštili su da su SV40 našli u velikom broju tumora mozga kod dece. Batelova i Lednicki rekli su da je sekvenciranje DNK pokazalo da virus nije bio hibridne prirode, već autentični SV40 – isti kao SV40 kod majmuna. U jesen 1996. godine istraživački tim iz Italije (Univerzitet u Ferari) objavio je da je našao DNK SV40 u velikom procentu tumora mozga i neuroloških tumora, uključujući tu glioblastome, astrocitome, ependimome i papilome horoidnog pleksusa. Istraživači navode da SV40 može da bude virusni kofaktor umešan u brz rast humanih tumora mozga. Pred kraj 1999. godine jedna ekstenzivna studija u Kini potvrdila je te rezultate. U studiji je ispitano 65 tumora mozga, pri čemu je SV40 nađen u svakom od osam ependimoma i dva papiloma koroidnog pleksusa – uobičajenim tumorima mozga kod dece. Virus je takođe nađen u 33%-90% od pet drugih vrsta tumora mozga koji su ispitani. Novembra 1999. godine, autori pišu u časopisu ”Cancer” da je virus aktivno proizvodio proteine.

Novo istraživanje takođe pokazuje da je SV40 našao siguran oslonac u ljudskoj vrsti. Godine 1996. saopšteno je da je virus nađen i u 45% uzoraka sperme i 23% uzoraka krvi uzetih od zdravih ljudi, što pokazuje da majmunski virus može da se širi polnim kontaktom ili nepregledanim proizvodima od krvi. Laboratorija „Dr Batel“ ispitivala je i uzorke, koji su uzeti od dece rođene između 1980. i 1995. godine – nekoliko decenija pošto je kontaminirana vakcina povučena sa tržišta. Iznenađenje je bilo veliko: 6% bilo je pozitivno, što pruža dokaze da virus sada može da se prenosi sa jedne osobena na drugu, uključujući i prenošenje sa majke na dete. Uz potvrđena istraživanja, koja govore o virusu u više od 50% vrsta tumora i približno toliko tumora kostiju, istraživači u novim izolovanim studijama govore o nalazima virusa u Vilmovim tumorima (koji zahvataju bubrege) i adenosarpomima, retkom obliku kancera materice.

Vlasti uzvraćaju udarac

O prisustvu SV40 u humanim tumorima govori više od 40 nezavisnih istraživačkih radova. Međutim, jednu molekularnu studiju koja je imala ogroman uticaj na pravac istraživanja SV40 i usmeravanje novca nije izveo virusolog ili molekularni patolog, već epidemiolog po imenu Hauard Strikler. On je više godina radio kao viši klinički ispitivač na Odseku NIK za virusnu epidemiologiju, pre nego što je otišao na Medicinski fakultet ” Albert Ajnštan” u Njujorku. On je uporno sumnjao u bilo kakvu vezi između kontaminatora vakcine i tumora. Iako više nije na NIK, on je i dalje oruđe, kojim vlasti odgovaraju na napade.

Juna 1996. godine, Strikler je sa Kirti Šah, iz Škole za javno zdravlje Univeziteta ”Džon Hopkins“, u Baltimoru, objavio jedan rad u časopisu ”Cancer epidemiology”, pod naslovom „Biomarkers and Prevention ”. Strikler i Šahova saopštavaju da su u istraživanju SV40 u 50 uzoraka mezotelioma ostali praznih ruku. Njihova studija i jedna britanska studija iz 1990. godine su jedine objavljene studije o SV40 sa negativnim nalazima. Ta dva rada, posebno Striklerov, savezne zdravstvene vlasti SAD stalno navode kao dokaz da desetine stručnih radova koji govore o prisustvu SV40 u humanim tumorima nisu ubedljive i da je veće istraživanje SV40 nepotrebno. U toj studiji se ističe da se SV40, kada se nađe u ćelijama tumora, javlja često u vrlo malim količinama. Dok humani papilomavirus (HPV), koji izaziva cervikalni kancer, može da se pronađe u količini od 50 primeraka po jednoj kanceroznoj ćeliji, SV40 se nekada nalazi u količini od samo jednog primerka po ćeliji.

Međutim, to poređenje nije primereno, jer je dobro poznato da je SV40 mnogo tumoregeniji od HPV kod životinja. Jedan primerak SV40 po ćeliji dovoljan je da transformiše, odnosno devastira ćeliju. Kao odgovor na Striklerovu studiju, Međunarodna interesna grupa za mezoteliom je 1997. godine iznela nameru da, jednom za svagda, utvrdi da li je virus prisutan u uzorcima humanog mezotelioma. Ova organizacija je od svetski priznatog molekularnog genetičara Džozefa R. Teste, direktora Programa humane genetike u Centru za istraživanje kancera ”Fox Čejs”, u Filadelfiji, zatražila da nadgleda ovu studiju. Testa, koji je specijalist za ispitivanje mezotelioma, priznaje da je u početku i sam sumnjao u ideju da SV40 može da se nađe u humanim mezoteliomima, budući da se smatralo da je uzrok ove bolesti azbest. Međutim, rezultati sprovedenih istraživanja naterali su ga da promeni mišljenje. U ovoj strogo kontrolisanoj studiji učestvovale su četiri laboratorije i sve one su našle SV40 najmanje u devet od dvanaest uzoraka mezotelioma koje su ispitivale. Svaki laboratorijski kontrolni uzorak bio je negativan na testu, što pokazuje da uzorci, koji su bili pozitivni na SV40 nisu bili rezultat laboratorijske kontaminacije. Rezultati su objavljeni u časopisu ” Cancer Research” 1998.godine.

Smešna je ideja da su svi uzorci tumora, ispitani u laboratorijama širom sveta, bili kontaminirani, dok su svi kontrolni uzorci ostali negativni. Nema naučnih dokaza u prilog kontaminacije, a onih drugih ima odviše. Štaviše, mnoge laboratorije našle su SV40 primenjujući druge tehnike umesto PCR. Urađen je i jedan veoma složen eksperiment, koji bi iz prve mogao da odredi da li je SV40 nađen u tumorima bio laboratorijski kontaminator i da li je virus umešan u nastanak tumora. Primenjena je tehnika laserske mikrodisekcije da bi se kancerozne ćelije odvojile od okolnih nekanceroznih, pa je SV40 nađen u više od 50% tumora mezotelioma. Virus je postojao i u nekim susednim prekanceroznim ćelijama. Značajno je što je 98% nekanceroznih ćelija testirano negativno na SV40. To isključuje bilo kakvu kontaminaciju, jer da je uzorak bio kontaminiran, SV40 bi se nalazio u svim delovima uzoraka, a ne bi bio lokalizovan samo na mezoteliju.

Kao kad neko baci bombu

SV40 je najmanje savršeno borbeno oruđe. Iako mali, ima sve što mu je potrebno. Uveličan 50.000 puta pod elektronskim mikroskopom, SV40 ne izgleda naročito opasno. Ovaj virus se sastoji od šest proteina, od kojih tri sačinjavaju dvadesetostranu konstrukciju trouglova, koja čini zaštitni omotač virusa. Međutim, jedan od preostalih proteina, veliki T-antigen (tumorski antigen), je najonkogeniji protein koji je ikada otkriven. On je jedinstven po svojoj sposobnosti da izazove kancer kada se pusti u ćeliju.

Kako T-antigen blokira ključne trase tumorski supresora u humanim mezotelionim ćelijama? Kadgod ćelija počinje da se deli, u procesu poznatom kao mitoza, počinje da radi mala vojska agenata za kontrolu kvaliteta. Idući gore-dole po ćelijskoj DNK, ti geni i proteini rade zajedno na pregledu integriteta DNK. Ako na bilo kojem stupnju deljenja ćelije otkriju abnormalnosti DNK koje ne mogu da se oprave, mitoza se zaustavlja i ćelija ide u apoptozu (samoubistvo ćelije). U tom razrađenom regulativnom radu, glavnu ulogu igra gen p53. U 60% svih kancera javlja se neka vrsta oštećenja, mutacije ili inaktivacije p53, koji čini prvu liniju odbrane od kancera.

Eksperimenti su pokazali da T-antigen kod humanih mezotelioma napada p53, vezujući se za njega tako da on ne može da funkcioniše pravilno. Veliki T-antigen takođe guši niz Rb-proteina, koji zajedno služe kao poslednji kontrolori u deljenju ćelija. Nijedan drugi virus koji izaziva kancer ne koristi samo jedan protein kako bi istovremeno izbacio iz stroja dve različite regulacione trase. Na primer, humani papiloma-virus mora da proizvodi dva proteina – E6 za inaktivaciju p53 i E7 za Rb-proteine.

Međutim, SV40 razbija jednim udarcem. Pustoš koju pravi veliki T-antigen nije ograničena samo na onesposobljavanje najvažnijih ćelijskih tumorskih supresora. Dodavanjem ili brisanjem čitavih odsečaka DNK, on može da oštećuje hromozome ili da ispremešta gene. Kada virus jednom završi svoje delovanje u čeliji, njeni hromozomi su sasvim ispreturani, pa izgleda kao da je neko bacio bombu unutar ćelijskog jezgra. Pošto se vezuje za gene-supresore tumora i izaziva genetska oštećenja, SV40 se smatra jednim od najjačih poznatih karcinogena.

Zdrav imunosistem, po pravilu, traga za virusima-uljezima i uništava ih. Veliki T-antigen normalno izaziva izuzetno jak imunski odgovor, čak i ako osoba nije bila izložena azbestu, poznatom imunosuprimatu. Međutim, SV40 je, kako izgleda, razvio druge strategije da izbegne imuni sistem. SV40 nekada proizvodi tako male količine velikog T-antigena da virus izmiče detekciji, pa bi tako male količine virusa mogle da budu opasnije od velikih.

Sumnja se da SV40 može da napravi rusvaj, a onda, po sistemu ”udri i beži!”, sasvim nestane. To potvrđuje jedna novija nemačka studija, u kojoj su ćelije pacova bile inficirane sa SV40, a zatim se transformisale u kancerozne ćelije. Kada su naučnici tražili veliki T-antigen, njega više nije bilo u nekim ćelijama. Istovremeno se ispostavilo da su te ćelije bile čak malignije od onih koje su i dalje lučile protein, jer imunski sistem nije više mogao da ih prepozna kao pretnju.

Sumnje više nema

Dugo nije bilo odgovora na kritike koje su obično izražavali oni koji sumnjaju da bi polio-vakcina mogla da se poveže sa nastankom kancera. Za razliku od virusa, koji je kontaminirao polio-vakcinu, neki od SV40, koje su naučnici izolovali u humanim tumorima, imaju važnu genetiku. Virus SV40, koji je 1960. godine izolovan iz polio-vakcine, imao je gensku osobinu koja je omogućavala da se replikuje mnogo brže nego SV40 nađen posle toga u humanim kancerima kostiju i mozga i kod najvećeg broja majmuna. To je neke navelo da ospore ideju da je SV40, koji su istraživači nalazili u tim tumorima, povezan sa SV40 u polio-vakcinama.

Da bi se to razjasnilo, trebalo je da se ispitaju zalihe stare vakcine. Zvaničnici vlade i fabrike lekova govorili su da su sve stare serije bačene, a onda je nađen jedan neotvoren paket pilio-vakcina iz 1955. godine. U bočicama je nađen SV40, koji je genetski istovetan sa sojevima koji su nađeni u humanim tumorima kostiju i mozga i kod najvećih broja majmuna. To dokazuje da je SV40, koji je bio prisutan u polio-vakcini, istovetan sa SV40 koji smo nalazili u tim humanim tumorima. Zašto je SV40 izolovan iz vakcine iz 1960. godine bio brzorastuća verzija? Razlog leži u tome što su se obe vrste pojavljivale u bubrezima majmuna, koji su korišćeni za gajenja vakcina. SV40 rastao je brže i mogao je da ima prednost u ćelijskim kulturama, što može da bude objašnjenje zašto je to bio soj koji je prvobitno izolovan iz vakcine. Međutim, spororastući virus skoro sigurno bi imao prednost u stvaranju tumora, pošto bi bilo manje verovatno da ga imunski sistem detektuje. Sledeće ispitivanje trebalo je da pokaže da li su testovi koji su na saveznom nivou u SAD propisani za rešetanje virusa u vakcinama bili odgovarajući za njegovo otkrivanje. Od proizvođača vakcine ne traži se da za otkrivanje virusa koriste molekularne tehnike-PCR, koje spadaju u najnovije stanje tehnike. Umesto toga, oni se oslanjaju na običan pregled svetlosnim mikroskopom i traže dokaze za ćelijska oštećenja virsnim kontaminatorima posle cetrnaestodnevnog ciklusa u kulturi tkiva. Iako su tekući protokoli stari 40 godina, sasvim su dobri za otkrivanje brzorastućeg oblika SV40. Testovi su utvrdili da je spororastućem SV40 bilo potrebno najmanje 19 dana da uzraste, što znači da ne bi bio otkriven u četrnaestodnevnim ciklusima rešetanja. Bilo koji spororastući SV40 prisutan u vakcini posle ranih 60-ih godina mogao bi da prođe neotkriven. Sem toga, ispitano je i šest bočica polio-vakcina iz 1996. godine i u njima je nađeno da su negativne na SV40. Vakcina koja se danas ubrizgava proizvodi se na lozama ćelija majmuna i zato nema nikakvih virusnih kontaminatora, dok se oralna vakcina još uvek pravi na pravim bubrezima. Prema propisima Centra za kontrolu bolesti (CDC), koji su na snagu stupili januara 2000. godine, američka deca sada primaju samo vakcinu u injekcijama.

Još nije sve gotovo

Predlaže se ekstenzivno molekularno ispitivanje zaliha polio vakcina iz 60-ih, 70-ih i 80-ih godina, kako bi se utvrdilo da li sadrže SV40. Pitanje je više nego akademsko: rezultati bi pomogli da se ustanovi da li je SV40, prisutan i danas kod male dece, rezultat produženog izlaganja kontaminiranoj vakcini ili posledica prenošenja sa osobe na osobu, koje potiče od prvobitnog izlaganja ovoj opasnosti u periodu 1955-1963. Proučavanje SV40 može da pruži nova saznanja o opasnostima ukrštenih infekcija među vrstama u vreme kada je korišćenje tkiva životinja za medicinske namene ima sve više pristalica.

Ozbiljna nauka svakako uključuje razmenu ideja, koje nisu opterećene predrasudama. Nekada veliki napredak proizađe iz teorija, koje, na prvi pogled, izgledaju jeretički ili čak besmisleno. Može li iko da zamisli dve različitije tvari nego što su azbest i majmunski virus? Međutim, kada se sastave, one zajedno dejstvuju ubitačnije nego svako od njih pojedinačno. Na posletku nije reč samo o SV40 i mezoteliomu. Istraživanje može da pomogne da se shvati kako potpuno nepovezani karcinogeni mogu da rade zajedno u izazivanju bolesti. To je pitanje, koje se, po priznanju zvanične medicine, nalazi tek u početnoj fazi rešavanja.

Vakcine i vakcinacija

Sve više dece između 10 i 14 godina, koja su dobla juvenilni dijabetes (tip 1), dolaze u moju ordinaciju. Znao sam od ranije da se dijabetes tipa 1 dobija od vakcine protiv malih boginja, a danas i od vakcine protiv gripa. U stvari, napravljen je sintetički gen, koji suprimira ćelije pankreasa koje proizvode insulin, zbog čega se gomila šećer u krvi. Sad je takav gen udenut u koksaki-virus, a on je nerešiv za zvaničnu medicine i nema leka protiv njega. Naravno, “Todoksin” jedini sadrži antivirusne supstance, koje navode ćelije-ubice (NK), limfokinski aktivirane NK-ćelije (LAK), kao i T- i B-limfocite da stvaraju autointerferone (AUNF). Taj gen koksaki-virusa može gravidna majka da prenese na plod, a period njegove inkubacije da se dozira, recimo, na 10 godina. I sad to dete treba da se bode, da kontroliše šećer i da prima insulin. Dijabetes uništava krvne sudove, nerve, bubrege i druge organe.
————————————————–
* U izradi ovog članka korišćeni su brojni strani i domači Todoxinoviizvori
—————————————————
Ovde postoji sasvim jedinstvena stvar: ljudi se već ovako i onako razboljevaju i inače umiru. Da li je bitno od čega će osoba NN umreti? Zasigurno neće umreti, ni od velikih boginja, ni od tuberkulose (TBC), nego će umreti od raka ili od neke čak bezazlene bolesti. Danas su napravljene razne vakcine, čija je upotreba obavezna – one se čak i bez dozvole roditelja daju novorođenčadima. A vakcine nisu naivne – one nose svoje zapise, poruke i opasnosti. U novije vreme se događaju i kriminalne stvari, pa se u vakcine ubacuju razne, manje-više škodljive, supstance. Sve se to čini, kako bi se, navodno, obezbedilo da se ta beba — na stotine i hiljade beba — neće u budućnosti razboljevati od konkretnih bolesti, protiv kojih su vaksinisane i da neće od njih umreti. Nažalost, deci smo, uz te vakcine, dali i razne druge tvari, zbog kojih će se razboleti od nekih drugih bolesti. Tako farmakomafija osigurava masovnu prodaju svojih lekova u budućnosti.

Bolesti protiv kojih se deca i dan-danas vakcinišu su manje-više iskorenjene, pa današnjem čoveku najmanja opasnost preti od tuberkuloze, i to iz prostog razloga. Danas su higijena i ishrana daleko bolje, a sam bacil je vrlo redak i praktično iskorenjen. Zato bi se vakcinisanje beba moglo eksperimentalno obustaviti na, recimo, tri do pet godina, kako bi se videlo šta će se desiti sa tubekulozom. Verovatno se neće desiti ništa spektakularno, jer će TBC i dalje čučati tamo gde je čučala i dosad i, verovatno, neće napadati decu koja nisu vakcinisana. Ako se, ipak, neko razboli, a to će biti jedno dete od hiljadu, onda će se ono lečiti svim sredstvima, kojima se TBC danas efikasno leči. Istim sredstvima će se lečiti i TBC avium-complex, koji se kod side nikako ne prenosi na najbliže, a isto se leči kao ona klasična tuberkuloza.
Ovde moram da napomenem da je na glavnom skupu Američke asocijacije za zarazne bolesti (????) 1975. godine u Vašingtonu rečeno, kako nepoželjne i nepopularne etničke grupacije treba i dalje da umiru od TBC i side. Međutim, te bolesti ne smeju se prenositi spontano, kako se američki vojnik, koji je bio u bilo kom kontaktu sa oba pola, ne bi inficirao, dok će ostali narodi biti namerno inficirani tim zarazama. (Tako je, recimo u Angoli bila 21.000 zapadnih i američkih vojnika i niko od nije bio inficiran sidom, dok je skoro svih 7.000 Kubanaca bilo zaraženo).

Koliko su štetne vakcine?
Kako se dobijaju difterija, male i velike boginje? (Velike boginje iz 1972. godine u Jugoslaviji izbile su tako što je neki Makedonac, spremajući se na hadžiluk, otišao u Zagreb da primi vakcinu protiv velikih boginja. jer je tamošnja vakcina, navodno, efikasnija od skopske, ali pri povratku sa hadžiluka u autobusu bukne bolest, koja je, dakle, po priči, namerno izazvana i vezana za određeno vreme i mesto). Ako nijedan čovek ne donese velike boginje iz neke strane zemlje, gde one i danas postoje, njih u Srbiji ne može biti.
Dobro pamtimo onu „strašnu epidemiju“ iz 1972. godine. A koji procenat ljudi se razboleo? To niko nije ustanovio, ali svi oboleli iz cele Srbije i cele Jugoslavije su mogli da se smeste u samo pola bolnice, jer za to nije bila potrebna ni cela jedna bolnica. A koliko je ljudi stradalo i umrlo od vakcine? Bar tri-četiri puta više od onog broja koji je stradao od variole. Ali vakcine povlače sa sobom, naravno, smanjenje kapaciteta, proizvodnju lekova itd. Smanjena proizvodnja vakcina može da se nadoknadi proizvodnjom drugih lekova, što nije nikakav problem. Ali, da li neko kad zatvara neku veliku fabriku razmišlja o tome koliko će ljudi ostati bez posla? Kako razmišlja jedna fabrika lekova, koliko će pretrpeti gubitaka ako smanji proizvodnju vakcine?
Ako se pojavi, recimo, difterija, onda treba vakcinisati decu u vrtićima, a sam posebno dotični vrtić, u kome se difterija pojavila. I to je prosto. A samo dete koje se razbolelo treba lečiti i izlečiti. U vreme našeg detinjstva, sva deca sui mala veliki kašalj. A kome je od nas oštećen mozak? Kašljali smo i kašljali, a roditelji su nam spremali prženi šećer i mleko sa medom, stavljali nam na prsa obloge od alkohola i mekinja ili voštane ploče; ležali smo na posutoj trinji, plevi ili livadskoj travi poprskanoj komovom rakijom. Kašljalo se određen broj dana i sve bi odjednom prestalo.
Ljudi koji putuju u zemlje rizika dobijaju odgovarajuću vakcinu. I šta se dešava? Uglavnom oboljevaju oni koji su te vakcine i dobili. U svakom slučaju ima dovoljno argumenata da bi se mogla pokrenuti akcija, ali ne da se donese zakon i ukinu vakcine, jer je to u Srbiji skoro nemoguće, iako su neke zemlje (Engleska, Francuska, Nemačka, Španija) to već odavno uradile. Amerika nije to učinila i svi znamo zašto. Pre svega zbog raznih „nepopularnih i nepodobnih populacija“, kako ih oni nazivaju. Mnogi ljudi se boje vakcine, mada je izvestan deo stanovništva vezan za njih. Drugo, ima tu raznih koristi, navika, predrasuda, pa se čovek ne može boriti protiv toga lako i jednostavno.
Ali može se povesti neka akcija, koja bi mogla da rezultira jednim velikim eksperimentom — prosto da se na nekoliko godina u jednom gradu vakcine delimično ukinu i da se prati šta se dešava sa ljudima koji su vakcinisani. Treba proveravati svaki slučaj oboljenja od kancera i infarkta, utvrditi od čega je taj čovek vakcinisan i kako je tu vakcinu podneo. Doduše, ima lekara iz Dečje klinike u Tiršovoj i Institutu za majku i dete koji su protiv toga (imamo njihova imena i telefone). Svako može da bude ucenjen, može da dobije spor ili ga izgubi. U jednoj fazi (1957-1959) bilo je masovnog umiranja, a periodu 1995-1999 živa polio-vakcina zamenila je mrtvu Salkovu vakcinu. Znači, Sejbin je 1957.godine srušio Salkovu i lansirao svoju (živu) vakcinu i prvi litar tih sa zaraznim virusom SV40 poklonio baš Srbima?!
Kad sam ustao i rekao šta se dogodilo, Sejbin je tvrdio da pričam gluposti (on je Jevrejin, a Srbi su mu spasli porodicu od nacista, pa je zato taj litar vakcine poklonio Srbima). Znači, polio-virusi su već onda bili kontaminirani raznim baznim vakcinama. Još onda su rađene pasaže kroz zaražene majmunske bubrege od majmuna iz rezervata i divljine, i to posredstvom jednog nemačkog bračnog para koji je organizovao transporte iz Afrike. Oni su Srbima pomogli da se dogovore sa Indusima da obavezno kupuju svake godine 300 miliona polio-vakcina (u Indiji se ne vakcinišu svi građani ni od drugih bolesti). Onda se dogodio Marburški incident kad je transport,” greškom” skretničara, otišao na sporedni kolosek i ispao iz šina. Sedam dana nije mogao da nastavi put, pa se razvila bolest, od koje su umirali ne samo majmuni nego i nemačko-afrički pratioci, a ponekad i srpski.
Umesto da zahvale Bogu što više ne rade bez kontrolisanih majmuna, naši ljudi su nastavili sa starom praksom. Onda je čelnik Torlaka hteo da ublaži finansijski gubitak i počeo je da anestezira majmune, radi pasažu kroz žive majmune i koristi zarazu iz čitavog majmunskog tela, a ne samo iz izvađenih bubrega, čime je celu stvar pretvorio u ruski rulet, tako da 61% ženske populacije dobije kancer dojke i da Srbija postane prvak sveta u kanceru. Onda su požurili da to prenesu preko Antlantika (valjda su hteli da Brazil ne bude prvak sveta samo u fudbalu već i da nam preuzme primat u kanceru), ali je neko dojavio Brazilcima da je to opasno i da ne kupuju vakcine, kako ne bi prošli kao Indusi (Indusa ima danas 1,1 milijarda, pa se ta ogromna šteta od 300 miliona manje oseća).
Čelnik sa Torlaka sigurno je očekivao Nobelovu nagradu, ako anesteziranjem živih majmuna iskoristi stopostotnu zarazu za izradu vakcine i tako potopi Brazilce. Potom je Ovča molila da joj se kaže koliko je opasno udisati dim od spaljenih majmuna. Ako ste poverovali u „Todorovu priču“ o fotonima, sorabima, i mitohondrijama, a nadam se da jeste, onda ste dobro uradili što ste ih najurili. Sad Beograd ne mora da više brine zbog nestašice mesa, zbog neke kataklizme, jer Torlak liferuje tone i tone smrznutog majmunskog mesa za duži period.
Međutim, majmunsko meso nije isto što i meso ludih krava — ono sadrži neke druge sorabe i mitohondrije. Doduše, majmune nismo jeli, jer su opasniji, a krave i ovce smo oduvek jeli, pa to ne mora da smeta. Spaljeno ljudsko poliom vakcinisano meso više će škoditi kravama i ovcama. Brazilci su se izvukli bez obzira ko im je došapnuo, Nobelova nagrada za Torlak je propala, ali su bar spasene dojke brazilskih devojaka. Festival u Riu će živeti u zdravlju i veselju i bez spske polio-vakcine. Taj kancer iz prave poklon-vakcine 1957-1959. godine, odnosno baziranih virusa od 1990-1999. godine označio je galopirajući kancer. A kako stoji stvar sa drugim vakcinama? Antitetanus-serum daje se u punoj koncentraciji i za kratko vreme ruši imunitet, sruši najspremnijeg sportistu, HIV pozitivnog ubija za tri do devet dana, a srednje razblaženi serum daje se optimalno za podobne osobe.
Vakcinacija danas
Sistemske vakcinacije ne mogu u današnje vreme, same po sebi, nikako biti opravdane. Međutim, to ne znači da moramo proterati vakcine u potpunosti. U određenim situacijama kada se (u nekoj fabrici, školi ili obdaništu) pojavi epidemija, poput malih boginja ili velikog kašlja, svakako treba vakcinisati čitav kolektiv i na taj način sprečiti dalje širenje zaraznih bolesti. Poznato je i kakve načine ponašanja treba praktikovati za vreme trajanja epidemije, koje higijenske mere, mere zaštite, kakvu ishranu treba primenjivati i kako, pomoću različitih preparata, podizati imunitet ljudi. Zatim, treba napomenuti i to da je vakcinacija opravdana samo u određenom trenutku, na određenom mestu i treba da traje onoliko koliko traje sama epidemija.
Pomireni smo sa činjenicom da je kod nas opšteprisutna jedna vakcinomanija — i deca i odrasli vakcinišu se velikim brojem vakcina, a u toku života postoje i dodatne revakcinacije. U vezi s tim postavlja se osnovno pitanje: da li je istina ili zabluda da davanjem vakcina, na pravi način i istinski, podstičemo razvoj svog sopstvenog imuniteta i da li to sa sobom povlači i neke ozbiljne posledice po zdravlje? Kada čuje reč “vakcina”, svako od nas zna da je to neki uzročnik koji je manje ili više umrtvljen. Svima nama je poznato da vakcine mogu sadržati dezaktivirane (mrtve) ili atenuirane, odnosno samo oslabljene uzočnike određenih bolesti. I sada se postavlja pitanje kako izgleda kada jedan takav materijal putem vakcine i krvotoka dospe u naš organizam.
U današnje vreme, svaka vakcina je sastavljena od tri različite vrste materijala. To su: (1) virusi, (2) drugi virusi i bakterije i (3) otrovne hemikalije.
1) Virusi mogu biti mrtvi ili „oslabljeni“. Kod tipova vakcina sa mrtvim virusima samo se pretpostavlja da su virusi u njima zaista mrtvi, dok ublažene vakcine sadrže žive viruse koji su dodavanjem otrovnih hemikalija oslabljeni. Vakcine sa živim virusima se mogu slikovito prikazati kao situacija, u kojoj jedemo meso bolesne, ali još žive krave. Svima je poznato da je opasno jesti meso životinje, koja je ubijena otrovima, jer se oni još uvek nalaze u mesu. To je ono što dobijamo u vakcinama sa mrtvim virusima.
A šta se tek dešava u slučaju kada se uzima deo mrtve ili žive životinje i ubrizgava direktno u krvotok? I viruse možemo shvatiti kao životinje, iako veoma male. I upravo se virusi ubrizgavaju u krvotok tokom vakcinacije. U slučaju oslabljenih virusa imamo sićušne životinje koje nisu samo slabe već su polumrtve! Polumrtva životinja je već bolesna ili će uskoro oboleti. Oslabljeni virusi predstavljaju kombinovanu „čorbu“ – jedan deo „čorbe“ sadrži mrtve viruse; drugi deo sadrži polumrtve viruse; a treći deo oštećene viruse koji će se uskoro oporaviti. Neki će postati jaki i energični; a neki će ostati bolešljivi, ali će ipak živeti i razmnožavati se.
2) Drugi virusi i bakterije. Ni u jednoj vakcini se ne nalazi samo jedan tip virusa. Zbog prirode izvora, odakle ih medicinske laboratorije dobijaju, ta mešavina sadrži veoma mnogo različitih bakterija i virusa. Laboratorijski tehničari uzimaju serum iz gnoja majmuna, krava, svinja i drugih životinja, a onda pokušavaju da ga „pročiste“. Ali, pošto rade sa tako sićušnim stvorenjima, nema ekonomičnog načina, kojim se može izdvojiti većina stranih supstanci i oblika života iz te uzete tečnosti. Ustvari, tehničari ne rade direktno sa malim količinom seruma. Velike količine seruma se proizvode u bačvama, a ispituju se samo mali uzorci iz pojedinih bačvi.
3) Otrovne hemikalije. U laboratoriji se jedna ili više otrovnih hemikalija meša sa čorbom, u kojoj su virusi, kako bi se oslabili ili ubili. Što se tiče mrtvih virusa, bilo bi teško kasnije potpuno eliminisati otrovne hemikalije, koje su korišćene za njihovo ubijanje. Međutim, što se „oslabljenih“ virusa tiče, otrovi moraju tu da ostanu, kako bi virusi ostali polumrtvi. Pored unošenja stranih proteina, pa čak i živih virusa u krvotok, svaka vakcina poseduje sopstvene konzervanse, neutralizatore i noseće agense, a sve to predstavlja strane supstance za ljudsko telo.
Na primer, trostruki antigen vakcine DTP (diphteria, tetanus, pertusis) sadrži sledeće otrove: formaldehid, živu (timerozal) i aluminijumfosfat. Informativni list za polio-vakcinu navodi ćelijsku kulturu majmunskih bubrega, laktalbumin, hidrolizat, anitbiotike i teleći serum. Informativni list za MMR- vakcinu (male boginje, zauške, rubeolu) navodi pileći embrion i neomicin, koji predstavljaju jednu mešavinu antibiotika. Pileći embrion, ćelije majmunskog bubrega i teleći serum su strani proteini, biološke supstance od životinjskih ćelije, koje svojim direktnim ulaskom u krvotok mogu da postanu deo genetskog materijala. Ovi strani proteini, kao i drugi nosači i proizvodi reakcija na vakcinu predstavljaju potencijalne alergene i mogu da izazovu anafilaktički šok kod primaoca. Hemijski otrovi slabe imuni sistem tela, koji počinje da se bori protiv tih čudnih supstanci kao što je formaldehid, koji je, u stvari, tečnost za balsamovanje. U međuvremenu, virusi i / ili bakterije su pronašli ćelije, u koje će se useliti, koristeći pri tom ćelijsku strukture DNK i RNK za sopstveno razmnožavanje. Kada se dovoljno razmnože, mogu da napadnu telo, koje je već oslabljeno toksičnim hemikalijama.
Svrha vakcinacije sastoji se u tome da telo navede da proizvodi antitela koja će za izvesno vreme obezbediti imunitet od određene bolesti. Međutim, vakcine ulaze direktno u telo i njih jetra ne „cenzuriše“. Pored antibiotika i hemikalija koje umrtvljuju viruse, vakcine se prvenstveno sastoje od stranih proteina životinjskog porekla. U normalnim okolnostima se — radi zaštite organizma — konzumirani proteini, hemikalije i druge supstance obrađuju se u jetri. Međutim, vakcinacijom se te strane supstance unose direktno u krvotok što može da predstavlja veliki i težak šok za odbrambeni sistem.
Samo davanje vakcina radi izazivanja reakcije u vidu proizvodnje antitela ništa ne znači. Jedina istinska antitela su ona koja dobijamo prirodnim putem, dok se ubrizgavanjem vakcine remete veoma osetljivi odbrambeni mehanizmi kod čoveka. U normalnim okolnostima bolest sponatno ulazi u telo i filtrira se kroz složenu mrežu telesne odbrane, dok vakcine, ubrizgane direktno u krvotok, zaobilaze mnoge od tih odbrambenih sistema i dobijaju neposredan pristup tkivima i organima. Nakon što su se virusi iz vakcine uspešno suočili sa različitim elementima imuniteta, oni će se — kada T-ćelije naiđu na neke druge i nove viruse — prilagoditi prethodnoj situaciji, a odbrana će ih pustiti da žive i sporo se umnožavaju. Sve ovo podseća na AIDS.
U vezi sa virusom side postoje neka sporna pitanja. Kako je ušao u ljude kada ga nikad ranije nisu imali? Prema nekim teorijama, ne moramo da tragamo dalje od polio-vakcine. Dr Džonas Salk razvio je polio-vakcinu sa mrtvim virusima, a zatim je dr Albert Sejbin 1959. godine osmislio način da ubaci oslabljene polio-viruse u čoveka. Nju je nazvao oralnom vakcinom sa živim virusima protiv poliomijelitisa. Čim se Sejbinova vakcina pojavila na tržištu, odmah je izbila u prvi plan, a Salkova vakcina je gurnuta u stranu. Milioni ljudi su progutali oslabljene polio-viruse, ali su sa njima progutali još nešto.
Osim oslabljenih polio-virusa, ova vakcina sadrži još mnogo drugih supstanci. Tu su strani proteini, klice i virusi koji su se nalazili u bačvama kompanije za proizvodnju vakcine, u kojima su uzgajani specifični virusi za vakcinaciju. U slučaju Sejbinove oralne polio-vakcine tu se nalazio i SV-40. To je jedan moćan i veoma opasan virus, koji nikada ranije nije unošen u čoveka. Jedini način, na koji se taj virus prirodno može dobiti je konzumiranje tek ubijenog, nekuvanog afričkog majmuna. Kada su istraživači razvili te polio-kulture, koje su date milionima ljudi u obliku vakcine, načinili su malu grešku: te kulture su bile kontaminirane virusima SV-40, koji su se nalazili u ćelijskim kulturama majmunskih bubrega, koji su korišćeni u proizvodnji vakcina. Međutim, sa tada dostupnim tehnikama, naučnici nisu mogli da utvrde da se virus nalazio u kulturama iseckanih majmunskih organa u njihovim laboratorijama. Tek su 80-tih godina prošlog veka otkrili ono što su više od 20 godina unosili u čoveka.
Danas postoje naučnici koji veruju da je ubacivanje virusa SV-40 u čoveka od 1960. godine pa naovamo postavilo osnovu za užasnu pošast koju sada imamo. To je sindrom humane imunodeficijencije i njegov prekursor HIV. Ne samo da SV-40 započinje proces slabljenja imunog sistema, koji HI-virus nastavlja, već izgleda da SV-40 deluje kao okidač za pokretanje HIV-a. Međutim, HIV mora prvo da uđe u telo. To zahteva određene aktivnosti, za koje su zainteresovani samo određeni ljudi. Međutim, kada se jednom nađe u telu, onesposobljavajući efekat SV-40 virusa omogućuje HI-virusu da započne sa radom, a da ga prirodna odbrana tela ne može uništiti. Ovaj virus, moćni imunosupresor i okidač za pokretanje HIV-a, bio je, u stvari, uzročnik side u ljudskom rodu.
Kada je virus SV-40 već jednom ubačen u dovoljan broj ljudi, on može, pod određenim uslovima, da se dalje prenositi na druge. Tako je SV-40 pronađen kod osoba sa leukemijom, tumorom mozga i drugim tipovima raka, a nađen je i kod ljudi sa HI-virusom. Skoro beskonačan broj majmunskih virusa može da kontaminira polio-vakcine. Zato nije nikakvo iznenađenje što se čitav niz virusa pronalazi se kulturama vakcina. Kao što je poznato, polio-vakcina sadrži ćelijsku kulturu majmunskih bubrega i teleći serum, odakle sva ta pošast potiče.
Godine 1992. britanski medicinski časopis „Lancet“ objavio je dve važne stvari. Prvo, oralna polio-vakcina je eksperimentalno korišćena sredinom 70-tih za lečenje povratnih herpesa. Drugo, vakcina je mogla da bude kontaminirana nizom retrovirusa (sporo delujućih virusa), a HIV je jedan od njih, dakle retrovirus. Istaknuti istraživači side svesni su tih činjenica. U traženju uročnika side, neki od njih idu korak dalje od polio-vakcine i ukazuju i na druge vakcine kao na prenosnike side. Dr Robert Galo vodeći je istraživač u oblasti side sa Nacionalnog instituta za rak. On je 1987. godine izjavio „London tajmsu“ da je vakcina protiv variole okidač side.
Još daleke 1965. godine istraživači su utvrdili da je, nakon davanja orlane polio-vakcine, virus SV-40 pronađen u sadržaju creva. To je moglo da se dogodi samo ako se SV-40 nalazio u oralnoj vakcini i ako je bio dovoljno vitalan da se razmnožava dovoljno brzo da bi se ubrzo nakon unošenja pronašao u stolici. Ako su naučnici znali da se velike količine ovog virusa nalaze u telu već nekoliko dana nakon primanja vakcine, zašto je onda zapadnjačka farmaceutska industrija nastavila da proizvodi polio-vakcine?
Jedan članak iz 1964. godine navodi da je SV-40 pronađen u stolici kod 10 od 35 dece koja su dobila oralnu polio-vakcinu. Od 1960. godine, virus SV-40 je temeljno istraživan i pri tom je ustanovljeno da su njegove kliničke manifestacije u laboratorijskim životinjama slične tzv. virusu side, a povezan je i sa rastom tumora i urođenim manama.
Sve pomenuto skreće pažnju na kampanje vakcinacije protiv variole. Zahvaljujući „prosvetljenim civilizacijama“ Evrope i severne Amerike, godinama su činjeni ogromni napori da se ljudi drugih zemalja vakcinišu različitim vakcinama. Sedam zemalja u centralnoj Africi ima najviše stope side: Burundi, Malavi, Ruanda, Tanzanija, Uganda, Zambija, Zair, a to su upravo zemlje sa najvećim brojem vakcinisanih ljudi. Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (WHO), Brazil je jedina zemlja južne Amerike, koja je uključena u kampanju vakcinisanja protiv variole i ima najveću stopu pacijenata obolelih od side na tom kontinentu.
U periodu kada je držala sanatorijum u Južnoafričkoj Republici, Todoksinova naučna grupa radila je na tome. Naime, mi smo tada uspeli da iznesemo jedan veći broj doza vakcina koje su davane afričkoj deci. Ispitivanje tih vakcina izvršeno je u eminentnim laboratorijama u Srbiji, koje, razumljivo, ovom prilikom neću navoditi. Tada je otkriveno da je u svakoj dozi od ispitivanih vakcina postojao izuzetno visok sadržaj teških toksičnih metala — živa, olovo, nikl i drugi. Dovoljno je jednom novorođenčetu dati jednu takvu vakcinu da mu se uništi koštana srž, koja je glavna potpora odbrane čitavog organizma. Ako još pomenemo i razne dodatne revakcinacije u toku života, oda je potpuno jasno da svaka od njih samo uvećava rizik za nastanak najtežih oboljenja, pa čak i side. U tom slučaju, ona se javlja potpuno bez prisustva HIV-virusa sa svim onim pratećim, katastrofalnim bolestima, jer je time suprimirana glavna delatnost koštane srži, a to je proizvodnja odbrambenih ćelija.
Postoji još jedan faktor koji treba uzeti u obzir pri razmatranju mogućih veza između vakcina i HI-virusa, a to je faktor genetskih mutacija. Pošto vakcine sadrže niz stranih virusa, one nakon ulaska u ljudsko telo (ubrizgavanjem direktno u krvotok) imaju sposobnost da deluju na ljudska tkiva i da postanu deo njih. Sem toga, virusi imaju sposobnost da prenose genetske otiske sa jednog domaćina na drugog. Pošto sadrže čist genetski materijal (RNK i DNK), mogu da ga prenesu na novog domaćina i da napadnu njegove ćelije.
Polio-vakcina sadrži, na primer, ćelije majmunskog bubrega i teleći serum, dok se kombinovana vakcina protiv malih boginja, zauški i rubeola priprema se u pilećem embrionu. Majmunski bubrezi, teleći serum i pileći embrion predstavljaju strani proteinski ćelijski materijal. Umesto da prolaze kroz stomak i delimično prerade, oni se u svom sirovom stanju direktno ubrizgavaju u krvotok, pa tako toga mogu da promene našu genetsku strukturu i nanesu veliku štetu ljudskom organizmu.
RNK-virusi mogu da priđu ćelijskoj DNK, stvore sopstvenu virusnu DNK-verziju (kao negativ fotografije) i tu virusnu DNK ubace u ljudsku ćeliju. Ako virusi nose genetski materijal drugih živih vrsta, oni će na ovaj način uneti i taj materijal. Zato se postavlja pitanje da li programi vakcinisanja protiv gripa, poliomijelitisa, zauški i rubeole mogu da unesu u ljude RNK za formiranje „provirusa“, koji se kasnije ispoljava u vidu bolesti, kao što su reumatoidni artritis, multipla skleroza i rak.
U istraživanju devetnaestoro dece sa hroničnom reumatoidnom bolešću, virus rubeole je izolovan iz ćelija sedmoro dece, ali nije pronađen ni u jednom slučaju kontrolne dece. Većina dece je primila živu vakcinu protiv rubeole. Zanimljiv je slučaj 19-godišnjeg regruta, koji je na lekarskom pregledu klasifikovan kao zdrav. Dva meseca kasnije, vakcinisan je protiv adenovirusa, malih boginja, rubele, gripa i drugih bolesti i u roku od dve ili tri nedelje dobio je potpuno razvijenu sidu. Kasniji izveštaj je glasio da je asimptomatski inficiran pre nego što je ušao u službu. Međutim, nije imao HIV do vakcinacije – a to se zatim u roku od nekoliko nedelja prometnulo u sidu.
Biološki ili genetski inženjering danas su ružna reč, koja označava promenu i izobličenje ćelija u nešto sasvim drugo. Ljudi ga se boje, i to sa dobrim razlogom. Međutim, u vakcinaciji to se praktikuje godinama. Džošua Lederberg sa katedre za genetiku Medicinskog fakulteta Univerziteta u Stenfordu izjavio je još 1967. godine: „Upotrebom živog virusa u masovnim kampanjama vakcinisanja, mi već sprovodimo genetski inženjering u velikim razmerama“. Takođe je rekao da „živi virusi predstavljaju genetičke poruke korišćene za programiranje ljudskih ćelija“.
Kada se osoba vakciniše u vreme kada se njeno telo bori sa bolešću koja se nalazi i toj vakcini, ona može iznenada da bude nadvladana još gorim napadom bolesti. To se naziva provokativni efekat vakcina. Kada se vakcina tokom inkubacionog perioda bolesti ili tokom latentne infekcije ubrizga u tkivo, može dovesti do akutnog napada bolesti. To znači da je inkubacioni period skraćen ili je latentna infekcija, koja možda ne bi dovela do ispoljavanja bolesti, pretvorena u klinički napad. Tifusna groznica i poliomijelitis su dve bolesti, kod kojih je tzv. provokacioni efekat najviše proučavan, ali postoje dokazi koji pokazuju da se on javlja i u slučaju drugih bolesti.
Opasno je i obmanjujuću tvrdnju da nas vakcina čini „imunim“ ili da nas štiti od akutnih bolesti, ako ona samo potiskuje bolest dublje u unutrašnjost organizma. Zbog toga bolest nosimo hronično, pri čemu naši odgovori na nju postaju sve slabiji, a sklonost ka izlečenju ili spontanom razrešavanju postaje sve manja. Vakcinacija može da izazove promene u sporim virusima i promene u mehanizmima DNK. Pošto se ubrizgavaju direktno u krvotok i time zaobilaze prirodne imunosisteme tela, vakcine mogu da prevare telo, kako bi ih prihvatilo kao prirodne supstance koje ne treba uništiti.
Živi virusi, koji se putem vakcine ubrizgavaju u ljudsko telo, sposobni su da u njemu, u latentnom obliku, žive godinama. Decenijama kasnije mogu da se aktiviraju, razmnožavaju i izazivaju promene u telesnim tkivima i organima. Taj razvoj se vrši na taj način što virusi vezuju svoj genetski materijal kao ekstra česticu (epizom) za genom ćelije domaćina, koji predstavlja jedan set hromozoma i njihovih gena koji se nalaze u svakoj telesnoj ćeliji. Prilikom razmnožavanju genoma domaćina (da bi se načinila nova ćelije) razmnožava se i virus. Dok ćelija-domaćin nastavlja sa vršenjem većine svojih normalnih funkcija, virus vrši svoje dodatno kodiranje.
Ovim procesom naročito je pogođena timusna žlezda, čiji je sekret timozin neophodan za sazrevanje i funkcionisanje T-limfocita u telu. Abnormalnosti u funkcionisanju timusa dovode do niza poremećaja imuniteta koji se manifestuju pojavom autoimunih i neoplastičnih bolesti. Poznato je da pacijenti sa leukemijom, rakom i reumatoidnim artritisom imaju poremećen timusno-zavisni imuni sistem. Zanimljivo je da se timusna žlezda brže degeneriše kod Amerikanaca nego kod ljudi iz Indije, gde se daje manji broj vakcina.
Postoji previše nepoznatih stvari o opasnostima od efekata vakcinacije, u poređenju sa opasnošću od dobijanja i patnje od različitih bolesti. Većina slučajeva malih boginja (rubeola), kada je veliki deo populacije izložen klicama, nije ozbiljna, a njeni simptomi se generalno povlače u roku od dve nedelje. Međutim, jedan slučaj u 100.000 dovodi do subakutnog sklerotičnog panencefalitisa (SSPE), odnosno do smrtonosnog otvrdnjavanja mozga. Ljudi koji su vakcinisani protiv malih boginja su, međutim, izloženi četiri puta većoj verovatnoći dobijanja bolesti, od kojih nisu bili vakcinisani.
Prenošenje malih boginja je jasno dokumentovano među vakcinisanim osobama. U nekim velikim epidemijama 95% populacije bilo je vakcinisano. U medicinskim udžbenicima može se pročitati da vakcina protiv malih boginja može da prouzrokuje probleme sa učenjem — retardaciju, ataksiju, aseptični meningitis, poremećaje sa napadima, paralizu i smrt. U sekundarne komplikacije ove vakcine spadaju encefalitis, subakutni sklerozni panencefalitis, multipla skleroza, toksična epidermalna nekroliza, anafilaktički šok, Rejev sindrom, Gijen-Barov sindrom, poremećaji u zgrušavanju krvi, juvenilni dijabetes, Hočkinova bolest i rak. Sa pojavom vakcine protiv malih boginja javili su se novi, čudni oblici „malih boginja“. Slični rezultati su usledili i nakon uvođenja drugih vakcina. To su bolesti sa novim, zapanjujućim nizom komplikacijama. Sindrom atipičnih malih boginja – upala pluća, petehije (kožne mrlje), edemi i jak bol – ne samo da je teško prepoznati kao male boginje, već je često u potpunosti zanemaren.
Zbog bolje obrade i veće higijene rana, broj slučajeva tetanusne infekcije se tokom XX veka postepeno smanjivao i to je počelo pre nego što je razvijena vakcina protiv tetanusa. U slučaju povrede, ranu treba dobro očistiti i ne dozvoliti da se zatvori, dok ne dođe do zaceljenja ispod površine kože. Pažljivo pranje sapunom i vodom, vodonikperoksidom ili nekim drugim dezinfekcionim sredstvom uklanja opasnost od infekcije tetanusom. Iako 40% populacije sada nije vakcinisano protiv tetanusa, broj slučajeva ove bolesti i dalje opada.
Vakcina protiv tetanusa može da dovede do niza ozbiljnih komplikacija, uključujući tu povratni apsces (gnojni proces), visoku tempearaturu, oštećenje nerva unutrašnjeg uha, anafilaktički šok, gubitak svesti i demijelinizirajuću neuropatiju (progresivnu degeneraciju nerava). Revakcinacija protiv tetanusa izaziva privremen pad broja T-limfocita u krvi ispod normale, a njihovo najveće smanjenje sledi dve nedelje posle vakcinacije. Ti izmenjeni odnosi u padu broja T-limfocita slični su onima kao kod osoba obolelih od side.
Slučajevi difterije su retki. U periodu od 1900. do 1930. godine, pad broja slučajeva difterije je bio veći od 90%, a tek kasnije je razvijena vakcina protiv difterije. Do pada broja slučajeva došlo je zahvaljujući boljoj ishrani i sanitarnim uslovima. U saradnji sa FDA, Američki biro za biologiju je 1975. godine, podneo izveštaj koji je otkrio da toksoid difterije nije, kao agens za imunizaciju, efekasan u meri, u kojoj bi se to moglo očekivati. Zato se difterija može pojaviti i kod vakcinisanih osoba, a i sama trajnost toksoidovog imuniteta je pod znakom pitanja. O ovome još nekoliko podataka. Nemačka je otpočela sa obaveznom vakcinacijom protiv difterije 1939. godine. U roku od samo tri godine među vakcinisanim osobama bilo je 150.000 obolelih, a u Francuskoj (do 1943. godine) bilo je 47.000 takvih slučajeva. Međutim, u Norveškoj, koja je dosledno odbijala vakcinaciju, bilo je samo 50 obolelih od difterije.
Poliomijelitis (spinalna dečja paraliza) može da dovede do ozbiljne paralize, ali 90% izloženih, čak i tokom epidemije, ne ispoljava nikakve simptome. Nakon proizvodnje Salkove vakcine 1955. godine, na tržištu se 1959. godine pojavila i Sejbinova oralna vakcina, pa je zabeležen nagli pad slučajeva poliomijelitisa. Danas se polio skoro i ne javlja, pa su mnoge evropske zemlje odbile da koriste polio-vakcinu. Uprkos tome, broj polio-oboljenja nastavila da opada istim tempom kao u Americi, gde se ta vakcinacija sprovodi. Naučna istraživanja vršena su u oblastima, u kojima je sprovedena vakcinacija protiv poliomijelitisa. Često se dešava da se stopa polio-infekcije udvostručila nakon vakcinacije.
Dr Džonas Salk razvio je prvu polio-vakcinu 1955. godine i za njenu proizvodnju koristio mrtve polio-viruse. On je 1976. godine svedočio pred kongresnim komitetom SAD da je oralna vakcina sa živim virusom bila glavni, ako ne i jedini, uzrok svih prijavljenih slučajeva poliomijelitisa od 1961. godine. Godine 1955. počeli su da se javljaju slučajevi nove bolesti. Nazvana je paralitički poliomijelitis. Ova nova bolest je i potpunosti bila prouzrokovana polio-vakcinama.
Poliomijelitis zahteva posebnu brigu. Međutim, poznato je da su kalijum, jod, kalcijum i magnezijum značajni za uspešno lečenje poliomijelitisa. Poznato je da je prerađeni šećer izvlači kalcijum iz tela, pa polio-virus može da napadne nerve. Čim se poliomijelitis pojavi, pacijenta treba smestiti u toplu kupku, pri čemu mu samo glava viri iz vode i držati ga tu nekoliko sati. To pomaže lekukocitima da se bore protiv virusa. Takođe se preporučuju visoke doze vitamina C.
Iako je broj „divljeg“ tipa polio-virusa nastavio da opada, brojnost vakcinom indukovanog tipa se znatno povećala. Polio, od koga se obolevalo prirodno, tj. ne od polio-vakcine, poslednjih nekoliko decenija je postao toliko redak da su mu medicinski eksperti dali posebno ime „divlji“ polio. U detaljnom istraživanju desetogodišnjeg perioda (1973—1983), centri za kontrolu bolesti (CDC) sa sedištem u Atlanti (SAD) ustanovili su da je 87% svih slučajeva poliomijelitisa prouzrokovano polio-vakcinom. Izveštaj je takođe napomenuo da je petoro Amerikanaca dobilo poliomijelitis tokom putovanja u strane zemlje. U vezi sa oralnom polio-vakcinom postoji poseban – veoma opasan – problem, koga bismo morali da budemo svesni: Ako je ova vakcina data detetu, dovoljno je da dotaknemo dete i da dobijemo paralitički polio – visoko zarazni polio-virus iz vakcine prošao je kroz kožu.
Bendžamin Sendler, lekar pri Otinskoj bolnici za veterane u Severnoj Karolini, objavio je 1948. godine knjigu Ishrana sprečava poliomijelitis. Kada osoba jede znatne količine hrane koja sadrži prerađene šećere, kaže se u knjizi, šećer izvlači kalcijum iz kostiju, mišića i nerava, pa je polio-virus u stanju da napadne oslabljene nerve, što ima za rezultat obogaljujući poliomijelitis. Statistike su pokazale da su zemlje sa najvećim unosom šećera po glavi stanovnika imale najveći broj slučajeva poliomijelitisa. Tokom leta deca jedu najviše hrane koja sadrži šećer (gazirana pića, sladoledi, slatkiši, itd.), a dobro je poznato da polio napada baš leti. Primena polio-vakcine je počela sredinom 50-tih godina prošlog veka. Otada je usledio tako upečatljiv porast broja slučajeva poliomijelitisa da vlada trend zvaničnog prijavljivanja slučajeva poliomijelitisa kao „meningitisa“.
Zauške su retko opasne u detinjstvu; obično nestaju u roku od 10 dana nakon oboljevanja na prirodan način, a kao rezultat bolesti stiče se imunitet. Međutim, opasno je kada ih dobiju muškarci posle puberteta. Kod oko 35% obolelih, one razvijaju orhitis (zapaljenje testisa), što može da dovede do trajnog steriliteta. Pošto vakcina protiv zauški pruža privremeni imunitet koji postepeno slabi i nestaje, to se dešava da dečaci koji su već primili vakcinu protiv zauški dobiju zauške tokom života sa opasnim komplikacijama. Statistike otkrivaju da se zauške sve češće javljaju nakon detinjstva, i to kao posledica vakcinacije protiv zauški. Vakcina protiv zauški, takođe, može da izazove neposredne i štetne reakcije, uključujući tu i napade groznice, osipe, jednostranu nervnu gluvoću i encefalitis. Primena vakcine tokom adolescencije mogla bi samo da produžava problem slabljenja imuniteta i da pomeri pojavu bolesti i njene komplikacije na još stariju populaciju.
Iz godine u godinu vakcine protiv gripa (influence) variraju po tipu i efektima. U pokušaju da se savlada epidemija gripa za datu godinu, stalno se razvijaju novi sojevi virusa, što znači da vakcinacija protiv gripa iz prethodne godine ne može da pomogne osobi tokom naredne godine. Više od 500 ljudi, koji su 1976. godine primili vakcinu protiv gripa u SAD, ostalo je paralizovano uz Gijen-Barov sindrom, a od tog broja umrlo je 30 lica. Medicinski izveštaji otkrivaju da su multipla skleroza i Gijen-Barov sindrom bili jedan od efekata programa vakcinacije protiv svinjskog gripa. Sem toga je moguće da virus iz vakcine protiv svinjskog gripa oštećuje ili uništava mijelin koji oblaže spoljašnost nerava.
Dr Robert Kouč sa Bejlor-univerziteta iz Hjustona (Teksas) svedočio je 1982. godine pred Američkim savetodavnim komitetom za zdravstvenu zaštitu, koji je nadležan za imunizaciju. On je govorio o većem broju starijih osoba koje su imale istoriju hroničnih poremećaja. Nakon što su primili vakcinu protiv gripa, neke od alergija i drugih zdravstvenih poremećaja su se pogoršali; kod bolesnika sa hipertenzijom došlo je do porasta krvnog pritiska; kod dijabetičara se javio povećan nivo šećera u krvi; kod osoba sa gihtom stanje se pogoršalo, a kod lica sa Parkinsonovom bolešću došlo je do povećanja nestabilnosti i nespretnosti.
Kada dete dobije rubeole, rezultat je blaga bolest sa malo problema. Simptomi su: curenje iz nosa, bol u grlu, veoma blaga temperatura i donekle uvećani, osetljivi limfni čvorovi sa strane vrata, dok se na koži pojavljuju ružičaste, blago uzdignute ospe. Međutim, ako trudnica oboli tokom prva tri meseca trudnoće, može roditi dete sa urođenim manama (defekti ekstremiteta, mentalna retardacija, poremećen vid, oštećen sluh ili srčane mane). S toga je očigledno opasno vakcinisati devojčicu protiv rubeole. Imunitet nestane kasnije kada je ona već odrasla osoba i može na koži da dobije rubeolu. To je dovoljan razlog, zbog čega vakcinu protiv rubeole ne treba davati deci. Iako je u medicinskim krugovima poznato da približno 25% vakcinisanih gubi imunitet u roku od pet godina, deci se MMR-vakcine, koje uključuju vakcinu protiv rubeole, i dalje daju rutinski. Ni dečake ne treba vakcinisati protiv ove bolesti, pošto je ona za njih relativno beznačajna. Sa druge strane, vakcinacija protiv rubeole povećava šanse da trudna žena dobije rubeolu od deteta koje je nedavno vakcinisano.
U negativne sporedne efekte vakcinacije protiv rubele spadaju: artritis, artralgija (bol u zglobovima) i polineuritis (bol perifernih nerava ili paraliza). Neobična je činjenica da su dva medicinska časopisa izvestila da se u mnogim bolnicama od celokupnog osoblja zahteva da primi vakciunu protiv rubeole. Dok lekari odbijaju da prime vakcine, drugo bolničko osoblje ih dobrovoljno prima. U drugom izveštaju je pomenuto da 90% akušera i više od 2/3 pedijatara odbija da primi vakcinu protiv rubeole.
Veliki kašalj (pertusis) može da bude opasno oboljenje. Jak kašalj može toliko da oslabi telo, da osoba umire od nedostatka kiseonika. U većini slučajeva, bolest nije fatalna, ali je najopasnija kada je dobiju deca mlađa od šest godina. Ne izgleda da ijedan poznati antibiotik i ublaživač kašlja može da poboljša stanje. Način razvoja imuniteta protiv velikog kašlja nije jasan, zbog čega malo znamo o principu imunizacije protiv bakterije koja ga izazova. Da bi se stvorila zaštita od kašlja, daje se cela bakterija, kako bi se domaćinu omogućilo da stvori efikasan imunološki odgovor. Zbog toga se uključuju sve komponente bakterije, uključujući tu i toksične.
Broj slučajeva velikog kašlja opadao je u godinama pre uvođenja vakcine protiv pertusisa. Od 1900. do 1935. godine stopa smrtnosti od ove bolesti je opala u SAD za 79%, ali je, zbog problema sa vakcinom, stopa smrtnosti od početka vakcinacije ponovo porasla. Izveštaji u medicinskoj literaturi o ozbiljnim štetnim posledicama (šok i oštećenje mozga) kod odojčadi primalaca vakcine protiv pertusisa odnose se na period od 1930. godine do danas. Mnogobrojni dokazi su povezali vakcinu protiv velikog kašlja sa kasnijom pojavom astme i polenske groznice. Sem toga, vakcina protiv pertusisa efikasna je 40–45%, a njen imunitet je kratkotrajan. Pri tom rizik od pojave infekcije iznosi 95% samo 12 godina nakon vakcinacije.
DTP predstavlja kombinovanu vakcinu sastavljenu od vakcina protiv difterije, tetanusa i pertusisa i se najčešće se daje maloj deci. Opasnosti vakcina protiv tetanusa, difterije i pertusisa su već razmotrene. DTP-vakcina ih sve kombinuje u jedan „paket“, pri čemu zvaničnici zdravstvenog odseka u svim državama rutinski zahtevaju da svako dete dobije ovu vakcnu, da bi moglo da pohađa državnu školu. Vakcine protiv difterije, tetanusa i pertusisa se obično daju u jednoj dozi, zvanoj „DTP-vakcina“. Formaldehid, timerozal (jedinjenje žive) i aluminijum fosfat (sve jaki otrovi) koriste se za „stabilizaciju“ klica u DTP-vakcini, ali i za niz drugih vakcina. Otrovne hemikalije koje se koriste za „stabilizaciju“ dovode do toga da neki virusi obole, neki uginu, a neki se potpuni oporave. A onda se pitamo zašto, nakon vakcinacije, deo dece dobija neku čudnu bolest?
Jedno dete će razviti jednu, a drugo drugačiju vrstu bolesti, što zavisi od toga, u kom će se smeru krenuti većina oslabljenih virusa. Razvoj bolesti zavisi i od drugih virusa, koji se nalaziti u goveđem ili majmunskom gnoju, iz koga su uzeti virusi. a zavisi i od opšteg zdravlja deteta i njegove ishrane, kao i od broja vakcina koje dobija u datom trenutku. Pri tom je važno da li se radi o prvoj vakcinaciji ili trećoj, odnosno četvrtoj u seriji. Nakon ubrizgavanja, brzo cirkulišući krvotok nosi celu „kolekciju“ hemikalija i virusa i brzo razdvaja viruse od hemikalija, koje su ih držale u oslabljenom stanju. Posledično, hemikalije slabe imuni sistem, dok strani virusi počinju da rastu i da se razmnožavaju. Na svakom pakovanju DTP-vakcine piše da „simptomi povezani sa neurološkim poremećajima“ i „prekomerno vrištanje“ mogu da uslede nakon vakcinacije. DTP može da prouzrokuje i temperaturu preko 39,50C, konvulzije, izmene svesti, fokalne neurološke znake, vrištanje, šok, kolaps, trombocitopeničnu purpuru.
Pored DTP-vakcine, MMR kombinovana vakcina predstavlja još jednu značajnu vakcinu koja se daje deci. Ona se sastoji od oslabljenih virusa malih boginja, zauški i rubole. Ova vakcina se obično daje u obliku samo jedne injekcije detetu od 15 meseci ili starijem. MMR izaziva iste probleme, o kojima je ranije bilo reči pod pojedinačnim vakcinama protiv malih boginja, zauški i rubeole. Pošto se tri vakcine kombinuju u jednu, to postoji, kao i slučaja DTP vakcine, dodatna opasnost zbog naglog i prevelikog opterećivanja dečjeg imunog sistema.
Posebno opasna komponenta MMR-vakcine jeste sredstvo protiv rubeole. Istraživanje iz 1988. godine, koja je objavio britanski medicinski časopis „Lancet“, otkriva da MMR-vakcina može da predstavlja uzrok autizma. Autizam se obično razvija pre 30 meseci starosti, kada pogođena deca gube intelektualne i više moždane funkcije. Ona postaju povučena, okrenuta sebi, nesposobna za komunikaciju. Posle vakcinacije se kod jednog dela dece, osim autizma, razvijao i jedan neobičan crevni problem. Tom novom crevnom oboljenju dato je ime ileo-limfoidno-nodularna hiperplazija.
Abnormalna imuna reakcija može da predstavlja uzrok koji leži u osnovi brojnih slučajeva autizma. Naime, pri reakciji na MMR-vakcinu, telo deteta proizvodi antitela koja napadaju mozak i razlažu mijelin. Mijelin oblaže nervna vlakna i služi kao izolacija, pa zahvaljujući tome nervni signali mogu da prolaze kroz telo. Nijedno od dece koja nisu obolela od autizma nije ispoljilo proizvodnju antitela, koja predstavljaju znak neobične reakcije na vakcinu protiv malih boginja. Koristeći uzorke seruma 125-oro autistične dece i 92 zdrava, kontrolna deteta, antitela su analizirana metodama ELISA i imunobloting. ELISA-analiza pokazala je znatan porast nivoa MMR-antitela kod autistične dece, dok je imunobloting-analiza otkrila prisustvo neobičnog MMR-antitela u 75 od 125 (60%) uzoraka seruma autistične dece, ali ne i u kontrolnim uzorcima seruma. Ovo antitelo je specifično detektovalo protein od 73–75kD iz MMR vakcine.
Velike boginje (variola) je opasna zarazna bolest zbog koje je uvedena vakcinacija. Edvard Džener je otkrio da može da vakciniše ljude koristeći kravlje boginje i činilo se da to daje ljudima imunitet protiv variole. On je koristio mrtve ili oslabljenje klice od ove opasne bolesti i unosio ih u telo druge osobe. Pri tom je neobično da je njegov postupak bio manje opasan od kasnijih vakcina. Zapanjujuća je činjenica da se 90% svih slučajeva velikih boginja javlja nakon što je osoba vakcinisana. Kako bi se izbegle tužbe zbog nesavesnog lečenja, smrtni slučajevi od velikih boginja, koji se jave odmah posle vakcinacije, ponekad se nazivaju drugim imenom, npr. pustularni ekcem.
Dr Čarls Kembel je ustanovio da se velike boginje, kao i malarija, prenose insektom koji sisa krv i da ova oboljenja nisu infektivna. Nakon pažljivog eksperimentisanja utvrdio je da variolu prouzrokuje ubod stenice (Cimex lectularius). Ova mala stvorenja su, nekad davno, boravila u slamaricama. Međutim, to nije sve. Dr Kembel je uočio da je količina ospi (ožiljaka) na koži od velikih boginja u direktnoj vezi sa količinom sveže biljne hrane koju osoba jede ili ne jede. Prema tome, velike boginje predstavljaju samo još jednu od nekoliko „bolesti prljavštine“, uključujući tu i tifus (uzročnik: telesni vaši), bubonsku kugu (prenose je vaši na pacovima i kontakt sa izmetom pacova), tifusnu groznicu i koleru (prenose se preko kontaminirane vode). Očigledno, rešenje za velike boginje leži u čistoj sredini i boljoj ishrani, a ne u vakcinaciji.
Hepatitis B predstavlja ozbiljno oboljenje jetre koje su dobijali narkomani, dok nije dospelo u banke krvi i dato velikom broju ljudi koji su primali tranfuziju. Kada je vakcina protiv hepatitisa B razvijena 70-tih godina prošlog veka, mnogi lekari su bili zabrinuti da bi vakcina mogla biti kontaminirana virusom side. Zanimljivo je pomenuti da je dve trećine lekara sa hepatitisom B odbilo da primi vakcinu, Međutim, danas mnogi lekari rutinski daju višestruke doze ove vakcine i veoma maloj deci.
Ovčije boginje predstavljaju jedno od najblažih oboljenja u detinjstvu. Skoro sva deca se inficiraju, a rezultat je razvoj trajnog imuniteta. Vakcina protiv ovčijih boginja je razvijena 1973. godine. Za sada se uglavnom koristi za decu obolelu od raka i leukemije. Kao što je poznato, virus varičela zoster može, nakon prirodne infekcije ovčijim boginjama, ući u nervne ćelije i kasnije se ispoljiti kao herpes zoster (pojasni herpes). Radi se o veoma bolnim kožnim vezikulama koje mogu da budu prisutne nekoliko nedelja. Međutim, vakcina protiv varičele može da izazova herpes zoster i kod zdrave dece, a ovaj virus može da bude i uzrok raka. Ova veza nikada nije dokazana, iako su se ljudske ćelije inficirane virusom varičele zoster u laboratorijskom okruženju transformisale u ćelije masovne vakcinacije.
Postojeći programi vakcinacije predstavljaju dva velika odstupanja od etike i tradicije medicinske prakse.

• Programi vakcinacije su u suprotnosti sa dugom tradicijom da sve tretmane treba individualizovati, naročito kada se radi sa supstancama koje mogu da izazovu štetne sporedne efekte.
• Primanje vakcina je proglašeno obaveznim.

Masovne vakcinacije su od suštinskog značaja za sadašnji uspeh u vakcinisanju ljudi, a ne u savladavanju bolesti. Bez prinude, vakcinacija bi sasvim nestala. Predlog Zakona o obaveznoj vakcinacije je 1962. godine iznet pred američki Kongres, i po njemu bi, da je usvojen, svaka osoba u Americi morala da bude vakcnisana. Međutim, Zakon o obaveznoj vakcinaciji je osporen naporima grupa kao što su Nacionana zdravstvena federacija, Hrišćanski naučnici, Prirodni higijeničari i drugi. Zbog toga su se organizacije, rešene da prodaju vakcine u velikim količinama, koncentrisale na donošenje Zakona o obaveznoj vakcinaciji u pojedinim državama.
Trenutno, sve države u SAD imaju neki oblik zakona o obaveznoj vakcinaciji, kojim se zahteva od dece da budu vakcinisana protiv određenih dečjih bolesti — difterija, pertusis, tetanus, male boginje, zauške, rubeola i polio. Ako se roditelji ne povinuju zakonu, njihovo dete možda neće biti primljeno u školu, a oni mogu biti izloženi krivičnim gonjenju. Međutim, najoštrija bitka se vodi na nivou osnovne škole. Lekari, škole, lokalni i državni zdravstveni odseci govore roditeljima da državni zakoni i školske uredbe apsolutno zahtevaju da se deca vakcinišu, kako bi bila primljena u školu. Tokom procesa, ovi autoriteti navode na jasan utisak da je vakcinacija obavezna i da nema izuzetaka.
Međutim, roditelji uviđaju da su njihova deca mlada, ali da nemaju snagu 20-ogodišnjaka. Usput su ponešto čuli i o činjenicama da se u nekim vakcinama nalaze živi virusi. Zbog toga, veliki broj roditelja pokušava da izbegne vakcinaciju. Na njihovu zabrinutost se odgovara pretnjama sudskim tužbama i oduzimanjem dece. Da li je uopšte tačno da je vakcinacija obavezna bez izuzetka? U stvarnosti, svaka država obezbeđuje mogućnost kojom se roditeljima dopušta da odbiju vakcine, na osnovu jednog ili više razloga — medicinskog, religioznog, ličnog, roditeljskog protivljenja, itd.
1)Za medicinsko izuzeće je potrebno obezbediti medicinske razloge, zašto ne treba vakcinisati roditelje i / ili dete. Dete može biti oslobođemo ako roditelji mogu da obezbede pisanu izjavu ili uverenje lekara sa licencom, gde se navodi da bi vakcina bila štetna za zdravlje deteta. Međutim, lekari se obično plaše da sarađuju da ne bi imali probleme sa Odborom za licence u svojoj državi. Zbog toga se takve izjave daju dosta retko. U tom pismu je obično neophodno navesti razlog za traženo uverenje i vremenski period njegovog važenja. Mnogi zakoni ograničavaju sva takva pisma na jednu školsku godinu, pa se moraju obnavljati svake jeseni. Postoje dva medicinska razloga koja su najvalidnija: (1) strah od alergijske reakcije kod osetljivog deteta i (2) sprečavanje mogućeg oštećenja zbog oslabljenog imunog sistema. Oba se mogu javiti kod deteta koje je vakcinisano. Niko osim lekara i roditelja neće biti smatran odgovornim za takve posledice, pa je njihova odgovornost da zaštite dete.
2)Religijsko izuzeće je generalno bolje od medicinskog. Međutim, obično nije dovoljno samo navesti da ste religiozni ili da imate lična religiozna uverenja. Morate da pokažete dokaze da ste član crkve koja ne veruje u vakcinaciju. Nema puno takvih crkava (jedina priznata denominacija koja se pravno protivi vakcinaciji je Crkva hrišćanske nauke).
3)Treća mogućnost za izuzeće je oslobađanje na osnovu ličnog ubeđenja ili ličnog uverenja. Lično ste ubeđeni da vas ili vaše voljene ne treba vakcinisati. Dvadeset i dve američke države dozvoljavaju oslobađanje na osnovu roditeljskog protivljenja, ličnog uverenja, filosofskog ili drugog protivljenja.
Opšti obrazac je da okružni ili državni zvaničnici izvrše snažan pritisak na roditelje da pristanu na propise o vakcinaciji što je pre moguće, a prete im sudskom tužbom i oduzimanjem dece, što kod roditelja stvara paniku. Međutim, i medicinski autoriteti se nalaze u sopstvenom stanju panike. Oni su dužni da primoraju neposlušnu porodicu da prihvati pravi put, kako drugi ne bi sledili njihov primer. Tvrdi se da roditelji zanemaruju svoju decu, ako ih ne vakcinišu. Pa ipak, postoji puno dokaza o oštećenjima izazvanim vakcinama, što ukazuje na to da roditelji koji ne dopuštanju da im dece budu vakcinisana ne zanemaruju svoju odgovornost. Drugi argument je da zajednice moraju da zahtevaju da sva deca budu vakcinisana, kako bi zaštitila drugu decu, što je besmisleno. Zar druga deca nisu već vakcinisana i time potpuno zaštićena od tih bolesti? Ako vakcine pružaju imunitet, onda će se razboleti samo nevakcinisani.
Poznato je da su zakon o obaveznoj vakcinaciji odbacile sledeće države, i to: Engleska, Irska, Nemačka, Austrija, Švajcarska, Holandija i Španija. Nigde i ni u jednom trenutku, vlada jedne zemlje nema pravo da roditeljima ili deci daje vakcinu protiv njihove volje. Oni koji vladaju i koji bi želeli da nametnu svoja mišljenja i gledišta imaju dva glavna oružja koja mogu da koriste: nepoznavanje sopstvenih građanskih prava i korišćenje zastrašivanja. Proglašavanje epidemije je poseban metod, koji se često koristi za zastrašivanje javnosti i u borbi protiv protivnika vakcinacije i revakcinacije. U Placitasu (Novi Meksiko, SAD) nije bilo vakcinisano dovoljno ljudi, pa su lokalne novine navele da vlada opasna epidemija velikog kašlja. Naslovne strane su objavljivale zastrašujuće vesti. Međutim, u celoj oblasti je otkriveno samo tri slučaja velikog kašalja, i to sva tri kod dece koja su vakcinisana protiv te bolesti.
Za više informacija o propisima o vakcinama, potrebno je nazvati jednu ili više sledećih ustanova: Zdravstveni odsek u državi ili okrugu, Državni odbor za obrazovanje ili Kancelariju nadzornika lokalnog školskog okruga. Tražite kopiju Zakona o vakcinaciji. Ona će, u pisanom obliku, sadržati zahteve i izuzeća. Još jedan izvor predstavlja lokalna državna biblioteka. Pogledajte u državnim zakonima pod „Zakon o zdravstvenoj zaštiti“ ili odeljke o zaraznim bolestima. Tu ćete naći listu obaveznih vakcina, nakon čega slede izuzeća. Kao mogućnosti za izuzeće obično se navode religijska ili medicinska uverenja. Možete i da nazovete ili pišete državnoj upravi i tražite kopiju Zakona o vakcinaciji.
Glavni faktor koji je doprinosio poboljšanju zdravlja u poslednjih 200 godina je poboljšana ishrana. Skoro 90% od ukupnog pada stope smrtnosti kod dece između 1860. i 1965. godine zbog velikog kašlja, šarlaha, difterije i malih boginja bilo je pre uvođenja antibiotika i raširene vakcinacije protiv difterije. Ako dete dobije neku od pomenutih bolesti, daleko je manje izgleda da će bolest biti ozbiljna ako se kvalitetno hrani.
U studiji koja je obuhvatila grupu dece obolelu od pertusisa, njih 90 je lečeno sa 500 mg vitamina C dnevno tokom jedne nedelje. Deca su se ponovo dobro osećala posle 15–20 dana, zavisno od toga da li su primili intravensku ili oralnu dozu vitamina, dok je prosek kod vakcinisane dece iznosio 34 dana. Da je uvedena i treća grupa, kojoj nije dat nikakav poseban tretman, verovatno bi se i ona oporavila podjednako brzo ili čak brže od vakcinisane grupe.
Oralno davanje velike količine vitamine C je od velikog značaja. Ustanovljeno je da su deca, uz ovakvu terapiju, bila bolesna samo jedan dan (bez mučnine, povraćanja i nadražljivosti). Doze vitamina C iznosile su 1000 mg na svakih sat tokom čitavog dana. Pedeset tableta vitamina C od 500 mg rastvoreno je u šolji ključale vode, a zatim se dodaje 1/4 šolje voćnog soka od ananasa, kajsije ili pomorandže. Svaka kafena kašičica dobijenog rastvora sadržala je 500 mg vitamina C. Ukoliko se ovom rastvoru dodaju kalcijum i pantotenska kiselina (vitamin B), mogu se davati manje količine vitamina C. Vitamin C se stalno navodi u medicinskoj literaturi. Ne samo da je potreban za sprečavanje pojave infekcija uzrokovanih vakcinama, već su deca upravo ta kojima najviše nedostaje vitamin C, a upravo njima vakcine mogu da nanesu najveću štetu.
Mnogi smrtni slučajevi su rezultat interakcije ishrane i vakcinacije. Pod tim se podrazumeva opasna kombinacija vakcinisanja deteta koje se loše hrani i jede malo voća, lisnatog povrća i drugih izvora hranljivih sastojaka. Kada se takvo dete vakciniše, ono ulazi u reakciju „paralize“ imuniteta, pri kojoj je imuni sistem veoma opterećen. U pokušaju da se izbori sa opasnim supstancama iz vakcine, organizam je izgubio otpornost prema najbezazlenijim infekcijama. Ubrzo nakon toga sledi smrtni ishod. Najbolji način za izgradnju prirodnog imunog sistema predstavlja održavanje tela pravilnom ishranom i načinom života. Ishrana treba da sadrži voće, žitarice, semenje i orašaste plodove. Potrebno je izbaciti prerađeni šećer i proizvode od belog brašna. Svež vazduh, vežbanje, dovoljan odmor i okrenutost religiji su neophodni za dobro zdravlje.
Ukoliko se imunitet stvara na prirodan način, prirodnim sredstvima i preparatima (Todoksinovim ili nekim drugim – postoje, naravno, i drugi vrlo efikasni preparati), telo se dovodi u stanje ravnoteže. Ako neuroimuni endokrini sistem funkcioniše kada treba i kako treba, onda je potreba za primenom vakcine jednostavno svedena na minimum. Kao potpuno neškodljivi dodaci svakodnevnoj ishrani, i to primenom u trajanju od najmanje 42 dana, Todoksinovi preparati sa svoje strane mogu da pomognu zdravoj ishrani organizma. Radi se (pojedinačnoj ili kombinovanoj) primeni kaše, sirupa ili kapsula, a najbolje deluje kombinacija kaše ili sirupa sa kapsulama. Ukoliko ne postoje neki posebno ispoljeni zdravstveni poremećaji, dovoljno ih je uzimati tri puta dnevno. Bakterije i virusi ne napadaju zdravo telo, kao što ni insekti i biljne bolesti ne napadaju zdrave biljke.

Vibraciono-talasni imunitet i biološki prasupstrat svesti – sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Ovaj tekst je namenjen svim ljudima koji žele da saznaju nešto više o nematerijalnoj odbrani našeg organizma, koja se sastoji od tri vrste imuniteta. Tekst je, takođe, posvećen mladim naučnicima koji stupaju na teren mikrobiologije, medicine i drugih prirodnih nauka, sa željom da im posluži kao inicijalni korak ka širokom polju nauke i podsticaj za širenje znanja iz ovih oblasti. Sve naše odbrambene (opipljive i neopipljive) snage funkcionišu u uzajamnom sadejstvu i ne mogu se razdvojiti.

Krajem 60-tih godina prošlog veka došao sam na ideju da, pomoću neuro-imuno-endokrinog sistema, sačinim jednu vrstu univerzalne slike čoveka. Radeći na ovom poduhvatu, prvo sam 1987. godine završio mapu imunobiološkog sistema i prijavio je ondašnjem Patentnom zavodu. Taj neurološki i endokrini sistem mogao je da se uklopi u ovu sliku, ali bi takvo predstavljanje bilo prilično nepregledno, pa sam od toga odustao. Međutim, to nije bio jedini razlog. U pitanju su bile NK-ćelije (eng. natural killer = prirodne ubice), koje su, kao generali odbrane, štrčale medju drugim imunokompetentnim ćelijama. Po tom su tu još stajali T- i B-limfociti (kao pukovnici) i monociti / makrofazi (kao oficiri i podoficiri), zatim komunikacione supstance (limfokini, citokini, globulini, interferoni), kao vezisti i internisti. Stoga sam se odlučio da uradim mapu «ćelijskog sistema», koja je daleko važnija od mape imunološkog sistema ćelije.

Naime, postoje ćelije materijalnog, ali i nematerijalnog sveta, dakle one koje imaju kontakt sa zajedničkom i individualnom (ličnom) svešću, kao i sa svešću univerzuma. To su večite, svemoćne, neuništive praklice (mitohondrije, sorabi, nemanodije), koje u isto vreme pripadaju i materijalnom i nematerijalnom svetu. Za razliku od imunokompetentnih ćelija, praklice pripadaju besmrtnom svetu i praktično su neuništive. Te su praklice (mitohondrije) koje čine kopču, bez koje ne može da dodje do spajanja duše i tela, dobrovoljno su zarobljeni mikroorganizmi, osudjeni na večiti zatvor i rad, ali su to zarobljenici koji vladaju, koji su se udružili kada se pojavio «smrtonosni» kiseonik.. (Te klice večitog života postoje u nazovi mrtvoj, neorganskoj materiji). Ukoliko te mitohondrije rade u suprotnosti sa genetikom, onda se ne stvara energija — nema života, nema ničega. Bez njihove aktivnosti je sve mrtvo u ćeliji — nema ATP-a, respiratornog lanca, Krepsovog ciklusa, nema kalorija…

Praklice su, u neku ruku, latentni endogeni (oni to izvorno nisu), kontrolori bolesti i zdravlja, života i smrti — oni poseduju sposobnost prelaska iz jednog oblika u drugi. Kako to čine? Njihov polimorfizam i pleomorfizam (ukrštena pojavnost) se odvijaju dosta jednostavno, i to pomoću transformirajućeg principa TGF (jedan od osam faktora rasta, ali ne smemo zaboraviti ni sistem oktava u notnom sistemu, ukoliko su u pitanju talasne čestice). Uglavnom se pominju 17 osnovnih (materijalnih, pojavnih) oblika praklica, ali je Todoksinova naučna grupa pronašla još tri oblika, tzv. talasne čestice. Pretpostavljamo da postoji još mnoštvo oblika praklica, koji se mogu svrstati u sistem sličan Mendeljejevom. U tom poretku svaki oblik ima svoje mesto i funkciju, svoj redni broj, a najcelovitiji sistem bi se sastojao od dve mape – od mape imunobiološkog sistema (u skladu sa mojim patentom) i od vibraciono-talasne mape, koja bi predstavljala njeno proširenje i dopunu. Potrebno je, dakle, poklopiti i uklopiti ove dve mape koje su potpuno kompatibilne, budući da talasna mapa u potpunosti prožima genetsku. Kada ne bi bilo tako, fenomen života uopšte ne bi mogao da se ispolji. Vibraciono-talasna mapa daje genetskoj mapi vitalnost, energiju, sokove života, volju.

Jedini činilac koji utiče na uvećanje, umnožavanje i jačanje vibraciono-talasnog elementa jeste duša. Efikasnost, sposobnost natapanja i prožimanja organizma delovima vibraciono-talasnog sistema (praklicama) zavisi od delovanja duše na njih. U stvari, pomoću njih duša deluje na svoje fizičko telo. To se najbolje može potvrditi primerima trijumfa snage volje ili želje za životom. U tim situacijama, duša nadvladava telo, nadvladava bolest. Pomoću vibraciono-talasnih struktura i vibraciono-talasnog sistema imuniteta, duša deluje na fizički organizam.

Kao što se vidi, vibraciono-talasni elementi sve prožimaju i svuda prodiru. Tamo gde ne prodju i ne natope neki segment, tu nema ni zdravlja, ni snage, ni života. Ukoliko iz nekog razloga dodje do obustave, znatnog usporavanja ili opadanja broja vibraciono-talasnih čestica, to se dogadja zbog nezadovoljstva duše. Pomoću ovih delića, duša ima mogućnost da izvrši samoubistvo fizičkog tela u kome obitava. To se dogadja ako je neophodno da se telo oslobodi iz bezizlazne situacije (nepodnošljivi bolovi, nesreće, bes, čak i osveta…). U takvim okolnostima, duša mora da se oslobodi tela, izadje iz njega i tako prekine životni ciklus čoveka. Pri tom, duša ne može da deluje, recimo, na ćelije jetre, ne može direktno da deluje ni na šta što je čisto organske prirode, ali zato je tu vibraciono-talasni sistem, kao posrednik.

Ako možemo da tvrdimo da u čoveku postoje tri tela (skeletno-mišićno, krvno, pa i genetsko telo), onda bi ovo bi bilo četvrto, vibraciono-talasno telo (VTT), koje prožima čitav organizam. Čak su i organizmi jedne planine, planete, kao i svet u celini natopljeni vibraciono-talasnim telom – supstancom i nadsupstancom. Ne sme se izgubiti iz vida da vibraciono-talasno telo nije sama energija, iako se iz njega stvara, nego je to životni potencijal. Ne može se reći ni da je u pitanju princip, jer je on potpuno nematerijalan, a VTT leži na granici materijalnog i nematerijalnog sveta. Još uvek se ne može reći da je ono materijalno, jer ne posedujemo dovoljno dokaza za to. Ne može se tvrditi ni suprotno, jer se VTT ipak može identifikovati materijalnim sredstvima.

Praklice (mitohondrije, sorabi, nemanodije) mogu da pređu u nematerijalno stanje i da čekaju trenutak kada će se materijalizovati. One su jedan vid praživota, ono od čega je sve nastalo, ono što je postojalo pre života. Vrlo je verovatno da tako nešto postoji u Sunčevoj masi, da se otkinulo od «matičnog» Sunca i ostalo da živi u planeti Zmelji do trenutka kada su se stvorili uslovi da može da se formira život, ovakav kakav nam je danas poznat. U svetlu ove priče treba pomenuti i eksperiment sa kvarcnim staklom i UV zracima. Naime, akvarijum je podeljen pregradom od kvarcnog stakla i u jednom delu je postavljena posuda sa infektivnim sojem streptokoka, dok je u drugom delu bio sud sa neinfektivnim streptokokama. Po tom su UV zraci propušteni kroz infektivni soj bakterija u smeru ka neinfektivnom. Po završetku eksperimenta uočeno je da je apatogeni soj postao, takodje, patogen, što se može objasniti prenošenjem infektivnog principa.

U svetlu pomenutog eksperimenta može se pretpostaviti i da je moguće da je na Zemlji, pre ovog materijalnog života, nastao neki nematerijalni život. Ovakav vid života je mogao nesmetano da funkcioniše kako na mračnoj tako i na hladnoj, na užarenoj ili na bezvodnoj strani planete. Za opstanak tog iskonskog života bio je jedino neophodan izvestan vid primarnog praimuniteta, odnosno vibraciono-talasnog imuniteta. Taj praživot mogao je da bude čak i vrlo inteligentan, a moguće je i da je još uvek prisutan. Sasvim je moguće da postoje više paralelnih raznovrsnih svetova, zasnovanih na različitim principima, koji se nikad ne dodiruju i ne spajaju.

Vrlo lako možemo da zamislimo da svuda oko nas, čak i na praznim stolicama poredjanim u krug, sede neka nematerijalna bića koja čine neki drugi (nematerijalni) svet, koji nas prati u našem životu i radu. Istovremeno, iza tog drugog postoji i treći nevidljivi svet, a, možda, i neki četvrti, koji nije ni u kakvoj vezi ni sa jednim od ovih svetova. U svakoj tačci prostora može da postoji bezbroj paralelnih tačaka raznih svetova, dok je ljudima na raspolaganju samo jedan jedini svet u kome žive i jedan drugi svet, u koji prelazi besmrtna duša i odakle se ponovo vraća. Smrt čoveka nije, sama po sebi, nikakvo zlo. Naravno, čovek ne sme to u potpunosti i bezrezervno da prihvati, jer je ubijanje užasna stvar, ali smrt jedinke nije nikakvo zlo — naravno, u kosmičkim, a ne u porodičnim i zemaljskim razmerama. Ako se gleda u nekoj daljoj perspektivi, smrt nije zlo ni za dušu, jer je oslobađa iz istrošenog i truležnog tela.

Ali da se vratimo fenomenu života. Kako se može objasniti da se na jednom ostrvu koje je, prilikom erupcije vulkana, potpuno prekriveno lavom i pepelom, a udaljeno je od najbližeg kopna hiljade kilometara, samo posle 3-12 godina, vraća sav živi svet koji je tu postojao i pre erupcije? I najobičniji kamen nosi uspomenu, čuva sećanje i zapise o svemu što je na njemu nekad bilo ispod lave. Ovde vredi spomenuti i primer pravoslavnih svetinja, njihovih svetih temelja i svetog kamena. Ali ova priča o obnovi života u skoro nemogućim uslovima može se uporediti sa biblijskom pričom o partenogenezi (bezgrešnom začeću). Ako ne postoje normalne mogućnosti začeća, žena može da ih, prosto, izmisli. Kao što može da se izmisli bolest i zdravlje, tako može da se izmisli i dete koje će žena roditi sama, čak i na ostrvu iz prethodne priče. Ako može jedna žena da rodi dete sama na ostrvu, može i jedno ostrvo da rodi biljku, guštera, papagaja…

Pri tom, sama jajna ćelija uopšte ne vrši samozačeće, ali je moguće da se od materice jednostavno odvoji jedan jednoćelijski i / ili višećelijski delić tkiva i da se od njega — silom želje ili silom potrebe, silom sudbine ili nekog nepoznatog zakona – stvori ljudsko biće. I taj novi čovek ne mora uopšte da bude kopija majke, već može da nasledi ceo genetski niz. Ako imamo u vidu da se od svake ćelije organizma može napraviti klon, zašto bi bilo neophodno da se čovek stvori samo iz jajne ćelije? Čovek može, dakle, da nastane od bilo čega što je ljudsko i da se od tog «bilo čega» može stvoriti identična osoba. Međutim, teško je tvrditi da ljudi rodjeni samozačećem nisu identični sa svojim majkama, samo zato što su, recimo, suprotnog pola? To ne mora ništa da znači.

Ova priča, začeta pre pedesetak godina, može predstavljati nešto sasvim novo, čak iako je još neko u svetu, pre ili kasnije, krenuo sličnim putem. Dovoljno je da imamo u vidu da i oni, koji su imali dovoljno razvijenu intuiciju i mogli vrlo daleko i duboko da prodru u prošlost, nisu imali tehnička sredstva koja bi im omogućila da «otključaju» vrata saznanja. Zato su takvi pojedinci samo nemoćno stajali pred vratima, ali nisu mogli da ih otvore. Zahvaljujući napretku tehnologije uopšte, kao i najsavremenijoj mikroskopiji koja se nalazi u Todoxinovim laboratorijama, stručnjacima iz Todoksinove naučne grupe u stanju su da iznesu, naizgled, veoma smele hipoteze. Iako to bar zasad, izgleda još prilično daleko, naša istraživačka grupa je već na pragu jednog značajnog otkrića. Radi se o mogućnosti snimanja, samim tim, i skidanja vela tajne i sa samog duševnog dela i celokupnog vanmaterijalnog bića, i to samo čoveka nego i svih živih bića i čitavog sveta. Dakako, naši stari su bili u pravu kada su govorili da šume i vode, drveće i kamenje imaju svoj nevidljivi deo, svoju dušu. Na osnovu opsežnih ispitivanja koja sam do sada sproveo, usuđujem se da pretpostavim da su pomenute talasne čestice upravo ona kopča ili pretkopča izmedju materijalnog i nematerijalnog u čoveku – kopča izmedju tela i duše. I ta kopča je, bez sumnje, neuništiva i besmrtna. Naime, praklice su vezane za telo, ali još više za dušu, budući da posle smrti tela one ostaju s njim.

Talasne čestice ili ćelije, odnosno organizmi (mi još uvek ne znamo njihovu strukturu), ne funkcionišu samo zato što su, recimo, neki proteini. Sama proteinska struktura nije dovoljna da čestice igraju tako bitnu i snažnu ulogu u svemu tome. Može se pretpostavljati da upravo reč o česticama, pomoću kojih volja duše prelazi na telo ili, čak, volja tela prelazi na dušu. U tome se, zapravo, sastoji njihova uloga u nastajanju bolesti. Moguće je da praklice odobravaju ili ne odobravaju bolest – dozvoljavaju ili zabranjuju da se izvesna bolest pojavi, ukoreni, raširi… Međutim, ne postoji toliko infektivna bolest, toliko zarazna bolest da svi ljudi mogli od nje da obole. Ako se nege pojavi zloglasna kuga, zašto ona ne pomori celo naselje, grad, oblast? Nj čak i oni koji su u bliskom kontaktu sa obolelima, koji neguju bolesnike. Kakav je to imunitet i da li je u pitanju imunitet uopšte ili čak neka energetska ili mistična zabrana koja dolazi iz organizma? Istina je da duša sa telom čini novo biće — ono nosi svoj genetski repertoar, iskustvo duše i tragove genetike kroz sve živote.

Međutim, genetiku ne možemo posmatrati izolovano od praklica. Uostalom, nije slučajno da u jednoj oplodjenoj jajnoj ćeliji prevladaju baš one osobine koje su prenesene genetskim putem, a ne neke druge koje su isto tako mogle da budu prenesene. Zašto bi potomak bio nizak i imao plave oči, ako mu je drugi deda visok i ima crne oči? U pogledu genetske šeme, svi su imali jednake šanse. To znači da svako oplodjeno i neoplodjeno jajašce ima podjednake šanse u pogledu nasledjivanja. Koji su to faktori i mehanizmi, koji utiču na nasleđivanje? Sa velikom sigurnošću možemo tvrditi da su to upravo praklice. Možda je previše smelo, ali usuđujem se da tvrdim da zapravo duša, posredstvom praklica, bira sebi iz raspoloživog genetskog repertoara ono što će biti njeno.

Nažalost, nauka se previše banalizuje. Dovoljno je samo navesti primer ukrštanja različitih vrsta cveća (toliko procenata od belih petunija i toliko procenata od crvenih da bi se dobio određeni procenat ružičastih, crvenih, belih, šarenih petunija). To je jednostavno i logično, ali i previše poznato. Mora se uzeti u obzir i to da su procenti i statistike u velikoj meri namešteni i predvidivi, jer su proizvod naših ideja i želja. (To je poput onoga što sam pisao u ranijim člancima – bolest se javlja tako i tako, zbog tih i tih uzroka. Pri tome analiziramo samo bolesne osobe, a ne uzimamo u obzir broj zdravih ljudi i (ne)mogućnost njihovog oboljevanja). Dobar primer za to pruža opodatak od 5% ljudi na planeti, koji su stariji od 100 godina, medju kojima nema nepušača. Na našim prostorima (selo Brdarevo) živi jedna starica i puši «k'o smuk», a drugarica joj je umrla nedavno (u 105-oj godini), nakon što su joj lekari zabranili da puši. Nažalost, i genetska mapa je u velikoj meri nameštena. Ako se, na primer, desi da umesto tri bele petunije bude samo jedna, naučnici će odmah reći da je to neki izuzetak i da se desilo nešto neobično, neki izuzetak, a u suštini nije tako.

Možemo, dakle, da pretpostavimo da duša, prosto, vrši izbor i da upravo tu leži šansa još nerodjenog čoveka. A on se radja od roditelja po izboru duše, ali oni mu mogu biti određeni pukim slučajem, po zadatku ili kazni. Uprkos svemu, to dete prima genetiku roditelja i iskustvo duše. U takvoj situaciji, dete ne može ništa da uradi — ono je bespomoćno i izgubljeno. Dete, istina, pamti iskustvo duše, ali se sada sudara sa realnom ljudskom genetikom koju nosi njegovo telo. Kao što je pomenuto, duša ima šanse da iz genetske mape izabere ono što joj odgovara i što joj je potrebno. Tako će, recimo, dva unuka izvući od dede jednaku količinu osobina, ali u toj meri različitih, kao da u pitanju dva različita čoveka. Pri tom je najvažnije da je svako izvukao ono što odgovara njegovoj duši, njegovoj ličnosti. Po mom mišljenju, veza izmedju genetike i večite duše se ostvaruje,posredstvom praklica i mitohondrija.

U svetlu ovih pretpostavki ne sme izgubiti iz vida da duša, prelazeći iz tela u telo, živi više života, pa je zbog toga ponekad primorana da uzme niz osobina koje joj se uvek ne dopadaju. Duša može da dobije zadatak da, za kaznu ili kao iskušenje, živi u nekom telu koje joj se uopšte ne svidja i da se bori protiv osobina koje ne voli. Tako je, npr, duši odvratno da se bori protiv pohlepe, ali je genetski, iz nekih razloga, morala to da prihvati da se bori protiv toga, kako bi spoznala pohlepu u sebi. U jednom od svojih predavanja, prof. Jerotić je rekao: „Pa, zašto da se duša ne seli, zašto je to nemoguće?“

Na osnovu već rečenog može se zaključiti da kao što svaki pojedinac ima svoju genetsku i imunobiološku mapu, Isto tako bi se morala uzeti u obzir i njegova mapa duše i života — ona nematerijalna, a ponekad i amaterijalna mapa (Kao dopunu boljem razumevanju fenomena života, 2005. godine sam kreirao vibraciono-talasnu mapu). Ona se, naime, može slagati ili ne slagati sa biološkom i genetskom mapom, odnosno stajati u harmoniji ili disharmoniji sa njima. Kada su mape uskladjene i harmonične, pojedinac je, bez obzira na svoje intelektualne i druge sposobnosti (npr. genetsku otpornost), stabilan i dobrog zdravlja. Čak i ako ovakva osoba ima slabu fizičku konstituciju, a poesuje snažne intelektualne vrednosti, ona je u suštini zdrava, pa ovakav pojedinac može da doživi duboku starost u dobrom zdravlju i dobroj duševnoj stabilnosti. Bez obzira na svoje fizičke i duševne kvalitete, ovakve osobe nemaju velike lomove, dobro podnose život i lako se adaptiraju na svaku tešku situaciju,.

Kada se mapa duše (vibraciono-talasna mapa) i mapa imunobiološkog sistema nalaze u disharmoniji, dobija se ličnost koja se teško prilagodjava i koja je sklona oboljenjima (raznim psihozama, neurozama, infekcijama i, uopšte, svim uticajima sa strane). U stvari, takva ličnost se može okarakterisati kao labilna. Ukoliko je suprotnost izmedju dveju mapa potpuna — jedna ide na jednu, a druga na drugu stranu – tada se javljaju užasne turbulencije u centru života. što rezultira pojavom krajnje poremećene ličnosti. Takve osobe imaju tešku narav i sklone su teškim bolestima — ludilu, nasilju, zločinu, uopšte jednom teškom poremećaju ličnosti. Ovde nije u pitanju samo nesklad, čista disharmonija koja je veoma česta pojava, već i bolest duše.

Sukob ove dve (duševne i biološke) osnove života dogadja se kada duša udje u genetsko telo koje je u ogromnoj suprotnosti sa njenom strukturom. To bi bilo kao kada bi u svemir ušlo neko novo sazveždje, koje se kreće u suprotnom smeru od celog svemira. Šta bi se tada dogadjalo? Kakvi sve sudari i poremećaji? To bi bila prava katastrofa. Čak i jedna planeta koja bi se u nekom trenutku usudila da se kreće kako ne treba bila bi, delovanjem zakona svemira, prisiljena da se kreće kako treba, ali bi ipak napravila probleme. Kada je u pitanju ljudski organizam, dešavaju se iste stvari ukoliko je prisutna velika suprotnost., ali ako je u pitanju blaže odstupanje, telo se stalno prilagodjava. Tada dolazi do borbe tela i duše, pa duša nadvladava genetiku ili genetika nadvladava dušu. Ta borba se svodi na ono što se naziva normala. Čovek koji se u životu puno menja, koji nije previše stabilan, ali ni labilan, ponaša se u zavisnosti od intenziteta tih suprotnosti.

Ako su suprotnosti toliko velike, kao da je u pitanju živo sazveždje koje se kreće u suprotnom pravcu, onda je to užasno. Ovakva situacija se dogadja kada duša izabere roditelje i porodično stablo koje joj ni po čemu ne odgovaraju ili ako je (po zadatku ili po kazni) prisiljena da udje u jedno porodično stablo, koje je u potpunoj suprotnosti sa njenim potrebama. Potomci ljudi koji se radjaju u tudjim porodicama ne vole ni roditelje, ni braću ni sestre — ne vole nikoga. Oni se jednog dana otudje i odu od kuće da se više nikad nikome ne jave, čak ni posle 40 godina.

Naravno, najveća je sreća roditi se u svom porodičnom jatu, dakle tamo gde su se duše generacijama radjale u istoj genetskoj lozi i tako stvorile uzajamne rodbinske i prijateljske odnose. Tokom mnogo, mnogo generacija došlo je do zbližavanja, pa se ti ljudi drže na okupu. Takav je slučaj sa starim porodicama, koje su se polako obogatile i «s kolena na koleno» stekle veliku imovinu, pa se za njih u narodu kaže da su kolenovići. Kod njih je sve veoma stabilno i teško odlazi u sunovrat. U tome veliku ulogu igraju ljudska toplina, sigurnost i veliko, pozitivno okruženje, ali i fini, apsolutni sklad izmedju duša i genetskog nasledja. Ta sigurnost potiče od svesti da svaki pojedinac stalno radi i stiče za sebe («Ja stičem za svog unuka, a taj unuk biću ja!», što se tumači povratkom duša u tela novorođenih potomaka) Sve što steknem (novac, nekretnin, položaj, ugled, obrazovanje, ime), sve će naslediti moj unuk i praunuk, a to sam ja, pa tako stalno radim za sebe samog.

Čovek koji ne živi u jednom takvom porodičnom jatu, već u sredini koja se mešanjem stalno menja, nema to osećanje i tu potrebu da stiče i ostavlja sigurnost za čitave generacije svojih potomaka, jer nema to iskustvo. Kada se dogodi da se u jednom stabilnom, lepom porodičnom jatu rodi neki stranac, on najčešće proćerda sve što su sticale generacije pre njega — sve propije, prokocka, potroši i uništi, a nema potrebu da išta stvori i sagradi. Iz svake genetike duša sačuva po nešto i deluje na svoje formiranje. Iako bi to zvučalo suviše smelo, može se s pravom pretpostaviti da duša koja se ovaploćuje u telu dobija u svom prvom trenutku na izbor ceo genetski repertoar koji nose roditeljske ćelije. Ona odabira ono što joj odgovara i ne samo to, nego ono što odgovara njenoj sudbini — karmi, zadatku i svemu drugom.

Mikrosvet i mikroorganizmi, cela flora i fauna, materijalni i nematerijalni, vidljivi i nevidljivi svet (paralelni nematerijalni svet koji je, uglavnom, nevidljiv za naša čula, ali ne i za pojedince koji su svesni njegovog postojanja) prožeti su vibraciono-talasnim imunitetom. Kao što pri spajanju muške i ženske polne ćelije dolazi do spajanja talasnih čestica, kao elemenata nematerijalnog imuniteta, tako se može razmatrati i mogućnost delovanja ovog imuniteta na pojavu partenogeneze (bezgrešnog začeća) – sa jajnom ćelijom i bez nje, kao i uz pomoć ćelija endometrijuma i dr. Mapa nematerijalnog (večnog i besmrtnog) imunog sistema u potpunosti odgovara materijalnoj imunobiološkoj mapi čoveka (tu mapu imunobiološkog sistema sam patentirao 1987. godine). Sveopšti prožimajući, vibraciono-talasni imunitet predstavlja, dakle, nematerijalni oblik identičan životu koji je prisutan u celokupnom Sunčevom sistemu.

Čovekov organizam i svaka njegova ćelija čine jedna celovitu mrvicu svemira i univerzuma. Taj delić se može osetiti kao talas, tj. kao strujanje vazduha, koji ispušta čovek na umoru. Pored tela, koje je «iz praha nastalo i u prah se vraća», postoji nešto još veće – nebo nebu! Kada je na zemlji, to je praklica, a postaje talas kad odlazi gore. (Osnova mape talasno-materijalnog sistema tinjala je u meni od 1941, a rodila se 1954. godine; eksperimentisao sam do 1981. godine kada sam postavio njenu skicu, a mapa talasno-materijalnog sistema je definitivno objavljena 2002. godine u mojoj knjizi Nada za Srbiju). U okviru ljudskog mikrokosmosa, ali i mikrokosmosa svog biološkog sveta, sve funkcioniše saglasno i sinhronizovano u okviru istog sistema i u istom ritmu, u kome pulsira ceo svemir.

Muzika i oktavni sistem

U osnovi notnog ustrojstva i muzike čitavog univerzuma, konstrukcije atoma i molekula, a time i čitavog živog i neživog sveta, leži oktavni sistem. Oktava je pramera, osnovna mera, etalon čitavog univerzuma, pa je zato sasvim logično i normalno da se odražava u svim detaljima živog i neživog sveta. Za razliku od živog, taj drugi svet nazovimo neživim, mada on i nije apsolutno neživ. To je samo jedna manifestacija jednoobraznosti i istorodnosti, potvrda iste osnove celog sveta – od poslednjeg zrnca prašine do celine univerzuma. Taj osmonotni sistem leži u osnovi i nebeske muzike, a i ljudska muzika ima osnovnu jedinicu od osam tonova. Muzika uopšte postoji zbog toga što sva živa bića (ljudi, biljke i životinje) čuju nebesku muziku, a kompozitori je samo zapisuju. Muzika univerzuma nije slična ljudskoj muzici, nego je čovek nju, u savršenom ili nesavršenom obliku i onoliko koliko je u njegovoj moći, učinio čujnom.

Danas postoje razni muzički žanrovi, ali se osnovano postavlja pitanje udela moderne muzike u svemu tome. Svaka muzika koja se suprotstavlja osmotaktnoj harmoniji sveta jeste, zapravo, antimuzika. U pitanju je obično zlodelo, pokušaj da se harmonija razbije i uništi, a muzika je moćno sredstvo. Moderna muzika naših dana je najvećim delom «muziku sa greškom», «muzika nesklada», dakle obična kakofonija. Naravno, nije sva savremena muzika takva, ali činjenica je da je u muzici prisutan jedan prolazni trend sa zlom namerom, ali ovakve tendencije će se, vremenom, iživeti i nestati, a harmonična božanska muzika, na kojoj se zasniva i funkcioniše ceo univerzum i svako biće je večna i neprolazna. Antimuzika će, svakako, uzeti svoj danak, «pomoći će» jednom delu čovečanstva da ode u propast – u alkoholizam, narkomaniju i nervno rastrojstvo… I sve će se na tome završiti. Razlog zbog koga neće moći da se održi i zbog koga nema izgleda na pobedu leži u nemogućnosti suprotstavljanja i harmoniji Univerzuma.

Činjenica je da ceo živi svet, pod dejstvom divne i skladne muzike, poboljšava svoje stanje i počinje se osećati dobro. Harmoniča muzika deluje pozitivno na svako biće, spoboljšava njegovo unutrašnje stanje, razvija plemenitost, dobrotu i ljubav. Uz muziku se i svaka nevolja bolje i lakše podnosi. Nasuprot tome, muzika lišena sklada deluje uznemirujuće, dovodi do depresije, očajanja i nesposobnosti suočavanja sa stvarnošću i, u krajnjoj liniji, uništava jedinku (tada svaki mali povod za nezadovoljstvo izgleda kao uvećan pod lupom i pretvara se u pravu nesreću). Ljudski organizam je tanan i osetljiv, pa ponekad zavisi samo od jednog jedinog virusa i od toga da li će proći ili ne, dok je njegova ćelija velika fabrika u malom. Bolje rečeno, ona je veliki simfonijski orkestar, s tim što enzimi, geni, prioni, belančevine, proteini nastupaju u svojstvu prve ili druge violine, flaute, kao fagoti, trube, udaraljke. U tom kontekstu je dovoljno da se samo jedan jedini instrument otrgne vrhovnoj komandi centralnog nervnog sistema (da unutar organizma, organa, tkiva, ćelija, svako zasvira samo svoju melodiju kako zna i ume), pa da se, umesto bogougodne muzike jednog Baha ili Hendla, prolomi neartikulisano sazvučje disharmoničnih tonova i akorda, od kojih pucaju bubne opne i strada sluh.

Pomoću muzike često možemo da utičemo na podsvest, jer muzika poseduje svojstva četvrte dimenzije i oslobadja dušu iz zatočeništva — ona čini da čudesne stvari izgledaju moguće i lako ostvarive. Ritam i uskladjenost muzike i pokreta mogu rečima molitve dodati ogromnu snagu. Međutim, postoje ljudi, u kojima svira loša muzika. Oni joj se prepuštaju i traže je, jer je takva muzika za njih harmonična. Muziku možemo slikovito predstaviti kao neki motor, sistem ili kao vrhunski princip funkcionisanja sveta. U jednoj takvoj slici, disharmonična muzika bi predstavljala ekvivalent kanceru u ljudskom organizmu, nešto poput mutiranih ćelija koje bujaju, množe se i deluju protiv organizma. Muzika je samo jedan od odraza celog tog nesklada, tog razaranja života i rušenja univerzalne kosmičke harmonije. Još slikovitija i razumljivija predstava bi ležala u pokušaju da tu «lošu» muziku personifikujemo. U tom slučaju bismo joj mogli dodeliti naziv «muzika satane», jer je ona ovde sredstvo za rušenje božanskog dela. Naravno, sve ovo se može prihvatiti samo kao metafora, a ne kao bukvalna istina.

Ali, ako zlo, nesklad, razaranje i propast identifikujemo sa satanom, onda u toj stilskoj figuri krije za verujuće ljude i delić istine. Ukoliko krenemo tim putem, moramo se zapitati kako se satana pojavio i zašto mu je to dozvoljeno. Da li je, možda, u pitanju višak «zle krvi», koja treba da isteče iz zamorenog organizma univerzuma, kao što toksična tečnost u telu treba da istekne da bi se telo oslobodilo zla? Na sličan način se i čitav svet čisti da bi u dubini nagomilano zlo izašlo na površinu, isteklo i odnelo sa sobom sve što je podlo i pokvareno.

Ta džinovska harmonična sila — počev od univerzuma, pa do ćelije svake biljke, svakog najprimitivnijeg organizma — ne može da se «pokvari» muzikom, ma koliko ona bila disonantna i protivna opšteprisutnom skladu. Ta loša muzika može da – privremeno ili trajno — zavede samo jedan mali deo u svojoj neposrednoj blizini, da ga iskoristi ili upropasti, ali ne može da naškodi tako velikoj snazi kao što je oktavni sistem sveta. Svevideći i svuda prisutan dragi Bog napaja muzikom univerzuma i hrani energijom taj još uvek nevidljiv atom — njegove ljuske, orbite, njegove elektrone i biofotone. Dragi Tvorac je to sve stvorio tako jednostavno da je energija oktava neprekidna i neuništiva. Ta divna, neobično prijatna muzika (nju mogu da je čuju samo «odabrani») ispunjava sve, do poslednje čestice, atoma, molekula, ceo sistem od 92 elementa (bez onih 17 koje je čovek stvorio). Pri tom su sklad i kretanje elektrona po putanjama, poput putanja nebeskih tela, delo samog Tvorca. To nije nikakv «prasak», posle koga je iz zgarišta i pepela sve nastalo. Mendeljejev je samo otkrio elemente i napravio mapu gde je sve to sistematizovao po uputstvu sa najviše instance.

O fotonima

Čestica foton trebalo bi da bude prenosnik univerzalnih tonova do jezgra svakog atoma. On nastaje u sudarima elektrona i antielektrona, protona i antiprotona i neutrina i antineutrina. Foton je zrak, energija, talas, materija i sve ostalo — on ima svojstvo da nosi i prenosi život žive i «nežive» prirode, drugim rečima, on svira muziku Svemogućeg Boga. Fotoni su samo jedan mali korak dalje u shvatanju mehanizma života kao univerzalnog pojma, budući da je već Univerzum sam život. On se kreće, u njemu se stvaraju svetovi i «skrame» života koji možemo da shvatimo. Foton se ne kreće brzinom svetlosti, već brzinom fotona — kreće se onako kako mu je potrebno. (Misao može da se prenosi fotonima; i telepatija ima za bazu fotone, pa se zato o ovome može još mnogo diskutovati).

Kako se kreće foton? Smešno bi bilo reći da se kreće brzinom svetlosti, ali brzina misli je već prihvatljiva, jer je upravo ta supstanca krajnje apstraktna i ekstremno moćna. Kada neupućen čovek kad kaže «vazduh», on hoće time da kaže da tu nema ničega, bar ne nečeg lako uočljivog i vidljivog.. Medjutim, vazduh ni u kom slučaju nije «ništa», već naprotiv – on je prepun svakojakih nevidljivih čestica. Isto važi i za fotone, koji su eteričniji i od vazduha, ali grade energetski omotač svakog bića. Tek će budućnost doneti bolje instrumente, koji mogu da otkriju punu istinu o fotonima. Tek tada ćemo saznati koliko vrsta fotona postoji, kakve su njihove funkcije (muzika, ton, oktave), odakle potiču i koji fotoni «izlaze» iz mozga (prenos misli): Srešćemo i fotone komunikacije, fotone osećanja i misli, fotone genijalnosti, ali i fotone veze sa muzikom i vremenom univerzuma itd…

Kada se fotoni počnu razlagati, otvoriće se vrata u nešto potpuno novo, u nešto toliko mnogostruko, raznovrsno i delikatno da će se, verovatno, postaviti teorija o tome da je u osnovi svega foton. On je pokretačka snaga života i bez njega ništa ne postoji. On je oličenje volje Tvorca koji svira suptilnu muziku oktavnih tonova – oni napajaju fotone, a ovi, po volji Tvorca, upravljaju živom i neživom prirodom. Sama uloga fotona je veoma raznovrsna, kao kad biste rekli ćelija. A ćelija može biti sve i svašta – ona ima razne funkcije, različito živi i različito se hrani i razmnožava, a može da posluži u različite svrhe… To je čovečanstvo nedavno otkrilo i tek je sada na pragu jedne ogromne i beskrajne priče o ćeliji.

A otkriće fotona od pre stotinak godina može se izjednačiti sa otkrićem ćelije. Postoji ćelija, sada se to zna, a znaće se i da postoji foton. Foton je svašta, odnosno može da bude sve i svašta. Niz posebnih nauka će se pozabaviti fotonima misli, fotonima mozga uopšte itd. Međutim, još uvek se tačno ne zna, kako uopšte funkcioniše mozak. Kada se skine prvi veo sa te tajne, nastaće ogromno iznenadjenje, ali ispod tog tajanstvenog vela ima ne sedam, nego još sedam hiljada velova na putu do suštine. Medjutim, tu nema neke velike tajne, nema nikakve misterije. Čovek današnjice samo nema dovoljno sposobnosti, nema dovoljno vremena, a nema ni odgovarajuće instrumente da dodje do kraja.

O mistici

Značajnu prepreku i opterećenje u daljim istraživanjima mogu predstavljati današnje iskustvo i saznanja da iza tzv. vidljivog sveta ne postoji ništa ili da je to što postoji ispunjeno tajnama i misterijama, opasnostima i pretnjama. Samo čovek bez predrasuda, pred čijim očima postoji tanka, propustljiva zavesa sa otvorima, može da gleda «gore» i da ono što vidi laički protumači. Doduše, on može biti i svestan toga da sve što vidi ne može da protumači, nego samo ga prenese onako kako ga vidi. U tom slučaju, reč je samo o vidovnjaku, koji se od ostalih ljudi razlikuje samo po sposobnosti zapažanja. Dobar deo ljudi te «otvore» prema «gore» doživljavaju krajnje iracionalno – kao mistiku. Nekada je zaista bilo potrebno mnogo da pojedinac padne u trans ili dođe u drugo stanje svesti da bi probio svoj oklop i došao do onoga, do čega će svakako doći kad se oslobodi svog starog tela i čim stekne novo. To ciklično kretanje ne može živog čoveka ničemu naučiti. To nije krivica ni univerzuma, ni Boga, ni vrhunskog bića, već samog čoveka i njegovog okruženja. Jednostavan primer ometajućeg delovanja pruža ona svakodnevna situacija kada se neko pored nas proteže. Takva, naizgled, bezazlena radnja ometa naše mentalne funkcije i izaziva osećanje nemira, nesigurnosti, slabosti, tromosti, apatije… Čak i u sportu, na primer, u fudbalu moguće je misaono uticati na psihu pojedinca. Tako se dešava da fudbaleri, prilikom izvodjenja najstrože kazne, budu «blokirani», pa promaše gol ili slabo izvedu udarac.

Neko vreme posle rodjenja, čovek pamti samo ono što mu se dogadjalo u prenatalnom periodu, ali pod pritiskom okoline ta sećanja mu se brišu. Gubitak sećanja na prethodne živote, sasvim je opravdan, budući da se čoveku na taj način pruža prilika za novi život, ali je, s druge strane, onemogućen da uči iz iskustva prethodnih života. U mozgu postoji taj neaktivirani deo, dakle nešto što je čoveku vrlo potrebno i taj segment bi mogao da se aktivira, samo što čovek ne zna kako. Zato bi trebalo pogledati kako to izgleda kod životinja – da li one imaju deo mozga koji je potpuno neaktivan i čemu on služi. Njihov mozak je, svakako, manje savršen i one ne mogu da rade mnoge stvari koje čovek može, ali se postavlja pitanje da li životinje poseduju neki deo mozga koji, upravo od više svesti, prima fotone ili osećaju samo pomoću energetskog omotača, pa im zbog toga ne treba nikakvo obaveštenje preko radija da dolazi cunami.

Međutim, čovek može s pravom postaviti pitanje, zašto, uprkos velikom napretku tehnologije i znanja, problem raka i side još nije rešen. A opet, atomi su istovremeno — u zavisnosti od materije, nematerije i energije — čvrsti i meki. Oduvek su izmišljani razni sastavni delovi atoma, tragalo se za njima (prvo se, kao u slučaju HIV-a i klice raka, donese presuda, pa se posle istražuje krivica okrivljenog). Da li je klica raka greška u Božijem oktavno-notnom sistemu, greška koju su ljudi stvorili u Božijoj muzici koja se izvodi na fotonskim instrumentima? Kakvi su to «mali huligani» koji, cepanjem jezgra vodonika, uranijuma i drugih elemenata, remete sklad u prirodi? Sve može da prelazi iz jednog stanja u drugo, pa tako i čovek može da remeti muzičku simfoniju stvaraoca univerzuma. Sve ono što se kosi sa dobrim delima smatra se «djavoljskom rabotom». A ko je djavo? Djavo je samo naličje Boga i otelovljenje zla. A šta je zlo? Zlo je druga strana dobrog. Da ne postoji nesreća, ne bismo znali šta je sreća, a i to je relativno. Nesrećan čovek duboko pati, a neko drugi bi, u njegovim okolnostima, bio do poslednjeg detalja, vrlo srećan i zadovoljan.

O ljudskoj sreći

Sreća (i endorfin, kao «hormon sreće») je krajnje subjektivna stvar. Čak i kod objektivnih i velikih stresova i trauma, čovek ima potrebu za srećom. Uprkos teškim okolnostima, on doživljava kratke periode spontane euforije, pa se tako malo opusti, ali se dešava da odjednom postane euforičan. Kad lekar vidi da je pacijent euforičan, on to shvata veoma tragično, ali to nije tako. Euforija je samo predah u trenucima kada čovek više ne može da podnose nesreću – ona dolazi naglo, i to traje dogod čovek ne skupi malo snage. A optimizam i pesimizam su samo različiti načini gledanja na iste stvari. To je polupuna i poluprazna čaša vina — polupuna za optimistu, a poluprazna za pesimistu, a u pitanju je ista čaša i ista količina vina.

I sama sreća ne zavisi samo od endorfina, nego od negovanja endorfina. Kada čovek stalno prebrojava sve što je lepo oko njega, za njega i u njemu, sam endorfin će da raste, ali ako iz istih stvari neprestano izvlači sumorne sadržaje, endorfin će da opada. Za to postoje vežbe, ali treba naterati čoveka da vežba. Onaj pravi pesimista neće pristati da se izvuče iz svog pesimizma i depresije, neće pristati zato što mu je lepo, nego zato što je to pitanje časti. U suštini, optimizam i pesimizam samo su čovekov izbor. U vezi sa tim može se reći da su fotoni kompatibilni sa «hormonima sreće» i ne samo to — oni sa njima imaju odnos simbioze, neku vrstu prožimanja. Zanimljivo je i da se nedostatak aktivnosti fotona može povezati sa opadanjem količine «hormona sreće». U svetlu ove tee, zanimljivo je pozabaviti se svim onim stvarima koje mogu da probude čoveka iz depresije. Dovoljno je da odjednom grane sunce i obasja neki predmet ili da ugledamo neki lep cvet da čovek oseti zadovoljstvo ili sreću, blaženstvo i mir… Šta se, zapravo, dešava? Kao odgovor na spoljni podsticaj, pokreću se fotoni – sunčeva svetlost, jedno vedro jutro, itd. Stvar je u tome što se fotoni napajaju sunčevom energijom, a ta energija može da dolazi iznutra i spolja.

Foton prenosi energiju Tvorca — on je ona dirka na klaviru, pomoću koje se komponuje Božija muzika, on je veza sa univerzumom, Božija misao, prenosnik božanske harmonije. Fotoni su oblik luminescencije (ona nije termičko zračenje nego vid fosforescencije; za razliku od fluorescencije koja je, poput odsjaja, kratkotrajna, to je hladno i dugotrajno osvetljenje).

Ponovo o muzici

Energija atoma (koji je, recimo, sličan modelu Sunčevog sistema) održava se muzikom univerzuma. Ali, šta je muzika koju svira Tvorac univerzuma i šta je muzika, uopšte? Kako se muzika stvara kada se pojedini delovi različitih instrumenata pokreću na razne načine? Dobro, pokreću se, ali šta je potrebno da bi se čula muzika? Potrebno je da se taj zvuk na neki način materijalizuje, da se čuje, ali je isto tako potrebno da se zvuk prenosi. Tek onda dobijamo muziku, ali muzika univerzuma za nas je nečujna, jer se izvodi na frekvencijama koje naše uho ne prima. A kako se ona stvara? Stvara se tako što strujanje energije u prolazu i sudaranju stvara taj vrhunski zvuk, koji se prostire odredjenim ritmom, u odredjenom skladu i po odredjenim nepromenljivim zakonima. Znači, muzika se stvara sama od sebe — ona stvara energiju i muzika, zapravo, i jeste energija.

A šta je muzika koju ljudi stvaraju, komponuju i sviraju? Ona nije ništa drugo nego puko sećanje na muziku koju su kompozitori nekada davno čuli kada su bili oslobodjeni telesnih ograničenja i bili sposobni da primaju frekvencije univerzuma. U pitanju mogu biti i osobe sa «otvorenim» čulima, koje primaju deo muzike univerzuma i jedan njen deo prenose svetu kao čujnu muziku, pristupačnu ljudskom uhu. Svu tu muziku su oni već negde čuli. To što su čuli, prolazi kroz njihovu dušu, kroz njihovu svest i dobija obeležje njihove ličnosti, njihove epohe, sveta koji ih okružuje. Ona se pušta medju ljude, odnosno pušta se u materijalni svet kao muzika koju materijalni svet može da čuje. Znači, transformiše se u frekvencije koje mogu da se čuju.

Otuda je zato muzika neuhvatljiva, na je jedna moguća priča u vezi sa fotonima. Tako se može pretpostaviti da fotoni sviraju tako što se sudaraju, lebde, lete, kruže i traju u nekom svom unutrašnjem ritmu koji osećaju. On im je potreban, on je deo njihovog života i njihove egzistencije. A to je muzika — ona smiruje, oplemenjuje i zavodi, ali i umrtvljuje, zaludjuje i budi nova osećanja, svest i podstiče na delanje. Znači, različita muzika može da uradi razne stvari. Kao što znamo, muzika deluje na vodu, a voda na živi svet. Ako deluje na vodu u šerpi, kako tek deluje na vodu u biću, u čoveku? Ona priča o Orfeju koji je svojom muzikom uspavljivao lavove nije izmišljena. Da bi se postigao takav učinak nije dovoljno da neko dobro ume da svira, već je potrebno da poseduje krajnje dobru nameru i da ume da muzikom kaže divljoj zveri da je voli, da je prema njoj dobronameran, da joj ne želi zlo i da traži od nje mir i prijateljstvo.

Oktava, svet i cela priroda odgovaraju stalno na isti ritam. Svi mi u njemu koračamo, živimo i umiremo. Da nije tog osmooktavnog sklada, u prirodi ne bi bilo tih divnih boja cvetova, leptira i cele prirode. Sve je to prelamanje, vibriranje skladnih frekvencija, luminescencija svetlosti fotona. Bez toga svet bi postao crno-bela slika. Medjutim, to ne bi bio jedini problem. Svet bi se jednostavno raspao, jer bi ostao bez energije, bez skladnih putanja od atoma do galaksije.

O fotonima

Kada govorimo o atomima, onda nema gravitacije, nego postoji stroga koherentnost koja se ostvaruje putem elektrostatičkih i elektromagnetnih polja — ona drže elektron koji je čestica ili elektromagnetni talas. Taj elektron može da služi na razne načine — kao prenosnik energija ili kao kontakt izmedju atoma. Bez tih čestica nema interakcija, nema molekula, nema ispoljavanja specifičnih svojstava materije. Međutim, stvar sa fotonima je drugačija. Fotoni u biljci podržavaju i održavaju suštinu biljke, sadrže jedan hologramski zapis, jednu sliku, koju daju tom hologramu pomoću celovitosti spektra, dakle, pomoću tog multipotentnog i multipolarizovanog svetla, u fizikalnom smislu reči. Fenomen širenja svetlosti u svim pravcima već je odavno opisan. To poznaje i fizika kao belo svetlo celog sunčevog spektra. Tako svaki foton koji dolazi sa Sunca potencijalno nosi sa sobom energiju ili materiju, što se može smatrati podrškom suštini svake jedinke – biljke, životinje, čoveka…

Svaka ćelija može da apsorbuje samo izvesnu količinu energije koja se njoj dodeljuje u obliku fotona. Medjutim, ta energija služi za napajanje hologramskog zapisa, kako bi jače emitovao svoj signal. Jedan deo tog signala služi za funkcije unutar same ćelije, dok drugi deo sa dužim talasima služi za komunikaciju izmedju ćelija. Samim tim, svaka ćelija apsorbuje i transformiše energiju, ali ne time što koristi foton da bi ga pretvorila u nešto drugo. Zapravo, ćelija funkcioniše kao prava jedinka koja svoju zapisanu informacije na takav način intenzivnije ispoljava. Ako jedinka emituje svoju zapisanu informaciju, onda to ona čini, takodje, pomoću svojih fotona. Tako, traje večna igra stotina i hiljada fotona, koji kao pesnice boksera traže cilj, udaraju ga ili samo otplešu svoj večiti ples! Dok elektron kruži u prostoru, on izbacuje fotone kao ping-pong loptice i u jednom momentu koji niko ne razume foton se oslobodi. Inače, dok su dovoljno udaljeni u slobodnom prostoru, fotoni se samo izbacuju i po tom ponovo vraćaju na elektron.

Samo kada se stvaraju nove jedinke, počinje razmena fotona. Onda se nevidljive niti kidaju i tada nema više vraćanja fotona na elektron. Ovo je samo jedan model, koji se može opisati matematičkim izrazom, gde se elektron nalazi u odredjenom trenutku. Ako ovo želimo da iskažemo i u matematičkoj jednačini, onda se on nalazi u koordinati na tom punktu, pa ne možemo istovremeno da kažemo ništa o kretanju elektrona u prostoru. Kakvu pozitivnu energiju elektron nosi i zbog čega? Moramo imati u vidu i to da se elektron ne može «zamrznuti», da bi ostao dovoljno dugo na tom punktu i da bi uopšte bio nosilac energije.

Fotoni će se uvek javljati tamo gde se traži Božija čestica. Njima pripada slava i prioritet u celokupnom ustrojstvu univerzuma do poslednjeg zrnca peska, poslednje bubice i biljke. U suštini, sve je izuzetno jasno, jer je Božija čestica svuda oko nas i ona je sve, pa ne želim da božansku iskru svedem na jedan običan foton, jer je ona i mnogo više od toga. Sva živa bića obasjana su Božijim dahom ili Božijom iskrom. Nešto je samo obasjano, nešto je nadahnuto, nešto je prožeto, a ponešto je do dna natopljeno – ali, sve je to Bog! Što se pomenute božanske svetlosti tiče, odgovor je jednostavan. Čovek uporno neće da shvati da ne postoji ništa što je samo božansko ili samo ljudsko. Ako Božije biće prožima ovaj svet do poslednjeg truna prašine, onda ovaj svet ne može da ima neku drugu, nebožansku svetlost. On može da ima osvetljenje (sijalicu ili sveću), ali to nije to. Sve je to samo obično osvetljenje, ali ta svetlost, to zračenje koje daje život svetu, jeste upravo božanska svetlost, iskra, čestica.

Svi smo mi obasjani božanskom svetlošću – neko više, a neko manje, a neko u sebi nosi čak i njenu česticu. Kad božanska svetlost ili iskra (čestica, energija) iz nekog razloga napusti čoveka, onda on počinje da tone i vene — ide u neku vrstu ludila. Naravno, i sa božanskom svetlošću čovek može da zapadne u ludilo, pri čemu ona zapada u letargiju, u lenjost i mrtvilo, u neki poluživot, ali čovek ostaje živ i donekle je još uvek obasjan božanskom svetlošću. Ne bismo smeli da tvrdimo da je i mrtav čovek bez božanske svetlosti, jer je njegova duša sublimacija Božije svetlosti, a napušteno telo je osvetljeno kao bilo koja mrtva tvar. A svaki leš je organska materija koja se razlože kao nepotrebna i prelazi u druge kvalitete, u druge živote, u druge načine življenja, što se označava kao kruženje materije u prirodi.

Stvar je u tome što je Bog sveprisutan, on je medju nama — On je ta energija koja sve prožima i sve zna i etar sve zna. Onog trenutka kad se oslobodimo tela, mi više nemamo tajni. A zašto smo se, onda, uopšte «zatvarali» u truležno telo? Zatvorili smo se iz straha i da sačuvamo svoju misao da je drugi ne vide. Koliko u toku samo jednog dana čovek ima najbolje i najpoštenije misli, a koliko onih koje su ružne, čega je i on sam svestan? Šta je čovek u stanju sve da pomisli o drugim ljudima i kako bi bilo kada bi oni znali sve to? Šta bi ostalo od dobrih međuljudskih odnosa? Čak i prema onima koje voli, do kojih mu je stalo, čovek može da spakuje itav «kofer» odvratnih misli. Čovek drži svoju misao zarobljenu u telu, što ga sprečava da prodre u etar.

Zbog čega se ljudi plaše nekoga ko «čita» misli? Smatra se da je po nekim malim treptajima moguće pročitati na licu sagovornika ono šta čovek misli i oseća. Ljudi se, ipak, odaju, pa samo treba znati kako se gleda i opaža. Ako dobro razmislite i pogledate, i te kako ste u stanju da vidite da li čovek laže, da li je iskren ili neiskren, da li iza njegove priče stoji nešto ili nema ničega. Potrebno je samo istrenirati se za opažanje onoga što se lepo vidi na licu. Fotoni su i sa jedne i sa druge strane i sve je u njima – oni kreiraju misli, prenose ih, skladište, brišu, itd. — ni su temelj svih znanja i komunikacija. Možemo ih zamisliti kao talase, zrake duginih boja, astralne niti. Njihova brzina je neograničena, u sebi kriju neslućene mogućnosti, a podložni su transformacijama u najrazličitijim oblicima i bojama.

Kada se jednog dana fotoni malo više prouče, kada sve to bude pristupačno, videće se da postoji ogroman broj različitih fotona i da su oni vrlo komplikovani u medjusobnim odnosima, kao i da imaju vrlo raznolike funkcije u gradnji sveta, naročito bestelesnog, tj. duhovnog. Fotoni, zapravo, spajaju bestelesni i telesni svet. Oni prožimaju telesni svet do tančina, do svakog detalja i spajaju ga sa bestelesnim svetom, kome i sami pripadaju. Sve je na nivou fotona – od prapočetka do laserskih zraka, boje leptira i cveta, ptice, tamne i svetle boje kože, itd. I Sveti duh je sazdan od fotona, a duša je samo «konzervans». Sve što postoji između nematerije i materije sačinjeno od spektra vidljivog i nevidljivog zračenja fotona. Isto tako, sve je delo biohemije i čiste hemije.

Do sada nisam naišao u biologiji ni na jednu teoriju koja govori o značaju fotona za ćeliju. Nešto malo o tome govori se u oblasti fotosinteze, ali su sve ostale ćelije, aerobne i anaerobne, izuzete od ovakvih objašnjenja. Njihova dvostruka funkcija kao nosioca energije i nosioca informacija tajna je, verovatno, i za filozofska razmišljanja. Tajna se sastoji u tome da li su energija ili nivo energije povezani sa kvalitetom informacije. Ukoliko stvari postavimo na ovaj način, na kraju se dolazi do zaključka da je u jednoj skali jača ona energija koja nosi kvalitetniju informaciju. U suštinskom pogledu na princip života, zemaljska kugla kao planetarno telo je isto kao ceo čovek ili samo jedna ćelija. samo je to smanjeno ili uvećano. To je ono što nas spaja i što je predispozicija pomoću koje ide komunikacija, jer samo pomoću tog principa možemo da se prikazujemo i povezujemo.

Sve što se dešava u jednom makrokosmosu i što su mnogi veliki umovi propratili, mora se dogadjati i na nivou mikrokosmosa. Naši preci su dokazali da možemo da stvaramo države i druge velike konstrukte, ali ipak postoje zakoni po kojima živimo i pomoću kojih delujemo jedni na druge. Veliki i mali entiteti ne bi mogli da jedni prema drugima ispoljavaju tako snažna dejstva da se to delovanje ne odvija na zajedničkoj pozadini – na biološkom supstratu svesti. Na problemu konfrontacije virusa sa ljudskim organizmom moguće je objasniti šta se, zapravo, dešava na nivou ćelije, organele, molekula, energije ili fotona.

O virusima

Polazeći od pretpostavljene energetske konstrukcije organizma virusa, došli smo, pomoću fiziku i poznatih zakona elektrofizike, do konstrukcije tog energetskog organizma. Pri tom smo preuzeli kompjutersku sugestiju (nebo) da — ukoliko se radi o HIV-u — imamo zajednički nastup virusa. To znači da moja analiza susreta izmedju dve energije, organizma čoveka i organizma virusa, upućuje na to da njihov susret ne treba posmatrati na nivou jedan virus – jedna ćelija. Treba uzeti u obzir i mogućnost da virus nastupa u zajednici i stvara jedno koliko-toliko homogeno polje. Ono je homogeno u pogledu istih polja energije, a ljudski organizam se tome ne suprotstavlja u obliku zajedničkog potencijala ili zajednički stvorenih polja.

U tom kontekstu korisno je izbegavati detaljnu analizu svih zamislivih, poznatih i nepoznatih energija u ljudskom organizmu — onih finih strujanja duha, duše, elektromagnetizam finih vrsta itd. U ovom trenutku čak bih zamemario i električni potencijal koji se prenosi preko nervnog sistema. Prosečan čovek nema načina da u dovoljnoj meri prima spoljašnju energiju i da se je koristi. Kad bi to bilo moguće, sve ostalo bi išlo lako. A s druge strane uvek je moguće da se od višeg oblika energije stvore njeni niž oblici, dok je obrnuto mnogo teže ostvariti. A mi polazimo od konfrontacije na nivou elektromagnetnih polja, koje mogu da proizvode sve ćelije i svi virusi. Ako to uradimo, dolazimo na pitanje koje nas vraća na sam početak ovog izlaganja.

Ako na nivou energetskih organizama postoji mogućnost spajanja, povezivanja ili homogenizacije takvih tela, ako se radi o istim vrstama po svom kvalitetu, onda iato pravilo važi i za virus i za ljudske snage. Verovatno je moguće da postoji mnoštvo ljudi i pojedinaca sa tzv. kompatibilnom energijom i takvim poljama, koji na taj način stvaraju puno veće skupine ili polja. Što se tiče virusa, postavlja se pitanje da ono što važi za spajanje polja ili nastupa u jednom organizmu važi i za viruse i čak za ceo planetarni sistem, u kome kriju, povezuju daleko veće količine energije. Kada bi čovek, sam ili uz pomoć spolja (neki aparat ili drugi čovek), promenio svoju energiju, uspeo da je prikupi i superponira, kako bi bio u istom «znaku» i «pravcu» sa virusom, virus bi tada bio pobedjen.

To se poklapa sa onim što sam malopre pomenuo. Ljudski organizama nije u dovoljnoj meri razvijao mehanizme pomoću kojih bi mogao da sadejstvuje ili komunicira sa višim i jačim energijama. To znači da je mehanizam koji je predvidjen u organizmima poput čovečijeg jedini način na koji mogu da se proizvedu fini mehanizmi napada. Ti mehanizmi nisu poklonjeni, to je jedna velika tajna i svako ko ovlada tom tajnom i uspe da svoju i spoljnu energiju iskoristi i usmeri u pravcu neophodne borbe organizma sa virusom, uspeće sam sebe da izleči, uspeće da se suprotstavi energiji virusa. U korist ovakve tvrdnje mogu da podsetim da skoro sve religije sadrže poruku okretanja sebi kao rešenje raznih problema, pa i bolesti. „Uzdaj se u se i u svoje kljuse!“, kaže narodna mudrost.

S vremena na vreme, može se primetiti da se govori o mogućnosti promene polariteta, što se u potpunosti poklapa sa mojim radom. Mnoge stvari znamo iz iskustva i mada ih slabo razumemo, sve se svodi na činjenicu da količina negativnih jona u području gornjeg dela trupa (od pazuha do glave) deluje vrlo pozitivno na (subjektivno i objektivno) stanje organizma, što je zajedničko čoveku i ostalim biološkim jedinkama na našoj planeti. I biljkama pogoduje kad rastu u većim grupama i tada iznad svog tela razvijaju polje negativne jonizacije. Takav fenomen i ambijent postoji i u zdravoj šumi i na otvorenom moru. Ta se slika sve više zatvara — ona postoji i u sistemima merenja, čime se mogu pratiti ti fenomeni. Do sada nisam naišao na ovakav rezime, a pogotovo ne putem filtracije virusa i virusnih oboljenja.

Što se tiče omotača virusa, njega je moguće oslabiti samo jačom energijom. Onog trenutka kad energetski omotač ćelije prsne, ćelija više ne postoji. Ukoliko se ova postavka prihvati kao tačna, prisustvo virusa moglo bi se ustanoviti neuporedivo lakše nego što se to sada radi — treba samo staviti preparat pod infracrveno svetlo i očitati rezultat. Pod infracrvenom svetlošću razmaz krvi pokazuje da li ima virusa ili ne. To bi bilo mnogo jeftinije, brže, efikasnije i došlo bi se zaključka da su i u ćelijama «zdravih» osoba postoje virusi. Virusi su paketi infektivne nukleinske kiseline, oko kojih postoji zaštitni omotač. To su najinfektivniji intracelularni paraziti koji se sami reprodukuju, ali virusi ne mogu da stvaraju energiju metabolizma, niti mogu da sintetišu proteine. Od drugih ćelija razlikuju se po tome što sadrže DNK ili RNK, ali ne i jedno i drugo. Sad zamislimo jednu ćeliju, jedinku virusa, koja je 300 000 puta veća od atoma, na čijoj se spoljnoj opni (poput elektrona kod atoma i kao glavni delovi za komunikaciju) odjednom pojavljuju saharidi — nezamenjivi činioci u ćelijskoj interakciji.

Pošto i bakterije poseduju polisaharidni omotač, to dolazi do izražaja cela postavka u vezi sa hibridizacijom izmedju virusa i bakterije, kada novonastali virus, u odnosu na prirodne viruse, dobija novu razornu snagu. Moguće je zamisliti da se slična stvar dogadja i na energetskom planu kao u slučaju fuzije atoma, koja još uvek nije uspela na ovoj planeti. Baš pomoći fuzija trebalo bi, uz maksimalno angažovanje energije, povećati atomsku masu jezgra i samim tim omoguti mu svojstva sasvim druge vrste. Nastale posledice te energije se izražavaju u energetskom nivou elektrona, koji je u obliku fotona. Kao višak i novi dobitak energije koji može da se koristi, fotoni se rasprše na sve strane. Ako smo svesni toga da se kod atoma i kod hibridnog virusa radi o negativnom naelelktrisanju na spoljnom omotaču, onda smo vrlo blizu shvatanja cele problematike i haosa i posledica smrtonosne igre koje su nanete čovečanstvu.

Otkrivanjem značaja polisaharida, kao neshvaćene pogranične zone izmedju materije i energije, dolazimo do jedinog dokaza te slike. Rad na tom polju dokaz je za to da su polisaharidi prostorne konstrukcije koje su, po svome ponašanju i i konstrukciji, najbliži atomima koji ih čine. Oni se najlakše medjusobno spajaju i stvaraju velike konstrukcije molekula i mogu da se postepeno razgrade, pa su zato postali prvi mehanizam korišćenja i skladištenja energije u prirodi. Zbog svih tih dragocenih svojstava, lakog oslobadjanja i spajanja energije, oni su, verovatno, ušli u onu sferu živih jedinki i mikroorganizama (na opnama), gde služe za medjusobne kontakte, za prostiranje signalnih energija, a, možda, i za korišćenje smrtonosnih energija. Pre više od 50 godina jedan naučnik je u Rusiji objavio rad u kome tvrdi da je, prilikom ispitivanja infektivnosti u jednoj hematološkoj laboratoriji, dobio vrlo neočekivane rezultate. Kada je podelio sud u kome je ispitivao viruse (Petrijevu šolju) na dva, hermetički razdvojena dela, utvrdio je da je infektivnost virusa prešla iz jednog suda u drugi. Ovaj naučnik je tvrdio da nije moguće da infektivnost prolazi sa jedne polovine na drugu stranu posude koja nije inficirana virusom, ako su ta dva dela hermetički razdvojena.

Kada je potražio uzrok pojave infekcije susednih ćelija u jednom slučaju, ali i razlog njenog izostanka u ponovljenom eksperimentu, našao je da je za deljenje posude u jednom slučaju korišćeno kvarcno staklo. Iako su obe sredine bile maksimalno izolovane, infektivnost je prošla kroz kvarcno staklo. Danas je nauci poznato da kvarcno staklo propušta ultravioletne zrake, dok ih obično staklo veoma malo ili uopšte ne propušta. Iz svega pomenutog može se izvesti zaključak da je moguće da se virusi povezuju nekom vrstom komunikacije, pri čemu nije potrebno da se nalaze u neposrednom materijalnom ili nekom drugom kontaktu. Naime, virusi mogu da emituju specifične signale, pa se nivo tih signala u prirodi može uvećati i do deset hiljada puta. Za sada je to dokazano samo u uslovima smrti, ali niko nije govorio o tome šta se dešava prilikom mutacije neke bakterije, koja takođe ima omotač od polisaharida, odnosno omotač negativne energije.

Od ranije je poznato da ćelija, u slučaju smrti, razvija izuzetno veliku energiju, koja inače postoji kao vitalna energija, ali na niskom nivou. Iako je u celom svetu priznat izuzetan značaj DNK (ona je centar informacija, ponašanja, upravljanja raznoraznim procesima genetike, raznim enzimima, koenzimima, molekulima, integracijama i dezintegracijama raznih hemijskih procesa), možda bi bilo podjednako zanimljivo razmotriti mogućnost prenosa informacija u celini u vidu geneze.

Putem mnogobrojnih eksperimenata, Todoksinova studijska grupa je došla do saznanja da HI-virus vrši transekciju materijalno-prostorne barijere (ona ne propušta ni gas, ni bilo koji vizuelni spektar, osim onoga što je ultravioletno). Tada smo ponovili nešto što je odavno uradjeno bez implikacija na HIV i postavili tezu da taj virus ima moć replikacije bez potrebe za ćelijom domaćinom, i to uz korišćenje reverzne transkriptaze, ali i bez nje. Činjenica je da se pomoću elektromagnetnih informacija i snažnih polja, koja prenose te informacije, pomoću pojačivača i snažnih «antena» mogu prenositi čitavi nizovi tih informacija, koje bi mogao da dešifruje jedan primalac.

Poznato je da u prirodi i svetu elektrotehnike postoje informacije, u kojima primalac mora aktivno da učestvuje da bi je dešifrovao, mada postoje i primeri, gde je odašiljač aktivan, a primalac pasivan. Trebalo bi razmisliti o tome da li je moguće da primalac medijuma energije bude u ovom slučaju ne jedinka, već neka vrsta (alkohol ili destilovana voda za homeopatiju). Ta energija je totalno nepotrebna i može se apsorbovati pod dejstvom emitovane informacije i tako počinje da poprima odredjeni oblik i na kraju se stvara DNK ili RNK. Sve potrebne informacije javljaju se u obliku aktivnog elektromagnetnog polja, koje je daleko snažnije i po svome kvalitetu daleko iznad materijalizovane strukture duplog heliksa sa nekim vrlo jednostavnim baznim jedinjenjima. Moguće je stvoriti vrlo jednostavna jedinjenja, prostorno ih oblikovati i nanizati u pravilnom redosledu.

Kada je reč o polisaharidima ili kada su pitanju glikoproteini na površinama ćelija, virusa i na njihovim omotačima, njihovim poređenjem sa sastavnim elementima DNK i RNK dolazimo do saznanja da su osnovni elementi fosforno-šećernih ovde zastupljenih jedinjenja na nivou gradivnog materijala identični. Taj «paket» najsnažnije biološke informacije izuzetnog kvaliteta i snažnog potencijala mogao bi da se „nafiluje“, da se elementi sastave i da se napravi supstrat. Za mnoge bi ova tvrdnja mogla delovati izuzetno smelo, prvo množenje virusa, pa onda medjudejstvo različitih elektromagnetnih polja. Ako se zapitamo šta su ta polja i imamo u vidu da ona nisu identična sa poljima nekog aparata, onda vidimo da ne može jedno polje, iako je negativno naelektrisano, da bude identično sa nekim drugim poljima sa istim naelektrisanjem. Biološka jedinica ima specifična svojstva, koja mogu biti donekle kompatibilna, ali nisu identična, iako imaju identično naelektrisanje. Samo ukoliko se približavamo nekom višem stepenu identičnosti, možemo da neutrališemo odredjene informacije. (Za vreme II svetskog rata pravljeni su odašiljači u kontrafrekvenciji amplituda, pa je pozitivna amplituda u kontrafrekvenciji emitovala negativne impulse i brisala informaciju).

Ako zamislimo elektron kao loptu koja kruži oko nekog jezgra i stalno pravi neke zračne efekte (izbacuje plazmu i fotone, koji kao da su vezani za elektron nekim nevidljivim električnim nitima), onda se proces odvija ovako: ako fotoni nemaju gde da udare da bi se «zakačili», oni se vraćaju nazad na elektron i opet poleću. I dok elektron kruži u prostoru, on izbaca fotone i u jednom trenutku foton se prosto otkači. Dok su u slobodnom prostoru dovoljno udaljeni, fotoni se samo izbacuju i ponovo vraćaju na elektron. Medjutim, kad se stvaraju nove jedinke, počinje razmena fotona i onda se kidaju veze između eelktrona i fotona. Iako je ovo samo apstraktan model, ovo pominjem zbog toga što niko do sada nije napravio model u eksperimentalnoj fizici, pomoću koga bi se moglo objasniti kako se elektroni, zapravo, kreću oko jezgra i koji je to mehanizam, koji fotone drži u vezi sa elektronima.

Ukoliko je tačno da su fotoni eteričkog porekla, koje je elektron svojom snagom, veličinom i negativnim potencijalom privezao za sebe, foton bi morao da bude polarizovan — mora da bude elektromagnetski osetljiv na negativno naelektrisanje, tj. da bude pozitivno naelektrisan. Međutim, još niko nije utvrdio da li je naelektrisanje fotona pozitivno ili negativno. Budući da znamo da je elektron čvrsto vezan za atom, verovatno nije svejedno da li elektron dolazi od atoma «X» ili «Y», što mu daje različite kvalitativne osobine, ali osnovna razlika leži, verovatno, u kvalitetu njegovih fotona. Kada govorimo o količini, to znači više ili manje fotona! Da li je moguće da su fotoni u obliku brzih hetero-talasa i da svaki foton nosi delić informacije? Niko nije uspeo da vidi kako se stvarno foton kreće, a to dinamičko mišljenje je samo jedan hologramski zapis. Hologram je polarizovana svetlost, u stvari, to su dve različito polarizovane svetlosti, pa kada se hologramski zapis osvetli polarizovanom svetlošću dobije se izvorna informacija.

Pošto je poznato da je DNK jedan od mogućih generatora infracevrenog svetla, to znači da ona može da zrači monohromatskom svetlošću. U skladu sa tim postavlja se pitanje da li bi konstrukcija DNK mogla da čita hologramski zapisanu informaciju. Pomoću svoje svetlosti, DNK može da pročita tu informaciju, pa samim tim, možemo doći do zapažanja da elektroni transportuju fotone informacije. Oni imaju električni potencijal i ponašaju se elektroneutralno. Foton putuje zahvaljujući činjenici da u predispozicijama za ovo „putovanje“ postoje polariteti («plus» i «minus»). Sve ono što se prema pozitivnom i negativnom naelektrisanju ne ponaša onako kako se očekuje naziva se neutrino i ne može da prenosi informaciju. Budući da foton polazi sa elektrona, onda nije slučajno što su ćelije na spoljnoj opni prema polu i prema jezgru polarizovane negativno, dok je onaj deo prema membrani od DNK pozitivno naelektrisan.

Svaki elektron poseduje sposobnost prodiranja na razne načine (u obliku hrane, proteina, preko membrane, itd. — dakle, postoje razni mehanizmi protoka), ali kada se jednom nadje u citosolu i počne proces degradacije, elektroni se oslobode. Postavlja se pitanje gde ti elektroni putuju. Ne kreću se oni samo unutar opne, nego pre svega putuju u pravcu jezgra. Da nije ovako, bilo bi apsurdno tvrditi da je jezgro «plus», a opna «minus». Medjutim, ako kažemo da je ćelija jedna jedinka, koja je u stanju da čita i, do izvesne mere, preradjuje informacije, onda i nije neophodno da elektron završi u jezgru, jer bi to nanelo čak i odredjenu štetu.

Trebalo bi, dakle, razmotriti šta se dešava sa elektronom i njegovim fotonima od momenta ulaska elektrona u citosol. Takođe bi trebalo osmisliti eksperiment kojim se može dokazati da se kvalitet u bilo kom obliku fotona, koji su vezani za odredjenu količinu elektrona, menja i da postoji korelacija između menjanja fotona i DNK. Treba, dakle, sagledati tu medjusobnu povezanost ulaska putujućeg elektrona u citosol i istovremenih promena u fotonima ili DNK. Ogroman pomak bi bio učinjen ukoliko bi se isto dokazalo za neki od virusa koji, na sličan način, ulaze u ćeliju.

Virusima uopšte nije potrebno da aktiviraju mehanizme (npr, reverznu transkriptazu) da bi postigli odredjene promene na ćelijama domaćina. Virus može da izvrši te promene, ne pomoću svojih, nego pomoću fotona koje prenosi, infracrvenom ili polarizovan svetlošću, pri čemu je neophodno da ima jači potencijal, tj. jače polje od ćelije domaćina. Lakše će se dokazati šta virus radi sa ćelijom domaćina, nego šta jedan ili nekoliko elektrona čine u odnosu na DNK. Ove pojave veoma su interesantne, jer potvrdjuju da su fotoni nosioci odredjenog kvaliteta koji utiče na DNK. Taj makromolekul nije neka mrtva stvar, čim može da reaguje na kvalitet fotona i okoline. Kao nosilac zapisa, virus pomoću fotona emituje energiju i dovodi do promena u DNK-ćeliji i, uopšte, dok elektroni koji ulaze u ćeliju nisu samo nosioci energije u smislu elektronskog potencijala. Sve se to vidi jasno na nivou samog elelktrona.

Moramo se pozabaviti i sukobima izmedju informacija i energetskog potencijala bakterija i virusa, budući da su oni česta pojava, pa bi trebalo naći odgovarajući model za njihovo objašnjenje. Kako jedan mali virus može biti nosilac energije, koja je jača od «prirodne» energije, budući da mu se može izmeniti jedan deo DNK? Medjutim, ovakvo razmišljanje podrazumeva zaustavljanje na onom statičkom modelu, prema kome DNK sadrži sve bitne informacije. Ja ne delim to mišljenje.

Otišao sam korak dalje, pa sam postavio DNK kao laser i kao hologram. Laser je postavljen u aktivnom smislu, pošto može da zrači, da aktivno interaguje sa okolinom, dok hologram pasivan prenosilac i služi kao mehanizam zapisnika. On stvara sebi zapis u obliku DNK-strukture koja je svima poznata. Ako je to tačno, onda se u HI-virusu krije nešto što je bakterijskog porekla. Nije uopšte značajno da li su se prenosili ili se prenose molekuli, jer je očigledno moguće preneti jedan deo holograma, koji je znatno snažniji. Baš taj deo ima razarajuću moć u odnosu na ćeliju, ali se postavlja pitanje, koji je to deo koji omogućava bakteriji da ima toliko jače dejstvo na ljudske ćelije od virusa. Ako DNK sadrži onaj deo koji nije dešifrovan u HIV-u, onda taj deo može sadržati komplementarnu informaciju za aktiviranje starih vakcina.

To znači da je pri vakcinaciji dobijena informacija o razviju bolesti (recimo TBC ili poliomijelitis) uništena je pre nego što se deponuje detetu ili odrasloj osobi, dok se sa HIV-infekcijom ta informacija ponovo vraća. Tada nastaje borba odbrane koja je, poput janičara, izgubila pamćenje i uljeza koji je potpuno svestan i pojačan informacijom kuge (plus još 1,2 virusa). Nije dovoljno da informacija samo stigne do ćelije, već mora da prodre u nju, da je razori je i da iz nje pošalje novu informaciju, kako bi se stvorila svojevrsna odrana «najamnika» koji štite agresora, umesto da brane organizam. Na taj način antitela postaju lažna odbrana.

Pri tom je veoma bitno pomenuti i specifičan mehanizam, pomoću koga HIV obnavlja uništeni deo i nastavlja da, do kraja, deluje kao jedna celina. Ako DNK izgleda kao gramofonska ploča i ako se ta ploča na jednom delu preseče, onda se tu gubi deo spirale DNK ili se napravi da se helikon tu razilazi, pa je informacija prekinuta. Ukoliko se taj presek, na neki način, ponovo spoji, ponovo se dobija celina. Uraditi tako nešto, značilo bi dobiti pravi argument za tvrdnju da ceo prenos informacija ide pomoću elektrostatičkih, infracrvenih ili ultraljubičastih zraka.

Za sintezu informacija unutar nukleusa u sistemu ćelijske DNK, fenomen mesindžera (glasnika) se javlja samo pod komandom elektromagnetnih talasa. Cela molekularna biologija se danas zasniva na činjenici da su naučnici pronašli jedan odsečak, nazvan matrica. Tako, na primer, za sintezu «X» i «Y» proteina postoje dva različita odsečka, ali niko ne pretpostavlja da se DNK, kada je ćeliji potrebno, na odredjenom mestu otvara, odvaja tačno koliko je potrebno da se sintetiše jedan negativni duplikat RNK, Potom se otvor zatvara i RNK putuje iz nukleusa u citosol, na mesto gde će se, pod njenom komandom, stvoriti protein. Sve što se dogadja pod komandom je neke informacije koja je zapisana u obliku holograma, a hologram stvara ceo DNK i njime upravlja. To je mehanizam ili individualni stav, koji ćelija, kao nosilac svojih informacija, zauzima u odnosima sa okolinom i sopstvenim telom. Izuzev statičkog kompleta, koji se dobija od praćelije, svi ostali procesi u ćeliji su pod njenom vlastitom komandom, koja se vrši putem interakcije sa drugim ćelijama ili samostalnim delovanjem same ćelije kao jedinke. Zbog toga smatram da je RNK povezan sa informacijom ultraljubičastog svetla. Pošto ono steriliše u velikoj meri, to postoje mnoga objašnjenja da kancerozne ćelije imaju od 20 do 1000 puta veću emisiju fotona na ultraljubičastoj talasnoj dužini, od zdravih ćelija. Tako nastaje izuzetno snažna informacija, tzv. malformacija, koju ćelije primaju i na nju reaguju nekom vrstom nasilnog ponašanja. Ultravioletno svetlo, koje je neophodno za informacije u citosolu, zloupotrebljeno je u ovom slučaju za intracelularnu komunikaciju.

Virus, takodje, vrši emisiju u okviru ultravioletnog polja (šalje talase iste dužine kao i sama ćelija) i ulazi u ćeliju tako da ga ona ne registruje, kao da je podstanar ćelije. Tako virus (proteini virusa su, takodje, neka vrsta molekula proteina) živi u ćeliji, množi se, a pošto su i virusi klonovi, to je, zapravo, rak ćelije. Kada ukupna snaga virusa u jednom trenutku poraste (virus je 1000 ili 10 000 puta manji od ćelije i njihov broj u ćeliji naraste na 1000), onda su oni, verovatno, u stanju da prenesu svoju informaciju na DNK ćelije.

Ukoliko se sada vratimo na RNK (mesindžer ili glasnička RNK) i RNK-virus, videćemo da on emituje talase veoma slične dužine kao i same ćelije. Poznato je iz fizike da između talasa slične talasne dužine i drugih karakteristika postoji tzv. Interferencija, tj. izobličenje, koje lakše nastaje ako su talasne dužine bliže. Pre nego što se gomila virusa nadje u ćeliji inficiranoj HIV-om, deluju razni blokirajući agensi. To može biti razlog zbog koga dolazi do inhibicije odredjenih funkcija, a da se virus ne može identifikovati, ali se mogu zapaziti ćelije, u kojima se već nalazi ogroman broj virusa.

Puka slučajnost je pronaći ćeliju sa jednim jedinim virusom, ali to je dokaz da u njoj može da dodje do blokade odredjenih efekata. Postoje teoretska razmišljanja o tome da virus može da udje u ćeliju i da je napusti, odnosno da su virusi, iz nekog razloga, ostavili ćeliju u životu. To može da znači da nisu bili dovoljno snažni, nisu narasli do broja konačnog raspada ćelije, ali su bili dovoljno snažni da prenesu ili razbiju odredjene sekvence DNK, koje su odgovorne za sintezu nekoliko glasničkih RNK (mRNK), a koje su opet, sa svoje strane, odgovorne za sintezu nekoliko vrsta proteina.

To je važno za ćelije u kojima su već bili virusi. Postoje radovi iz 1988. godine, u kojima se govori da su samo spoljni receptori neka vrsta antene, pomoću koje se prenosi, kao putem pojačala, informacija do jezgra. Sve ovo je potpuno razumljivo, ukoliko se ima u vidu da je spoljna opna u odnosu na jezgru negativno polarizovana. To funkcioniše baš kao antenski modul što znači da je omotač sa jezgrom antena, dok specijalni rezonatori koji biraju šta će da prenesu, a šta ne, čine receptor.

Ukoliko je virus bio u kontaktu sa površinskim markerom i nije ušao u ćeliju, što je u laboratorijama i isprobano, ipak je došlo do malfunkcije, do inhibiranja svih funkcija ćelije. Naravno, moguće je i upotrebom nekih rastvora oštetiti fiziologiju ćelije, ali je princip isti. Zato se postavlja pitanje kako je virus to mogao da izvede. Zemaljska kugla kao planetarno telo je isto kao ceo čovek ili samo jedna ćelija i u suštinskom pogledu na princip života samo je smanjeno ili uvećano. To je ono što nas spaja i što čini predispoziciji funkcionisanja komunikacije, jer samo pomoću tog principa možemo da se prikazujemo i povezujemo.

Opravdano bi bilo da se funkcija DNK, kao najznačajnijeg biološkog molekula, tumači ne jednostrano kao morfološki model, prema kome se sintetiše sav život i koji može da se izražava na nivou elektrostatičkih i elektromagnetnih polja ili uloge u prenosu energije ili informacije. DNK treba tumačiti na osnovu njene mikrostrukture i po zbirnoj svesti koju zahvata. Naime, DNK je slična hladnom provodniku, pa može da prenosi informacije bez ikakvog gubitka energije. Ukoliko ima takvo svojstvo, može se pretpostaviti i da ima neku vrstu ulaza, tj. otvora, u koji može da se postavi informacija u vidu holograma, odnosno da posluži kao mali rezervoar za hologramski zapisanu informaciju. Zbog odredjenih električnih svojstava (da se energija ne gubi), ta informacija može da se za vreme trajanja tog entiteta nalazi u njemu, bez gubitka energije ili uz njeno povremeno osvežavanje, takodje, u okviru te sredine. Sada postaje jasnije zbog čega i virusi i bakterije mogu da tako snažno deluju na ćelije. Ako se sva tri pomenuta entiteta ponašaju kao zbir i budući da i DNK funkcioniše, po svojoj strukturi, na isti način, onda postoji objašnjenje zbog čega, na nivou energije i protoka energije, takve celine mogu snažno da deluju jedna na drugu, bez obzira na sve različitosti u morfološkoj strukturi.

Ceo prenos informacija, koji karakteriše jednu jedinku, ima svoju suštinu i izvor na energetskom nivou. Rezultat te činjenice je da se energija, na kraju, pretvori u materiju — prvo, u obliku DNK, a DNK, potom, sebi stvara primarne materijalne ambijente, koji joj omogućavaju da bude u komunikaciji, kao otvoreni sistem. Pre mnoga godina je postavljen postulat da su svi biološki sistemi otvoreni za prijem energije, ali i za emitovanje energije. Sve što je zapisano u DNK mora da stvara uslove za njen nastanak, pa s toga virus i bakterija moraju imati na svojoj površini sve što im omogućava ne samo materijalni metabolizam, nego i da imaju sisteme i strukture na energetskom nivou, što nego što se on i stvori. Kada ćelije umiru, povećavaju za 1000 puta snagu emitovanja infracrvenih i ultravioletnih zraka u odnosu na period pre svog odumiranja. Kao prirodni sistem, one tu informaciju predaju na jednostavan električni način svom potomstvu. Energetski potencijal ćelije na umoru prelazi u momentu sa jednog na drugi entitet (ćeliju). Prema Ajnštajnovom zakonu, energija se ne gubi, nego prelazi sa jedne na drugu ćeliju.

Ako to sada prenesemo na nivo virusa (i ukoliko se oni, volvoks-deobom, namnože u jednoj ćeliji i ako pri svakom novom «radjanju» dolazi do hiljadu puta jačeg emitovanja), onda možemo zamisliti šta se tek dogadja u lančanom sistemu. Pošto se radi o istoj virusnoj energiji istog porekla u ogromnim količinama, moguće je spajanje energetskih čestica u jednu ogromnu energiju. Ona nosi identične informacije, nalazi se u velikoj koncentraciji ćelijske oslobođene DNK i služi za hranjenje novih virusa informacijama.

U bolesnom organizmu, DNK-ćelije ne mogu više da se zaštite od te druge, strane informacije, jer je gradjena na principu otvorenog sistema (holograma), koji ima receptore (antene), kroz koje ulazi ta energija. Pri tom može doći i do deformacija holograma i do očitavanja onkogena na nekim česticama, koji se potom detektuju u materijalnom obliku. Zato nije teško pretpostaviti da se sve događa mutacijom RNK i DNK i da se RNK-virusi dele po sistemu volvoksa i , samim tim dobijaju dovoljnu snagu da se u poslatoj zbirnoj formaciji (kao na magnetofonsku traku ili dijapozitiv koji je dva puta eksponiran) zapišu dve slike. Ali, ako postoji neka još snažnija informacija i ako sad počnu da se u svojoj informaciji spajaju — ne hiljade virusa u jednoj ćeliji, već hiljade ćelija u jednom organizmu –, onda su u stanju da svoju informaciju materijalizuju.

Nastanak nebiologije je, zapravo, stvaranje ni iz čega – od «blata» dijamanta i / ili plemenitih i neplemenitih metala, gasova i svega što će tek biti otkriveno. U početku je postajala prasupstanca, koju je stvorila priroda poput one muzike koja potiče od akorda i sofisticirane, premudre simfonije. Ona se čuje i danas u državama na severnom Baltiku. Tu muziku prirode, čiji su autori zima, more i vetar, može se snimiti i reprodukovati. Iz oktavnog ustrojstva i prasvesti prasupstance stvorena je i Pramudrost, sam Tvorac. Prema tome, i evolucija se može shvatiti kao posledica ovog suptilnog stvaranja prasupstance svesnosti – najviše inteligencije ili ono što je stvorilo ovu inteligenciju. Bog Tvorac se može označiti kao sveprisutna, najkvalitetnija s svesvesna prasupstanca.

Lična voda je, takođe, svuda prisutna. To nije obična voda, već jedna neverovatno suptilna, koncentrovana i sveprožimajuća supstanca koja je veoma kohezivna i rastegljiva. Upravo lična voda je nosilac informacije, a ne geni (oni samo mogu donekle da ih «čitaju» i prenose), dok m su itohondrije samo delimično čuvari genetskog «nasleđa». Čovek nije izmislio gene — oni postoje, samo su bez te suptilne, svete supstance, koju možemo nazvati i sveta voda. A potpuno specifični pripadnici biološkog sveta jesu biljke. Kod njih je u punoj meri izražena mogućnost prelaza iz jednog u drugi svet, iz jedne u drugu mapu imuniteta. Dovoljno je razmotriti situaciju kada se biljke ponašaju kao svojevrsne fabrike. Naime, biljke imaju sposobnost da iz jednog metala sintetišu drugi metal, koji im je potreban za njihove životne funkcije –npr. magnezijum i / ili gvoždje, molibden, bakar i drugo. To nastajanje jednog elementa iz drugog dogadja se promenom broja elektrona (valence) u spoljnom prstenu. Talasne čestice, u ovom slučaju, mogu dati potencijal za život, odnosno za stvaranje elemenata neophodnih za život.

Da bismo objasnili ovo «čudo prirode», potrebno je, za početak, pozabaviti se egzistencijom biljaka i njihovom ulogom na Zemlji. U vreme kada se biljke beru i prepariraju za lečenje, one su 30 – 40% lekovitije nego kada se taj postupak obavlja u neke druge svrhe i kada ga obavlja neznalica. Dovoljno je samo uporediti biljku u saksiji sa onom na njivi ili sa cvetom u vrtu (on poseduje drugačiju lepotu, drugačije raste kada se voli i sa njim opšti i kada onaj koji se cvet neguje «sa dušom»). Sasvim je drugačije ako se biljka samo mehanički zaliva i gaji. (Budući da su životinje ipak bliže čoveku, slično poredjenje možemo napraviti i na polju staranja o njima. Jedno je kada domaćica gaji neku domaću životinju sa ljubavlju, a drugo je kada se životinje legu u inkubatoru, gaje industrijski, bez ikakvog učešća ljudske duše. Jedna kokoška koja se izlegla iz jajeta, — kojoj su se svi radovali, mazili je dok je bila pile, puštali je da šeta po dvorištu, prinosili joj hranu sa puno ljubavi — imaće sasvim drugačije meso ili jaja, nego kokoška koja je odrasla, na primer, na dobru nekog poljoprivrednog kombinata.)

Ali, da se vratimo biljkama. Svaka od njih ima svoju dušu i preko nje uspostavlja kontakt sa svakom drugom dušom koja to želi. Duša se sa dušom zbližava, pruža jedna drugoj toplinu, emocije. Iz tog razloga biljka oseća strah kad neko dolazi da je poseče, otkine ili ubere njene plodove. Ona tačno zna šta će da joj se desi, pa doživljava stres i paniku. Biljka koja je ubrana pod stresom i treba da se koristiti u ishrani, ima isto negativno svojstvo kao životinja koja je, pod jakim strahom, ubijena u iste svrhe. Nije uopšte slučajno što muslimani, prilikom uvoza mesa iz nemuslimanskih zemalja, zahtevaju da se životinje namenjene za njihovu upotrebu kolju pod posebnim uslovima (ritualom). Ukoliko se taj ritual klanja ne ispoštuje, takvo meso je loše za ishranu.

Pojedinac koji poseduje znanje i posvećen je pravljenju lekova i čajeva od lekovitog bilja mnogo je efikasniji nego čovek koji je ignorantan i ravnodušan. Nije dovoljno znati recepte i meriti na vagi – toliko grama ovoga, toliko onoga, pa to složiti i pomešati. Da bi se iz biljaka izvukle i primile prave tvari, onaj koji ih priprema mora da daje sve od sebe, da svojom dušom objašnjava i upućuje biljku, čemu treba da posluži. Biljka se, u suštini, rado predaje čoveku na upotrebu — ona je svesna svog značaja za život živog sveta.

Različite situacije za biljku su kad neka životinja pase i kada čovek dolazi sa srpom ili kosom. Sasvim je drugačije ako kosac peva žetelačku pesmu ili čak izgovara molitvu, ako biljci i svim tim duhovima bilja upućuje neke reči i govori im šta to čini. Kad kosi travu ili žanje žito, kosac priprema i daje novo seme, dok životinja koja pase biljku daje djubrivo, dakle hranu za nove biljke i to je jedan zatvoreni krug. Drugačije se biljke odnose prema tom prirodnom krugu nego prema grubom, bezdušnom uništenju. Isti je slučaj i sa mehaničkom pripremom biljaka, koje nemaju svest o svojoj nameni. Osoba koja nema svest o tome zašto, na primer, bere odredjenu biljku ne može joj ni predati poruku kako njena svojstva treba da pomognu nekome da ozdravi. Čovek koji to zna, radi uz molitvu duše, sa ljubavlju i tome dodaje onaj fluid koji će da donese lekovito delovanje onome kome je to potrebno — nepoznatoj ili poznatoj osobi. Takvi berači lekovitog bilja imaju sposobnost da komuniciraju sa biljkama.

I u narodnoj mitologiji se pominju vile i duhovi trava, drveća šuma, izvora pored kojih raste bujno drveće, duh potoka… Činjenica je da postoji veza između te energije, kolektivne svesti i kolektivne mudrosti. Ne možemo sve da svedemo na biofizičke uslove. Kod biljaka je sve prirodno i tu nema nikakvog čuda. Moguće je da će svaka prirodna nauka (biologija, fizika, hemija) jednoga dana objasniti ovaj fenomen. Onog trenutka kada se neka pojava objasni, prestaje da bude čudo. Što su biljke primitivnije i manje, to se lakše razmnožavaju. Možmo biljci otkinuti list, čak je prepoloviti i napraviti od nje dve biljke i svaka će da raste za sebe. Ali, sve biljke imaju jedinstven, zajednički duhovni organ mišljenja, osećanja i komunikaciju. Upravo uspostavljanje te komunikacije izmedju čoveka i biljnog ili virusnog astrala jeste ono čega čovek, uglavnom, nije svestan. Naravno, moguće je pokušati sa uspostavljanjem takve komunikacije, ali pri tom moramo znati i to da je potrebno ne samo dati leku snagu, već se mora pokazati i pokornost Bogu. Pre želje za komunikacijom sa biljkom treba izgovoriti molitvu poput ove:

«Ne idem protiv Tebe, Tvorče moj,

Neka bude volja Tvoja

Ovo dajem ljudima iz ljubavi bratske,

Iz ljubavi prema bližnjem svom,

Dajem ovaj lek, ali ne protiv Tvoje volje.»

Dejstvo Meseca

Da bismo na pravi način razumeli biljke i njihova lekovita svojstva, moramo se pozabaviti i uticajem koji Mesec ima na živi i neživi svet. Poznato je njegovo delovanje na podizanje i spuštanje nivoa mora (plima i oseka). Budući da je ljudski organizam u velikom delu (oko 70%) sastavljen od vode, to su u njemu prisutne su i promene, koje zavise od mesečevih mena. Sledeći ovu logiku, dolazimo do zaključka da je biljku najbolje brati kad je mlad mesec, jer ona tad poseduje najbolju ravnotežu svojih sastojaka i lekovitog dejstva. Kada je mesec pun, onda se mesečari šetaju po krovovima., priča se u narodu. Kad je pun mesec, čovek se, zapravo, «otvara» i tada Mesec deluje na Zemlju svojom najvećom snagom, budući da je prema njoj okrenut svojom obasjanom, toplom stranom. Kada nije pun, Mesec okreće Zemlji hladnu stranu, onu koja je u senci.

Moramo, imati u vidu da je Mesec sasvim drugačiji sa one strane koja je zagrejana, gde je svetlost i dan, u odnosu na večni mrak i hladnoću tamne strane, sa koje se samo vidi crni svemir. Zbog toga je taj pun mesec delotvorniji, jer je «topao», sija i obasjava,. On ima i svojstvo da privlači svojim magnetizmom — kada se meri instrumentima, on je vrlo slab, ali je vrlo jak kada deluje na živa bića, a ne samo na njih nego i na more. Mesec deluje i na organizam čoveka, koji je najsavršeniji, odnosno mozak mu je najsavršeniji. Taj mesečev magnetizam je maksimalno «otvoren» i ne ometaju ga druga magnetna polja. Kad je noć mirna, pun mesec drugačije deluje pored velike reke, mora ili u ravnici, nego kada je noć u planini ili na šumovitom terenu. Ta razlika se javlja zbog toga što se magnetizam razbija, pa je i površina mnogo veća kada je u pitanju neravan prostor, i tu je njegovo delovanje slabije. U tom periodu i biljke su «van sebe», sklonije su tome da negde dalje šalju svoju energiju, da je upućuju u etar, da komuniciraju sa nebeskim telima. Sasvim je suprotno u periodu mladog meseca, kada je biljka najviše zatvorena u sebe, najefikasnija i najvrednija.

Postoje, svakako, biljke koje treba brati u vreme punog meseca ili u neko odredjeno doba dana ili godine (tako ivanjsko cveće, na primer, treba brati baš na Jovandan, bez obzira da li je mlad ili pun mesec, jer je ono tada najlekovitije, dok se neven, da ne bi uvenuo, bere kada voda potpuno ispari sa latica — u prepodnevnim časovima, posle 10h). Neke biljke se beru noću kada zatvore svoj cvet. U vezi sa biljem postoje mnoga verovanja i sva su vezana za neka vrlo duga iskustva i stara predanja (u pitanju su hiljade godina). Ta znanja su se prenosila kroz prostor i vreme otkad je «sveta i veka». Mora se imati u vidu da svako verovanje koje nema podlogu napustilo posle nekog vremena, a ova iskustva sa biljkama su ogromna i stara hiljadama godina, pa zato sa puno razloga opstaju i danas.

U današnje vreme ljudi žele da imitiraju lekovite biljne sastojke, tj. proizvode njihove hemijsko-sintetske formule. Oni iz biljke mogu da izvuku pravu tvar, njenu lekovitu supstancu, a da bi se dobio jedan gram tog sastojka koji će delovati direktno na bolest treba preraditi, recimo, jedan kilogram odredjene biljke. A pitanje je koliko grama tog lekovitog sastojka jedan čovek treba da konzumira da bi dejstvo bilo efikasno i momentalno. Koliko bi kilograma iste biljke čovek morao da pojede da bi došao do tog jednog grama, koji će se jednim delom izgubiti, sakriti iza celuloze ili nečeg drugog što će biti izbačeno iz organizma?

Kada čovek taj lek proizvede hemijsko-sintetičkom formulom, to može i ne mora da bude dobro. U svakom slučaju, to je jeftinije i ima bar neku delotvornost. Ako se lekoviti sastojak neke biljke svede na formulu, koja se može sastaviti, da kažemo, ni iz čega, onda je to jedna vrsta surogata. On možda ne deluje jednako efikasno i bez duše, jer nema onu svoju auru, zajedničku svest, delić kristala. Izmedju čoveka i hemijske formule, pomoću koje je napravljen aspirin (njegov glavni sastojak je obična kora vrbe, a doneo je milijarde profita), postoji kakva-takva veza, pa aspirin deluje. To je sintetički lek, ali je lek. Medjutim, ako se on zloupotrebljava, što je čest slučaj, može doći do deficita faktora za zgrušavanje krvi i trombocitopenije, kao i veoma neprijatnih krvarenja. Naravno, postoji i zloupotreba lekovitog bilja, koja može dovesti do niza negativnih posledica. Razlike izmedju hemijskih i prirodnih formula su mnogobrojne i raznorodne, a C-vitamin je dobar primer za to. Poznato je da se vitamini dele na: liposolubilne i hidrosolubilne, na termostabilne i termolabilne. Kao hemijsko-farmakološki proizvod, Vitamin C je, kao i većina od preko stotine vrsta biljnog porekla, uglavnom termolabilan. Medjutim, u visokom procentu, termostabilan je i C-vitamin iz šipka, krompira i drugih biljaka.

Moramo imati u vidu da postoje biljni sastojci koje ne možemo da iskoristimo, ukoliko biljka nije kuvana ili pečena, što se dogadja ako je aktivna supstanca čvrsto zatvorena ćelijskom opnom. Tu opnu želudac često nije u stanju da svari ili nema vremena da je rastvori (ako nije mlevena, pečena ili kuvana, odnosno ekstrahovana eterom, alkoholom, vodom, uljima, itd.). Zbog teške varljivosti ćelijskog omotača, prolazak pojedinih aktivnih supstanci kroz ljudski organizam izuzetno kratko traje. Što je organizam na višem stupnju razvoja, naročito ako je u pitanju viši organizam iz sveta životinja, on ima manje mogućnosti varenja. Može se pretpostaviti da biljka u svakoj svoj ćeliji ima mogućnost osećanja i razmišljanja. A da li je biljci, uopšte, potrebno da razmišlja? Ona je statična, vezana za tlo i tu čeka svoju sudbinu. Ne može da se skloni od svinje koja pase travu, ne može da se skloni ni pred koscem, niti da se sakrije od oluje vrelog sunca… Iako biljka ostaje tu gde jeste, procentualno su male mogućnosti da joj neko nanese štetu.

Osim što ima dušu, svaka biljka ima i svoje astralno telo, koje nije tako razvijeno i nije istog oblika kao astralno telo čoveka. Medjutim, ono ima moć predvidjanja, razmišlja umesto biljke i živi u astralnom vremenu. Razlika, upravo, leži u toj kolektivnoj svesti biljaka, insekata, mikroba, virusa i svih tih sitnih bića koja nemaju nikakav fizičko-fiziološki sistem za razmišljanje, već razmišljaju svojim astralnim bićem. To astralno telo nije za svaku vlat trave posebno, nego je na neki način kolektivno. Ono se, istina, razbija na grupe, ali je i jedinstveno, budući da misli umesto ćelijskih mitohondrija.

Što se tiče svesti biljaka, ona nije blokirana u njima, već velikim delom zadire u drugu dimenziju. Kao što je pomenuto, biljke ne samo da imaju svest, već imaju i sposobnost predosećanja. Ali, koji je organ za to zadužen, ako nije svaka ćelija biljke senzor? Biljka ima koren kojim izvlači hranu, ima stablo, list, cvet… U toj strukturi nema ničeg što bi ličilo na nervni sistem, na mozak. Ako otkinemo list ili odsečemo jednu granu, neka biljka će uginuti, a druga će nastaviti da živi. Ako odsečenu granu ili list stavimo u vodu ili u zemlju, iz njih će kod većine biljaka izrasti nova biljka. U svakom svom deliću, biljka je na neki način autohtona. Svest koja se nalazi u svakoj ćeliji biljke je, verovatno, kolektivna svest. Zbog toga je komunikacija među biljkama mnogo realnija nego između mozgova životinja. Što je stepen razvitka niži, to je komunikacija bolja. Mnogo bolju komunikaciju ostvaruju mačke ili medvedi, nego čovek. Inače neophodni razum (racio) može da deluje i ograničavajuće.

Veoma bi bilo zanimljivo uporediti biljne i životinjske ćelije, čija suštinska razlika nije velika. Da li čovek, koji najmanje „oseća“ druge dimenzije, može da razmišlja svakom svojom ćelijom? Dokaz za to je tzv. strah tela. Telo može da se boji, da se parališe ili ukoči, da zapdne u drhtavicu ili dobije grčeve, i to bez nekog naročitog uticaja svesti i glave. Ova pojava, na primer, dešava se u nekim veoma teškim trenucima — pred nasilnu smrt ili neku katastrofu koja preti uništenjem tela. Snažnije duše mogu da deluju na taj strah tela — u stanju su da ga kontrolišu ili blokiraju, pri čemu je pojedinac svestan toga. Osoba može iz sve snage da radi na sprečavanju drhtavice ili kočenja, na sprečavanju straha od smrti. Čovek može da se nađe u situaciji da, iz ko zna kojih razloga, čak želi da umre. Čovek ne mora imati strah od smrti, ali telo će se bojati. Samoubica hoće da skoči sa mosta i odjednom ne sme, iako je čvrsto rešen da to uradi. On mora da savlada strah tela da bi ostvario svoju samoubilačku nameru. Taj strah tela kod čoveka je vrlo sličan strahu tela kod biljaka, jer i biljke mogu da se boje raznih stvari. Nekim ljudima svako seme koje bace u zemlju nikne i buja, a ima i ljudi koji imaju ista znanja, ali im ne uspeva da odgaje nijednu biljku — nijedna im ne uspeva i ne daje dobar plod.

Osoba koja se sa mnogo ljubavi bavi cvećem, sobnim ili bilo kojim drugim biljkama može da uoči kako se, recimo, jedna biljka u saksiji odjednom osvežila. To je posledica ljubavi i brige. Potpuno drugačije je kada o toj biljci brine neko ko prema njoj nema nikakav emotivni odnos, na primer, neka komšinica koja zaliva cveće u odsustvu gazdarice. I pored sve njene brige, cveće će nazadovati ili čak sasvim uvenuti. Cveće može i da tuguje za nekim članom porodice koji je završio život ili je još živ, ali je zauvek napustio kuću. I pored odgovarajuće nege, cveće jednostavno neće prihvatiti neku drugu osobu. Većina ljudi ne želi da prizna da biljke i životinje imaju emocije. Pas ne voli gospodara samo zato što ga hrani, nego što se tu razviju emocije. Isto je čak i sa najnižim životinjskim vrstama. Životinja i biljka može da usamljenom čoveku pruži veliku ljubav i ohrabrenje, da ublaži njegovu samoću.

Osnovna namena ovog teksta je pokušaj da se spozna značaj pomirenja naše individualne i kolektivne svesti sa kolektivnom svešću biljaka, životinja i mikroorganizama. Drugim rečima, potrebno je usaglasiti svest čoveka, zajedničku svest svih ljudi i kolektivnu svest svega onoga što se ne zove čovek, za dobrobit jednih i drugih. Jedno je sigurno: takvom harmonizacijom čovek bi najviše dobio, i to u kvalitetnoj dugovečnosti i neizmernoj sreći, bez čega nema ni opstanka. Za početak potrebno je stvoriti mir u svakom živom biću, u čoveku, dakle, izmedju njegove svesti i zajedničke svesti svih mikroorganizama; potrebno je, pre svega, moliti se za pomirenje i zdrav zajednički život. Čovek je odgovaran za stvaranje adekvatnih uslova tom mikrosvetu putem kroz časne, zdrave i čiste misli, ali i zdrave hrane, kako bi ljudski sokovi bili čisti kao planinski potok. Isto to važi za treplje u disajnim organima i u organima za varenje i izlučivanje. Tako bi se dobilo na desetine hektara negovane šume sa čistim prohodnim, dobro očuvanim komunikacijama, koje bi vodile do pašnjaka i rajskih vrtova za mikrosvet.

Čovek nije kriv samo za propadanje svoje planete, već odgovara i za svoje telo, koje za njegov mikrosvet predstavlja planetu. Taj mikrosvet je nezadovoljan kada se čovek sam truje lekovima, hranom, vodom, vazduh, ali i negativnim vibracijama i mislima. Mora se već jednom stati tome na put i sve preokrenuti u pozitivnom smeru. Za to postoji bezbroj načina, samo je potrebno malo dobre volje. Običan primer za to je kad domaćica izadje u baštu, nabere grašak, oljušti ga i pripremi. To je formalno isti grašak kao i onaj na pijaci, ali suština je u tome što ga je domaćica brala namenski, za odredjene ljude. Dok je brala taj grašak, ona je svesno ili nesvesno mislila na njih, zapravo ga je prinosila na žrtvu životu svojih dragih. Nabrala je i peršuna, otkinula listić ovde, listić onde, da bi njime začinila hranu za svoju decu, roditelje ili dragog gosta. To je jedna potpuno druga ljubav koju sadrži ta hrana.

Prilikom pripremanja hrane obično se zaboravlja činjenica da ona daje ljubav. Obično je u pitanju žena koja kuva sa ljubavlju i pruža ljubav onima, za koje kuva. Zašto majka voli da hrani svoje dete, da za njega pravi razne kašice i papice? Ona tom hranom daje direktno telu svog deteta ili svoje već odrasle dece ili muža svoju materinsku ljubav. Prosto se vidi i oseća kad je ručak skuvan bez ljubavi. Kad je žena nesrećna, ona ne kuva isto kao kad je srećna, njena hrana ima drugačiji ukus — ona tu nešto zaboravi, misli su joj na drugoj strani i ona svoju tugu emituje putem hrane. Obrnuta situacija je sa osobom koja inače ne čini mnogo dobrih stvari za druge ljude, ali kad svojoj porodici kuva s ljubavlju, ona je dobra prema njoj, bez obzira na to što je možda zla prema nekom drugom. Razlika je znatna i uočljiva i kada dve različite osobe spremaju jedno isto jelo po istom receptu. Jedno jelo je sjajno, divno i ne može uopšte da se uporedi sa drugim, koje sadrži identične sastojke prema receptu, ali ne i ljubav kuvarice.

Tako je i sa biljem. Pravi zaljubljenik u lekovite biljke bere ih sa ljubavlju i nežnošću i sama biljka zna da je izabrana da pomogne nekome, da izvrši svoju misiju zbog koje je i nastala. Još ako je onaj ko se leči prima sa ljubavlju i poverenjem, onda je čitav krug zatvoren i biljka je maksimalno delotvorna. Međutim, ako je biljka mehanički sakupljena, pripremljena i progutana kao lek, prepisan čak i bez vere da može da pomogne, efekat je neuporedivo manji. Značajno je da se uništavanje i oduzimanje života bićima sa kolektivnom svešću, koja misle kolektivno kroz astral, u mnogo manjoj meri može shvatiti kao ubistvo, nego kad su u pitanju bića sa ličnom svešću. To je manji greh ili se uopšte ne može smatrati grehom kada, na primer, uberete maslačak, lincuru ili kantarion. Pošto se bere samo odredjeni deo biljke, one nastavljaju da rastu i ne venu.

Ta kolektivna svest ostaje da živi, dokle god i jedan struk kantariona negde postoji — njegov život nije uzet u pravom smislu reči. Isti slučaj je sa bubama, pčelama, mikrobima, ali sasvim druga je stvar, recimo, ubiti psa. Mnoge biljke se beru integralno, od korena do cveta, što ništa ne menja. Sami postupci branja medjusobno se razlikuju, bez obzira na to što biljka u svakom slučaju oseća strah i paniku. Pred kosilicom ili traktorom biljka oseća neuporedivo veći strah nego pred detetom koje je iščupalo šaku travice ili pred jagnjetom koje pase samo njene vrhove.

Lečenje biljem

U homeopatiji ne postoji otrovne biljke, jer se od njih može napraviti takav potencijal (biljka se može rastvoriti do 500 puta), pa tako ne ostane nijedan molekul aktivne (otrovne) supstance. Svi sastojci biljke prolaze kroz vodu i ta voda prima poruke od molekula biljke, pamti i leči – i to bolje, jače i brže od same lekovite biljke. Često se dogadja da homeopatski lekovi deluju brže od hemijskih lekova. Naravno, glavni preduslov za uspešno lečenje je upotreba prave potencije homeopatskog leka za odredjenu bolest. Biljni prasupstrat biološke svesti može da leči svakog pojedinca od najtežih bolesti, jer on održava prasupstrat biološke svesti organizma u punoj vitalnosti do kraja života. Ukoliko telo, ipak, ignoriše sopstveni prasupstrat svesti, onda ostaje bez pomoći, ostaje prepušteno samo sebi – svom biološkim trajanju i biološkim mogućnostima. Da bi narod u Srbiji opstao, treba da nađe u sebi ovaj novi imunitet.

Pored centralnog nervnog sistema (timusa, jetre i materijalnog, imunobiološkog sistema, kao i nematerijalnog, vibraciono-talasnog) u našim organizmima postoji i prasupstrat svesti, kao treći vid odbrane. Todoxin broj 1 pokreće imunobiološki sistem, timus (a u situaciji kada nema timusa), jetru, nerve. Biološkim pregledom, timus bi izgledao kao običan organ koji nema neku naročitu funkciju. Međutim, posle detaljnog ispitivanja je utvrđeno da rad, koji on obavlja, ostavlja neverovatnu sliku.U timusu limfociti dobijaju neku vrstu obuke, a to znači prenošenje informacija, koje mogu da se razmene sa bićima određenog nivoa inteligencije. Obuku ovde vrši komad tkiva, tj. timus, a prima je minijaturna ćelija. Na kraju, oboje su nesvesna bića. Posle 21. godine timus atrofira kod svih ljudi. Ova pojava je posebno izražena kod HIV / AIDS pacijenata kod kojih je on od 18. do 21. godine kao kod starca, što znači da je kod njih «poligon» za specijalizaciju T-limfocita sužen i defektan. Međutim, ukoliko se koristi Todoxin broj 1, vitalnost se vraća, a time i brojčano stanje i status. Pomoću prasupstrata svesti koji predstavlja materijalno-nematerijalnu spojnicu vibraciono-talasnog i materijalnog imuniteta, biljna prasupstanca svesti Todoxina broj 1 pokreće u svim svojim oblicima (kaša, kapsule, sirup) zamenu za timus. Dokaz za to su HIV pozitivni pacijenti sa miasteniom gravis. Posle timektomije (vađenje timusa sa okolnim žlezdanim tkivom) kod njih je količnik T4 (pomoćničke) : T8 (supresorske) ćelije poboljšan do te mere da je bio kao kod zdravih i mladih ljudi sa vrlo vitalnim timusom.

Biološki prasupstrat ima uticaj na kompletno ustrojstvo koštano-mišićnog i limfo-hematološkog sistema. Ta veza se na najbolji način može detektovati putem uređaja koji merenjem provodljivosti tkiva, organa i organskih sistema, kao i celokupnog energetskog omotača i energetskih čvorova u organizmu (npr. DDFAO i aura-kamera u Todoxinovom dijagnostičkom centru) sagledavaju sveukupno stanje organizma. Zbog toga ne treba da nas iznenadi pojava da retki pojedinci čak i u osmoj deceniji života imaju besprekoran sklop fizičke strukture tela — nervni sklop bez i jedne oštećene ćelije, vitalnu i mladalačku kožu i telo velikog isposnika. Bez obzira na sve probleme koje život stavlja pred njih, njihova svest ostaje čista, a telo asketsko. Da bi pojedinac dostigao ovaj ideal, neophodno je nesmetano funkcionisanje biološkog supstrata svesti. Tokom višedecenijskog rada došao sam do spoznaje koliki je značaj ovog segmenta organizma. Zato bih smeo reći da sam baš ja odgonetnuo tajnu biološkog supstrata svesti. Prvo, moramo biti svesni da je on materijalne prirode. Njegove lokalizacije su: mozak, nervi, jetra i timus.

Zanimljiva je činjenica što srce ovde nema značajnu ulogu – ono je, naime, suviše protočno i autonomno, ali je i zaštićeno od uticaja, jer je u toj meri vitalno, važno, da ne bi smelo da stane. Upravo zato ono ne poseduje biološki supstrat svesti, dok ga pomenuti organi imaju – u manjoj ili većoj koncentraciji. Čak i ovde postoji neka vrsta zračenja i uticaja, pa srce mora da bude zaštićeno od duše. Ako bi bilo izloženo duši i duševnom stresu, vrlo bi lako podleglo traumama (čak i bez biološkog supstrata svesti). Prosto, reakcije drugih organa deluju na srce i pritiskaju ga. Srce, u svakom slučaju, mora da ostane autonomno.

Da li biološki supstrat predstavlja eliksir života i zdravlja, duhovnosti i ljubavi, sreće, saosećanja i isceliteljske moći? To je supstanca, to je ljubav, sreća koja se isijava iz čoveka i širi se kroz svemir i univerzum. To su note božanske muzike, note oktavnog ustrojstva… Supstrat svesti je nešto zajedničko za sva živa bića na svetu — spona između biološkog i astralnog bića, mada se može se smatrati i osnovom kolektivne svesti svih živih bića, pa i čoveka. A zbog čega životinje imaju kolektivnu svest? Nju imaju i bube i još savršeniju mikrobi, upravo zbog toga što su mnogo jednostavniji, pa im je vrhunska svet daleko pristupačnija. To znači da su prosti oblici života bliži izvornoj svesti, prasvesti. Iz toga se može izvesti i stara istina koja postoji u svim religijama: čovek i priroda prožeti Bogom. Dakle, Bogočovek postoji. Prisutne su i nijanse – neko je samo obasjan Vrhunskom svešću, neko je prožet njome, a neko samo vidi svetlost, odnosno samo je pri svetlosti svesti.

O svesti biološkoj i kolektivnoj

Svest je osnova života, pa je zbog toga neophodno imati znanje o svesti i znanje o izrazima svesti. Svaki aspekt čovekovog postojanja i delatnosti, svaki vid nauke i umetnosti i bilo koje zanimanje zasnovani su na svesti. Međutim, ukoliko nemamo znanje o svesti, onda imamo kuću bez temelja. Poznavanje sebe, sopstvene svesti i mehanizama njenog funkcionisanja može biti najbolja preventiva za sve bolesti, ali ako ovakvo znanje izostane, onda može doći do različitih zdravstvenih poremećaja. Krajnje uprošćeno, čovekova svest funkcioniše na različitim nivoima. Prvi je nivo govora, zatim slede misli koje pretačemo u govor ili aktivnost i, konačno, tu je osnovni nivo, odakle izviru misli. A taj izvor misli ujedno je neograničen izvor energije i inteligencije. Budući da se kreće, to svaka misao mora imati energiju, a pošto usmerava našu aktivnost, to mora dodatno posedovati inteligenciju. Upravo, izvor misli dopire do prasupstrata svesti i i natapa se njime.

Da bismo došli do izvora misli, moramo poznavati različita stanja svesti. Na prvom mestu stoji budno stanje, zatim sledi stanje spavanja, tj. dubokog sna i stanje sanjanja/snivanja (tada se odmaramo, ali je prisutna i određena aktivnost svesti). To su tri osnovna stanja kroz koja prolazimo celog života. U budnom stanju trošimo energiju. u stanju sanjanja nadoknađujemo njen gubitak, ali nismo svesni svih objekata univerzuma. Osim tri osnovna stanja svesti postoji i četvrto stanje svesti, koje se može nazvati budno sanjanje. Tokom tog stanja dobijamo sve odgovore koji su nam potrebni, a pri tom se i naše telo regeneriše. Ukoliko ovo stanje možemo da održavamo i u budnom stanju, postižemo novo stanje svesti – peto stanje. Pojedinac treba da teži tome da to stanje tišine i dubokog mira održava i u svojoj najdinamičnijoj aktivnosti.

Osim toga, moramo biti svesni i fenomena polja svesti. Prema fizici, mi smo tačke u polju svesti. Različite vere govore o tome da jedna tačka u polju može odjednom da postane sve. Dakle, versko znanje jeste znanje o tački i beskonačnosti, a kompletno znanje između tačke i beskonačnosti jeste opšte versko znanje. Jedinka je deo jedinstvenog polja i utiče na to polje. Svaka naša misao, svaka naša reč i akcija samo je jedna vibracija u tom polju. Ukoliko imamo previše talasa koji se slažu u nešto što će doneti destrukciju, možemo govoriti o kolektivnoj svesti koja nije u dobrom stanju. Ali, ako prema fizičkim zakonima proizvedemo drugačije talase, koji će neutralisati već pomenute, sam razvoj može da se nastavi.

Prirodni zakon na planeti ne funkcioniše najbolje baš zbog negativnog delovanja pojedinaca. Normalan tok prirodnog zakona je takav da se ljudi razvijaju da budu srećni, da uživaju u životu i da napreduju. Ukoliko nema znanja o svesti, ljudi ostaju na površini života i čine mnoga dela za koja ne znaju da će štetiti životu. Nepoznavanje prirodnih zakona znači nepoznavanje posledica naših dela. Ljudi misle da se stvari događaju slučajno, a zapravo postoje samo jasni uzroci i posledice. Nepoznavanje zakona nije opravdanje. Dovoljno je pogledati na neke ljude koji krše ljudske zakone i one koji uspevaju i da pobegnu od njih. Ali od prirodnog zakona niko ne može da pobegne — svaka naš postupak će nas stići. Ona predstavlja vibraciju koja će dotaći bilo koju tačku univerzuma i vratiće nam se isti kvalitet kakav smo posejali. „Čini dobro, ne kaj se, čini zlo nadaj se!“ kaže narodna mudrost.

Sve ovo se zasniva na čistoj teoriji. Potrebno je još neko vreme da bi postalo predmet čiste hemije i biologije, geografije i drugih prirodnih nauka, koje će egzaktno objasniti pojam Boga. Nema sumnje da Bog može da se materijalizuje i da se otelotvori i to nije nikakvo čudo. Otelotvoriće se on i u jagnjetu i u piletu i u čoveku, ali pre u novorođenčetu ili starcu, nego u čoveku u kome vlada razum. A razum je proizvod svesti što znači da su svest i razum najčvršće povezani. Međutim, dostižući svest, razum je napravio taj «rez», postavio je sebi oklop, čime je udaljio svesna bića od svesti o prasvesti. Doduše, ona ostaje i dalje prisutna, ali čovek je udaljen od svesti o Prasvesti. Razum je, dakle, postao dominantan. To se dogodilo u istorijskom trenutku kada je čovek stao na prag iskustva o svojoj moći i veličini, o snazi svog razuma, pa se «zaleteo» suviše visoko.

Kada se čoveku otvore jedna vrata saznanja, on se odmah nađe pred drugim zaključanim vratima. Pre bi do istine mogla da dođe ameba, nego čovek, ali ona nema razum. I ta njena istina ne bi mogla da bude pretvorena ni u teoriju, ni u znanje, bez obzira na to što ameba poseduje spontano znanje. A biljnom svetu (čičak, cikorija itd.) bliži je magarac nego čovek. Pri tom je posebno zanimljivo sledeće: što je životinja manja, to poseduje manju svest o samoj sebi, o sebi kao jedinki. Što je čovek primitivniji, što mu je civilizacija niža ili bar manje evropska, to je i sam manje svestan sebe kao individue. A što je manje svestan svog identiteta, to je bliži znanju i bliži Bogu. Ljudski identitet je, zapravo, u Bogu, a baš ta velika svest o identitetu, to grčevito znanje odvaja nas od velike Prasvesti — na taj način se ograđujemo, otuđujemo i branimo od nje. U tome leži osnova lažne ljudske superiornosti i nemoći.

Zahvaljujući visokoj ličnoj svesti, svesti pojedinačnog bića, kolektivna svest kod čoveka nije umanjena i degradirana, ali je izgubila svoju veličinu u proporcijama. Pčele imaju, na primer, samo kolektivnu svest — ona je kod njih jedina osnova, a kod čoveka je ona samo jedna od više njih. Patriotizam je dokaz da čovek ima tu kolektivnu svest. (Tako imamo situaciju da se jedne godine muškoj deci daje ime Nikola, a ženskoj, recimo, Snežana. Postoji nešto što deluje na više ljudi u isto vreme). Čak i kolektivna histerija i panika zavise od kolektivne svesti, ali sada kolektivnu svest ostavljam po strani da bih govorio o biološkoj svesti. Biološka svest povezuje nas sa našim astralnim bićem — ona je spona između tela i aure. Budući da povezuje organizam i dušu jednog živog bića, to je u ovom slučaju možemo shvatiti kao jednu veliku svepovezujuću snagu čoveka. Nju poseduje svaki organizam, i to čak u istoj količini. Međutim, problem se krije u svesnosti o postojanju te svesti i njenoj deblokadi, jer je ona dobrim delom blokirana razumom. To je jedno suptilno, komplikovano i osetljivo biće u biću i na njega se može uticati pozitivno ili negativno da se deluje u svim pravcima. Ukoliko nastupi njena blokada, što je čest slučaj, dolazi i do pada imuniteta, do usvajanja bolesti i malignih procesa. Mogu uslediti i loši potezi u životu, nastati loše odluke, kao i nezdrav odnos prema ljudima i životu, što može dovesti i do mentalnih oboljenja. Upravo blokada i zagađenje biološke svesti dovode do ovih negativnih posledica.

Zbog njene tesne veze sa dušom, na nju — za razliku od drugih bioloških organa — deluju i duhovni i fizički činioci. Ako krenemo od osnovnog, tu na prvom mestu stoji zdrav život, recimo «higijenski» život koji je izuzetno značajan za biološku svest. Veliku ulogu može imati činjenica da pojedinac živi uredno i redovno vodi računa o svojoj ličnoj higijeni i higijeni životnog prostora, što ide u prilog biološkoj svesti. Sledeći pozitivan «poen» donosi njegova radna disciplina — dobar raspored rada i odmora, zatim njegov emotivni život. Najveći «poen» je ljubav, ona empatija koju jedno živo biće može da «izliva» na druga živa bića. Tu su i svi oni lepi kontakti pogledom, osmehom, dobrim izrazom lica i ljubavlju koja se nudi i pokazuje omima, prema kojima ne postoji takva obaveza. To je jedan od najvećih «poena» u biološkoj svesti.

Jedna od tajni dugog života, duge mladosti, duge vitalnosti, posvećenog života jednog monaha, isposnika, pustinjaka leži upravo u toj biološkoj svesti, koja je kod njih pročišćena i dovedena do savršenstva. Ona je, jednostavno, u toj meri odnegovana da i u nemogućim uslovima života čuva «starca» u savršenom zdravlju. Niko od njih nije umro sa razorenom jetrom, sa bolesnim srcem, bolesnim krvnim sudovima… To nije zato što su živeli 50 godina od trave i korenja i ne zato što su trava i korenje zdrava hrana koja podmiruje sve potrebe organizma. Neko drugi ne bi izdržao takvo gladovanje. Suština je u tome da je biološka svest svela potrebe organizma na minimum. Dakle, isposnik živi u punoj snazi, takoreći, ni na čemu, na vodi i koprivi, i ume da izvuče «ni iz čega» ono što mu treba. To je zasluga upravo biološke svesti. Isto tako je zasluga biološke svesti što se jedno telo raspada od truleži, boleštine, sala i debljine, jer taj čovek nije umeo da pronađe i odneguje tu svest. Biološka svest može da bude odnegovana iz potrebe duše da taj organizam zadugo traje. Budući da je duša okrenuta ljubavi, empatiji i saosećanju, brizi o dobrim stvarima, to je dovoljno za aktiviranje biološke svesti u pravcu čuvanja organizma. Svaki organizam bi mogao da živi ne beskrajno dugo, ali da potraje mlad, biološki mlad.

Znači, bore i seda kosa zahtevaju neke redukcije u životu. Ne može se sa sedamdeset živeti u ritmu četrdesetih, iako se tkiva svih organa natapaju tom biološkom svešću i ona ih leči. U suštini, biološka svest je upravo ono čime čovek ili svaki organizam leči sam sebe i tu leži tajna i onih spontanih isceljenja i tajna vitalnosti. Ali, biološka svest može da bude zagađena, zatrovana, uspavana, zanemarena, umorna, i to još od detinjstva. Na nju deluju razne traume, frustracije, žalost, nezadovoljstvo, zavist, pakost, mržnja, želja za osvetom, izostanak nagrade za trud, osećanje nepravde, emocije – dakle, razni porivi i nagoni koji upropašćuju biološku svest. Čovek mora biti svestan postojanja dobre i zle svesti. Ukoliko bi na svetu ostalo samo dobro, ono više ne bi imalo sa čime da se meri i prestalo bi da postoji.. Budući da ne bi imalo nikakve mogućnosti da se brani, da reaguje, da živi i da se bori, dobro bi se, jednostavn, izgubilo i pretvorilo u ništavilo U borbi dobra i zla, oba činioca su jednako važni. Na temelju tog sukoba egzistira svet kao celina – i svesni i nesvesni svet. Čitav univerzum je prožet istim zlom, a pogotovo je ono ispoljeno u ljudskom rodu. Ljudi su dovoljno agresivna i luda rasa da su u stanju da pokore i unište čitave autohtone civilizacije na svim kontinentima. Tu je, opet, u pitanju borba dobra u zla.

Međutim, ako je čovek «obložen» dobrim (ovde ne mislim ni na kakva dobra dela i na etiku, nego mislim isključivo na sile da se «plus» i «minus» odbijaju), zlo će se odbiti od takve osobe. Budući da se odbija, ono ne može da mu naudi isto kao što se dobro odbija od onog ko je «obložen» zlim. Sila dobra čini njenog nosioca srećnim i zadovoljnim, bez obzira na ono što mu se dešava. Kada je čovek prožet tom dobrom silom, on može blaženo da trpi bolest, smireno da podnosi nesreću i nađe načina da prevaziđe svaku brigu. Čak i ako ima neke brige, to su uglavnom brige za drugoga. Ali, ako je pojedinac prožet zlom, najčešće će postati nervni bolesnik i okončati svoj život u ludilu.. Objektivno gledano, on može da živi u sasvim dobrim okolnostima, a da bude duboko i veoma nesrećan. Takva osoba može da poseduje veliko materijalno blagostanje i da bude okružen ljudima koji ga vole ili koji bi mogli da ga vole, samo da nije toliko zla. Zlo odbija ljubav, ne zato što je neće, nego zato što ljubav ne može da prione uz zloću i otpada sa njega kao voda sa masne površine. Kolika bi trebalo da bude velika ljubav nekoga prema zlom čoveku, koji ne oseća ništa prema drugima, koji gleda vrlo hladno na tuđu nesreću i koga ništa ne može da usreći? Tu ljubav postaje uzaludna, počinje da propada, pati i da se gasi, da se gubi i udaljava.

S druge strane, čovek koji je prožet dobrim, privlačiće sve dobro oko sebe — uz njega će ići ljubav, jer i on pruža ljubav i njegova sposobnost empatije privlačiće sve oko njega. Onaj ko je u stanju da spontano i ljubazno zrači ljubav, budiće i u nepoznatom čoveku, u psu na ulici, čak i u jednoj žabi dobre osećaje i privlačnost prema sebi. Treba opraštati drugima ne samo iz čovekoljublja, već da bismo pomogli sebi. Čovek se nikako se ne sme predavati nepravdama sveta i života, jer ako im se preda, one će ga zagaditi i uništiti. Postizanje i čuvanje tog unutrašnjeg blaženstva jedna je izuzetno teška disciplina i veliki podvig, bilo da je u pitanju neka vrsta podvižnika ili je reč o običnom čoveku iz naroda.

Sasvim je moguće da se jedna duša, koja je još u detinjstvu zagađena lošim okruženjem i nesrećnim okolnostima, putem čišćenja koje može sprovesti samo osoba sa velikim iskustvom, dovede u stanje prosvetljene, izgrađene i ojačana biološke svesti koja može i da leči. Koliko je samo svako od nas imao prilike da vidi ljude sa sasvim prosečnim ili čak ružnim crtama lica koji su iznutra mnogo lepi i prijatni, koji zrače, sijaju, imaju harizmu, neku magiju, a koliko je samo odvratnih ljudi među, naizgled, lepima. Kroz to biološko biće prosijava duša, jer se tu ono «vaja», sve dok se duša ne odvoji i izađe iz tela. U više navrata smo govorili o mogućnostima lečenja i regeneracije organa i organizma i o regeneraciji kože, ali ne kremovima i masažom, nego unutrašnjom hranom i prosvetljenjem, punjenjem tela sokovima organizma i životnom snagom. Na taj način se sve iznutra popuni, prosija, oživi i dobije svoju lepotu.

Biološki supstrat svesti je spona, ona kopča koja ima materijalnu prirodu, pomoću koje nematerijalno deluje na čitav organizam. Ukoliko je snaga provodljivosti biološkog supstrata veća, toliko je jača i veća snaga regeneracije i vitalnosti. Čak i ako je to nematerijalno telo, ta duša zla i dijabolična, ona tako deluje putem biološkog supstrata na organizam i ti organizmi su, takoreći, večiti i zdravi. Kada se ta spona prekine i zapuši ili kada je organizam ignoriše, telo ostaje bez pomoći — ono je prepušteno samom sebi, svom biološkom trajanju i svojim biološkim mogućnostima. Ova povezanost postoji i uočljiva je na primerima ljudi koji se nikad ne razbole, a leče gubave i kužne, sede pored bolesnika sa velikim boginjama…

Posle nuklearne katastrofe, četiri ruske monahinje ostale su da žive pored Černobila, iako su na hiljade kilometara unaokolo ljudi umirali od zračenja. Monahinje su — uz molitvu, veru i pomoć biološkog supstrata svesti — odbranile svoja tela, čak, i od nebiologije… Ništa ni od bioloških, ni od nebioloških agenasa ne može da ugrozi organizam sa razvijenom biološkom svešću. Moguće je negovati obolele od teških zaraznih bolesti, presvlačiti ih, kupati, hraniti kašikom, a ostati zdrav. Pored imunobiološkog i vibraciono-talasnog imuniteta, postoji i ovaj treći, koji omogućava da se bolest spira kao voda i da ne ulazi u organizam. Upravo ta velika ljubav koja je u stanju da uđe među paćenike, među bolesne i nakazne i želja da im se od srca pomogne, čuvaju pojedinca od bolesti. I nije to svetinja. To je samo velika, topla i istinska spona između duše i tela koja može da odbrani telo od svake nevolje.

Novosti iz medicine

1. PREVENTIVA DIJABETESA KOD LABORATORIJSKOG MIŠA

Naučnici koji leče i preventivno deluju na insulinsko-zavisni dijabetes otkrili su grešku u organizmu specijalno gajenog miša koji je sklon ovoj bolesti i upotrebom tih znanja razvili su načine preventivnog delovanja na tu bolest. Pošto je mišji diabetes skoro identičan sa ljudskim dijabetesom tipa-l (ovaj je, takođe, nazvan insulinsko-zavisni ili juvenilni dijabetes), istraživači izražavaju spremnost da tokom pet godina testiraju svoje tehnike na ljudima, a da će tretman za pacijente u ranim stadijumima bolesti moći da bude u upotrebi za dve godine.

Nalazi koji su objavljeni u skorašnjem časopisu “Nature” dobijeni su od dve istraživačke grupe, koje su radile potpuno odvojeno. Jednu je predvodio Daniel Kaufman, molekularni biolog Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu, a drugu je Hju Meg Devid sa Stenford univerziteta. “U vezi sa ovim istaživanjem, postoji velika euforija”, kaže Džejs Gevin, specijalista za dijabetes i predsednik Američke asocijacije za dijabetes. “Ovo su studije koje prosto morate nazvati ubedljivim i sa potpuno jasnom humanom primenom”. Gevin kaže da je bilo značajno i to što je novi rad proizvod fundamentalne nauke, koji ne bi mogao da bude ostvaren bez eksperimentisanja na životinjama.

Dijabetes tip-1 dugo je bio poznat kao autoimuna bolest, kod koje imuni sistem pogrešno napada deo organizma, umesto da ga brani od mikroba koji ga napadaju. Kod dijabetesa on ubija specijalne ćelije pankreasa, koje stvaraju insulin, a bez insulina ćelije ne mogu da koriste šećer, pa je telo lišeno energie, dok akumulacija šećera u krvotoku oštećuje nerve i druga tkiva. Novi potencijalni tretmani deluju dvojako: oni zaustavljaju imuni sistem, odnosno sprečavaju ga da čini grešku ili suprimiraju postojeći odgovor na grešku. Nasuprot ovome, torezol je u stanju da ćelije snabdeva šećerom.

Verovatno najintrigantnije otkriće je pronađeno u Kaufmanovom objašnjenju veze između dijabetesa-1 i infekcije koksaki virusom, koja izaziva prehlade, zapaljenje grla, a nekad i ozbiljnije simptome. Njegova grupa je pronašla da pomenuti virus sadrži protein, sličan proteinu na ćelijama pankreasa koje prave insulin. Studija sugeriše sledeće otkriće: kad imuni sistem jednom nauči da prepozna virus kao stranog napadača i da ga napadne, isti odbrambreni mehanizam greškom indetifikuje vlastite insulinske ćelije kao neprijatelja i počinje da ih uništava.

Kaufman tvrdi da se koksaki-infekcije, koje su relativno česte u detinjstvu, mogu odnositi na znatan procenat slučajeva dijabetesa, ali ne na sve. Dijabetes tip-1, koji se obično pojavljuje u uzrastu od 10-14 godina, ređa je forma bolesti koja, kako je procenjeno, pogađa 300.000 Amerikanaca koji moraju primati injekcije insulina čitav život. Nasuprot tome, 12 miliona ljudi ima, po svoj prilici, dijabetes tip 2, koji obično počinje posle četrdesete godine i sa starenjem postaje sve češći. To nije autoimuna bolest i može se obično kontrolisati dijetom i vežbama.

Obe istraživačke grupe su radile svoje eksperimente na specijalnom soju laboratorijskih miševa, čiji su imuni sistemi bili genetički podložni napadu i ubijanju sopstvenih ćelija koje stvaraju insulin. Glavnu stvar uradile su T-ćelije imunog sistema, koje cirkulišu u krvi i traže mikrobe-napadače. T-ćelije se, pri tom, vezuju za svoje mete i izlučuju supstancu koja ih ubija, nakon čega životinje postaju dijabetičari. Obe laboratorije su proučavale ovaj proces i nadale su se da će otkriti zbog čega su T-ćelije prvenstveno učinile tu grešku. Jedan trag se pojavio 1990. godine kad je Stejn Bevkeski sa Univerziteta Kalifornije u San Francisku pokazao da imuni sistemi ljudi-dijabetičara napadaju protein na svojim ćelijama koje stvaraju insulin (taj protein je nazvan glutaminska kiselina dekarboksilaza ili GAD).

Godinu dana kasnije, Kaufmanova grupa prijavila je još jedno otkriće, naime da protein GAD veoma podseća na protein na koksaki-virusu. Ovo otkriće je bilo veoma zanimljivo zbog toga što su istraživači znali da dijabetes l ima veliku učestalost kod osoba koje su inficirane ovim virusom. Oba nova, izveštaja koja su se pojavila ove godine, imaju jasnu međusobnu vezu. GAD zapravo inicira napad, odnosno pokreće napad na mišje ćelije koje stvaraju insulin. Kada znamo kako počinje odgovor T-ćelija, onda odmah dobijamo ideju kako da ga sprečimo, kaže Kaufman.

Postoji nekoliko načina, na koji se imuni sistem može naterati da toleriše protein ili ćeliju koju bi u drugačijem slučaju napao. Nije jasno kako ove tehnike funkcionišu, ali u vezi odgovora na taj protein pre nego što on bude pogrešno prepoznat, one deluju preventivno na imuni sistem. Druge metode mogu da suprimiraju postojeće odgovore.

Obe grupe su bile u mogućnosti da preventivno deluju na dijabetes kod miša tako što su GAD-protein ubrizgavali mladim životinjama pre nego što je imuni napad otpočeo. Grupa sa Stenforda je putem injekcija davala GAD u timusnu žlezdu, u kojoj sazrevaju T-ćelije. Grupa sa Kalifornijskog univerziteta zabeležila je isti rezultat tako što je jednostavno ubrizgavala GAD u krvotok. U oba slučaja, imuni sistem je bio nekako ubeđen da nikako ne napada ćelije koje nose GAD. Grupe se ne slažu oko toga kako se taj odgovor imunosistema odvija.

Krajnji zaključak je da smo danas sposobni da kompletno preventivno delujemo na bolest, kaže Kaufman. On tvrdi kako se istraživači nadaju da će u roku od pet godina biti u stanju da pokažu kako je ovaj metod dovoljno bezbedan da bi se mogao isprobati na ljudskim bićima koji imaju visok rizik za razvijanje diabetesa tipa-l koji već postoji u porodici. Kada je jednom virus indentifikovan, onda bi dete moglo da se regularno testira kako bi se utvrdilo da li će njegov imuni sistem početi da napada ćelije koje nose GAD protein, sugeriše Kaufman. Ako je tako, onda bi tom detetu trebalo da bude data injekcija GAD-proteina da bi se sprečio ovaj proces. Tokom dve godine, kaže on, moguće je da će početi testiranje različitih pristupa za one dijabetirače, koji se već nalaze u ranim stadijumima diabetesa. Prema toj metodi, pacijent bi unosio GAD-protein u organizam kao hranu. Imuni sistem je, jednostavno, bio konstruisan tako da suprimira moguće napade na strane proteine, koji su progutani i apsorbovani od strane ćelija u stomaku, u organizmu za varenje. Ako ne bi bilo ove sposobnosti, digestivni trakt bi bio pod konstantnim, masivnim napadom imunog sistema.

Kako su imunolozi postali svesni ovog sistema, oni su počeli sa eksperimentalnom ishranom ljudi onim proteinima, na koje njihovi imuni sistem gledaju kao na neprijatelje. Reakcija je bila kao kod drugih autoimunih bolesti, kao što je reumatoidni artritis i multipla skleroza. Uočljivo je bilo to da je imuni sistem potom aktivirao specijalne supersorske T-ćelije koje stavljaju kočnice, odnosno koće druge ćelije koje napadaju protein.

2. GENETSKA GREŠKA U VEZI SA KANCEROM DEBELOG CREVA.

Naučnici su otkrili genetsku grešku koji identifikuje ljude, kod kojih postoji 95% verovatnoća razvoja nasledne forme kancera debelog creva. Ovo otkriće bi moglo da dovede do bržeg dijagnostikovanja i da spase hiljade života, kažu naučnici. “Nesumnjivo smo dokazali da postoji genetska predispozicija za kancer debelog creva. Sada možemo da kažemo ko će dobiti rak (misli se na naslednu formu raka debelog creva), a ko ga neće dobiti”, kaže Belt Vogelštajn, sa Univerziteta “Džons Hopkins”. Kancer debelog creva dobija 55.000 Amerikanaca godišnje uz stopu izlečenja od 90 % ukoliko se bolest detektuju u ranom stadijumu. Istraživači su našli da je mutirani gen (njega nosi jedan od 200 ljudi u zapadnom svetu) identifikovao ljude sa naslednim i neobično visokim rizikom za nastajanje ove bolesti. “Pacijenti sa dijagnozom “pozitivan”, odnosno sa mutacijom gena, imaće 95% šansu da dobiju kancer”, tvrdi Vogelštajn na konferenciji za novinare.

Po svoj prilici, genetski defekt je odgovoran za jedan od sedam slučajeva kancera debelog creva. Ljudi veoma često imaju ovaj gen, a najčešće su dva ili tri njegova bliska krvna srodnika imala kancer debelog creva ili kancer materice, što znači da pet do deset miliona Amerikanaca živi u takvim porodicama. Takvi ljudi bi trebalo da odu odmah kod svog lekara. Naučnici u laboratoriji u Vogelštanovoj bolnici, u laboratoriji Univerziteta “Alber De la Šapel” u Helsinkiju locirali su genetsku grešku na segmentu hromozoma broj -2 humanog genskog obrasca. Kako tvrdi De la Šapel, mutacija koja izaziva kancer locirana je na izuzetno malom segmentu hromozoma broj-2, koji mogu da identifikuju samo istraživači upotrebom sofisticiranih laboratorijskih genetskih procedura.

Naučnici se nadaju da će u roku od šest meseci do godinu dana biti u mogućnosti da primene ovaj test na tangirane porodice. Kada se jednom ta greška bolje identifikuje, onda će se takav test jednostavno primenjivati na čitavu populaciju što bi moglo potencijalno da spreči dve hiljade smrti od kancera godišnje. Ovaj test bi dao doktorima mogućnost da predvide ko će dobiti naslednu formu kancera debelog creva, a ko neće. Vogelštajn kaže da genetičko testiranje može biti generalno i rutinski što to bi trebalo očekivati za pet-šest godina. Za sada bi svi ljudi koji imaju porodičnu istoriju ove bolesti trebalo da zatraže preglede metodama koje su danas u primeni. što uključuje testiranje koje može da indetifikuje kancer debelog creva u ranim stadijumima, kada je bolest veoma često izlečiva. Vogelštajn i De la Šapel kažu da su našli gen posle proučavanja genetskog obrasca iz uzoraka koji su uzeti iz porodica gde je kancer debelog creva bio česta pojava. Oni su eliminisali poznate gene-uzročnike kancera i onda testirali stotine drugih gena, među kojima približno 100.000 onih koji čine ljudski DNK.

3. STROGI REŽIM PROTIV KOMPLIKACIJA OD DIJABETESA

Većina sličajeva slepila, oštećenja bubrega i amputacija kod insulinski zavisnih dijabetičara može da bude odložena, a u nekim slučajevima čak sprečena, ako se primenjuje strožiji režim standardnih metoda za kontrolu nivoa šećera u krvi, uključujući tu i američku federalnu studiju o dijabetesu. Rezultati desetogodišnje studije, koju je sproveo Nacionalni institut za dijabetes, digestivne bolesti i bolesti bubrega objavljeni su nedavno na godišnjem sastanku Američke asocijacije za diabetes u Las Vegasu. Studija na 1441 insulinski zavisnom pacijentu bila je stopirana godinu dana ranije, zato što su se rezultati pokazali dovoljno uverljivim. Tu se pokazalo da stroga kontrola šećera u krvi putem dupliranih krvnih testova, svakodnevnim davanjem insulinskih injekcija, kao i pažljivijim praćenjem dijete i vežbanja, u znatnoj meri odlaže najozbiljnije komplikacije ove bolesti. “Ova studija je prekretnica, ne toliko u poznavanju bolesti, već u poznavanju njenog lečenja”, kaže Ksavijer Pisunije, predsednik Asocijacije. Sama studija ima enormni upliv na planu dobrobiti ove grupe pacijenata. Oko 10% od 13 miliona Amerikanaca sa dijabetesom boluje od insulinski zavisne forme bolesti koja je nazvana tip-l i najčešće se pojavljuje pre tridesete godine.

Nova otkrića nude dugoročne mogućnosti da se uštedi 40 miliona dolara godišnje, koliko košta lečenje dijabetesa i njegovih komplikacija. Dijabetes se pojavljuje kada pankreas više ne može da proizvodi dovoljno insulina, esencijalnog hormona koji je potreban za transfer glukoze, odnosno svarenih šećera iz krvi u ćelije. Kako nivo šećera u krvi stalno raste, ćelije sve više trpe oštećenja i jednostavno se dave. Oči, bubrezi, nervi i srce su najpodložniji oštećenjima, zbog čega dijabetičari imaju povećanu učestalost slepila, otkazivanja bubrega i amputacije zbog oštećenja nerava, kao i veći rizik od srčanog napada i šloga.

Standardna nega podrazumeva kontrolu bolesti kod 1,4 miliona Amerikanaca sa dijabetesom tip 1, odnosno vađenje krvi iz prsta i injekcije insulina jednom ili dva puta dnevno. Studija kontrole dijabetesa i komplikacija sprovedena je u 29 medicinskih centara u SAD i Kanadi, a dizajnirana je tako da ispita efekte testiranja šećera u krvi četiri ili više puta dnevno i uzimanje do četiri injekcije insulina dnevno, što duplira godišnji trošak od 2.000 dolara za negu jednog pacijenta. “Studija otkriva da intezivni tretmani poboljšavaju kontrolu šećera u krvi, odlažu nastanak dijabetičarske bolesti očiju i usporavaju progresiju oboljevanja očiju koja je već porcela”, kaže Filip Kornjen, direktor Nacionalnog instituta. Progresija ozbiljnih komplikacija sa očima, koja je poznata kao dijabetička retinopatija, redukovana je za 69% kod bolesnika koji su rigorozno kontrolisali nivoe glukoze.

Potreba za laserskom hirurgijom u tretiranju očnih poremećaja kod dijabetičara redukovana je, otprilike, za polovinu, a za istu vrednost smanjen je i odlazak ovih pacijenata kod oftalmologa. Studija takođe otkriva da je strožiji režim smanjio i broj nervnih oštećenja za 61% i da je presekao klinički značajna oštećenja bubrega za oko 40%.

“Testiranje termijalnog stadijuma oboljenja bubrega, koje u velikoj meri pogađa dijabetičare, košta, prema proceni Instituta, oko 7,2 miliona godišnje. Zato bi se smanjenjem troškova od 40% mogle ostvariti velike finansijske uštede i smanjiti pažnju javnosti”, kaže Dejvid E.Nejtan, koji je na čelu sekcije za studije u državi Masačusets, Opšta bolnica u Bostonu.

Da li će se ova otkrića primeniti i na procenjenih 12 miliona insulinski nezavisnih pacijenata ili dijabetičara tipa-2 još nije poznato. Tip-2 diabetesa se obično ne razvija do 40.godine i često se može dijetom, vežbanjem i smanjenjem telesne težine držati pod kontrolom. Pošto ovi pacijenti doživljavaju mnoge komplikacije kao kod tipa-l, to će dobijeni rezultati biti od koristi i za insulinski nezavisne dijabetičare, iako striktni režim nije primenjiv za sve. Glavni limitirajući faktor je hipoglikemija (opasan nagli pad nivoa šećera u krvi), koja u ekstremnim slučajevima može da izazove besvesno stanje, komu, pa čak i smrt.

“Rizik od hipoglikemije bio je tri puta veći kod onih pacijenata, koji su pedantno kontrolisali nivo šećera, saznaje studia. Iako te pedantne, precizne kontrolne metode mogu imati svoje opasne efekte za mlađu decu, razni priručnici moraju biti uobličeni sa velikim oprezom, pogotovu kada su u pitanju deca ispod trinaest godina”, kaže promoter Oskar Kroferd. Ovi nalazi bi svakako trebalo da promene lečenje dijabetičara i dijabetesa, koji i dalje predstavlja jedan od glavnih uzroka hronične onesposobljenosti američke nacije. Američka asocijacija dijabetičara tvrdi da je ova studija potpuno u skladu sa njenim stavovima, gde dobra kontrola šećera svakako od velikog značaja.

Fotoni, mitohondrije i sorabi kao faktori života

Univerzum je jedan veliki orkestar. Ko je bio dirigent pri stvaranju, a ko je sada – to nije važno. Orkestar se vremenom rodi, komponuje i beleži nove i nove kompozicije. Instrumenti su savršeni, dirigent se ne vidi, ali se čuje. Divne melodije mogu da se osete od najsuptilnijeg zrna peska na dnu okeana do kapljice usijane lave – gore, levo, desno, sve je savršena harmonija oktavnog ustrojstva primerena svim svetovima, svim galaksijama, suncima, planetama i svim bićima individualne i kolektivne svesti.

Orkestar svira oktavnim ustrojstvom prelepe melodije. Ko dostigne VII nivo prosvetljenja, on je uronjen u rajsku muziku. Nevernici ostaju gluvi za ovu muziku.

Samo u ekstremnim slučajevima se pojavi neki „mali huligan“ i svirne u pištaljku. Sklad se, tako, remeti sve do uklanjanja „mališana“. Opet se uključuju instrumenti po principu klavira koji stoji blizu ulaza u dvorac i sam se „uključuje“ kad uđe lopov… Na nivou univerzuma, Zemlja je poput „malog huligana“ koji remeti sklad.

Tokom više decenija sam pisao oktavnom ustrojstvu univerzuma i stvaranju života. Ali sam imao nesreću da mi deo tih radova na temu stvaranja života i / ili permanentnog života univerzuma na bilo kom mikronskom delu podloge – lava, dijamant, granit, vazduh, voda, vakuum itd. odnese na „zajam“ Miroslav Radman, koji je uz pomoć Vladimira Ajdačića dolazio u moj stan u tadašnjoj Ulici Lole Ribara 2, danšnjoj Svetogorskoj.

Nauka je odavno ustanovila da je materija neuništiva. Znači, jedan živ organizam, čovek ili mačka, koja će da živi, vitalna je, sjajna, jedan sjajan živi stvor koji će da ugine jednog dana. Ceo njen organizam, koji je sastavljen od organskih materija, pretvoriće se ili u hranu za druga organska bića i biljke ili će se pretvoriti u neorgansku materiju, razložiće se na sve ono što ima u mački.

Ako je nešto toliko očigledno, da ne može da se porekne, znači da na svaki način može da se izmeri i dokaže. Zašto bi materija finije, suptilnije strukture bila uništiva? Znači, što je jedno živo biće bliže mikroorganizmu, to mu je život jednostavniji. Što mu je život jednostavniji, to se i manje transformiše. Dok bi se jedna mačka transformisala u niz hemijskih supstanci, dotle će jedan mikroorganizam da bude takav kakav je, neće se razlagiti u mnogo različitih varijanti.

Od mikroorganizma, još suptilnija, sitnija i vitalnija bića, ne možemo reći ni ćelija, ni supstance, još uvek jedva možemo da ih nazovemo, predstavljaju osnovu celog života, svih organizama. U pitanju su mitohondrije. To su sorabi (pramikroorganizmi, praklice) koji su, takoreći, neuništivi, dok se ceo organizam pretvara u neorgansku materiju.

Svaka živa i neživa ćelija sadrži stotine i hiljade mitohondrija. One su prešle u ćeliju kada je kiseonik stvoren u vazduhu i kada je uništio sve organizme koji su do tada živeli u beskiseoničnim uslovima.

Za mitohondrije se može reći da su „zarobljenici“ koji sadrže adenozin tri-, di- i monofosfat. Bez ovih jedinjenja, organizam ne bi mogao da funkcioniše, kao što ni automobil ne može bez akumulatora.

Ako u jednoj jedinoj ćeliji imamo 50 – 5,000 mitohondrija, ćelija je praktično skup mitohondrija. Postoji i jedno jedarce koje verovatno reguliše funkcionisanje tih mitohondrija. Moguće je da će se jednog dana otkriti da je i to jedarce ustvari mitohondrija. Znači, mitohondrije su se sklonile u ćelije koje su se stvorile i adaptirale na kiseonik i postale zarobljenici koji su i više od toga jer vladaju.

Moguće je izneti i jednu veoma smelu pretpostavku: mitohondrije su se prosto sklonile u jednu neorgansku zaštitu i napravile od nje život – živi organizam. Znači, ne može da se živi bez mitohondrija. Bez njih nema energije, ni snage za život. A one su mogle da se uvuku u neke beskrajne šupljine nekog komada kamena. Činjenica je da svako organsko, živo biće ima i neorganske materije u sebi. A da ne govorimo o insektima koji imaju hitinski omotač i to je organska materija u kojoj ima svačega. Voda je ipak najvažniji sastojak svakog živog organizma.

Vrednost vode iz nekog ljudskog organizma, lična voda je samo za taj organizam od najveće vrednosti jer ona hrani, održava život, raznosi kroz telo hranljive sastojke – kiseonik prihvata, vodonik izbacuje… Voda pravi celu proceduru životnog opstanka.

Lična voda je toliko lična, toliko posebna, koliko je poseban otisak prsta ili DNK, koliko je posebna individualnost i specifičnost bilo kog organizma. Vodu moramo da pijemo. Preporuke su da se dnevno popije 2 litra vode. Koje? Ova vodovodska je uglavnom zagađena i ide iz ružnih tehničkih dubina. Nešto potpuno drugačije je izvorska voda koja prolazi kroz čistu zemlju, kroz kamen, korenje biljaka koje je bogato različitim materijama, prolazi kroz šumu korenja raznog voća i povrća…

Lubenica sadrži vodu. Ali, kakvu? To je čista, oplemenjena voda, voda puna blagotvornih sastojaka koji osvežavaju, leče. Oni napajaju čitavo telo, sve ćelije primaju tu vodu. Isto se događa i sa vodom iz kruške, jabuke ili kupusa. Sva ta voda ima veću vrednost. Najvažnije je stalno se truditi da ima dovoljno vode u organizmu i da se veći deo te vode nadoknadi najkvalitenijim i najneophodnijim sastojcima.

Kad ispari lična voda pojedinca, ostane sve ono što je bitno za vodu lično. Ako joj vratite tečni deo, ona će opet biti nečija lična voda, neće biti nešto drugo. Koju god vodu isparite, nešto ostane. Nije voda samo H2O. Da je voda samo H2O, bila bi destilovana voda. Pa i u destilovanoj vodi postoji još nešto u tragovima, nešto što ne znamo da postoji. Kao što ni visoki vakuum nije prazan prostor bez ičega. Čak i vakuumu, ali i u svakom segmentu živog i „neživog“ sveta prisutne su praklice, sorabi ili nemanodije.

Sorabi žive svuda oko nas i u nama. Ima ih u morima, ali i u pustinjama i džunglama ima slanih izvora i slanih stena. Vrelo sunce brzo stvori so u zrnima. Sorabima nisu toliko privlačne biološke vrste oko njih. I tako žive hiljadu, dve, deset hiljada, milion godina. Kada se morska so upotrebi, oni ulaze u organizam, „privenčaju se“ se sa njim. Nije poznato da li više vole da žive samostalno i / ili u organizmima. Možemo da stavimo kašiku soli u vrelo jelo, pa da se izgubi malo joda iz nje, ali sorabi žive i dalje jer se revitalizuju, regenerišu. Činjenica je da im je regeneracija brža, ukoliko se so dodaje na kraju kuvanja. Sve u svemu, postoji život i u slanim stenama, ali sorabi žive isto tako i u dijamantima.

Energija i snaga soraba su praktično neuništive. Sorabi se ne mogu preseći ni dijamantskim sečivom, lava ne može da ih sprži i sagori. Oni mogu da postanu kancer-virioni ili da se sami konzerviraju i dekonzerviraju. Upravo zbog svega ovoga su večni, zato su klice života – permanentni i večiti. Može čak da se kaže da su Božije čestice večnosti.

Znači, sorabi borave u stenama soli, dijamantima, itd. Ali, najvažnije je ono što je bilo u vodi. To je isparilo i ostalo je nešto poput kamenca u čajniku. Samo što u vodi iz čajnika ima samo krečnjaka i još ponekog minerala. Ovde ima raznih elemenata. Ima soli, naravno, a zašto ne bi bilo života?! Ali, za ovu planetu (ovde se ne misli na vasionu za koju nismo ništa više od mikroorganizama), koja je naša veličina, sorabi su vrlo relativnih dimenzija. Prosto, mi ih još ne vidimo dovoljno dobrim instrumentima. Sorabi imaju neku svoju priču opstanka, svoj sistem življenja i preživljavanja, za razliku od nas.

Čovek misli da, kad bolesnik dobije slanu infuziju, da ožive, da dobije tečnosti i samo soli, pa „živne“ od fiziološkog rastvora i da se prosto nahrani, ali čime još? Svašta može da se dobije, možda i sorabi koji su tajna života, ali ostaju tajno. Jedva možemo da ih dokučimo, da ih sagledamo, a oni preživljavaju večito. Pod svim uslovima, oni ostaju živi na svim i u svim mestima – zarobljeni u stotinama, na hiljade, na milione godina stoje zarobljeni u dijamantu, granitu, stenama… Kad se stena razbije, evo njega – slobodnog. Kad se stena spali lavom, isto tako. Kako onda sorab prelazi u život nekog višeg organizma koji ih je „nakupio“ jedući so, povrće, voće koje je uzelo sorabe iz zemlje, stene, vode…

Vrlo je važno znati da su mitohondrije kopije soraba, a ne obrnuto – da su sorabi kopije mitohondrija. Zbog toga ćelija može da ima 50 – 5,000 mitohondrija. Mitohondrije napuštaju ćeliju, množe se panično i prave ogroman broj žarišta, koja se pogrešno smatraju metastazama telesnih ćelija. Sorabi su fotonske strukture – vidljivi i nevidljivi, stvarni i nestvarni. Reč „sarab“ na arapskom znači fatamorgana.

Fotoni su gradivne „gredice“ svega živog i neživog, materijalnog i nematerijalnog, čitavog univerzuma. Fotoni „elegantno“ prelaze iz energije u materiju i obrnuto. Oni su najvažniji element večno usijane lave u središtu Zemlje, a prožimaju i najskuplje i najlepše dijamante.

Fotoni žive milijardama godina u granitu, kvarcu, slanim stenama, sve do samog središta zemlje i središta okeana i središta univerzuma. Njima treba da budemo zahvalni što danas, po ko zna koji put, mogu da kažem da život postoji (i to odgovorno tvrdim) u visokom vakuumu, u vazdušnim prostorima svakojakog sastava, u delovima univerzuma i svemira gde nalaze samo koncentrovani azot, ugljenik, kiseonik, ozon, fosfor, itd.

Život se nalazi, dakle, u svakom otkrivenom i neotkrivenom elementu Mendeljejevog sistema. Prema tome, hajde, da od danas kažemo da tražimo život, odnosno vrstu života svuda u univerzumu! Da nam se ne bi smejala deca iz obdaništa u sledećih 10 – 25 godina.

Mnogi mozgovi olako i površno definišu foton kao česticu svetlosti ili elementarni kvant svetlosne energije. U tom slučaju bi bilo bajkoliko da smo rođeni ili stvoreni bajku da ostvarimo. Ali, onda bi život bio bljesak svica u noći – što naravno iz ove perspektive nije tačno. Znači, od fotona do Božije česticu.

Mitohondrije i sorabi daju materijalni, fizički život. Taj fizički život očigledno ne može da se realizuje, ne može da se uklopi, da se formira u nekom, makar i najprimitivnijem telu, bez fotona.

Foton je, ustvari, duša. I ako je Bog svuda oko nas i ako je Bog sveprisutan i ako je Bog „onaj koji sve vidi“, sve oseća i razume patnju organskih bića, onda je to ustvari svest fotona.

Sorabi, pa mitohondrije koje su kopije soraba – originala. Imamo kopije kod side – krah imuniteta, oslobađaju se mitohondrije, raspad ćelija i čitavog organizma sa tzv. HIV-om. Fotoni su osnova svega.

Na problemu konfrontacije virusa sa organizmom, moguće je objasniti šta se dešava na nivou ćelije, organela, molekula, energije – fotona. Ceo odbrambeni sistem je jedan organ, a svi organi zajedno stvaraju ljudsko telo. Susret virusa i čoveka ne treba posmatrati na nivou jedan virus-jedna ćelija. Virus nastupa u zajednici i stvara jedno homogeno polje delovanja, suštinski po kvalitetu istih polja energije, nastupajući jedinstveno. Te energije svih virusa se superponiraju. Virus je u ovom pogledu ispred čoveka, u smislu ubitačne energije i organizacije. Čovek ne poseduje takav mehanizam.

Polazeći od pretpostavljene energetske konstrukcije organizma virusa, dolazi se koristeći fiziku i poznate zakone elektrofizike, do postulata konstrukcije tog energetskog sistema. Od višeg oblika energije, njegovog nivoa uvek mogu da se stvore niži organizmi.

Mi polazimo od konfrontacije na nivou elektromagnetnih polja koja mogu sve ćelije zajedno da proizvode ili svi virusi zajedno. Ljudski organizam nije u dovoljnoj meri razvijao mehanizme da može da sadejstvuje ili komunicira sa višim ili većim energijama. Ti mehanizmi su velika tajna i svako ko njom ovlada i uspe da svoju i spoljnu energiju iskoristi usmerivši je u pravcu neophodne borbe organizma sa virusom uspeće sam sebe da izleči, suprotstavljajući se energiji virusa.

U korist ovakve tvrdnje, podsetiću da skoro sve religije u sebi nose poruku okretanja sebi za rešavanje problema, pa i bolesti. Činjenica je da je religija hiljadama godina, razvijajući se kroz vekove, prikupljala saznanja o prirodi i čoveku i da je ona proizvod i koncentracija ogromne ljudske mudrosti. U zdravom organizmu, energija je izbalansirana.

Kada su kancer i tumorski markeri u pitanju, zvanična medicina je dovedena do apsurda. Kako da se ponaša? Kako da tumači tumorske markere, koji su često nespecifični, nevalidni? Zato što sva oboljenja imaju istu osnovu – sorabsko-mitohondrijalnu. Tumorske ćelije se često promene do te mere da liče na sve samo ne na ono što se „vidi“ i zaključuje na međunarodnim onkološkim kongresima.

Prvo, mnoge stvari su nepoznate i ne mogu da se prepoznaju. Onkolozi ne mogu da prihvate da javnosti kažu da ne znaju. Ne snalaze se i ne smeju da prihvate jednu ogromnu nemoć medicine. Istina je da su, po njima, sredstva za detekciju otišla napred. Činjenica je i da mogu svašta da zaključe, da ustanove. Međutim, u ovom trenutku je dosta toga nejasno. Pogledajte samo patohistološke dijagnoze koje su dosta nejasne i često kontradiktorne u opisu stvarnog stanja organa i tkiva pacijenta.

Kancer je poslednji stadijum bolesnog stanja organizma, izazvanog anarhičnim množenjem praklica, koje se uvećanjem svog broja bore za opstanak u nepovoljnim uslovima. Podela tumora na dobroćudne i zloćudne se može izvršiti na osnovu patogenosti i načina razmnožavanja pramikroorganizama. Dobroćudne tumore formiraju praklice slabe patogenosti, koje se razmnožavaju deobom na dve jedinke i uz relativno zadovoljavajući odgovor imuniteta. Sa porastom zloćudnosti, smanjenjem odbrambenih snaga organizma i intenziviranjem delovanja, gore navedenih, sekundarnih faktora, tumor prelazi u zloćudni i metastazira.

Dakle, kancerogene ćelije nisu somatske ćelije jer hemoterapija i zračenje ih ne ubijaju, a pepsin ih ne vari, za razliku od telesnih ćelija.

Hemoterapija, zračenje, hiruške intervencije ozleđuju organizam i odvlače snage imuniteta od borbe sa parazitima. Te intervencije, najpre izazivaju smanjenje tumora, ali zatim oni počinju da rastu još brže, izgubivši mnoštvo sunarodnika (preživele praklice se spašavaju bekstvom – prodiru u krv i limfu i raznose se po čitavom organizmu), formirajući, na pogodnim mestima, nove kolonije, gde intenzivnim razmnožavanjem nadoknađuju prethodne gubitke.

Pojedine hemoterapije koštaju oko 5,000evra, ali se na zna koliki je rabat za farma-lekarsku „bratiju“.

Uporedna analiza morfofizioloških karakteristika ćelija tumora i ćelija pramikroorganizama (soraba) je pokazala:

• Temperaturi ispod nule i temperaturne razlike od preko trideset stepeni Celzijusovih ne deluju na ćelije i tumora i sorabe.
• Tripsin ne vari ćelije tumora – to svedoči o tome da su to živi mikroorganizmi.
• Tokom procesa kultivisanjana hranljivoj podlozi za sorabe,praklice, naročito posle zračenja i delovanja hemoterapijom na kulture ćelija, primećeno je da se veličina ćelija uvećavala pet i više puta i da su se ćelije brže umnožavale.
• Način razmnožavanja ćelija tumora i praklica je bio identičan, ali različit u odnosu na način razmnožavanja normalnih ćelija, za koje je karakteristična mitoza koja počinje od raspodele dvadeset tri para hromozoma na dva jednaka dela i deobe jezgra na dve polovine. Kod tumorskih ćelija i pramikoba uočavaju se dva tipa razmnožavanja:
– uzdužna deoba cistoidnih ćelija na dve jedinke (unuutrašnja deoba pri nepovoljnim uslovima), bez primetne razlike između jedinke majke i jedinke ćerke, i

-pupljenje (spoljna deoba, pri povoljnim uslovima): odvajanje od ćelije majke jedne ili nekoliko jedinki znatno manje veličine, koje se često drže na tankim “pupčanim vrpcama”. Pri takvom razmnožavanju, različita količina hromatina odlazi svakoj ćerki ćeliji i, samim tim, njihovi genomi se razlikuju. U jezgrima ćelija tumora i pramikroba, često je konstatovan hromatin u citoplazmi ćelija sa jedrima i protoplazmi ćelija bez jedara, i to u vidu grudvica i sithih zrna, što bi značilo da su kod njih odsutni hromozomi, u pravom smislu te reči.

Ćelije tumora, kao i ćelije praklica, nemaju karakteristični genom za sve jedinke. To predstavlja potvrdu njihove uzajamne sličnosti i razlikovanja od zdravih ćelija.

Rešenje u borbi protiv kancera bi moglo ležati u mehanizmu oslobadjanja kiseonika koji je prisutan u samim ćelijama. Obezbedjivanjem uslova za optimalno ćelijsko funkcionisanje kiseonikom i odgovarajućim pH dobijamo dah života za humane ćelije i poljubac smrti za ćelije kancera, bakterije, gljivice, viruse i crevne parazite. Tu leži suština zdravog života i otkriće najprirodnijeg i najefikasnijeg antibiotika.

Atom na nivou energije ili energetske strukture predstavlja centar mase gde nema gravitacije, nego postoji stroga koherentnost elektrostatičkih i elektromagnetnih polja koja drže elektron, koji je ili čestica ili elektromagnetni talas. Taj elektron može da služi na razne načine kao prenosnik energije, za kontakt između atoma. Bez tih čestica nema interakcija, nema molekula, nema ispoljavanje specifičnih svojstava. Bakterija je omotana polisaharadnim omotačem.

Hibridizacijom između virusa i bakterije, virus dobija razornu snagu, u odnosu na prirodne viruse. Moguće je pretpostaviti da je tu slična stvar kao kod fuzije atoma na energetskom nivou, koja uz najveću moguću energiju povećava atomsku masu jezgra. Posledice koje se održavaju uglavnom u energetskom nivou molekula rastu do maksimuma te energije. Ali, opet, te energije se izražavaju u energetskom nivou elektrona koja je u obliku fotona.

Foton je izvor, klica života. Fotoni se raspršavaju na sve strane, kao višak i novi dobitak energije koji može da se koristi.

Jedini dokaz te slike je pomoću otkrivanja značenja polisaharida kao neshvaćene pogranične zone između materije i energije. Oni se međusobno spajaju, stvarajući velike konstrukcije molekula i mogu da se postepeno razgrade. Polisaharidi su mala polja, elektronski oblaci koji cirkulišu unutar svog malog domena, prostora i putuju kao jedinice napajanja.

Hologram je pojava u kojoj se informacija svetlosti prvo snima u jednom pravcu kad svetlost treperi, a zatim u drugom kad je svetlosni zrak polarizovan. Znači da svetlost jednom prolazi horizontalno, a jednom vertikalno, ali informacija je ista tako da je moguće posmatrati je sa svih strana. Tako i ćelija koja prima informaciju uvek može da detektuje ono što je ostalo čitavo i da kombinujući delove informacije očita celu informaciju.

Ako je tačno da su fotoni čestice koje je elektron svojom snagom i veličinom, kao negativan potencijal, zgrabio, to znači da bi foton morao da bude elektromagnetno osetljiv na negativno, tj. da je pozitivan. Niko nikada nije utvrdio da li je foton negativan ili pozitivan. Foton je za sada količina energije.

Da li je moguće da su fotoni nosioci informacije? To pretpostavljeno dinamičko viđenje jeste već jedan hologramski zapis jer hologram čine dve različite polarizovane svetlosti. Kada se hologramski zapis osvetli polarizovanom svetlošću, dobija se izvorna informacija. Ako je poznato da je DNK mogući generator infracrvenog svetla, to znači da je u stanju da zrači monohromatsku svetlost.

Da li bi DNK, kao konstrukcija, mogla da čita hologramski zapisanu informaciju? DNK svojom svetlošću može da čita tu informaciju. Foton putuje zahvaljujući okolnosti da postoji „plus“ i „minus“ pol i onim predispozicijama neophodnim za putovanje između ta dva pola. Ako foton putuje sa elektrona, onda nije čudno što su ćelije na opni prema polu i prema jezgru naelektrisane negativno. Deo prema membrani od DNK pozitivnog je naelektrisanja.

U svakom ljudskom organizmu, dogadja se proces oksidacione redukcije, tako da se kiseonik redukuje u slobodne radikale kiseonika i kiselinu. Ljudi ne bi mogli da opstanu, kada ne bi imali čitave serije enzima koje oslobadjaju kiseonik nazad u njegovo molekularno stanje. Enzimi su serije aminokiselina sa vitaminskim ko-faktorom i mineralnim aktivatorom (kao i metalima u tragovima). Oni deluju samo zato što postoji energetsko polje koje im to omogućava. To energetsko polje se identifikuje kao elektrostatičko ili magnetno.

Ustvari, magnetno polje je izmereno i registrovano, dok enzimi obavljaju svoju funkciju. Negativno magnetno polje je energetsko polje koje okreće elektrone suprotno od smera kretanja kazaljke na satu.

To je energetsko polje koje aktivira enzime u cilju preokretanja kiselina i oslobadjanja kiseonika koji je u njima zarobljen i nema vrednosti, u smislu oksidacije, dok se ne oslobodi nazad u molekularno stanje.

Oksidoreduktivni enzimski sistem kroz multiplikovane enzime ima funkcionalni kapacitet da oslobadja kiseonik iz zarobljenog stanja u kiselinama i, takodje, katalizuje slobodne radikale kiseonika u vodonik peroksid, a postoji opšti put kojim ga enzimske katalaze katalizuju u molekularni kiseonik i vodu.

Enzim je sposoban da vrši katalizu bez sopstvenog uništavanja. On se vezuje za supstrat i ta kombinacija služi kao elektronsko udubljenje, sposobno da uklanja elektrone iz elektronski vezanog kiseonika.

Negativno magnetno polje čuva alkalni baferski sistem nedirnutim i tako pravi medijum pogodan za oksidoreduktaznu katalizu. Enzimi se elektrostatički stabilišu strateški smeštenim kiselinama, bazama, jonima metala ili dipolima, koji su deo strukture enzima. Inhibiranje kiselih i pojačavanje baznih oblasti, pod uticajem negativnog magnetnog polja, daje negativni elektromagnetni pravac u korist oksidoreduktazne enzimske katalize. Magnetno polje koje je prisutno tokom katalize se može izmeriti.

Katalitička reakcija ima električno polje. Pošto je magnetno polje uvek prisutno u električnom polju, kada se dešava kretanje elektrona, onda je magnetno polje prisutno i tokom katalize. Ustvari, identifikacija magnetnog polja tokom katalize je metod za dokazivanje katalitičke reakcije.

Telo pravi svoje sopstveno magnetno polje oksidacijom. Ljudi su elektromagnetni. Mozak je pozitivno elektromagnetno polarisan, a periferija od mozga ka spoljašnjosti je negativno polarisana. Kada zadobijemo povredu neke vrste, električno i magnetno polje povrede je pozitivno elektromagnetno polje.

Organizam kroz svoje mehanizme nervnog sistema i ćelija koje okružuju nervni sistem koncentriše negativno elektromagnetno polje na mestu povrede, u cilju izlečenja. On mora održati negativno magnetno polje, kako bi se dogodilo izlečenje.

Ukoliko se ne uspostavi negativno elektromagnetno polje, izlečenje se ne dešava. Apsolutno je neophodno da ono bude prisutno tokom procesa izlečenja. Negativno magnetno polje je alkalinizirajuće. Moramo alkalinizovati oblast, da bi se dogodilo izlečenje, zato što ne možemo imati kiseonik u kiseloj sredini.

Molekularni kiseonik jedino možemo imati u alkalnoj sredini. pH naše krvi je 7,4; mi smo, drugim rečima, alkalni. Kada idemo ka kiselosti postajemo bolesni i razvijamo različite vrste simptoma. Gde god da je ta kiselina, oblast je zapaljena; možemo je zvati artritis ili, ako je u mozgu, psihoza.

Normalna, zdrava ćelija je alkalna, mora to biti ili neće biti kiseonika neophodnog za stvaranje energije. ATP (adenozin trifosfat), supstanca koja stvara biološku energiju upotrebom kiseonika u tzv. oksidativnoj fosforilaciji. ATP je alkalan i zahteva dovoljne količine molekularnog kiseonika.

Infektivni mikroorganizmi (bakterije, virusi, gljivice, crevni paraziti i sl.) i ćelije kancera koriste drugi metod. On se zove fermentaciona fosforilacija. ATP (energija) se stvara putem fermentacije, koja uopšte ne zahteva kiseonik.

Ustvari, i kada bi bilo dovoljno kiseonika, on ne bi funkcionisao. Prisustvo kiseonika i alkalno stanje bi sprečili fermentaciju, za nju je neophodna kisela sredina i mora biti malo ili nimalo kiseonika. Humane ćelije imaju sposobnost da stvaraju ATP oksidacionom fosforilacijom ili fosforilacijom supstranog nivoa (fermentacionom fosforilacijom).

Kada se, na primer, intenzivno bavimo nekom fizičkom aktivnošću i iskoristimo sav naš ATP i nemamo više kiseonika zato što se još izlažemo naporu, mišićne ćelije će preći na fermentacionu fosforilaciju, ali samo privremeno. Ovakva fosforilacija ne može održavati život ljudi, već je samo privremena pomoć za organizam.

Fermentaciona fosforilacija održava život ćelija kancera i infektivnih mikroorganizama, zato što oni na taj način sintetišu ATP. Dva mehanizma pravljenja energije su inkompatibilna i nikada ne funkcionišu oba u isto vreme.

Mi neadaptivno reagujemo na hranu, hemikalije, inhalante, toksine. Svi oni proizvode lokalno kiselo stanje, ali ga ponekad možemo sistematski izmeriti.

Povrede, inflamacije, infekcije, itd. su kisele. Bilo šta što oblast čini kiselom je predispozicija za razvoj kancera tokom dugog perioda. Reakcije na hranu (imunološke alergije, neimunološke neadaptivne reakcije, zavisnosti) predispozicioniraju pojedinca za razvoj kancera.

Postoji i drugi mehanizam. U proseku zadobijemo 10 000 povreda našeg genetskog materijala zvanog DNK u toku jednog dana kancerogenih hemikalija.

DNK može biti izlečena (popravljena) sve dotle dok ćelija ima dovoljno kiseonika i alkalni medijum. Mi sve vreme popravljamo svoju DNK, ali ako ona nije u alkalnom stanju, onda se ne popravlja. Kancerogena ćelija se povredjuje, i pošto je u kiselom stanju, može popravljati DNK, pa se reprodukuje sa defektnom (oštećenom) DNK. Drugim rečima, kancer nastaje u tkivu koje je u acido-hipoksijalnom ćelijskom stanju, bez obzira na individualne uticaje koji se mogu pojaviti (toksične supstance, kancerogene hemikalije i sl.), stanje acido-hipoksije, takodje, mora biti prisutno da bi došlo do stvaranja kancera. Razvoj kancera uvek, kao što je pomenuto, uključuje oštećenje DNK, koje može biti popravljeno (samim tim i kancerogene ćelije uništene) sve dok je alkalna hiperoksija povezana sa negativnim magnetnim poljem prisutna.

Najbolje bi bilo laboratorijski ispitivati stanje somatskih ćelija, krvnih ćelija telesnih tečnosti, kao i direktno delovati u cilju obezbedjivanja acidobaznog optimuma organizma (pH 7,4). Na taj način moguće bi bilo preduprediti nastanak većine stečenih bolesti.

Trebalo bi, svakako, u cilju takvog preventivnog delovanja, objasniti i pravu prirodu i značaj DNK. Ona je, naime, banka podataka za izgradnju i funkcionisanje organizma. Genska informacija uskladištena u DNK prenosi se u dva stepena do sinteze raznih molekula – enzima, o kojima je već bilo reči. Medjutim, moramo imati u vidu da nije ceo molekul DNK funkcionalan. Veći deo DNK, više od 90%, prividno ne služi ničemu, pa ga je jedan od koautora otkrića strukture DNK, Krik, nazvao «smeće». to bi se moglo shvatiti kao evolutivno smeće ili kao dalji potencijal za evoluciju, gde se mutacijama može igrati evolucije, a kada nastanu novi geni, onda ih aktivirati. Da bi se genska informacija održala u slučaju ljudskog organizma, potrebno je da se početnih 3 milijarde hemijskih slova (A, T, G, C – adenin timin, guanin, citozin – hemijske baze čiji redosled u DNK odredjuje specifičnost datog organizma) iz prve stanice podeli nekih milion milijardi puta tokom čovekovog rasta i života, to jest treba da se uradi milion milijardi kopiranja genskog teksta.

Red veličine je takav da nije moguće očekivati savršenstvo i odsustvo grešaka. Kao i u svim važnim životnim procesima, i u ovom kopiranju učestvuju enzimi. Struktura tih enzima je odredjena molekulima gena. DNK je, opet, skrojena tako da omogućava vrlo efikasnu opravku i ispravljanje oštećenja i grešaka koje se dešavaju i to, upravo, pomoću tih specifičnih enzima.

Virus side uopšte ne treba da radi to što sve vreme govore, da uključuje te mehanizme, reverznu transkriptazu, da bi postigao te promene. Na primer, ne pomoću elektrona, nego pomoću svojih fotona koje on prenosi, znači infracrvenom ili polalrizovanom svetlošću, može da izvrši te promene na ćelijama domaćina. Ako je on jači, ako mu je jači potencijal, ako ima jače polje od jezgra domaćina.

Ako zamislimo elektron kao jednu loptu koja kruži oko nekog jezgra i stalno «baca» neke zračne efekte – plazmu, fotone, koji kao da su vezani za elektron nekim nevidljivim električnim nitima i ako fotoni nemaju gde da udare da bi se «zakačili», oni se vraćaju nazad i opet poleću. I dok elektron kruži u prostoru, on «baca» fotone i u jednom trenutku, koji niko ne razume, foton se otkači. U prostoru, dok su dovoljno udaljeni, samo se izbacuju i vraćaju na elektron. Medjutim, kad se stvaraju nove jedinke, počinje razmena fotona i onda se «niti» kidaju. Ovo je samo jedan apstraktni model.

Elektron ne može dovoljno dugo da se «zamrzne» na odredjenoj tački, a da ostane nosilac energije. To je matematički konflikt, jer ako nešto miruje u elektromagnetnom prostoru, to više nije nosilac energije. Ako se on «bez benzina», da tako kažem, kreće u prostoru, onda ne može precizno da se odredi gde se nalazi u vremenskoj jedinici.

Ovo pominjem zbog toga što niko, do sada, nije napravio model u eksperimentalnoj fizici, pomoću koga bi se moglo objasniti kako se, zapravo, elektroni kreću oko jezgra i koji je to mehanizam po kome se fotoni prostiru oko elektrona.

Moje mišljenje je da bi foton (ukoliko je tačno da su fotoni čestice eteričkog porekla, koje je elektron svojom snagom i veličinom, kao negativni potencijal, zgrabio) morao da bude polarizovan, on mora elektromagnetski da bude osetljiv na negativno naelektrisanje, tj. da bude pozitivno naelektrisan. Nikada niko nije utvrdio da li je naelektrisanje fotona pozitivno ili negativno.

Budući da znamo da je elektron čvrsto vezan za atom, verovatno nije svejedno da li elektron dolazi od atoma «X» ili «Y», što mu daje različite u kvalitativne osobine, ali je verovatno glavna razlika u kvalitetu njegovih fotona.

Količina je – više ili manje fotona! Da li je moguće da su fotoni u obliku hetero-brzih talasa, da svaki foton nosi delić informacije? Niko nije uspeo da vidi kako se stvarno foton kreće, to dinamičko mišljenje je jedan hologramski zapis. Hologram je polarizovana svetlost, to su dve različito polarizovane svetlosti, i kada se hologramski zapis osvetli polarizovanom svetlošću, dobije se izvorna informacija.

To znači da, pošto je poznato da je DNK jedan mogući generator infracevrenog svetla, ona može da zrači monohromatsku svetlost. Postavlja se, u skladu sa tim, pitanje da li bi konstrukcija DNK mogla da čita hologramski zapisanu informaciju. DNK pomoću svoje svetlosti može da čita tu informaciju. Samim tim, možemo doći do zapažanja da su elektroni ti koji transportuju fotone informacije. Oni imaju električni potencijal i ponašaju se elektroneutralno. Foton putuje zahvaljujući činjenici da postoje «plus» i «minus» i predispozicijama neophodnim za putovanje izmedju «plusa» i «minusa». Sve ono što se prema pozitivnom i negativnom naelektrisanju ne ponaša onako kako se očekuje naziva se neutrino i ne može da prenosi informaciju. Znači, budući da foton putuje sa elektrona, onda nije slučajno što su ćelije na spoljnoj opni prema polu i prema jezgru polarizovane negativno. Onaj deo prema membrani od DNK je pozitivno naelektrisan.

Lakše će se dokazati šta virus radi sa ćelijom domaćina, nego šta jedan ili nekoliko elektrona čine u odnosu na DNK. I jedno i drugo je veoma interesantno, jer potvrdjuje da su fotoni nosioci odredjenog kvaliteta koji utiče na DNK. Taj makromolekul, znači, nije jedna mrtva stvar, čim može da reaguje na kvalitet fotona, okoline.

Znači, virus, kao nosilac zapisa, koji pomoću fotona emituje energiju i dovodi do promena u DNK ćelije i, uopšte, elektroni koji ulaze u ćeliju nisu samo nosioci neke energije, u smislu elektronskog potencijala. Sve se vidi jasno na nivou samog elektrona.

Poremećaj u prenosu informacija DNK, ne u samoj DNK nego u prenosu tih informacija, početak je rizika za rak. On, naime, predstavlja poremećaj ćelijskog transporta informacuje koji se očigledno odvija na istim principima, koristeći iste mikrofiziološke magnetno-rezonantne ili elektromagnetne sisteme prenosa informacija. Jer ovaj „katalog“ uzročnika sačinjavaju: benzen, hrom, virusi, zračenje, ultravioletni zraci, benzen, benzpiren, itd.

Svi ovi faktori, koji navodno hemijski deluju, imaju zajedničko to da se direktno nalaze svojom molekularnom strukturom na nivou mikroradijacije ili mikrofotonske radijacije DNK, koji postoji na nivou infracrvenog svetla, a ima jedan dodatni element informacija, na toj nosećoj infracrvenoj frekvenciji od ultravioletnih zraka i istovremeno emituje i jedno i drugo. Tako da je u jedinici vremena putem ultravioletnih zraka, moguće preneti mnogo više informacija.

U biologiji, do sada nisam naišao ni na jednu teoriju koja govori o značaju fotona za ćeliju. Govori se nešto malo o tome u oblasti fotosinteze, ali su sve ostale ćelije, anaerobne i aerobne, izuzete od ovakvih objašnjenja.

Dupla funkcija, nosioca energije i nosioca informacija, tajna je, verovatno, i za filozofska razmišljanja; o tome da li je energija ili nivo energije povezan sa kvalitetom informacije. Ukoliko stvari postavimo na ovaj način, na kraju se dolazi do zaključka da je, u jednoj skali, jača ona energija koja nosi kvalitetniju informaciju.

Informacija koja postoji pri vakcinaciji, da se razvije bolest, bakterija – TBC ili virus – poliomijelitis recimo, uništena je pre nego što se deportuje detetu, najčešće ili ipak odraslima. Sada se HIV-infekcijom vraća ta informacija. Veštačka konstrukcija, nazvana HIV, sadrži deo koji se zove „komplementarna informacija za aktiviranje starih vakcina“ kao tek dobijenih kod novorođenih beba.

Po tome bi vakcinisanje bilo uništenje informacija. Ako se javi informacija, onda nastaje borba odbrane „janičara“ koji su izgubili pamćenje i uljeza koji je pod punom svešću.

Nastaje rat kod HIV-a, pojačanom informacijom kuge (plus jedan ili dva virusa). Nije dovoljno da ta informacija dođe do ćelije, već mora da prodre u nju i nije dovoljno samo da prodre i da razori ćeliju i iz nje pošalje informaciju kako bi se stvorila odbrana najamnika koji štite agresora, a ne da brane organizam. Antitela su lažna odbrana! Lažna vojska!

Većina naučnika je smatrala da CD-4 receptori postoje samo kod T- limfocita (ćelija pomoćnika ili engl. helper cells), ali se ispostavilo da i praklice, sorabi. imaju isto ranjivo mesto Razmnožavajući se u ćelijama mikroba, virusi ih primoravaju da se ponašaju na jedan potpuno nov način. AIDS ima vrlo dugačak period bez simptoma.

Za to vreme, organizam biva zatrovan toksičnim materijama, koje izazivaju malokrvnost i supresiju imuniteta. Pre nego što se HIV naselio u njima, praklice su se skrivale i kamuflirale u ljudske ćelije, a sada postaju neobično agresivne i kreću u otvorenu borbu protiv njih. Uzrok ovakve promene ponašanja leži u činjenici da virusi, naselivši se u pramikrobima, remete njihovo prirodno stanje i primoravaju ih da aktiviraju rezervne mehanizme za preživljavanje. Slično se događa i pod uticajem hemijskog zagađenja ili zračenja.

“Bolesna” praklica iz stadijuma mirovanja prelazi u ameboidni oblik, prodire u krvne sudove i raznosi se po organizmu. Izlučujući toksične materije, praklice truju ogroman broj zdravih eritrocita i leukocita. Tako razoren imunitet ostavlja prostor da, čak, i infekcija koju bi oboleli ranije lako preboleo, ima fatalan ishod. AIDS se često završava rakom, što potvrđuje da, opšte gledano, imaju zajedničkog uzročnika.

U slučaju da se sida ne završava kancerom, nego nekim infektivnim oboljenjem, tada se stalnim izazivačima praklicama i HIV-u suprotstavlja neka od oprtunističkih infekcija (herpes, kandidijaza, toksoplazmoza, salmoneloza…), koja ih suzbija (ali ne i uništava).

Fascinantna promenljivost HI-virusa se može objasniti promenljivošću domaćina virusa. Budući bespolni jednoćelijski organizam, praklica se samooplođuje. Ona nema jasan broj parova hromozoma, stoga i ne prenosi ćelijama ćerkama, u potpunosti, sebi svojstvene osobine. Prilikom svake deobe, kao što je već objašnjeno, nastaju nove jedinke, predstavnice novih vrsta. Što znači da se kod jednog istog bolesnika, u raznim stadijumima bolesti, mogu izdvojiti različiti sojevi virusa, koji se međusobno razlikuju po količini i kvalitetu nukleotida, koji ulaze u sastav nukleinskih kiselina.

Kod oko 7% HIV pozitivnih ne dolazi do razvoja side, to su tzv. engl. “non – progressors” (non – progresori). Kod njih su praklice uspele da se odupru pokušaju virusa da se nastani u njima.

Brojni su i slučajevi onkološko-kardioloških bolesnika, što ne čudi, s obzirom da ove bolesti imaju istog izazivača. Kao što se od cistoidnih, pupećih oblika formiraju tumori, tako se od njih formiraju i trombovi u krvnim sudovima. Praklice ne napadaju samo krvne sudove, nego i glavni organ – srce. One stvaraju trombove, zadebljavaju i degenerišu srčani mišić, smanjuju njegovu sposobnost da se grči jer razlažu srčana vlakna na proteine – aktin, p-24 i miozni, p-17. Tokom emocionalnih ili fizičkih preopterećenja, oštećeni zid srca ne može da izdrži i puca tj. dolazi do infarkta.

Treba razumeti kopije kod side, a kod kancera tumorske markere. Recimo kod side, pacijent lepo održava 5,000 – 20,000 kopija, što je ispod granice detekcije, barem je tako bilo. Ako se serum-plazma drži na sobnoj temperaturi 3 – 4 h, broj kopija naraste na stotine hiljada. Ne kažem da se to radi namerno. Ali, pacijent se, onda uvodi u terapiju, koja nije zdrava. Znači, izvadi se krv, centrifugira, dobija se serum-plazma. A ko to tamo „poludi“ zbog čekanja 2 – 4h?

U suštini, izvadi se živa krv koja se bori sa virusima i koja se bori sa kopijama, koje nisu večne. Čak kopija ima mnogo manju snagu i mnogo kraće živi nego original. Ona ostaje neugrožena kad se krv izvadi, izolovana je od krvotoka, od svega što organizam daje, čime se organizam bori, u ovom slučaju protiv side. Kopije, ovako izvađene, dobijaju slobodu, nisu toliko ugrožene od celokupne odbrane organizma. Zato se na sobnoj temeraturi tako brzo množe. To nesavesni lekari koriste da bi uveli čoveka u terapiju, pa još kažu – Evo produžili smo ti život, u odnosu na prošli, toliki i toliki period! Nije tako! Sad je i sam period inkubacije i preživljavanja produžen.

Ali, postoji niz faktora koji se bore protiv kopija – od leukocita do autointerferona koji se produkuju od imunokompetentnih ćelija, do citokina, interleukina, hemokina, itd. Mi, dosad, i ne znamo i ne možemo da nasluitmo šta sve u organizmu ustaje protiv bolesti (Na Todoxinovom sajtu se nalaze i tekstovi o sva 3 imuniteta – materijalnom, vibraciono-talasnom i prasupstratu svesti). Mi znamo da, kad izvadimo krv, prebrojimo leukocite – ako je infekcija, povećava se broj, poraste sedimentacija… Ali, nisu samo oni ti koji se bore.

Čak i lična voda radi na uništavanju bolesti. To je stvar iskustva. Zašto je potrebno unositi puno tečnosti? To može da se objasni na razne načine. Iskustvo je pokazalo da je potrebno da se uzima mnogo, mnogo tečnosti zato što i lična voda utiče na uništavanje bolesti. Drugo, zato što krvotok izbacuje, čisti mrtve ćelije, mrtve mikroorganizme, sve ono što je „odradilo“ svoje da ne zagušuje krvotok, da ne zagušuje organizam. Onda, čišćenje limfe, čišćenje jetre – sve to treba da se radi da ni se ozdravljenje dogodilo mnogo brže.

Kardiovaskularna oboljenja, kancer, AIDS, dijabetes, skleroza, inzult i druge bolesti civilizacije imaju istog uzročnika, koji kao jedinka ne znači ništa, ali kao kolonija praklica, vođenih iskustvom koje se može meriti milijardama godina, može potpuno poraziti čovekove ćelije. Ljudske ćelije se množe u skladu sa potrebama organizma, pa je razumljivo da gube bitku sa pramikrobima, koji se, kao što je pomenuto, mogu množiti na više načina. U krajnjem slučaju, njihov broj raste geometrijskom progresijom (2, 4, 8, 16, 32….).

Sve je sporno. Ali, kad jednom postavite i saopštite dijagnozu kancer ili sida pacijentu, on je već psihološki oštećen. Tako bolest dobija mnogo veći prostor. Samo kod izuzetnih ličnosti, koje imaju veliku psihološku snagu, koje imaju veliku mudrost, koje su „mudre“ duše, „stare“ duše ili koji su posebni borci, jedno takvo saznanje će izazvati otpor i jednu ozbiljnu borbu protiv bolesti i može da dođe do izlečenja. Oni koji to nemaju biće blokirani od užasa i prepušteni stihiji. Bolest će ih „hipnotisati“ kao zmija otrovnica svoj plen.

Neophodno je verovati svom lekaru. Ako veruje lekaru, pacijent će mnogo pre da ozdravi i poboljša svoje zdravstveno stanje, nego ako mu ne veruje. Ali, pre svega, lekar mora da bude mentalno zdrav i treba da bude dobar čovek. A to je danas retkost među ljudima.

Kad jedan organ postane neupotrebljiv, kad jedno fizičko biće postane neupotrebljivo, to je kao kad se pokvari aparat i ne može više da se popravi. Ljudi, zapravo, ne umiru od kancera, HIV / AIDS-a ili bolesti zavisnosti već od gubitka energije, neuhranjenosti, slabosti i propadanja koje prouzrokuju ova oboljenja.

Todoxinovi preparati imaju svojevrsno imunomodulaciono dejstvo, odnosno sposobnost da ojačaju imunokompetentne ćelije (specifične odbrambene ćelije organizma za svaku vrstu bolesti) i napune ih mikrobioenergijom (makrobioenergija je energija koju poseduje organizam u celini, a mikrobioenergija podrazumeva energetski potencijal svake ćelije).

Mitohondrije su ćelijske organele koje funkcionišu poput akumulatora i održavaju elektromagnetni potencijal ćelije na odredjenom nivou. Todoxin, svojevrsnom energijom lekovitog bilja, podiže i održava na visokom stadijumu mikrobioenergiju na nivou mitohondrija i na taj način ćelije postaju sposobne da se suprotstave izazivačima bolesti.

Todoxinova naučna grupa se bavila proučavanjem mikrobioenergije još od šezdesetih godina prošlog veka, zbog čega je često bila na meti napada tvrdokornih zastupnika zvaničnomedicinskih stavova, koji su mikrobioenergiju svrstavali u sferu paranormalnog i mističnog.

Ne znam kako su se ti ljudi osećali posle saopštenja da su Nobelovu nagradu za medicinu 1992. godine dobila dva nemačka naučnika Bert Sakmen i Ervin Neher, koji su uspeli da izmere mikroenegiju kanalića ćelijske membrane. Dakle, više nije bilo dileme, mikrobioenergija je prisutna u životu svake ćelije.

Propadanje organizma, koje se naziva kaheksijom, praćeno je gubitkom životne snage, težine, trošenjem mišićnog i drugog tkiva i invalidnošću i povezuje se sa oportunističkim infekcijama i prestankom rada nekih organa. Kaheksija se javlja kao posledica nenormalnog metabolizma ugljenih hidrata, proteina i masti.

Onda fotoni prosto izađu jer nemaju više šta da oživljavaju. A šta urade mitohondrije i sorabi? Ništa oni ostaju da žive. Njihova simbioza sa fotonima je večna. Oni su večno obasjani fotonima. A foton nije nešto najsitnije, ima i sitnijih struktura.

Sve je obasjano i prožeto fotonima – život na svim strukturama, segmentima, tačkama, čak i u vakuumu, vodi, lavi, etru, plazmi… Foton je osnova žive i „nežive“ prirode. On može da sadrži sve oblike postojanja poznate čoveku. Duša je najvećim delom fotonske strukture. Sve je obasjano, sve je prožeto i ispunjeno fotonima.

Šta je zapravo život tela, a šta život duše? Postoji nešto što je večito, neuništivo i što prelazi iz energije u materiju i obrnuto.

Fotoni su vrhunac u ovom trenutku, gornja granica do koje smo, u ovom trenutku, stigli u otkrivanju života. Ako su mitohondrije i sorabi fizički život, fotoni su život duše. Fotoni mogu da prelaze iz jednog stanja u drugog. Foton će uvek biti foton, ali kad foton prožme živi organizam, tj. organsku materiju, organska materija će postati živa.

Znači, ceo jedan živi organizam se pretvara u neorgansku materiju, da bi se onda opet transformisao, kao hrana, u organsku. Dotle će ti „faktori života“, koji su „ispod“ mikroorganizama, ostati živi. Jednostavno, oni su nepromenljivi, večiti. Mogu hiljadama i stotinama hiljada godina da budu zarobljeni u kamenu, pesku, vodi – bilo gde i na bilo koji način i da ponovo daju život nekoj neorganskoj materiji.

Mi smo, znači, ne kao organizmi, ne kao planeta, nego kao ceo svemir – zagnjureni, utopljeni, prožeti svetom fotona. I to jeste život. Da li će sad na nekoj planeti da se stvori život isti kao na Zemlji ili vrlo sličan, zavisi od nekih drugih uslova.

Na ovoj Planeti su živeli i organizmu kojima nije bio potreban kiseonik, živeli su i organizmu kojima nije bilo potrebno sve ovo ili ono, ali da li su to bila inteligentna bića? To teško možemo da tvrdimo. Ne može jedan dinosaurus da bude inteligentnije biće od jednog slona. A slon nije kreativan. Znači, ono što je specifično za čoveka, među tim svim živim bićima Planete, to je kreativnost.

Čovek ima potrebu da stvara, nijedno drugo živo biće ne stvara. To znači da on prima od tog duhovnog sveta, od sveta mudrosti, velike mudrosti. Prima neki svoj deo od tog sveta koji stoji iznad fotona, koji još nismo imenovali, ni otkrili. Zato kažemo da je naduhnuto Bogom, da je slično Bogu, da nije Bogoliko u onom smislu da bi imalo oči i nos, nego ima svoju čistinu u onoj svojoj duhovnosti.

Kako do te suštine, do te duhovnosti, do inteligencije? Lako, mozak stalno „ćereta“, ove ćelije rade ovo, one ćelije ono – to je tačno. Ali, to je samo mehanizam, samo aparat, preko koga se ostvaruje zamisao. Ali reč „zamisao“ se mora prevesti na ljudski jezik. Viša zamisao tog nebića. tog sveopšteg, to je kao svest zagnjurena u život. Znači, nešto što je u ovom trenutku sasvim neuhvatljivo.

Nauka će, stepen po stepen, koračić po koračić, doći jednog dana i do tog otkrića. Sve će da razreši fizika, hemija, astronomija. Nije to velika tajna. Tajna je u tome što čovek još nije stigao da je otkrije, da je razreši, ako to može da se nazove tajnom. Tajna je u nemoći čovekove tehnike i dostignuća. Ovo je vek velikog skoka. Taj skok se već dogodio u XX veku, a u XXI će biti prava eksplozija. Znači, ovi sistemi komunikacije, ove čarolije, u suštini za prošli vek, bile su vezane za čistu čaroliju, takve ideje i bajku. Ove čarolije će nas brzo dovesti do novih vrata pred kojima ćemo da stanemo i pred kojima ćemo već da znamo daleko, daleko više.

Utopljeni smo u fotone, I naša duša, uprošćeno gledano, sastavljena je od fotona. Nije ona baš tako jednostavna i prosto sastavljena od fotona. Ali, možemo reći da fotoni duše predstavljaju indukcioni element (snagu) duše. Znači, nešto što omogućava koheziju cele ličnosti, celog bića (stari narodi su verovali da svaka biljka ima dušu. Bili su u pravu. Mi samo te duše ne razumemo. Ali, Buda je komunicirao sa biljkama i životinjama).

Mi samo te duše ne razumemo, nemamo mogućnosti. I ako znamo da biljke reaguju na pažnju, reaguju na zanemarivanje, na oprezno i dozirano zalivanje. Ako se zaliva sa ljubavlju, ona oseća, ona odgovara i pokazuje svežinu na lišću i brže raste. A da ne govorimo o životinjama.

Buda je napravio filosofiju. On je, da kažemo, napravio sistem, tj. otkrio sistem svojim intelektualnim spekulacijama, intuicijom, iskustvom i mudrošću. Stvorio je jedan filosofski sistem egzistencije na svetu. Nije prošlo duže vreme od dve generacije, i od toga je napravljena religija i uvedeni razni rituali, na koje Buda nije uopšte mislio.

Ali, koliko budista ima više od hrišćana? To je jedna dominantna religija. Hrišćanstvo preovlađuje na tlu Evrope, Amerike i Afrike, ali je hrišćana manje od budista. Muslimani su tu negde.

Religija je potreba čoveka da se uhvati za nešto jer se oseća uplašeno, bespomoćno i usamljeno u svetu. Svet želi da pretvori nešto u Boga, da mu se moli. Najvažnija je iskrena molitva. Ona stvarno deluje. Čovek na taj način traži vezu između duhovnog sveta, nevidljivog, i fizičkog sveta. Iz duhovnog svemira izvlači snagu, izvlači pomoć i sve što mu treba, ako stvarno veruje u to u šta veruje. Nije važno da li je musliman, budista, hrišćanin, paganin, neki „divljak“.

Sve to, naravno, pomaže, pomaže svaka čudotvorna ikona. Na nju se prosto „nalepilo“ sve ono što su ljudi, moleći se stotinama godina, na nju „izlili“. Takva svetinja stvarno pomaže. Mešanjem fotona, svojih fotona, koje čovek „izbacuje“ na ikonu i onih fotona koje prima sa ikone, on tu ustvari „snaži“ i dolazi do rešenja uz pomoć odgovarajućih fotona koji su njemu neophodni i koje „izvlači“.

Svako od nas treba da se seti koliko se puta u životu stvarno molio. Kad osetimo da smo „izašli“ iz sebe, ne bukvalno, nego kad se potpuno predamo nekakvom osećanju, spiritualnom osećanju bliskosti. Ja mogu da kažem da mi se to dogodilo 5 – 6 puta, dakle vrlo malo jer sam malo puta imao potrebu za tim.

Za takvo „stanje“ je potrebno dosta vremena i koncentracije. Jedan od hiljadu ljudi to stvarno duboko iskreno doživi.

Verujem da među Jevrejima ima mnogo više takvih pojedinaca, nego kod drugih naroda. Kad oni dođu do Zida plača, stvarno imaju za čim da plači. Jevreji su narod sa enormno velikim iskustvom ugroženosti i straha.

Vekovima se delila i još uvek se deli tuga. Tako isto, i pred čudotvornim ikonama. Kada imamo jednu ikonicu, recimo, kupljenu u prodavnici na pijaci, možemo svojim srcem da je osveštamo.

To nisu iluzije. Iluzija je samo put kojim se došlo do toga. A zašto se došlo? Čovek je stvarno mali, jadan i bespomoćan i uplašen, dirigovano uplašen (razni filmovi, popularno pripremljeni, o smaku sveta, ratu svetova. To je Tesla mogao da izazove, pošto je izazivao električne eksplozije i požare sa kraja na kraj sveta).

Zloupotreba crkve se organizuje ne pričama sada o crkvi, ne pričama o politici, ne pričama o istoriji, ni o čemu od toga. Ide se na čisto religiozna osećanja i na kraju, kojim putem čovek dolazi do spasenja – kroz molitvu ili dolazi do pomoći kroz molitvu.

Mi smo u toj meri opterećeni religijom i Bogom, da ne možemo da shvatimo šta je osnovno u tome. I Bog i svet su jedno božanstvo koje uključuje i sve fotone i sve sorabe i sve mitohondrije i sve što postoji u vazduhu i sve što postoji u vodi. Sve je prožeto tom velikom energijom koju nazivamo na razne načine i koju gledamo raznim očima.

Kad jedan primitivan narod gleda Boga u suncu i on ima isto toliko pravo koliko svaka druga, nazovimo je viša, religija.

Nova biomedicina do 2025

U istorijskom sukobu Bešama sa Pasterom, obojica su bila u pravu. Svaki ima svoju čvrstu istinu jer je nepobitna istina da infekcije dolaze i spolja i da čovek može da se inficira bakterijama i virusima drugog čoveka i onim mikroorganizmima koji lete u vazduhu. Isto tako, nepobitna istina je da svako živo biće ima svoj fond raznih bolesti i dispozicija za bolesti, „spavajućih“ bakterija ili premalo bakterija.

U svakom slučaju, postoje bezbrojni potencijali za određene bolesti. Naravno, ne za sve jer postoje ljudi koji nikad ne dobiju neku bolest, bez obzira na to koliko se izlagali infekcijama. Dobar primer je herpes zoster. Ko nije imao ovaj virus u srednjem veku nije mogao da oboli od kuge. Danas, onaj ko nema h. zoster može da se inficira HIV-om, ali ne može da oboli od side.

Ima i ljudi koji dobijaju neke bolesti koje su infektivne, a da se svi pitaju kako su ih dobili.

Čovek može da oboli od tuberkuloze, a da nije uopšte došao u dodir sa drugim tuberkuloznim bolesnikom. Prosto, on to ima, stvorile su se mogućnosti i bolest se razvila polako ili je postojao neki mali impuls sa strane i bolest je strašno buknula, pošto je imala potencijale u organizmu.

Za razliku od klasične tuberkuloze, koja je vrlo kontagiozna (zarazna), TBC koja prati HIV-infekciju ne prenosi se sa obolelog na njegove ukućane, decu i odrasle. To je tzv. TBC koju izaziva mikobakterijum avium kompleks.

Narano, ne dolaze sve infekcije spolja. Još manje su sve infekcije unutrašnjeg porekla. I jedno i drugo ima svoje mesto. U svakom slučaju, događa se nešto drugačije u svakoj prilici postoji nešto specifično i nešto samo za tu priliku, bez obzira da li je to živo biće nekog visokog biološkog ranga ili je to neka mala biljka.

Hajde da uzmemo primer kancera koji je problem koji nastaje iznutra, ako kancerogene ćelije, zvane sorabi, uđu u bolestan odnos sa organizmom, pa se čovek loše oseća. To ga nervira iznutra. I može da se kaže da se stres javlja usled bolesti. A kancer može da se dobije i spolja. Pre svega od polio vakcine i virusa SV 40 i fomi kojima je kontaminirana, ali i od stresa, hemijskog zagađenja, itd.

Šta su kancerogene ćelije? To su originalni sorabi, tj. pramikroorganizmi, a metastaze su kopije soraba, mitohondrijske strukture.

Znači, metastaze su kopije koje idu svojim putem, krvotokom ili limfotokom, do jednog organa koji je, da kažemo, kompatibilan na neki način sa glavnim organom, tj. sa organom primarnog razvoja bolesti i tamo se, ustvari, pravi kopija kancera.

Znači, taj kancer u metastazama se mnogo teže leči i mnogo manje može da bude uklonjen radikalnim sredstvima. Metastaze bismo mogli nazvati fantomskim bićem bolesti. Znači, to nije širenje infekcije na pravi način. Jer kako saznajemo, kako možemo da vidimo? U redu, uzmemo biopsiju iz tumora koji je metastaza i tumora koji je primarni karcinom, kako možemo da vidimo razliku i kako možemo sa sigurnošću da kažemo šta je primarni tumor, a šta je metastaza? Zato što su različiti, što nisu jednaki.

Ovaj primarni tumor, pošto ima svoje (uslovno i simbolično rečeno) biće, pošto je individua, reaguje, sa njim može da se komunicira nožem, lekovima, zračenjem, hemoterapijom, nekim ličnim treningom, dijetom, na razne načine. Međutim, na metastaze ne možemo da delujemo jer su one nebiće. Kad krenu metastaze, šta se može? One su „fantomi“, sa njima ne može da se komunicira. One ne reaguju ni na kakvu agresiju iz spoljnog okruženja, sa strane ljudske pameti. Znači, nisu partner, kao što ne može da se komunicira ni sa kakvim prividom, ni sa kakvom fatamorganom… Izlaz je u tome da do metastaze ne dođe.

Ako do metastaze ipak dođe, pomaže jedino čišćenje organizma. Znači, trebalo bi videti na kakvoj podlozi, kakvoj bazi, metastaza živi. Tu podlogu, za te kancerogene kopije, treba napraviti neprijatnom, neprihvatljivom, neprivlačnom, nesigurno. Prosto, treba im ograničiti razvoj jer nema uslova. Kako to uraditi? To se razlikuje od slučaja do slučaja. Dijeta je dobar pristup, ali i psihoterapija, neke psihološke vežbe, čak i fizičke vežbe. Naravno, može da se primeni i neko zračenje, dijaterapija (Teslinim visokofrekventnim strujama, recimo protiv bolova), zatim terapije kiseonikom i ozonom.

Nevolja je u tome što će zvanična medicina lako da pređe preko smrtnog slučaja koji se desio od bilo koje bolesti, posle bilo kakve intervencije, nego što će da pređe preko smrtnog slučaja kod izlečive bolesti, ako je na njoj „nelegalno“ intervenisano. Znači, ako je na bolesniku koji 100% treba da umre primenjeno nešto što je u eksperimentalnoj fazi, onda je to ubistvo. Ako čovek umre posle jedne letalne operacije ili zračenja ili hemoterapije, onda će se reći da je ta bolest neizlečiva i da je sve pokušano. Oni smeju da pokušaju sve što je dozvoljeno. I taj čovek posle sve te torture i maltretiranja umre i to je u redu. Jeste u redu ako čoveku psihološki znači da se za njega medicina bori i da mu daje nadu. Da li je nada lažna ili nije – nebitno je. A nada je uvek lažna. Ne bi se tako zvala, da je sigurna.

Alternativnom terapeutu zvanična medicina ne uzima u obzir ljude koje je izlečio, već samo one koje nije izlečio. I tada se piše da najmanje jedan slučaj kancera nije izlečio. Znači, samo za jedan slučaj se zna. Stvar je u tome što oni imaju vlast u medicini. Kako je imaju i kako su je stekli?To je stvar istorije medicine. Ali, stekli su je i još uvek je imaju. Pa i Pastera su uništili telesno i duhovno, bio je proglašen za ubicu i ludaka, da bi kasnije bio prihvaćen.

Sve ono što zvanična medicina nudi za onoliki prostor lečenja je pogubno za organizam nosioca bolesti. Znači, kad obolela osoba dobije meta-promene, kancer se pojavljuje na udaljenim mestima u organizmu i kad on „bukne“ na sve strane, bez obzira da li je primaran ili sekundaran ili tercijaran ili je to samo „fantom“ bolesti, on mora da bude tretiran na jako velikoj površini samog tela i naravno to je često ubistveno.

Vrlo je teško podneti zračenje i hemoterapiju za jedan primarni tumor koji je operisan i to isto podneti za čitav niz tumora. Najgore je ono što može da se predvidi – to je taj put. Ako ide jedna metastaza, recimo, od debelog creva na jetru, taj put je relativno dalek. A ceo taj put je već napadnut, on je već opsednut i trebalo bi ga tretirati u celini.

Zamislite kakav je užas za organizam da ceo jedan put, od debelog creva do jetre, bude tretiran zračenjem ili hemoterapijom, nekim nedovoljno proverenim drastičnim lekovima koji će na tolikom prostoru da deluju.

Šta radi metastaza? Ona će krenuti na sve strane da se povlači. To znači da treba raditi na celom organizmu (Teslina strujna terapija, ozon, kiseonik, maske…). Zato kad dođe do metastaza, prognoza često može da bude vrlo pesimistična, ako zvanična medicina krene sa zračenjem i hemoterapijom, sa koje su često skinute sve uvozne dozvole (kao recimo Gazarov talidomid koji sad lansira po Vojvodini, iako smo se skoro potukli pre 25 godina u Londonu zbog toga što sam se protivio tome da moji pacijenti u San Stefan i Kromvelovoj bolnici primaju talidomid).

Prognoza je skoro sasvim dobra i mnogo oblika kancera može sasvim lepo da se izleči, ako se na vreme hirurški odstrani. Znači, ne dozvoliti tumoru da „razmišlja“ o metastazama i da se čak i ne priprema za metastaze („duša“ tumora). On je tu na svom mestu i izvadi se, sanira se i nema ga više. Ako se i pojavi nov tumor, on je primaran i, kao takav, daleko manje opasan. Primarni tumor je ranjiviji, podložniji uništenju i bilo kakvom tretmanu (Todoxinovi prirodni dijetetski preparati osposobljavaju organizam, sa i bez kancera, da luči autointerferone – alfa, beta i gama i podrgupe i svih 17 vrsta interferona, sadrži i vitamine B12 i B17, koenzim Q10, interleukine – Il-1 i Il-2, hemokine, citokine i ono što sadrži patentirani materijalni imunitet, vibraciono talasni imunitet i prasupstrat svesti, kao treći imunitet). Todoxinovi preparati su prošli najsavremenije kontrole u Vašingtonu (Betezdi), Torontu, Štokholmu, Londonu, Gracu, Orenburgu (Rusija), Jokohami i Tokiju, u Južnoafričkoj republici.

Na nedavno završenom Kongresu u Beogradu, zaključeno je da ćemo rano otkrivati ranice na grliću materice ako se sve žene obavezno i besplatno kontrolišu, a ranice tretiraju na razne načine. Smrtnost je velika ako se ne ide na ove preglede. Vrlo malo ili ni malo se ne pominje preventiva – da ne dođe do pojave ranice i / ili kako je uopšte došlo do nje, koji je uzrok. Glavni uzrok je kontaminirana, pre svih, polio vakcina i to majmunskim virusima – fomi i SV-40.

Skriveni ubica nailazi stazom polio vakcine, vakcine protiv malih boginja, vakcine protiv malarije… Otporan je i prosto zaljubljen u liofilizaciju svog bića. Može da se skrije (deponuje) u sve oblike vakcina. Omiljena mu je polio. Ime mu je SFV (Simian Foamy Virus).

Kada se gaji sa HeLa ćelijama, dobija konspirativno ime: HSFV (humani fomi virus). Vodi poreklo od zelenih majmuna. Izaziva nervna oboljenja, kancer, leukemiju, autoimuna oboljenja, tireoidizam. I to nije sve. To je samo deo spiska.

Pre više od pola veka, u medicinsku praksu je uvedena primena žive polio vakcine, tzv. Sejbinove vakcine. Pripremljena na kulturama tkiva bubrega majmuna, delovala je kao istinsko rešenje velikog zdravstvenog problema nazvanog poliomielitis (dečija paraliza).

Postojala je još jedna vrsta polio vakcine, tzv. Salkova vakcina. I za njenu proizvodnju su korišćeni bubrezi majmuna ali, ona je bila “mrtva” (inaktivisana).

Ne dugo nakon početka njihove industrijske proizvodnje, nenadano se pojavio veliki problem. Naime, majmuni su u istraživačke centre dopremani iz divljih predela Afrike, Amerike i Azije, a mogućnost da sa njima dospeju i za majmune bezopasni, a za ljude veoma opasni virusi, svakim danom je postajala sve realnija. I pored svih mera predostrožnosti, povremeno je dolazilo do laboratorijske infekcije osoblja koje je bilo u kontaktu sa majmunima ili njihovim kulturama tkiva.

Jedna od takvih infekcija, u to vreme nepoznatim virusom, dogodila se 1967. godine u Marburgu i Beogradu. Obolela je 31 osoba, a od njih devet umrlo. Nakon ovog incidenta, Svetska zdravstvena organizacija je pooštrila propise i mere kontrole upotrebe majmunskog tkiva u proizvodnji prvenstveno žive vakcine protiv dečje paralize. Do danas je, međutim, ostalo nejasno zašto je od javnosti sakriveno da je marburški virus, osim Nemaca, odneo i živote Srba te 1967? I kako je moguće da nije, s obzirom na uobičajenu praksu, dobio naziv – beogradsko-marburški virus?

Uprkos svemu, i dalje je većina majmuna, čiji su bubrezi korišćeni, bila zaražena latentnim virusima. Majmuni ih, naime, mogu nositi bez kliničkih znakova oboljenja. Jedan od najčešće izolovanih latentnih virusa bio je – Foamy virus majmuna (Simian foamy virus).

SFV se, naime, prenosi disanjem (dahom). Šta se događa sa čovekom-nosiocem ovog virusa? Zašto se radilo (i još uvek se to čini) množenje SFV na HeLa ćelijama? Da bi se stvorio HSFV i na različite načine “poklonio” čoveku? Možda, ko zna. Nisu bez razloga po kratkom postupku uklonjene Salkove inaktivisane (mrtve) vakcine i “isforsirane” Sejbinove atenuirane (žive) vakcine. Možda zato da bi se očuvali ostali prateći virusi u aktivnom (živom) obliku? Možda, ko zna. Humani polio virus se atenuira, a svi majmunski virusi ostaju živi. Pre svih, SFV.

Simian foamy virusi pripadnici podfamilije Spumavirinae, zajedno sa podfamilijama Oncovirinae i Zentivirinae čine familiju – Retroviridae. Retrovirusi su veoma rasprostranjeni u prirodi. Izolovani su iz glista, insekata, riba, gmizavaca, ptica i sisara. Kod domaćina mogu da izazovu niz malignih i nemalignih oboljenja: anemiju, autoimuna oboljenja, osteoporozu, paralize, pneumonije, hronične leukemije, limfome, sarkome i karcinome, sindrom stečene imunodeficijencije kod ljudi – AIDS, encefalomijelitis kod ovaca, anemije kod kopitara.

Ovaj HFV (humani fomi virus) se, dakle, nalazi u organizmu velikog broja ljudi, a mnogi od njih ne oboljevaju od kancera ili nečeg drugog. Ali, kada organizam oslabi posle stresa, fizičkog, psihičkog ili nekog drugog, on izbija na “videlo”. Bolest se ispoljava. Tako, recimo, devojke koje se izgladnjuju u okviru rigorozne dijete za slabljenje tokom dužeg perioda, a nisu izabrale pravi trenutak za sprovođenje takvog režima, nenadano dobijaju leukemiju. Naravno, leukemija se ne dobija od gladovanja. Da je to slučaj, svi fakiri, isposnici, monasi i sva sirotinja, imali bi leukemiju. Reč je o tome da je devojka u jednom trenutku dovela vlastiti organizam do šoka u kome je njegova odbrana zakazala ili se dogodilo nešto neuobičajeno, veštačko, i, recimo, u jednom od pet hiljada slučajeva se pojavila leukemija.

Zahtevi Svetske zdravstvene organizacije za proizvodnju i kontrolu vakcine protiv poliomielitisa, još uvek ne obuhvataju obavezno testiranje kultura tkiva i finalnih vakcina na prisustvo retrovirusa. Uočeno je, između ostalog, da su pojedine doze polio vakcina, proizvedene na kulturama bubrega afričkih majmuna, sadržale i retroviruse tipa C.

Na kraju, neophodno je reći da je veliki broj doza polio vakcine istovremeno kontaminiran fomi virusom i vakuolizirajućim agensom SV-40. U ranoj fazi pojavljivanja, citopatogeni efekat SV-40 virusa je veoma sličan citopatogenom efektu SFV u kulturama tkiva bubrega majmuna. Pasažiranjem uzoraka hranljive podloge sa kontrolnih kultura tkiva bubrega majmuna na primarne kulture tkiva bubrega majmuna i kunića, omogućava utvrđivanje izvora citopatogenih promena u inficiranim kulturama tkiva. Za razliku od SFV, SV-40 virus će svoja citopatogena svojstva ispoljiti samo u kulturama tkiva bubrega majmuna.

Kod nas na Trolaku, majmuni su samo „anestezirani“ i rađena je pasaža kroz bubreg majmuna pod opštom anestezijom. da bi odgovorni molekularni biolog bio siguran da će sve viruse iskoristiti iz organizma živog majmuna, onako kako nalažu propisi , a ne da se prvo izvade bubrezi i rade pasaže polio virusa kroz njih. Majmuni se nabavljaju iz rezervata ili divljine i većina ih je zaražena pomenutim majmunskim virusima (fomi i SV 40). Na ovaj novi način, oko 61% žena dobija tumore na dojci i urogenitalnom traktu.

Krajnje je vreme da čovek shvati kancer, leukemiju i ostale pomenute bolesti, kao posledicu nečega što se u organizmu dešava, a što je krajnje razumno. Znači, ne može da se kaže: “Uzimaš hranu sa karcinogenim materijama, verovatno ćeš dobiti kancer”. U dobrom delu namirnica koje čovek koristi u svakodnevnoj ishrani ima karcinogenih materija. Sličan je slučaj i životinjskim i biljnim “menijem”. Srećom, pretežna većina ne oboljeva od kancera…

Sve žene, ipak, treba da kontrolišu pojavu eventualnog nalaza ranice na grliću materice. Ali, ona se kod većine žena ne javi nikad u životu. Procenat oboljevanja od kancera među stanovništvom je, globalno, relativno mali. Tek onda treba izvršiti podelu na razne vrste kancera, pa na razna mesta gde će se pojaviti. Čak i ako je on najčešći kod žena, ipak je to mali procenat, u odnosu na one koje ga nikad neće dobiti. Zašto bismo pravili paniku i sve žene redom slali na pregled. Prvo, tako nešto je neizvodljivo. Neće sve žene da dođu i kontorlišu se jednom godišnje.

Kad se ustanovi ranica na grliću materice, prvo se malo „strugne“, pa se uzme biopsija, pa se radi krio ili neka druga terapija, pa se onda odstranjuje i ono što je zdravo, pa se često vadi materica, pa se prati da li se kancer širi na jajnike, pa onda njih ukloniti – bolje nego jetra ili dojka. Mislim da sve te organe, bez kojih se može i koji su skloni da se na njima pojavi kancer, treba da budu držani, prosto kao manje zlo.

Znači, kancer grlića i tela materice je izlečiv, tako što se ukloni materica. Ostaće jajnici, a ako se pojavi i na njima, uklanjaju se. Za sve to vreme čuvaju se drugi unutrašnji organi na kojima je kancer mogao opasnije i mnogo malignije da se pojavi. Naravno da nije isto imati kancer na plućima ili mozgu ili jetri, pa čak i debelom crevu – sve je to komplikovanije.

A zašto je, uopšte, potrebno plašiti žene? Kad se nešto pojavi u samom početku, ako je žena od onih koje redovno idu ginekologa i redovno se kontrolišu, ona upada u paniku. Žena koja ne želi da ide na kontrole, ne voli, neće da zna da to može da joj se desi. Ali, one koje mogu da budu zaplašene, koje su sklone hipohondriji, pristaće da bude proveravana. Lekar će joj reći da je sve u redu i da nema ništa, ali da sačeka godinu dana i možda će se nešto pojaviti. Takva žena, za to vreme, može da dobije kancer jetre. Za 3 meseca može da se javi vrlo ozbiljan oblik kancera.

Odlučujući događaj koji prethodi razvoju nekog tumora treba, zapravo, da se traži u genskim promenama polazne ćelije, znači – u prvoj ćeliji od koje deljenjem nastaje tumor. Pošto je to, po pravilu, telesna ćelija, a ne jajna ili semena ćelija, ova promena se ne nasleđuje, već pogađa samo pojedinačnog pacijenta.

Skoro je sigurno da jedna normalna ćelija mora da prođe više međusobno nezavisnih promena pre nego što se deformiše. Nije, dakle, dovoljna samo jedna “greška”. Tako je u posmatranjima kultura koje su bile zaražene virusima koji izazivaju rak uočeno sedam i više pojedinačnih promena od normalnog stanja, koje su, osim toga, morale da se jave u određenom redosledu pre nego što je nastao tumor.

Posledice se onda odražavaju na funkciju i izgled ćelije. Najupadljivije promene jesu nekontrolisani rast, izostanak daljeg razvoja, nepostojanje starenja odnosno nema programirane smrti ćelije. Međutim, i izgled, metabolizam i molekuli na površini ćelije, koji služe međusobnom prepoznavanju, mogu da ćelije raka razlikuju od ćelija onog tipa tkiva od kojeg stvarno potiču.

Ove promene mogu se, recimo, uočiti na materijalu sa biopsije. Druge se mogu videti preko određenih produkata promenjenih ćelija koji se ispuštaju u krv (tumorski markeri).

Nasledna supstanca hemijski je sastavljena od dezoksiribonukleinskih kiselina, velikih molekula koji su povezani u duge, spiralno upletene lance. U redosledu tih molekula zapravo je kodirana informacija, kao u Morzeovom pismu. Ti lanci, opet, upliću se na način koji je karakterističan za svaku vrstu. Najveća “klupka”, koja se mogu videti pod mikroskopom nazivaju se hromozomi.

Morzeovo pismo nasledne informacije očitava se i “prevodi” jednim složenim mehanizmom. Pojedini delovi sadrže planove montaže za belančevine ili proteine od kojih je telo sastavljeno, drugi delovi kodiraju belančevine koje, opet, postaju transmiteri ili upravljaju drugim funkcijama. Ima i delova koji sami upravljaju procesima očitavanja, a da ne bivaju neposredno “prevedeni”, i velikih delov čija jasna funkcija nije bila utvrđena do pre nekoliko godina. Pretpostavlja se da u čoveku ima oko 100.000 takvih različith informacionih jedinica. Svetski “Projekat o ljudskom genomu” (Humane Genome Project), u nadmetanju sa privatnim istraživačima, uspeli su 2000. da naprave obimnu “kartoteku” ove sheme. Time još nisu rastumačeni pojedinačni procesi upravljanja.

Izmenjene hromozome ćelija raka posmatrao je već zoolog Theodor Boveri oko 1910. godine pod svetlosnim mikroskopom. Međutim, on nije mogao da ih sredi sistematski. Kod jednog određenog oblika leukemije američki genetičari prvi put su 1960. utvrdili jedan izmenjeni hromozom. Pomoću savremenih metoda molekularne biologije istraživači raka vide danas još dublje. U mnogim ćelijama tumora nedostaje deo genskog materijala, a nema ni razmene materijala među hromozomima. Ne mora, međutim, uvek neki deo nasledne informacije biti uništen, pa da izazove rak. Višak – udvajanje, na primer – izaziva takođe kobni rast. Koliko je neki odsečak hromozoma aktivan, da li se i kako informacije kodirane na njemu ispravno očitavaju i “prevode” u ćeliji – sigurno da je to najvažnije za nastanak raka. Izgleda da je nastanak tumora često povezan sa poremećenim upravljawem ovim procesima.

U mnogim ćelijama raka nalaze se u već pomenutim delovima genskog materijala koji se u telesnim strukturama ne “prevode” neposredno i koji zbog toga, verovatno, služe upravljanju, naročito aktivni odsečci. Ove jedinice, koje su zbog pretpostavljene uloge u nastanku raka nazvani onkogenima, aktiviraju se pri pretvaranju normalne ćelije u ćeliju raka i, pod određenim okolnostima, umnožavaju. (Još) neaktivirani onkogeni označavaju se kao protoonkogeni. Istraživači raka do danas su u tumorima kod ljudi pronašli mnoge onkogene koji su nastali iz zdravih gena. Neki od njih stoje u upravljanju funkcijama ćelije na prilično važnom mestu.

Za ćeliju su važni i drugi protoonkogeni, znači – prilično neaktivni prethodnici. Moguće je da su upravo oni delovi genskog materijala koji upravlja rastom u embrionalnoj fazi i u detinjstvu ili regeneracijom posle povreda i koji deluju samo u to vreme. U “zdravim” procesima jedan takav gen posle ispunjavanja svog zadatka – stvaranja novih ćelija kože u ožiljku, na primer – biva zaustavljen. Produkt nekog onkogena, međutim, pokreće ćelije na produženi rast. Svakako, verovatno da postoje i drugi mehanizmi.

Ideja da bi na suprot naslednim osobinama koje podstiču rast morali postojati i geni koji zaustavljaju rast dovela je do otkrića takozvanih gena supresora tumora.

Oni normalnu ćeliju zadržavaju da ne počne nekontrolisano da se deli ili da se menja na drugi način. Ako se usled greške u shemi izgube, onda bi se jedna ćelija u kojoj su svi signali uključeni na “rast” stalno delila dalje, pošto nema biološkog signala za zaustavljanje. U eksperimentu na životinjama 1987. dobijen je dokaz za to. Larve mušice drozofile koje bi kao odrasle neizostavno umrle od jednog za njihove uslove ogromnog tumora dodat je gen koji im je nedostajao. Životinje su se posle toga razvijale normalno. Dokazi za postojanje takvih odsečaka i u ljudskom genskom materijalu dobijeni su u međuvremenu u dovoljnom broju.

Sa tom vrstom genske terapije i njenom mogućom primenom u lečenju raka istraživači su još veoma uzdržani. Neposredna “opravka” sheme do sada je ispitana u prvim eksperimentima kod nekih bolesti, kod kojih je odgovarajući “bolesni” ili nedostajući odsečak gena vrlo mali. Samo veoma male studije kod pacijenata sa rakom pluća pokušale su da primene odgovarajuće polazište. Sve druge terapijske studije kod raka ne zalaze toliko u genski materijal, već pokušavaju da u najširem smislu utiču na imuni sistem.

Tehnička strana genskog testiranja nije veliki problem, pošto razvoj novih postupaka ide brzim koracima. Završeno je i sekvenciranje ljudskog genskog materijala. Još se, me|utim, ne zna koje posledice promene u genomu zaista negativno deluju na obolele i sa kojom se izvesnošću javljaju.

Zbog toga se predviđa pre svega zaštita mogućno obolelih od negativnih posledica. Bez savetovanja o medicinskim, psihološkim i socijalnim aspektima ne bi se smelo ići na testiranje, jer suviše bezbrižno ponašanje sa tim moglo bi izazvati diskriminaciju i druge nepodnošljive posledice po neku porodicu. Uz to ide i pitanje posledica takvog testa. Čak i ženama koje imaju rak dojke i za koje je poznato da imaju visok rizik od raka, sada se mogu ponuditi samo naročito intenzivne mere ranog otkrivanja. “Reparatura” genskog defekta nije moguća. Kod mladih osoba iz porodica sa naslednim rakom debelog creva za sada se, radi prevencije, samo odstranjuje celo debelo crevo.

Kao i kod svih ostalih testova na nasledna oboljenja, pre uvođenja i primene moraju se raspraviti i razmotriti i socijalne, etičke i psihološke posledice takvih podataka.

Novine pišu da će za deset godina da se nađe lek za kancer. Niko ne kaže da je njegovo poreklo od SV 40, fomi virusa, ishrane, hormona, antibiotika, koncentrata, lansiranja beznađa – Ako ne dođeš na pregled samo jednog segmenta tela, npr. grlića materice, gotova si! Mora da se „delje“ sluzokoža materice, da se vidi šta je. Niko ne kaže da se ukloni uzrok broj 1 – SV 40, fomi, HPV, keratoze, leukoplakije, itd.

Uvek može da se nađe lek za kancer i mnogo lekova je nađeno. Ima mnogo slučajeva da se kancer izleči. Naravno nije isto dobiti kancer na plućima, jetri ili na mozgu. Ima organa koji su neophodni, ima organa koji su, da kažem, otporniji.

Jetra se dobro obnavlja. To je jedan vrlo vitalan i životno sposoban organ. Zato se kancer jetre mora shvatiti ozbiljno, da bi se savladao. Ima slučajeva da, i pored najgore prognoze, bude savladan ako je na mestu koje je pristupačno, pregledno i periferno i ako se na vreme odseče, ako može da se ukloni čitav lobus jetre. Kancer pluća, isto tako, može da se ukloni ako nije zahvatio velike disajne i krvne puteve.

Piše se dosta o tome da je pronađena vakcina za melanom. To može da bude ona naša priča o melanomu koji je za nekih 3 – 5 dana pobegao od gnojnih čaršava obolelog od crvenog vetra. Ja sam predložio baš tu vrstu vakcine. Ovde treba da se napravi serum sa uzročnikom crvenog vetra, kao onaj serum za velike boginje i da se se da na probu obolelom od melanoma, pa i sarkoma i druge vrste raka. Ovo je jedan pravi i dobar eksperiment koji daje nadu. Znači nije nešto što je apsolutno. Ali, bilo bi opravdano čak dati i živu vakcinu crvenog vetra, pa i bukvalno zaraziti obolelog od multiplog melanoma crvenim vetrom, ozbiljno ga zaraziti i onda izlečiti od crvenog vetra.

Između kanceroznog tumora i benignog tumora spolja, na oko, jedva da ima razlike. Razlika je u suštini i u njegovom ponašanju, karakteru, a ne u obradi, naročito u početku. Obično se prvo uzme biopsija i pogleda se šta je to jer na oko – tumor ovo, tumor – ono, guka ovo, guka – ono, mladež ovo, mladež –ono i ništa.

Melanom je druga priča od obične bradavice. Mogu da se skinu izvanredno, bez ikakvih posledica, na razne načine – od hirurškog zahvata do belog luka do pene od goveđe supe, ruse trave, propolisa. Brdavica je benigna virusna kolonija, prosto jedna infekcija kože koja se širi i može da se prenese dalje preko površine kože. Ali, kad je melanom, onda je to ista priča kao sa kancerom ili bilo kojim malignim tumorom ili oboljenjem na bilo kom mestu. To je nešto što ne podleže komandi, jednostavno ne prima komande. Poput imele koja nastavlja da raste, ukoliko joj se ostavi koren. Melanom, pa i bradavica, bukne ako se ostavi koren.

Međutim, ponašanja su vrlo različita. Izvadite benigni tumor i nikom ništa. Izvadite maligni tumor i nikom ništa. Kad izvadite kancer, opet deluje za trenutak nikom ništa, a on bukne na drugom mestu i preti da pojede ceo organizam, da uništi domaćina. On je ustvari kamikaza.

Ludo množenje ćelija se događa zbog pogrešne komande. I benigne i maligne ćelije mogu da se toliko namnože, da stvore masu veličine dečije glave. Cistični tumor može da bude kao ljudska glava, a da je bio otkriven kad je bio kao mandarina. Tako i moždani tumori mogu da se pojave iz nekog razloga, pa da se operišu i da to bude u redu, ukoliko su na mestu koje može da se operiše. A sad se operiše sve ono što nekad nije moglo. s obzirom da postoje razni načini – laserski, radio, itd. da se tumor izvadi i / ili uništi.Tumor markeri nisu specifični, pa i nisu validni.

Naravno, treba voditi računa. Ali, kontrolisanje sprovoditi kao kada je bila ona velika kampanja protiv TBC-a. Tada su specijalni autobusi išli svuda, i u najmanja sela, i proveravali redovno i uredno stanovništvo. To je pomoglo u suzbijanju tuberkuloze. Ali, danas je besmisleno da gonimo jednu od bezbroj vrsta kancera. Autobusi koji su jurili po selima i gradovima su bili efikasni i više nisu potrebni. Danas, jure mamografi, a možda je ultrazvuk efikasniji i bezbedniji.

Svaka žena može da primeti taj čvorić. Posledično će se obratiti lekaru, a njena lična odluka je da li će se pregledati mamografom. Meni ne pada na pamet da kažem da su sve ove kontrole nepotrebne i suvišne. Kažem samo da ne treba oko njih praviti paniku jer ta panika dovodi do hipohondričnih reakcija kod mnogih žena i degradira njihov kvalitet života.

Drugi deo žena će ostati ravnodušan prema mamografima, kontrolama i teranjima na preglede zbog svog ličnog stava prema bolesti. Većina je, ipak, u tako dubokom neznanju, da ih ništa ne može uplašiti.

Mamografiju treba praviti kad se pojavi čvorić (kad već to radimo i čekamo da se pojavi ranica na grliću materice) ili kad žena misli da se pojavio čvorić. Često ne bude ništa, nego upala jedne mlečne žlezde. Nešto se inficiralo i može da nestane. Može da se skine deo dojke ili čitava dojka i da se napravi silikonska proteza. Ne znači da ne treba paziti, da ne treba gledati, da ne treba lečiti.

Sad je veća opasnost infekcija stafilokokus aureusom koja ruši imunitet i daje kanceru prostor. Jedini lek protiv ove bakterije je autovakcina (bris iz grla, nosa, samog procesa). Autovakcina je lek za mnoge stvari.

Ali, ne treba paničiti, ne treba stanovništvu koje je već izloženo svim mogućim stresovima, brigama i egzistencijalnom katastrofom, dodavati još i strah od bolesti. Od tog straha, ako se izvuče u prvi plan, može da se napravi panika koja nikada neće imati bilo kakvu osnovu. Taj isti, potencijalni i to vrlo potencijalni, budući pacijent od kancera može sutra da pogine u automobilu ili da ga udari struja ili da se, u depresiji, obesi.

Kao posledica panike i insistiranja na ranom otkrivanju i prevenciji kancera, porašće učestalost depresije, paranoje, čak i agresije i, prvenstveno, autoagresije. Uostalom, strah od smrti je primarni i najveći strah jer telo stvarno umire ili se dezintegriše. Čoveku ništa ne znači što će od tela ostati izvesna količina hemijskih elemenata ili neke materije. Suština ostaje u obliku holograma, koji može da se čita uz pomoć neuništivih fotona-biofotona koji su obasjani infracrvenim svetlom po vertikali i horizontali, praveći linije po hologramu iz koga mogu da se iščitaju svi prošli životi.

Spajanjem jajne ćelije i spermatozoida stvara se duša od biofotona oba roditelja sa koherentnpm biofotonskom strukturom zapisa. Duševni fotoni oba roditelja ima sličan, podjednak energetski balans. Znači, spajanjem polnih struktura, spajaju se i fotoni i nastaje duša. Plod dobija nov kvalitet. Za dušu možemo slobodno reći da je to nov, prožimajući fluid ploda. Tek tada se može reći da počinje užurbana gradnja telesne, somatske strukture.

Obično se kaže da se prilikom spajanja jajne ćelije i spermatozoida u toku dana, sata, događa po 300 miliona deoba na sat ili dan. Da li je to deoba i / ili kopirana ćelija? Čovek je pomoću elektronike došao na prag i još uvek pred zatvorena vrata rešenja te nebeske tehnike. U suštini, shvatićemo kako se to radi, ako shvatimo, a ne možemo da shvatimo, kako se to u kompjuteru kopira u trenutku kad šalješ na stotine strana – pritiskom samo jedne komande. Mnogi stručni ljudi to ne razumeju i većina ne zna kako se to dešava. Svi znaju samo mehanizam ili znaju postupak, znaju rezultat, ali ne i suštinu kako se to sve prenosi.

Ako zamislimo da je priroda, uslovno rečeno, jedan nezamislivo savršen kompjuter, onda je to upravo tako.

Mnogi događaji i u čoveku kao monociti / makrofazi koji su stvoreni da umru za svaki organizam kao čistači krvi, kad progtaju virus, bakteriju i „istaknu“ signal za organizam domaćina – „zastavu“ – Imam u sebi neprijatelja, uništi me! S obzirom da su oni sami organizam domaćina, to umiranje je relativno zavisno od psihologije.

Prvo, na primer jedan musliman, on mora da bude ubeđen i da čvrsto veruje u oproštaj svih grehova i da ulazi u carstvo pravednika u koje će da ode ako se ubije, raznese bombom. Sa jednom tako čvrstom i nepokolebljivom verom, može da se rodi samo fanatik koji veruje da može da se ubije za neko opšte dobro. Ako može to opšte dobro, kroz svoju posebno izgrađenu psihu, da pretvori u svoje veliko, lično dobro. Onda je tako nešto moguće.

Može da se fanatizuje svaki narod – neki u manjoj, neki u većoj meri. Disciplinovani narodi mogu više da se fanatizuju, nego nedisciplinovano. Narodi sa većom svešću. sa jedinstvom i pripadnošću određenoj nacionalnoj grupi, daleko lakše će se fanatizovati, nego oni koji su po tom pitanju nestabilni.

Bele krvne ćelije su izvanredan primer. One su od starta stvorene kao odbrana. Ako uhvate mikroorganizam, njihov životni zadatak je ispunjen. Kada bela krvna ćelija, recimo, uhvati virus, ona ga svari i „potroši se“. Naravno, jedan leukocit nema nikakvu svest. On radi po opštoj direktivi organizma, ima svoju funkciju, kao đubretari koji čiste ulicu – i on čisti ulicu, od toga živi i zna da za to dobija sredstva za egzistenciju. Bela krvna ćelija samo radi svoj posao za opšte dobro organizma.

A rađanje ploda, rast i kancera i ćelija i množenje se odvija po sistemu kompjutera. On se kopira, ustvari se ne kopira (jer bi plod bio sam, od jednog dela tela bi nastalo 1,000 ruku i sl.). On se stvarno množi jer u komjuteru je jedna kopija vredna koliko i početna informacija. Kopija dolazi samo po komandi i onog časa kad se stvori nema nikakav defekt i može da se dalje kopira beskonačno, kao sa prvog primerka. Kao kad fotokopiramo – imamo prvi primerak i možemo beskrajno da ga umnožavamo, koliko imamo tonera, a to je sve uvek prvi primerak. tu je i razlika između aparata za fotokopiranje i kompjutera.

Plod raste, kancer (ćelije) se deli i raste naizgled su to potpuno iste ćelije jednake, počevši od one prve, prve dve koje postanu jedna. Od te prve, jedne se stvore milioni kopija. Posle ne tako dugo vremena, i one počinju da se dele po funkcijama i dobiće se, od potpuno jednakih ćelija, srce, telo, kosti, mozak, organi, čulo vida, sluha – sve će se to dobiti od naizgled potpuno jednakih ćelija.

Tu su sada nove komande, koje već više nisu komande, poput kompjuterskih, nego su komande iz genetskog koda. Znači, svaka ta ćelija ima svoj genetski kod koji diktira koliko će ćelija da ode u organe za varenje, koliko će ćelija da ode u organe za disanje, koliko će da ode u mišiće, koliko u kožu, u epitel… A kako će ćelije biti razvrstane, koje će da krenu kojim putem, to je isto zapisano u kodu. Ali, ćelije mogu jedna drugu da zamene i teoretski čovek još to nije dostigao, niti će dostići u neko dogledno vreme.

Trebalo bi od ovakve ćelije, žive ćelije organizma da se napravi organ koji nedostaje. Prosto, da se organizmu da komanda da napravi želudac, koji recimo mora da odstrani jer je bolestan. Jedna, tri ili pet ćelija dobiju komandu. One imaju undukciono polje, a indukcioni potencijal (indukciono mesto) biće sada želudac i treba brzo da rastu i naprave želudac.

Klica života je ista praktično za sve, u svom suštinskom biću – u zrnu pšenice ili u slonu. A zašto će se jedna razviti u zrno pšenice, u klas pšenice, u biljku koja rađa, koja se reprodukuje, koja služi u hranu, a jedno u slona? To je stvar raspodele prirodnih potreba. Znači, potrebe neke teritorije, nekog predela na Zemlji.

Klica života sadrži nevidljive fotone, vidljive i nevidljive sorabe, sve te agense. Oni u ovom slučaju služe kao kvasac. Tu su da pokrenu (katalizuju) vrenje, rastenje, da pokrenu umnožavanje, kopiranje… Bez njih to ne bi funkcionisalo. Možete da date komandu jednom zrnu žita da isklija i poraste u biljku, ako je komanda da ga stavite u zemlju da mu date dovoljno vlage i toplote, ono će sigurno da izraste jer zrno u sebi ima zapis. Ima i sorabe, da ga pokrenu i da mu zapišu kako će mu biti, koliko će rasti, itd.

Isto važi i za plod bilo kog sisara, pa i čoveka. Nekad se desi da je zapis pogrešan, da se rodi defekt sa manjkom pršljenova u kičmi i li raznim drugim anomalijama i malformacijama. Zašto? Zapis se istrošio, zapis je bio defektan. One ćelije koje su se množile da stvore taj organizam bile su potpuno iste kao kod bilo kog drugog ploda. Ali, ovde je ta prva, početna ćelija imala grešku u zapisu ( ne baš u zapisu soraba, fotona i mitohondrija, ali u kopijama soraba – mitohondrija i od mitohondrija ka telesnim, somatskim ćelijama.).

Sorabi „štampaju“ mitohondrije – kompjuterski, dok mitohondrije štampaju telesne ćelije „kopir-aparatom“. Sorabi i mitohondrije mogu da se „štampaju“, a telesne ćelije se kopiraju. Kad se sorabi kopiraju, postaju mitohondrije, a kad se mitohondrije kopiraju postaju metastatske ćelije. Mitohondrijalne metastatske ćelije se ne mogu variti tripsinom.

Fotoni nose hologramske zapise koji su večiti i neuništivi, kao astralni zapisi. Sorabi su originali mitohondrija i kopiraju mitohondrije. Mitohondrije kopiraju zapise telesnih, somatskih ćelija najčešće bez defekta. Može da se kaže da su mitohondrije tumorske ćelije. Zašto se događa greška? Verovatno pod nekim uticajem, zbog nekog faktora – bilo infekcije, bilo netrošenošću, neishranjenošću… To ne znači da plod koji je defektan nije bio dobro hranjen. Bitno je da je genetika istrošena, neishranjena, umorna, jednostavno ima tendenciju da se potroši – nestane. Te mitohondrije, sorabi, kako ih sve nazivamo, iz naše, ljudske perspektive nam izgledaju večno. Nešto što je tu bilo milionima godina, nešto što će tu ostati i kad Planete više ne bude. Ali, mi ne znamo šta je to večno, nemamo predstavu o tome.

Prvo, treba reći nešto o blizancima. Kakva je to bila komanda? Ima mnogo sisara koji kote po jedno mlado, ali imamo i krmaču, koja je najbliža čoveku, i koja donosi 10, 12 i više prasića. Znači, ta komanda da se udvoji ili pravi od jednog oplođenog jajašceta više zametaka se nasleđuje preko majke. Prosto, ona ima u svojoj genetici zapisano tako nešto. A dvojajčani blizanci su stvar slučaja. Prosto, desi se ovulacija, bude dupla iz nekog razloga, zbog nekog hormonskog događaja. To nikako nije poremećaj. Jednostavno se desi da se oplode dva jajašceta i svako bude oplođeno posebno, ali dobiju isti prostor. Postoji i situacija kad blizanci nisu iste starosti. Jedan od njih može da bude nekoliko dana mlađi. Još kad se dogodi da mlađi bude napred, a stariji pozadi, mogu da budu 100% različiti, kao da uopšte nisu braća. Možda i nisu jer je moguće da budu od dva roditelja. Poput situacije da se rodi jedno belo, a drugo crno dete od dva oca. Tu je majka imala bogatiju ovulaciju. Treba da se zna da postoji komanda koja vodi poreklo od one grane sisara koje normalno imaju više od jednog potomka. Krava će retko imati blizance, ali već koza i ovca često. Mačka nikako ne može da ima jedno mače, bar troje – četvoro.

Šta može da se smisli na relaciji kancer i plod. Tu bi teoretski moglo svašta da se smisli. Međutim, praktično smo još daleko da bilo šta od tih teoretskih fantazija realizujemo. (Ali, moje teorije su bile isto tako fantastične da je kuga + zoster = sida, pa su prihvaćene od direktora Betezde R. Galoa i prisvojene).

Prosto, kada bi se to prenelo konkretno na organizam, ne bi uspelo. Kako bi moglo hipotetički da se deluje na, recimo, ćelije kancera? Moglo bi da se deluje i na ćelije ploda, pa da se recimo dobije višestruka trudnoća, prosto, jednom komandom. A ne možete da komandujete kompjuterom, ali ne možete da komandujete živim bićijmja (a prevara na nivou enzima – „čuvara evolucije“, da se ne dobije potomstvo kancerogenih ćelija, već recimo, benignih ćelija ili ni benignih, nego samo somatskih ili da se stopira množenje ćelija zamenom metala u tragovima neophodnih za enzimski nivo određene enzimske reakcije. Recimo gvožđe umesto magnezijuma ili molibden umesto gvožđa i magnezijuma, itd.). Naravno, može svašta da se uradi dodavanjem i delovanjem nekih toksina. Ali, ovde, kod recimo 4 blizanca, jedan potpuno nestaje, resorbuje se, apsorbuje se. Žena dobije bolove u stomaku i nađu nešto čupavo što je lučilo hormone i onda se ustanovi da je to apsorbovan brat koji je živeo u njoj. Kad jedan blizanca nestane, sigurno ga je neko „pojeo“.

Sve su ove priče možda i nepotrebne. Ali, za mene koji imam ogromno iskustvo i solidno pamćenje važnih medicinskih događaja i praktičnog rada, sve pomenuto ima značaja. Kao kada sam sa svojim timom implantirao slezinu praseta na peritoneum. To je model autotransplantacije organa, ne samo noge. Tako i širenje melanoma unutar stomaka, na peritoneumu (trbušnoj maramcici), ako se skine 4, 5, 6 melanoma sa kože oko pupka, ćelije melanoma se okrenu prema unutra – sorabi i u njima prasupstrat svesti, permanentan život.

Ali, ako čovek izgubi nogu ispod ili iznad kolena, potrebno je da se hitno uradi autotransplantacija komadima tkiva i / ili ćelijama (tkiva) krvnih sudova, kosti, mišića, limfotoka, nerava. Sve to odmah, „na sveže“, kao klice tkiva, klice zuba (pisao sam rad o trećim zubima). Mogu se koristiti i liofilizovane klice tkiva u vakuumu na određenoj temperaturi.

Postavlja se pitanje da li to raditi sa ćelijama ploda u dobi razvoja skeletno-mišićnog sistema u nekoj od nedelja, uz pomoć indukcionog mesta, polja i potencijala sa polimernom unutar pozlatom vakuumskog raspršivača i poktenuti proces rastrenja čitavog ekstremiteta – noge. Opet je potrebna određena temperatura, određen vakuum. Naravno, treba imati vakuumsku komoru (ovde je važno pustiti svetlost i regulisati njenu brzinu visokim vakuumom i temperaturom. Potrebno je zaustaviti brzinu svetlosti i usporiti je, da bi uveli u regresiju čoveka kome treba da izraste nova noga na indukcionom mestu, prostoru unutar ovog nožnog pozlaćenog kalupa. Ovde ne smemo zaboraviti i prenos potencijala zdrave noge u istoj vakuumskoj komori, uz pomoć UV zračenja kroz kvarcno staklo.)

Netačno je da beba dobije dušu kad zaplače. Ona zaplače kad prvi put udahne vazduh. Dušu ima mnogo ranije jer da nema dušu bilo bi nemoguće očekivati pravilan razvoj organa i čitavog organizma.

Kad duša uđe u telo, počinje kopiranje soraba i stvaranje mitohondrija. Beba-plod do rođenja ima mitohondrije oca i majke, a posle dobija svoje, a „tuđe“ mitohondrije, od oca i majke, nestaju. Beba raste, a duša kopira mitohondrije od svojih soraba.

Ranije je bilo reči da posle rođenja nestaju neke moždane ćelije koje „znaju“ prošlost. To su zapravo sorabi i mitohondrije roditelja.

Duša koja čeka telo, bilo da je u „lancu“ sa roditeljima ili ne, bilo da je lutujuća ili da je sudbinski usmerena, ulazi u svoje telo mnogo ranije. Sada nije moguće reći kog dana posle začeća se to dešava jer to nije za svaku dušu isto. Neka ulazi ranije, neka kasnije – zavisi da li čeka telo. Postoje razni slučajevi. Znači, bebu ne čeka na izlazu iz majčinog tela, duša.

Što se soraba tiče – da li se dobijaju svoji, tuđi od roditelja ili iz slanih stena, itd? Tu je isto puno istine i puno netačnosti. Nije tačno da se roditeljski sorabi gube. Oni idu, na neki način, iz DNK. Svako ljudsko biće i svako živo biće nosi sa sobom celu svoju istoriju, celu hroniku svog telesnog bitisanja i kroz generacije predaka i sve to predaje generacijama potomaka.

Jedino je tačno da ti, roditeljski, sorabi pri odrastanju jedinke ne zauzimaju više tako veliki prostor kao pri rođenju. Ne zato što se njihov broj bitno smanji, nego zato što se pojave drugi, pa oni u relativnoj količini zauzimaju relativno manje mesta. Znači, prosto procentualno gube na vrednosti, ali ne količinski. Ne treba zaboraviti da svaka nova jedinka ima svoje sorabe i mitohondrije i sve svoje lično što se razvije u razvijanju tela jer ono je, na neki način, predodređeno svojim sorabima i mitohondrijama.

Što se tiče tuđih soraba, nailaze i oni i mogu da se dobiju kroz razne situacije – fizičke povrede, hranu, kroz vazduh, sunčanje…Njih procentualno ima najmanje i oni „ističu“ tokom celog života.

Najvažnije su one tri grupe – grupa od oca, grupa od majke i svoja lična grupa.Ta svoja, lična grupa najviše raste i umnožava se. Grupa oca i majke uglavnom stagnira.

Sve ono što se gubi, kao lik nekog čoveka koji je izgledao tako i tako, ostaje u fotonima kao priča. Znači, kao sudbina, ali to nije duša. To je samo zapis. Kao što u astralnom telu imamo zapis svakog života, svake sudbine.

Koliko god jedna duša promenila tela i proživela života od rođenja do smrti i skupila te zapise, takvi zapisi stoje i na mestu gde se dezintegrisalo telo. Iskusni, pošteni i istinski vidovnjaci imaju tu sposobnost da se bez nekog znanja, bez neke racionalnosti, prepuste delovanju svega oko sebe i iščitaju i kažu svašta jer je to čitljivo.

Oni imaju samo neku „rasklopljenost“. Oni su „rasklopljeni“ ljudi, „otvorenih“ glava. Prvo, nemaju racionalnu barijeru, koja je bitna, a drugo – nemaju ni tu čvrstu fiziološku barijeru koja drži mozak u lobanji i koja sve kontroliše kroz mozak. Ne mislim ovde racionalno, nego prosto o mozgu kao jednom centru za celo nervno funkcionisanje. Znači, u glavi je komandni centar i aparatura za funkcionisanje organizma.

I duša, ako je vidovita, čovek, ako je vidovit, ozbiljno vidovit bez varanja, on ima slabije „čaure“, propustljivije i može da dodirne stvar nekog čoveka ili pokojnika i da kaže ko je bio, kakav je bio i evocira njegove uspomene, čak i da oseti gde se on nalazi. Kako? Taj šal ili rukavica ili haljina je puna DNK-poruka, prepuna fotonskih poruka. Odatle je nastala i elektronska pošta i silikonski čipovi. Ako jedna silikonska čestica sadrži deset poruka, može se reći, da jedna biofotonska nanočestica sadrži deset hiljada poruka u samo jednom pravcu.

Somatske, telesne strukture se užurbano razgrađuju posle izlaska duše, znači posle gubitka bilo kakvog energetskog spoja (srebrne niti, energetsko-talasnih komunikacija, pa čak i preko prasupstrata svesti – svesnosti). Ali, duša luta do 40 dana oko mesta rastanka sa biološkim bićem (čovek, životinja, biljka) jer je iluziji tela 40 dana. Izuzetak se događa kad su u pitanju predmeti visoke vrednosti, familijarni objekti gde su preci živeli preko 200 godina, gde su gorele sveće, kandila, gasne svetiljke, itd.

Ovo otkriće će biti veliki uspeh. To će biti ne zagonetka, već nešto što treba otkriti i za još malo veći broj ljudi ( to je nešto kao levitacija – zna se da ima stotinak ljudi koji mogu da levitiraju. Toliko ima i onih koji mogu da iščitavaju prošlost i sa holograma). To je objašnjenje za zračenje na grobljima.

Groblje, samo po sebi, ima jednu energiju, jedno zračenje. Zašto neko kaže da nije dobro živeti kraj groblja? Zašto neko kaže da se oseća lepo kraj groblja i da mu je prijatno, da oseća neki mir kad prolazi kroz groblje? Zato što je tu jedna posebna atmosfera, koja je nekome bliska, prijatna, nekome neprijatna, kod nekoga izaziva strah. Celo objašnjenje leži u fotonskom zračenju bezbrojnih naslaga tela koja su nekad bila ljudi, sa svojim sudbinama i emocijama.

Ako na mestu gde je praktično nestalo pola pokojnika ostaje zapis i zračenje, onda su to vrata. Taj trenutak kad je to otkriveno predstavlja otvaranje jednih vrata u beskraj. Opet stojimo samo pred vratima. A tamo je jedan beskraj saznanja i beskraj shvatanja. Šta je to tako veliko i tako čudesno u jednom fizičkom organizmu? To sad nije samo hemija, nije to gomila proteina, vode masti i koje čega drugog. To je velika i duboka organizacija i neka ličnost i predodređenost ili stečenost. To je jedan put ka jednom otkriću, više nego čudesnom, jednom grandioznom otkriću i potpuno novom saznanju o ljudskom telu.

Do sada smo govorili da telo trune, a da duša i postoji i ne postoji. Ili imamo dušu i imamo telo. Kad duša napusti telo, telo je ništa, a duša je nešto. A posle ovoga (što je tinjalo u meni 70 godina), ispalo je da tek uopšte nije tako.

Telo je i te kako nešto, i te kako večno, A kakva je individualnost tog večnog tela koje se pretvori u prašinu, to je tek tema za razmišljanje i fantaziranje. To kod vidovitih ljudi nije problem. Ali, da stavimo na stranu vidovite ljude. Prvo ima ih malo, iako su svi ljudi vidoviti, ali ovde govorimo o pravim vidovitim ljudima jer ima i puno varalica.

Bitno je da se nađu aparati, tehnička sredstva, koja bi mogla da očitaju na jednom parčetu, grumenu zemlje sve to što vidoviti ljudi mogu da vide. Sve što sam pisao i govorio, sve to će sada ili za 3, 5 ili 10 godina moći naučno da se dokaže.

Nauka je ne samo ezoteriju, nego i čitavu duhovnost, negde oko XVII veka, bacila pod noge i počela da gazi po njoj. Ta ista nauka će posle korak po korak te stvari da dokazuje i onda će to biti nešto što je naučno dokazano, što je istina. Ali, zašto ne bi bilo istina i ono drugo što još nije dokazano, a potencijalno može da bude istinito?!

Mnoge religije, pa i hrišćanska, smatraju da životinja nema dušu. To je, ipak, nešto što ljudi ne znaju. Ne možete da znate da li pas ili krava imaju dušu. Ne postoji kvalitetna komunikacija kojom bi moglo da se dokaže jedno ili drugo.

Životinje, navodno, ne razmišljaju, ali je dokazano da imaju instinkt. Upravo je on dokaz da se razmišlja. Većina ljudi ne zna šta je instinkt, intuicija, ni koincidencija. Jednostavno, ne znaju, a puni su „znanja“, samouverenosti i autoriteta. Rade šta hoće. Sada će napraviti „hajku“ na grliće materice. Žene se prosto „love“ i proverava se da li su obolele od jedne od mnogobrojnih vrsta kancera. Zar ne bi bilo daleko efikasnije i bolje, humanije i sigurnije, prvo lečiti nedelju – dve pacijentkinju po Todoxinovom pristupu, raznim vaginaletama, supozitorijama, globulama, itd?

Treba proveriti da li može da se zaustavi rast ranice. Ako posle jednog, relativno dužeg ili kraćeg, tretmana ona ne zaraste i ne reaguje uopšte na lečenje, onda bi tek trebalo videti u čemu je stvar. Ranica na sluzokoži, na bilo kom mestu, počev od usne duplje može da se pojavi iz raznih razloga.

Što se kancera tiče, neophodno je ponavljati da je svaki kancer priča za sebe i da je poređenje terapija samo relativno. Recimo, kancer pluća se tretira na jedan način, kancer debelog creva na drugi način. Terapija će negde biti uspešna, a negde uopšte neće biti uspešna. Negde će se pojaviti metastaze, takoreći, odmah jer je primarni kancer ne samo dugo bio pritajen, nego nije reagovao.

Dešava se da jedan organizam „vuče“ kancer desetak godina i on ostaje na neverovatno malom obimu, količini, ne može da se pronađe, ustanovi, nikakvim testovima, tumorskim markerima, ni analizama krvi. On je negde u organizmu, „čuči“, veličine možda 0,5 – 1cm i onda se desi nešto, mora da se desi neki premor, neki stres, neki sticaj raznih okolnosti, neko oboljenje, neka jača prehlada i on ne bukne u smislu brzog rasta, već bukne kao metastaza.

Tako, praktično, imamo „žive“ metastaze pre nego što se tumor pojavi, pre nego što nađete žarište – primarni tumor. Njega nema, ali ga ima. U tom slučaju, prevencija deluje. Ovde se mora uzeti u obzir i pretpostavka da svaki organizam ima u sebi jedan potencijal, jedan zametak kancera. Ali, nema ga svaki organizam. Većina organizama uopšte nema potencijal da bilo kada u svom životu, bez obzira koliko dug on bio, dobije kancer. Umreće od nečeg drugog.

Sve te preventive kancera su potpuno haotične. Nasumice su pravljene i ne deluju jer kako možemo imati preventivu nečega što se nikad neće desiti. Kao kad bi negde oko Severnog pola pravili preventivu od sunčanice.

Zašto Japanci imaju najmanju učestalost kancera? To je vrlo zanimljivo. Kad se isele i odu u Ameriku, za 2 – 3 godine, veliki procenat njih dobija kancer. Pre svega, promenili su ishranu (nema više toliko ribe i morskih plodova), a i većina je morala da ostavi pušenje U Japanu, preko 50% populacije puši. Moguće je i da im se poremeti pH vrednost krvi i padne ispod 7,4. Tu su i stresni uticaji jer je Japanac u stresu čim se odseli iz domovine. Znači, odmah oslabi odbrana organizma.

Kad, na primer, jedan Nemac ode u Švajcarsku ili u Ameriku, on ne trpi nikakav stres od tamošnjeg načina života. A Japanac je u šoku zbog ishrane, međuljudskih odnosa i sl. On je zbunjen zbog svega. A sama ta, tako kompleksna, zbunjenost na svakom koraku jeste stres.

Ako su sorabi primarne kancerogene ćelije, šta je onda sa ishranom proteinima životinjskog porekla? Može da se kaže da njih „baš briga“ za deficit proteina životinjskog porekla. Meta-promene uzimaju proteine iz organizma.

Mnoge dobro znane poluistine i neznane postavke bi mogle da se ustanove. Nevolja je u tome što i ono što se ustanovi ne važi za sve slučajeve jer još uvek ne postoji tipizacija, ne postoji razgraničenje, niti jedno histološko istraživanje kancera, tj. razvrstavanje vrsta kancera. Kad se kaže kancer, tu su naravno neke osnovne stvari, ali svi oni ulaze u neke podgrupe i međugrupe.

Tajna je u tome što svaki prima od svog domaćina i neke karakteristike koje su specifične samo za njega – kao što je otisak prsta, lična voda i mnoge stvari koje su jedinstvene za svaki organizam. Tako je svaki kancer jedinstven. Zbog toga je važno da se „snimi“ pljuvačka, znoj, aura, itd. Rak je tako tesno povezan sa organizmom na koji se „nakačio“ i sa organom na koji se „nakačio“, da je sigurno da ne može da bude isti kancer kao kod drugog pacijenta, druge osobe ili jedinke.

U Petri-šolji, odmah može da se vidi razlika između telesnih, somatskih ćelija i kancerogenih ćelija. Ali, još uvek nemamo tipologiju kancera. Znači, ne znamo po čemu se jedan kancer razlikuje od drugoga. I to ne kancer pluća od kancera jetre, nego kancer pluća od kancera pluća (ne samo sitnoćelijski i krupnoćelijski).

Moji, Todoxinovi, proizvodi dosta uspešno blokiraju, inkapsuliraju ćelije kancera, presecaju puteve kapilara koji hrane inkapsulirani kancer i presecaju nervna vlakna biološkim skalpelom. Posledično, žarišta kacera ostaju bez hrane i ćelije nekrodiraju. Međutim, i to nije lek za svaki kancer – na neki deluje, na neki ne. Ako čovek ne želi da se leči, ne želi da živi, a njegovi najbliži nisu sigurni da bi ta osoba trebalo da živi, iz ovog ili onog razloga, nijedna terapija neće delovati. Takav kancer spada u posebnu vrstu. Neće često ni herbalna medicina da ga uništi.

Todoxin broj 2 preparati ga blokiraju i on će uništiti samog sebe od gladi. Umesto da se širi i uništava ćelije domaćina, on je učauren i jede samog sebe. To je neka preventiva za opstanak. Na kraju krajeva, to je kanibalizam učaurenih kancerogenih ćelija – jedu same sebe unutar blokade. I kod životinja, čim se prenamnoži jedna vrsta, roditelji počnu da jedu svoje mladunce. Nekada to rade samo mužjaci, a kod glodara i ženke jedu svoje mlade.

Kancer „jede“ u blokadi, u neprobojnom okruženju, samog sebe. Tako isto i čovek jede samog sebe, kad je gladan. Šta se dešava kada gladujete? Mršavite, a to znači da jedete sami sebe, odnosno unutartelesne proteine. Odnosno, prvo bivaju pojedene tumorske ćelije, pa bakterije, paraziti, virusi, onda proteinska vlakna raznih organa, pa vitalnih organa, poput srca, mozga, itd.

Neprekidna reprodukcija Torezola

Posle erupcije vulkana praživot se stvarao i stvara se i danas; on nastaje od onih čestica i gasova koji erupcijom dospevaju visoko, na desetine kilometara, u atmosferu. Kada padaju na Zemljinu površinu i talože se, one formiraju čvrstu masu, često splet istovetnih struktura. To su pravilne, loptaste geometrijske forme sa šupljinama i kavezima, povezane komunikacionim koridorima. Te prostrane šupljine, koje se, po potrebi, pune i prazne, mogu da prime preko 200 molekula vode (ova voda nastaje iz vazduha). To znači da zeoliti (silikati aluminijuma) mogu uvek da poseduju vodu, ali i da budu bez nje, dok energiju dobijaju od Sunčevih elektromagnetnih talasa. Ti talasi sadrže fotone, a ovi opet holografske zapise za stvaranje života. Sve što je pre četiri milijarde godina stvoreno iz vulkana može da se ponovi i danas i sutra.

Normalno je da jedamput stvoreni život na našoj planeti čini osnovu svog daljeg bitisanja. Pri tom život predstavlja pojavu koja delimično evoluira, ali je i sam život istovremno izložen habanju i umiranju, nestanku i ponovnom rađanju. Moja teorija o životu na Zemlji zasniva se na zeolitima vulkanskog porekla, koje majka Zemlja izbacuje iz svoje utrobe. Ova teorija je vrlo zanimljiva, ali je i moguća. To konkretno znači da svaka vulkanska erupcija nosi sa sobom novu porciju praživota, koji se, po tom, polako dalje razvija. Time može da objasnimo pojavu one flore i faune na vulkanskim ostrvima, koja su erupcijom iznikla iz mora. Kako su ona udaljena dve do tri hiljade km od najbližeg kopna, to nema nikakvih mogućnosti prenosa vrsta bilo kojim putem. A kako su nastale životinje koje nisu ptice i koje nisu nikako mogle stići odnekud na takva ostrva? Međutim, njih tu ima i nekako su morale da nastanu. Možda ključ za tu zagonetku, koja dosad nije i neće biti skoro rešena, leži upravo u mojoj teoriji vulkanskih erupcija, prema kojoj novi život bukvalno nastaje iz praha i pepela i
——————————————————–
* Torezol je zaštićeni naziv za zeolite, koji je patentirao ovaj autor.

njihovih tvorevina koje poseduje kalupe sa kavezima, kanalima, koridorima i šupljinama različitih dimenzija koje variraju od jednog angstrema do jednog nanometra.

Svaka nanometarska površina nosi u sebi određene mikroelemente (Na, K, Si) – skoro celu azbuku Medeljejevog periodičnog sistema (od 118 hemijskih elemenata Zemljina kora sadrži 93), i to uvek zajedno sa kiseonikom da bi svakog trenutka mogli da stvore vodu ili da je eliminišu. U ostalom, kiseonik čini najveći deo Zemljine kore (46,6%), a zatim sledi silicijum sa 27,7%. Zato teorija o postojanju ili nepostojanju kiseonika za potrebe praživota visi o koncu, mada nije sporno da pramikrobi i razni mikroorganizmi imaju potrebu za vodom i kiseonikom. Uz to je potrebna i Sunčeva svetlost, koja se sastoji od elektromagnetnih talasa različite dužine, brzine i frekvencije; oni nose najsuptilnije „čestice“ (fotone), koje su uvek puni neuništivih hologramskih zapisa za projektovanje i stvaranje različitih organskih i neorganskih struktura, odnosno života ili neživota. Njihovu veličinu, zapreminu i oblik diktiraju koridori i prorezi, ovalne i/ili poliedarske šupljine u zeolitu (torezol). Od toga uvek zavisi činjenica da li je život stvoren samo za taj trenutak ili za budućnost. Strukture budućnosti obično žive ili preživljavaju zarobljene u zeolitskim kavezima. Zbog svojih dimenzija (šupljina na kavezu ili koridoru bila je uža od veličine samog koridora), one ne mogu da nađu izlaz i da se oslobode.

Šta je to što je uspelo da juče, danas i sutra održi život u tako ekstremno teškim uslovima usijane vulkanske lave? Reč je o eksplozijama gasa ogromne brzine sa oblacima čestica koje dostižu velike visine od više desetina kilometara. Te strukture se mogu transformisati iz materije u enrgiju i obrnuto. One su toliko suptilne, toliko sićušne i vrlo eterične, u stvari polueterične kao, na primer, ljudska duša. Ali to nije živa materija koja se pretvara u energiju – to je samo jedan sušptilni deo, koji čini auru i nju prožima, dok sama aura prožima ljudsko telo i oslobađa svoje simbioze, podiže se zajedno sa materijom, izlazi i opet se vraća u permanentni život. (Ovde ne bi trebalo ni u kom segmentu brkati DNK i RNK, jer ih negdašnji pramikroorganizmi nisu posedovali niti ih imaju ovi današnji koji su komadići proteina, a množe se vrlo brzo i izazivaju oboljenja, pre svega sunđeraste encefalopatije).

U svemu ovome fotoni predstavljaju svetlosne čestice, ali i elementarni kvant svetlosne energije (reč je o fotonima koji su sastavni deo elektrona). Elektroni se ponašaju kao bokser koji stalno pokušava da pogodi protivnika i da mu, pri pogotku, deponuje foton. Ali kad elektron promaši, foton se ponovo vraća i može da smanji ili poveća broj orbitalnih elektrona tako da gvožđe, recimo, izgubi magnezijum. (To drvenaste biljke rade masovno kad im nedostaju pojedini ćelijski elementi, odnosno delovi poroznog tkiva).

Takvi oblici nastaju i u slučaju rastvaranja grudve galice u vodi radi prskanja vinograda, kada se spusti kanap u vodu. Tada nastaju kristali koji su uvek istog oblika, a sve to deluje kao pravo čudo. Logično je da su ova tela, različitih dimenzija i oblika, delo prirode i strukture materije. U ovom slučaju se radi o mrtvoj materiji koju vulkan izbacuje iz utrobe Zemlje putem erupcije, a ona se formira onako kako se i taloži. To znači da kristal galice ne može da izgleda kao kristal soli ili kristal dijamanta. Ti oblici nastaju od same strukture tih čestica, od oblaka prašine i gasa, ali ta čvrsta masa nema homogenu strukturu i ne sastoji se samo od jednog hemijskog elementa. Ona je homogenizovana mešavina čestica iz oblaka, pa se pri njenom stvrdnjavanju formiraju zakoniti oblici, mada to deluje kao spontano i nezakonito. Dakle, stvaraju se zakoniti oblici, u kojima nastaje praživot. Ako je to moguće, onda je to ujedno i jedno od mogućih objašnjenja nastanka života na Zemlji uopšte. Dakle, iz tih vulkanskih erupcija, kojih je nekada bilo mnogo, stvoren je praživot, prvo adsorpcijom iz zidova i iz vazduha (šupljine su se sastojale od SiO4, SiO8, SiO16 itd.).

Zato treba da napustimo dosta vulgarnu hipotezu o tome da je život nastao u moru (to su prvo bile ribe, pa su one izašle na obalu i počele da žive malo na kopnu, malo u moru). To bi trebalo da znači da se naseljavanje živih bića kretalo od obale ka unutrašnjosti kopna. Da li je to dovoljno dobra teorija i da li je zaista moguće da nikakav život nije nastao usred kopna? Da li je zaista sve poteklo iz mora i sa njegovih obala, pa polako koračalo prema sredini kopna. Doduše, bilo je za to dosta vremena, čitavi milioni godina, da se živa bića nasele na kopno. Ali, erupcije vulkana dešavale su se i na kopnu. U tom slučaju ne bi bilo nezamislivo da je iz tih erupcija, te klice života, stalno nastajao praživot. U vreme toga stvaranja bilo je posvuda, na bilo kom mestu na Zemljinoj kugli, mnoštvo vulkanskih erupcija.

Ali ta od tečne lave nastala kora bila je tanka, pa je sasvim bilo moguće da se iz nje, na kopnu i njegovoj dubini, stvore svi životni potencijali, koji se teško mogu nazvati praživotom ili životom. To su, dakle, bili samo životni potencijali, iz kojih su se polako razvijali mikroorganizmi, pa onda obični organizmi i tek kasnije složeniji organizmi. Ali da li se sve to može samo tumačiti pomoću evolucije? Šta da radimo sa evolucijom životinja koje su nastale tek posle izumiranja dinosaurusa – tog sveta ogromnih reptila. Kako onda da putem evolucije objasnimo nastanak vrste mačaka (od lava do obične domaće mačke), kako da objasnimo nastanak raznih andrioda (majmuna, čoveka ili lemura). Da li su i oni nastali evolucijom i od koga? Malo je neozbiljno da tvrdimo da su reptili izumrli, a onda da su od njih evolucijom nastale mačke.

Moja teorija je, naravno, zanimljiva, ali se zasad može tretirati samo kao teorija. U vezi sa njom može se takođe tvrditi da je ona logična i moguća. U danas nepostojećim uslovima treba mnoge stvari istražiti na terenu, kako bismo samo počeli dokazivati ispravnost jedne takve teorije. A kada je reč o neživoj materiji, o poroznom telu sa puno kanala i njegovim unutrašnjim šupljinama (kavezi, koridori, šupljine pravilnih geometrijskih oblika, ćelije, otvori na sve strane itd.), onda treba istaći da se takve tvari mnogo brže hlade nego neko kompaktno telo, na primer mermer. Dakle, ako se mermer zagreje do iste temperature, njemu će biti potrebno znatno više vremena da se ohladi nego neko manje kompaktno telo.

Ta ohlađena vulkanska lava je, u stvari, kamen plovućac. On je toliko porozan i lak da može da pliva po vodi, što navodi na zaključak da je lakši od vode. Međutim, on nije lakši od nje nego je pun vazduha i liči na pojas za spasavanje, koji je takođe ispunjen vazduhom i može da se održava na površini vode. Kada se ti mnogobrojni kanali i šupljine ispune vodom, on počinje polako da tone, ali još uvek lebdi blizu vodene površine, jer nema dovoljno težine koja bi ga odvukla na dno.

Ova teorija je sama po sebi vrlo zanimljiva i poseduje veliki kapacitet. Ovde možemo govoriti prvenstveno o ćelijama i šupljinama već pomenutog poroznog kamena. U podzemnim kamenim masivima, koji se sastoje od poroznih stena, ove unutrašnje šupljine mogu biti i znatno veće nego u običnom komadu kamena. One se mogu javljati i kao pećine, kao veliki prostori i šupljine u Zemljinoj kori i formirati čitav jedan podzemni svet. Naravno, sve to nije nastalo samo od sebe, nikako od neke dotle kompaktne mase. Doduše, dešava se da voda ispere neke minerale i za sobom ostavi šupljine, ali je teško zamisliti ogromnu koncentraciju minerala na jednom mestu da bi njihovim ispiranjem nastala pećina velikih razmera.

Prvobitno okamenjena, bezživotna lava trebalo bi da bude dovoljno homogena i kompaktna. Kompletan današnji sastav Zemljine kore posledica je raznih događaja i fenomena iz daleke prošlosti. Tokom starenja planete, Zemljina kora se postepeno formirala, dobrim delom putem sedimentacije, dakle taloženjem prašine i pepela posle vulkanskih erupcija. Te vulkanske padavine (pepeo, kamen, lava) niko nije kreirao, nego su one nastajale po vrlo strogim zakonima prirode i logikom uzajamnog delovanja raznih faktora – nematerije, materije i energije. U igri je, dakle, čitav niz elemenata, koji u svom sadejstvu proizvode logične i za poznavaoca stvari vrlo prihvatljive posledice.

Da bi nastala neka nova tvar, mora da joj prethodi tačno određeni proces. Jedan konkretan proces može da ima za rezultat samo određenu zakonomernu posledicu, jer druge mogućnosti ne postoje. Ma koliko izgledalo neverovatno, pa čak i apsurdno, uvek je u pitanju neki logičan proces sa svojim logičnim posledicama. Erupcija vulkana se ne događa spontano, jer njoj moraju prethoditi tačno određeni procesi po svom kvalitetu i kvantitetu.

Sve se to odvija krajnje logično i međuzavisno. To važi i za putovanje svetlosnih fotona i za dužinu njihove frekvencije. I čovek egzistira u međuzavisnosti od holograma drugih živih i neživih materija (drvo, salata, Sunce, vetar) – ljudi su u sve to uklopljeni i najćešće ne može biti drugačije. Takav razvoj je racionalniji, logičniji i tačniji od dejstva sudbine, jer život teško može proteći drugačije nego što je već protekao. Doduše, to se moglo desiti pod uslovom da su se dogodile neke druge pretpostavke.

(Ljudi se simpatišu prema uzajmnom dejstvu nekih stvari. Kako se neki Todor rodio na Kosovu i stigao u Beograd? Da li je to prst sudbine ili nije? Reklo bi se da jeste! Proterali ga Šiptari, koji su se baš okomili na njegovo rodno mesto. Oni su jednostavno iskoristili date okolnosti. Ali, da li je morala da se ukaže ta prilika i stvore date okolnosti? Da, tako je moralo biti, jer nije moglo drugaćije. Čovek može da o nečemu odlučuje, a o nečemu ne može. Mogu, na primer, da sednem za sto i da odlučim šta ću da jedem – pasulj ili đuveč).

Tek kasnije nastao je halogenski zapis, a nastao je onda, kada su se za to stvorile određene pretpostavke. Moralo je da prođe neko vreme da se stvore preduslovi za nastanak halogenskog zapisa. Od trenutka svog nastanka, on jednostavno živi, opstaje i niko mu ne može nauditi. Na svakom mestu gde se spustio, on ostavlja svoj neizbrisiv trag. Ne sticajem okolnosti, nego putem razvoja, ljudima je dato da od toga nešto saznaju i da otkriju hologram. Hologram je biološki kôd (biokôd) čoveka i nije bilo mesta na svetu, gde hologrami nisu postojali, ali je čoveku trebalo mnogo vremena da to otkrije, dok svet pasa to neće nikad saznati, jer ga to ne interesuje.

A što se tiče fotona, oni su precizne prirode i smeštaju se između materije i energije, kao i između materije i nematerije. Oni su deo energije, ali nisu čista energija. Kao značajan element energije, fotoni su vezivna kopča između materije i duha, dakle sam život. Kad fotoni obasjaju materiju i načine simbiozu sa njom, onda joj daruju život. A kraj života nastaje tako što duh napušta materiju (telo), fotoni se oslobode i odnesu nemateriju sa sobom. Nakon toga ostane čista materija, koja može biti organska ili neorganska. Ako je organska, onda se dalje razlaže (za to su potrebni mikrobi, dakle živa bića) i tu život stoji između organske i neorganske materije. Jer organska materija poseduje takvu građu da je svaki njen sastojak, svaki delić već sadržan u neorganskoj materiji. Svaki mineral se sastoji od neorganske, dakle nežive materije. A organska materija sadrži život i razlaže se pomoću života, mikroba i mikroorganizama, koji izazivaju truljenje.

Ako neku tek umrlu organsku materiju, neko telo, stavimo u sredinu, gde nema mikroba, ako je zamrznemo, onda će ona ostati u tom stanju hiljadama godina. O tome svedoče nađena zamrznuta tela mamuta ili okamenjene mušice u ćilibaru. U tim sredinama nije bilo mikroba, koji bi ih razložili i pomogli im da istrule. A kad neka materija istruli, onda se ona opet pretvara u hranu. (U prirodi postoji tzv. lanac ishrane, u kome učestvuje biljni svet, ali to je druga priča). Međutim, pretvaranje organske materije u neorgansku deo je prirodnih zakonitosti i neminovnosti. Doduše, postoje razni izuzeci i slučajevi, ali i oni su deo nečega, što je vrlo konkretno i logično.

Ova priča o životu iz vulkana ima smisla bar toliko da može da se to tvrdi. Doduše, ona se još uvek nalazi u sferi maštovitih pretpostavki, što ne znači da je treba prećutati, nego je treba izneti u javnost. Ona može u nekoj novoj generaciji da nađe svoje pristalice i da donese plodove (opet majka Zemlja). To sve liči na muziku, koju čini zvuk. On, opet, sadrži nešto što deluje na vodenu paru da stvara snežne pahuljice divnih oblika ili da stvori haos. Posredstvom lične vode, muzika deluje na čoveka i njegovu dušu, na biljke i životinje, na celu prirodu. Ali i tišina deluje na isti način kao i buka. Kakve nervne slomove može izazvati buka? Upravo se zato od nematerijalnog sveta zahteva da permanentno razvija kolektivnu svest na nivou celog univerzuma. Zato tišina, posebno beskrajna tišina koju čovek doživljava u stanju apsolutne gluvoće, može više da izmeni ljudsku narav nego slepilo. Bučna, kakofona muzika, koju omladina danas sluša, deluje na ličnu vodu i putem krvotoka može da obeznani čoveka, jer deluje poput droge. Nije teško zamisliti kako u tim okolnostima (bučna muzika i vrućina) reaguje lična voda u mozgu, krvotoku, nervnim i drugim ćelijama.

Poput današnjih priona, praživot je nastao i razvijao se bez DNK i RNK. Priroda se na razne načine branila i danas se brani od raznih poremećaja, na primer od prenaseljenosti i agresivnosti. Majka Zemlja se brani od ljudi koji su postali suviše samouvereni, osioni i agresivni. Oni nadiru svom silom i ugrožavaju našu planetu. Ali oni je ne mogu uništiti. Čovek može samo da uništi pretpostvke i mogućnosti svog opstanka na planeti, ali ne i samu planetu. Planetu može uništiti samo neka natprirodna sila, koja je izvan ljudskih moći.

Doduše, i ugrožena planeta reaguje na razne načine i stvara uslove za uništenje ljudske vrste ili bar njenog svođenja na razumnu meru, jer se demografska eksplozija očigledno otrgla kontroli. To čak znaju i oni mozgovi koji negde u tišini kroje sudbinu sveta. I oni znaju da pored rata postoje i druge mogućnosti da se ogroman rast ljudske populacije svede na razumnu meru. Ona postaje sve veća i veća i neprestano nadire. Ljudi se bore protiv toga i samo brane sebe. To je njihovo sveto i zakonito pravo, pravo na opstanak. U svemu tome postoje znaci logike, čak i sumanutosti.

Medicinska senzacija ili bruka veka

NAĐEN LEK PROTIV RAKA SA OSLABLjENIM HIV VIRUSIMA KOJE UBACUJU U T4-HELPER ĆELIJE, KOJE TREBA DA UBUJAJU KANCEROGENE ĆELIJE

SENZACIONALNA STUDIJA NA TRI PACIJENTA KOJA SU PREŽIVELA POSLE DVE NEDELjE 41° C TEMPERATURU.

DVA IZLEČENA VEĆ DVA-TRI MESECA, A JEDAN SE JOŠ LEČI!

A. Sorabi su zgusnuta energija koji mogu da prime oblik razne čestice-virusa, bakterije, organa i organizma kao i leukocita, eritrocita i tako dalje.

B. Zajedničko svest-kolektivna

V. Sorabidi opet zajednička svest, zgusnuta energija ali helperi bez kojih sorabi ne bi mogli da opstanu (nema odvajanja kao SFRJ). Znači kontrola sorabima treba ući u svest. Sorabido i soraba jedinstveno telo. Treba samo prodreti u onaj drugi svet. Nema funkciju, nema forme i postane bakterija.

Pazi! Sorab uvek deluje kao Sorab nekad kao bakterija a liči na bakteriju, virus, gljivicu. Sorabu nije važno gde će biti kamenu, čoveku, biljci, sve jedno mu je. Sorab nema nikakvu svest.

A. Da li mitohondrije daju život Sorabima?

B. Da li mitohondrije isto što i Sorabidi?

V. Da li mitohondrije daju život i Sorabidima?

Sorabi samo imaju mitohondrije telesne ćelije nemaju mitohondrije, telesne-somatske imaju drugu vrstu podrške šećera.

‘Ajde opet pismo ministru:

Poštovani gospodine ministre,

Uznemiren sam ovom velikom reklamom koja se pojavla povodom leka protiv raka(novog američkog leka). Vi ste lekar i sigurno kao i ja vrlo dobro i lako možete da zapazite sve nedostatke i sve iznete podatke koje Vam nudi ova pretparačka novina-reklama. Znam da ne možete da ih zaustavite, opštu euforiju jer je ona politički programirana. Ali Vas molim da ne previdite besmislenost ovog „nazovimo” projekta, ukoliko su podaci koje su nam Amerikanci pružili tačni, tj.ako stvarno to rade.

Od prilike treba reći to.

S poštovanjem i moj potpis.

Ingo i Mario prodaju T1 kapsule pedeset puta skuplje a moji Srbi su masovno protiv mene. To je srpski problem što su svi protiv svakog.

Ili da se napiše samo da ga molim (ministra) da me primi, da bi pričali o nekim važnim stvarima (glupo) povodom mojih proizvoda, koji se legalno prodaju. Ali ne bi bilo loše da se konstatuje da je to isti proizvod, da se jednostavno konstatuje da je pokraden i da mu je promenjeno ime. I da je moj proizvod koji se prodaje po ceni 50 puta skuplje, da bi trebalo Srbija da da podršku Todoksinu. I da se izvozi i da se prodaje po apotekama, i da se plasira. Jer, evo T1 po pedeset puta većoj ceni prolazi u svetu i to je moj lek i da bi trebalo upotrebiti, da bi država trebalo da ima veće koristi od toga, da bi trebalo da dobije prolaz u apotekama, u izvoz i da se potvrdi da je to isto. A Maravirok je ili kopija ili čista pljačka.

A ovo pismo bi mnogo bolje prošlo posle razgovora o Todoksinu sa ministrom, mom ličnom kontaktu sa njim i nekog zainteresovanog za moj lek. Ako je obratio pažnju-ministar zna.

NAĐEN LEK ZA RAK!

Cela ova priča je prilično normalna u smislu teških propratnih pojava i mora da se bude pod kontrolom, visoke temperature.

Međutim, ove ćelije ubice ubujaju tačno ono što im je rečeno-malo izgleda bajkovito. Znate, nisu one ljudi da može da im se tačno naredi „ubij sad ili malo posle”. Mislim da je to malo previše optimistički. Međutim, ova priča izgleda prilično fantastično i ne dopada mi se to da su umrtvljene, modifikovane HIV ćelije upotrebljavaju i za ubijanje kancerogenih ćelija, što je i prilično besmisleno.

Pa, HIV otvara vrata svakoj bolesti, HIV ustvari stopira imuni sistem, koliko znam iz opšteg iskustva medicine pedeset i kusur godina, verovatno i trideset. Znam da i nije bolest HIV, on je samo infekcija koja u toj meri blokira imuni sistem, da otvara put teškim bolestima između ostalog-kanceru. Jer, najčešće je zadnji stadijum HIV-a kancer. Znači, kancer se eksponira ako mu HIV otvori vrata da ubije zaraženo tkivo. Sad najedanput modifikuju ćelije HIV-a i umrtvljavaju po sistemu i velikih boginja i leče rak, i to na tri pacijenta. Zna se da tri pacijenta nije studija, tri pacijenta nisu ništa za jednu ovako masovnu epidemiju-bolest koja ubija i koj aće ubiti sto puta više prema sadašnjem broju stanovnika nego u srednjem veku klasična kuga. Moraju da budu za studiju bar desetine obolelih od raka, da bi se nešto moglo reći, kamoli baciti u svet jednu takvu nadu. Možda uopšte ne bi trebalo reagovati, jer ta reakcija na ovu priču je još uvek preuranjena. Nastaće jedna euforija u medicini i ta će euforija da traje sve dotle dok Amerika bude forsirala tu priču o leku. Čak i nisam siguran da cela ta priča o čudotvornom leku protiv raka, da je lek nađen baš u Americi, nije u ovom trenutku jedan politički demant (demarš), da se Amerika koja je u toj meri prokažena i izaziva u svetu mučne asocijacije da joj se doda bar malo svetlosti u zadnji čas, da se malo uzdigne. Jasno je da bih voleo da se nađe takav lek protiv raka, pogotovu što su to moje ideje sa sajta. Nije sporno da to svako od nas jako želi ali bojim se da će cela ova priča nestati niučemu, kao što su nestale priče o meksičkom virusu, svim onim medicinskim lažima i lobiranjem koje je imalo-možemo sada sa sigurnošću da tvrdimo-isključivo političku funciju.

Znači, puštena je priča o epidemiji koja nije postojala, čak je pitanje dal'je postojala i bolest, a kamoli epidemija, da bi se svet malo zabavio tim problemom, malo uplašio da „bau, bau”, koji je skretao pažnju sa drugih problema. Sada tu ništa više ne mogu da urade, da puste novu epidemiju, čak bi poslednji seljak, ili nepismen čovek sumnjao da su sa tri bolesnika našli lek protiv raka. Tri čoveka, tri dobrovoljca : u pitanju je bila leukemija-„ajde da im verujemo”- tri pacijenta na taj način izlečena. Šta znači izlečiti dva, a treći se još muči. Ova dva prebrodila 41°C temperature, iako su virusi uzrok – više ih nema u organizmu.

Ta leukemija ima z auzročnika viruse, ali ima i hemiju, toksične supstance, ali i fiziku: zračenje i sa polio vakcinom živu, olovo, bakar, nikl, (ampule iz JAAR-a). Visoka temperatura se dobija iz antitetanusnog seruma. A šta ako su saznali za srpski slučaj iz 1934.godine, da je melanom izlečen sa streptokoknim infekcijama, koje isto prati temperatura, itd. U zavisnusti od tri vrste-koncentracije toksina i govorio sam o onom slučaju iz 1934.godine, da može da se upotrebi za lečenje kancera kao vakcina.

Međutim, sam pojam vakcine je PREDOHRANA. Znači, vi preventivno date vakcinu da bolest ne bi bila dobijena.

I sad zamislite sve te vakcine od kancera raznih vrsta, od melanoma, od limafoma i leukemije i napunite jednu osobu svim tim vakcinama, a ona će možda oboleti od jedne od tih bolesti, a najverovatnije neće.

Zato mislim da uopšte ne postoji svrha od massovne vakcine, od masovnog vakcinisanja od bilo koje bolesti, čak i od velikih boginja, koja je spasla svet. Ali danas svakoga vakcinisati je jedna besmislica koja unosi izvesne ćelije organizam. A varičele koje ste preležali imaju funkciju da jednoga dana buknu kao herpes zoster. Sigurno da herpes zoster ne donosi vakcina protiv velikih boginja. Zašto bi ta vakcina protiv velikih boginja bila potrebna? A zašto je vakcina protiv melanoma potrebna meni, a ja dobijem kancer pluća. Hoćemo li se sada „udariti” vakcina protiv svih bolesti koje postoje na jedan organizam koji će možda vrlo, možda oboleti jednog dana od jedne od tih bolesti, pa ćemo ga lečiti.

Da li ćemo sada prihvatiti ovu bolesnu tropacijentnu studiju i prihvatiti da se vakcinišemo sa ovim defektnim ćelijama HIV-a (kako je pisao Press). Pa ćemo svim bebama i ljudima da ga ubrizgavamo da ne bi dobile rak jednog dana u dubokoj starosti, koji možda neće ni da doživi. Ko može da garantuje da će da živi, doživi.

Ali ovaj fenomenalni „rezultat” što su već dvojica ozdravila, može da se kaže da je uspeo posle pet godina. Ako za pet godina ovi izlečeni pacijenti, da računamo i ovaj treći, da će da preživi. Ako pet godina oni ne dobiju ponovo kancer ili što je još verovatnije, koje će biti posledice ovog tretmana, ovo jeste i nije vakcina. Ako je vakcina, oni se neče razboleti. Ali vakcina se obično ne daje kad se već čovek razboli, već on treba da se leči, to je lek, a ne vakcina. Pogrešno su krstili vakcinu. Ne možete vi da dobijete vakcinu protiv velikih boginja kad već imate velike boginje jer onda dobijete lek protiv velikih boginja.

A vakcinu dobijete pre nego što ste dobili bolest i s'razlogom ih dobijete ako negujete bolesnike od velikih boginja. Ili ako živite u kući, porodici koja već ima velike boginje ili dete ide u vrtić, gde su se pojavile velike boginje, onda je i opravdano da se svi vakcinišu.

Transformacija soraba „ide” najčešće preko T4 helper sa CD4 markerima. Ali to je nešto drugo:

1. Zašto T4 helper? Pa zato što T4 helper sa CD4 receptorima je svojstveno da se stvaraju i nestaju najbrže;

2. T4 sa CD4 se inficira svaki hiljaditi ili desethiljaditi limfocit ne više od toga;

3. ‘Ajde da kažemo nešto što bi im išlo u korist, a to je da su oni to radili, ne bi uzeli modifikovanu sidu;

Ali zašto kopije kod side „NEMAJU” originale?

Ako su oni (sivi nevidljivi) iskoristili modifikovane viruse, nego ako su uspeli da usmere soraba na tu akciju protiv kancera, onda su oni stvarno uspeli da naprave lek. (a znamo da su najmanje sorabi već 30 godina KANCEROGENE ĆELIJE) protiv raka, onda su oni stvarno uspeli da naprave lek protiv raka.

Zašto oni kamufliraju jednom ovako glupom formulacijom, jednom ovako neinteligentnom neistinom, laži. To je klasična krađa, ali kad se uzme u obzir dobrobit čovečanstva, prilično je svejedno koje od koga šta ukrao. Sve je na kraju od nekog ukradeno, svaka ideja može na deset mesta da se javi u isto vreme kad dođe trenutak da se ona javi, vi možete da ubijete onaga kome se javila ta ideja i da mu ukradete-originalno će se javiti ideja na deset mesta, na deset tačaka, to je jednostavno trenutak koji je sazreo, ideja će se pojaviti. Krađa i prekrađa postoji svuda u nauci.

Ali ako su sorabi kancerogene ćelije, onda neki od njih osposobiti da postane diverzant. Ali nije stvar u tome što su kancerogeni sorabi. Stvar je u tomme što su svi sorabi, što su svi na neki način sorabi ili nose u sebi sorabe. Imate sorabe, imate janičare, ti janičari rade svoj posao onako kako su programirani, a oni koji brane, oni su programirani da brane, svi se bore za jedan organizam za koji kad ga unište umreće i oni koje su sorabe angažovali, a sorabi će ostati za neku drugu priliku.

Da bi se ozbiljno napala cela priča, a ona može da se napadne, treba je napasti mudro i dobro. I nije bitno, i nije jako bitno, bitno je, ali treba napasti u razmaku od nekoliko meseci ili čak od godinu dana. Mora se napraviti dovoljno iscrpna dokumentacija. Jedan članak ili deset ilio pedeset članaka u nebetnim novinama nije dovoljno punovredno. To je modifikovana vest od glupog novinarskog sistema koji traži čitanost, senzaciju. Znači, ovo nije značajno da se na bilo koji način napadne bilo šta. Ali, ako se napadne, treba ga demistifikovati, treba mu naći greške. Sigurno na internetu može da se nađe dovoljno dobar materijal, dovoljno dobra građa sa kojom može da se krene u celu priču. I upravo zbog ovog leka je zabranjeno da se sorabi dalje čuju, da ne bi sad u isto vreme paralelno još neko otkrio jer očigledno postoje. Ima mnogo mesta gde mogu da se vide, izvuku, razmnože sorabi na mnogo mesta gde može to da se uradi. Oni hoće da steknu prednost, jer Americi u ovom trenutku treba prednost u bilo čemu. Da mogu tenisera da stave na vrh liste oni bi to uradili (a Srbe su elegantno uklonili da ne osvoje ni jedno od tri finala zato što im se može). Jer svako put za Ameriku u ovom trenutku kad je prepuno minusa, kad joj preti velika kriza koji su oni sami naravno napravili, ali ostavimo politiku gde smo potpuno bespomoćni ovo je jedan veliki debeli plus. Ako prihvate da su to sorabi, brzo će se pojaviti Todor, pojaviće se laboratorije pojaviće se istraživači koji već rade na tome, koji su uložili napor i sredstva da drže korak pre svega sa Toreksinom koji je prilično odmakao ispred ostalih.

Ako Todor kaže gde su originali, ako se stalno pominju kopije, ako kažem da ne postoji virus, oni sad kažu ćelije, da T4 limfociti koji su takođe sorabi i to najmasovniji helper limfociti. Ovo što je napisano u ovim novinama, onda za radio, za TV. Odmah su lekari, profesori medicinskog fakulteta angažovani da hvale nešto što je viđeno kod mene na sajtu i u knjigama, kažu kakva nauka, kakvi mozgovi, koji je to novac uložen i to je za njih potpuno u redu. (tako su Ameri ojadili Meksiko preliveno naftom i odmah pronašli da su Meksikanci ojadili sve sa gripom) .

Na prvi pogled, kad se gledaju ovi naslovi, a kad se zna da se ne umire od želje da se nađe lek protiv raka, nego se traži lek protiv raka. Znači, kad se ne uzima bilo šta, kad nije čovek lakoveran, ovo je jako tanko jako papirnato. Mogu ja da napišem ministru prosvete i bilo kome. To će samo skrenuti pažnju prema nama. Sam ministra zdravlja neće razmišljati o ovome jer to uopšte nije aktuelno za jednog ministra. Tri pacijenta su lečena, dva pacijenta su ozdravila. Jedan se još bori pa nisu mogli da sačekaju da i taj treći ozdravi, pa da tek onda kažu, nego su na polovičan rezultat bacili bombu u svet. Bomba će da eksplodira to je željena bomba, to je raketa za najveći vatromet, to je sve u najlepšim bojama. Svi će da gledaju u nebo i da se dive. Nisu sačekali da i taj eksperimentić u prvoj fazi bude gotov i da završi. Znači da budu sva tri pacijenta izlečena. Onda bi trebalo da sačekaju da vide šta će dalje sa tim pacijentima da bude, šta će se dalje sa njima dešavati, da bude jasno hoće li oni stvarno biti izlečeni. Hoće li sve te druge bolesti koje su buknnule, kojima su se se oni toliko namučili dok su ozdravljavali faze ozdravljenja ostaviti posledice. Hoće li se pojaviti za dve, pet nedelja doći do oštećenja bubrega ili da li je uništena jetra pa svaki razuman istraživač, ne mora da bude nikakav naročit istraživač, naobičniji-onaj što pravi nove sorte paprike, on će sačekati, pre nego što objavi rezultate, neko vreme da bi pratio redosled posledica. Nije ni naš ministar zdravlja budala da će sad to da istražuje, da razmišlja o tome. Ima on druga posla. Ovaj skandal politički je umesan u svakom pogledu. Politički umesno kao nauk za narod. Politički umesno da se sad nešto tu događa i da ljudi manje misle na svoje probleme, jer smo im napravili vatromet napravićemo jednu terevenku. Ljudi će biti jedno vreme vrlo okupirani i zadovoljni.

A šta misli ministar zdravlja? Šta misli, recimo 60% lekara to je druga stavr. 60% ne misli ništa, ali uopšte ne analizira, ne razmišlja ni o jednoj od ovih tačaka. Sve prime zdravo za gotovo. Jel da ne prime „zdravo za gotovo”, mnoge stvari se ne bi radile. Jedan prosečan lekar, koji je završio medicinski fakultet zvanično , on je vaspitan da veruje u medicinu kao što vernik veruje u Boga. I koji uopšte neće razmmišljati, nema ni vremena da razmišlja, on ima dnevno da primi i do pedeset pacijenata, da samo letimično pogleda. A videćete za jedno pet godina da će se sve ovo k'o u pesku voda, k'o kad vodu pospete po pesku, samo nestati i osušiti se bez ostatka.

U ovom članku ima grešaka, jedino ako su namerno dali pogrešne informacije.

Todoksin se proizvodi u Austriji i u više mesta u svetu. Patentirali su ga Mario i Ingo. Ja sam radio sa lopovom i pokraden sam. Od kraja se ne rađa neko konačno delo ( Ingo i Mario). U svakom slučaju taj lek će da pomogne, a to što može da se dokaže da ovaj Todoksin koji mnogo duže funkcioniše od Maraviroka, da je indentičan. I lepo može da se dokaže kojim je putem došao, dodata je krompirova zlatica i krompir divlji, ne divlji, itd. Doradili su i moje recepte protiv stafilokoka aureusa i reumatskog artritisa prstiju, šaka i po i krompirovu zlaticu.

Ali Ingo i Mrio su jedan od drastičnih primera, da ne kažem da se radi sa lopovima, da ne sme da se radi sa nepoštenim svetom, a Ingo je od samog početka bio da je to jedan nepošten čovek. I uopšte nije bilo dvoumljenja. Ali meni je sve zajedno to prilično irelevantno jedino što mene interesuje da je ovaj pronalazak efikasan (nije baš pronalazak, jer je nasledstvo), da pomaže ljudima, da je toliko efikasan da ga čak i kradu i to je jedna neću da kažem, „satisfakcija”. –meni to nije satisfakcija, meni je to samo mala potvrda da moj rad nešto znači. Jer ja sam prvi koji uvek u sebe sumnja, koji sebi veruje, ali sa velikom dozom sumnje, koji definitivno i trajno zbunjen celim ovim radom bilo na kom radu. Sve drugo što mi je dato „odozgo” je u suštini za mene bilo irevelantno.

Radio sam sa osobama iz Srbije i ostatka sveta uvek sam postavljao probleme pismeno, nalazio rešenja i proveravao više puta dobijeno. Suština je skoro uvek bila tačna do 100%, pa je samo nedostajala forma do 30%, odnosno formulacija donošenja, jer od pre 100, 300,600,1000 i više godina bi bilo smešno pa i neprihvatljivo za ovo današnje vreme. Mene je mnogo interesovala samo nauka i nauka. A moj rad je imao i ima dokaza neke vrednosti,

A sorabi ako je to projekat koji ima budućnost, onda nema govora o ovim modifikovanim HIV virusima. Može da bude uhvaćena sorabna čestica kojoj je nametnuta osobenost HIV-a sa suprotnim osobenostima i umesto da otvara vrata svim bilestima, ona napada uzročnike bolesti svake vrste, pa i uzročnike kancera. Može, mi za sada možda ne znamo šta je to, jer neko tamo radi taj program, recimo, kad bi vi menjali polove magnetu, pa okrenete južni pol, tako rade Japanci, umesto severnog pola. Mi za sada treba da kritikujemo nemar i bahatost da dvojica od trojice koji su primili taj lek i koji je vrlo mučan, takoreći k'o hemoterapija i gore od nje-41°C temperatura. I d asu dvojica u ovom trenutku zdrava i ti koji su zdravi još ne znamo koliko će biti zdravi i šta je u njihovom organizmu od tog leka prošlo, šta nije oštećeno i šta je oštećeno, ima li šanse da to zdravlje bude stvarno zdravlje i da li će onaj treći preživeti.

sve to još ne znamo. A drugo što su podmetnuli, što su sakrili. A kako su tako mogli ozbiljni naučnici da puste tako polovično ne samo u Ameriku, nego u beli svet uopšte. To je bila politička akcija. Daj-„baci kosku” svima, nek'se malo oko toga zabave, jer je suviše mračno sve ono što se dešava oko Amerike. A na mom sajtu stoji mogućna sorbna vakcina za sve bolesti… i to je ukradeno i ovde i tamo. Uostalom, to je krađa za dobrobit sveta!

…sorabi, zgusnuta energija-nije ni telesna ćelija? U suštini idemo od krupnog organizma do organa organizma, pa od organa organizma do ćelije organizma, pa od ćelije organizma do delova ćelija organizma. Mi smo došli do ćelije energije koje nisu više uopšte fizička nego su energetska. A te ćelije energije (zgusnuta energija može da bude materija). Sve ovo naravno je jako zanimljivo i sve to jako uzbuđuje nadarene i prožete Božanskom energijom, a nervira one koji su samo obasjani Božanskom energijom. Znam, mnogi će reći nije trenutak da skrenem ponovo pažnju na sebe i to će biti što kažem i napišem odbačeno. A ministar zdravlja ovaj, kad dođe vreme da se prizna moj rad odavno neće biti više ministar zdravlja. Ali i kad bi rekao „pazi, ovo nije glupo, -ne bi smeo da stane iza toga, jer ne bi mu dali oni „gore”. Mora čovek da bude svestan jedne stvari, a to je da je naša vlada apsolutno spremna da pokrije po svaku cenu svaku propagandu koja dolazi iz Amerike, iz EU, oni samo mogu da smatraju da je to budalaština, ali oni će pokriti svaku propagandu, jer oni su pritisnuti, ucenjeni. Pa vidimo šta rade svom narodu. Ne daju da se živi bukvalno. I oni koji nešto rade-ne daju im da rade, ne daju nikome od svoga rada da živi, žele da pocrkamo od gladi, da se isliimo, da se svedemo na nulu, na bedu. Zašto!? Zato imaju naređenje i razlog.

Kosovo i Metohija-zemljište jeste moćno, jeste zemljište na neki način „Sveta Gora”. Ali to zemljište je u toj meri fizički i biološki zatrovano da ni stanovništvo neće preživeti. Transformisaće se zbog tolikog energetskog naboja i koji su kod Srba jaki, jaki ai su sve malobrojniji, a koji su kod Šiptara odnegovani od lude strasti. Ne misli svi Šiptari tako pa i Šiptari su ipak ljudi, ali oni se školuju, oni se kroz generacije već indoktriniriju, oni veruju u svoje pravo i to je najstrašnije njihovo oružje. (Šiptara je pre prvog svetskog rata pomagao Nemački car Kajzer, onda do Drugog svetskog rata austrijski prestolonaslednik, zajedno sa Slovencima. Posle Drugog svetskog rata Slovenci su dolazili – Franja Rusingov, davao novac iz Austriej albanskim vođama. Posle Drugog svetskog rata Stane Dolanc plaćao zlatnim polugama iz Majdanpeka. Pare je štampao u kovnici moj drug Dragan Šakić i plaćao to zlato i na kraju dobio infarkt od tuge da jedan direktor kovnice pomaže Šiptare.

Intervju

Intervju gospodin doktor Jovanović 05.03.1996.

“Dakle gospodine doktore Jovanoviću, Dr. Lanka i različiti drugi naučnici u novije vreme polaze od toga da se kod HIV-a radi o konstruktu, o artefaktu koji je stvoren virusima leukemije. Šta Vi kažete na ovo?”

Da, dakle o ovome smo ranije govorili. Pretpostavljam da pitanje, koje je ovde postavljeno, ne proističe iz teksta koji nam je poznat od Dr. Lanke. Nisam potpuno siguran da poznajemo sve publikacije o ovoj temi. Jer, koliko smo razumeli, to je u ovom jednom članku, trenutno znam samo za ovaj jedan, koji je mislim, bio u novembru/decembru. Reč je o tome da je to artefakt iz

ćelija leukemije. To je jedna stvar. Druga stvar mi nije sasvim jasna, ko je to osim dr. Lanke, ko su ti “i drugi”, da li su i to naučnici ili su to ljudi koji su ovo saslušali ili o ovome razmišljali i, da tako kažem, solidarisali se sa ovom idejom, sa ovom hipotezom. O ovome želimo da kažemo da postoje mnogi dobri razlozi, koji su naveli medjunarodnu zajednicu naučnika na to, i to vrlo brzo nakon prve publikacije od strane Montagnier-a ili Senusy-ja, da se o tome diskutuje, te su ovo zajedno objavili. Dakle polazi se od ove prve publikacije, da se ovde ne radi samo o nekom virusu već o retrovirusu, a od 1983. godine na ovamo jako puno je i drugih pitanja postavljano na ovu temu čak i u okviru etablirane nauke. Izašlo se izvan granica korišćenih metoda od prvih publikacija, jer je razvijen čitav niz novih metoda kako bi se do detalja ispitale sporne tačke, i da bi se ograničilo, što je i dobro utemeljeno, šta se pod odredjenim okolnostima mora revidirati. Moram da kažem, a uvek govorim o meni poznatim člancima Dr. Lanke, da je ovde dat prikaz ove problematike koja se jako puno oslanja na stanje u kojem je nauka bila do kraja 80.-tih godina.

Ovde je Dr. Jovanović naročito naglasio, da bi želeo da izbegne da ovde diskutuje o svakoj pojedinačnoj tački članka i da ga ispituje do detalja ili da polemiše o njemu.

U grubim crtama bih samo želeo da ukažem na to, i Vašim čitaocima, da, pažljivo formulisano, je sveukupna tematika AIDS-a jedno toliko ogromno i široko područje da niko, uključujući i Dr. Jovanovića, ne može do perfekcije i u potpunosti da vlada svim stručnim područjima. I verujem, da kad bi Dr. Lanka sad bio i sedeo tu sa nama, da bi i on rekao, da je sasvim sigurno o ovome pitao neke kolege i da su ga oni savetovali. Ovo isto kaže i naša grupa, koja se, uz poverenje, naravno tokom vremena grupisala oko Dr. Jovanovića, i koja se dakle takodje sastoji od više stručnjaka i stručnih disciplina. I od ovoga polazimo kad kažemo da je tačka u kojoj je Dr. Lanka kritikovan bila opravdana i da je putem nauke i konkretno već prečišćena. Pitanje je da li mogu da karakterišem retrovirus u dovoljnoj meri pomoću enzima, naime reverznom transkriptazom, tj. aktivnošću nekog enzima, koji i u mnogim drugim sklopovima postoji u ćelijama. Ovo nije dovoljno da bi se neizostavno sugerisao zaključak da je ovaj enzim taj koji deluje u nekom retrovirusu. Ovaj problem je rešen utoliko što je razvijena metoda filtriranja, kojom se omogućava da se u okviru, u neku ruku, poznatog prečnika kapside, dakle unutrašnjeg omotača virusa, koji okružuje genetičku informaciju i reversnu transkriptazu, izvrši filtriranje i da se nakon toga izloži jednom procesu, dakle nekom obliku uništenja ove konstrukcije i da se time oslobodi reversna transkriptaza. Moguće je da se ćelije prvo, na primer klasičnim metodama populacija, podele na različite komponente koje gravitiraju ka koncentraciji, na primer preko centrifugacije, preko njihove raznolike težine ili preko sile teže prostorno distribuiraju, da se ubace u centrifugu i da se zadim daljem mogu filtrirati na osnovu ovoga.Ove metode su utoliko usavršene što se danas reversna transkriptaza jednoznačno može izmeriti česticama virusa, ili virusima bez spoljnjeg omotača, koji dakle imaju samo kapsidu.

Takodje se fino može razlikovati odakle potiče transkriptaza. Ova metoda se po svom kvalitetu i po svojim svojstvima uporedjuje sa metodom u koji ni Vaši čitaoci a očigledno ni mnogi autori koji su se javili za reč bitnije ne sumnjaju, a to je metoda koju je razvio Dr. Müllis. Ili, bolje rečeno usavršio do upotrebljivog instrumenta. To je polimerazna lančana reakcija. Pa i to je, u stvari, u prirodi kompletan enzim koji se može modifikovati u tolikoj meri da postane podesan kao laboratorijski instrument, tako da se, umesto polimeraze koja se u prirodi dešava u nekoj ćeliji zbog odredjenih zadataka, izvrši individualizacija, tako da se putem povezivanja, kačenja odredjenih molekula ili genskih sekvenci bude u stanju da se tačno definiše početak i kraj odredjenog odsečka gena, koji bi se želeo umnožiti, replicirati. I na ovom području je u mdjuvremenu postignut veliki napredak u preciznosti mogućnosti ponavljanja a time i pouzdanosti u svakodnevnoj upotrebi ovih metoda, te je danas već i u naučno visoko kotiranim laboratorijama moguće da se jako dugački genomi, dakle genomi koji zauzimaju skoro celu dužinu nekog virusa, repliciraju do ćelija gena. Ono što na početku nije bio slučaj, da se ovo ograniči na delove genoma, na pojedinačne gene. Metode koje se danas koriste na tržištu a i u studijama, naročito u studijama o HIV-u, ali i sve više kod različitih drugih virusnih oboljenja, dakle te metode koje se danas koriste i dalje su ograničene na pojedinačne gene. A ovi geni sami po sebi su već dovoljno specifični. Ovo znači da je verovatnoća da se kod jedne vrste dva puta ponovi identična genska sekvenca u redu veličina o kojoj je ovde reč, na primer par hiljada kilobaza, je neverovatno mala. Ovo se naziva, modernim rečnikom rečeno, genetsko uzimanje otisaka prstiju / postupak otiska prstiju. Ovo je poznato iz medija u Americi, na primer kod kriminalističkih slučajeva, i iscrpno je o ovome diskutovano. Tako da ako se sada reverzna transkriptaza može pridodati jednoj odredjenoj čestici virusa, ako su sa druge strane razvijene PCR-metode, koje sa jako velikom pozdanošću – a ovo se uvek pokazalo kao takvo i dobro je primećeno – identičnog izlaznog materijala, u jako uskim odstupanjima daju uvek ponovljive kvantificirane rezultate i sa ostalim metodama brojanja ili detekcije, dakle kvanlitativnim odredjenjem a da se sad ne traži brojanje, dakle kada se ovo pokrije, naučnici koji se bave molekularnom tehnikom, molekularnom genetikom, nemaju puno razloga da sumnjaju u ovo, dakle uopšte nemaju nikakvog razloga da osporavaju postojanje genoma koji se tako tačno može odrediti i sa toliko puno metoda danas može odrediti. To znači, ono što je u današnjim okolnostima još nejasno, su stvari koje takodje smatramo jako, jako važnim, a to i jeste tema našeg današnjeg razgovora, to su takozvani regulacioni proteini. Regulacioni proteini su takodje upisani u genom virusa, dakle i u HIV, i u ćeliji se sintetišu kao protein ii služe tome da upravljaju i vode odredjene funkcije, odredjene dinamičke procese prilikom transkripcije viralnog genoma. A ovo čitavu stvar i za nas čini interesantnijom, jer upravo ove genske sekvence, ona svojstva, koja nazivamo virulencijom, izuzetno jako utiču na patogenost nekog virusa. Danas je, upravo kod HIV virusa, ali u principu ovo važi i za ostale viruse, otkriven čitav niz ovakvih regulatornih ili regulacionih proteina i počelo se sa obuhvatanjem njihovih funkcija. Kada se situacija koju danas imamo, ovo detaljno znanje o dinamičkim procesima i regulacioni proces uporedi sa znanjem o virusu u vreme kada je po prvi put otkriven i opisan, vidimo da je to razlika kao nebo i zemlja.

“Ovde bih da malo prekinemo”

“Kažete, dakle, da je danas moguće da se dokaže postojanje ovog retrovirusa putem različitih sve usavršenijih metoda. Zbog čega onda nije moguće da se ovo pokaže. Da li je on isuviše mali ili je isuviše komplikovan. Da li se stalno menja ili slično?” Hteo bih da kažem, a ovde se kod Vašeg pitanja moram pozvati na publikaciju, koja mi je poznata u okviru Vašeg časopisa. I ovde treba dakle reći da je apsolutna većina naučnika u medjunarodnim okvirima, pa tako i ovde, i ne samo većina, već usudio bih se da kažem, daleko iznad 98%, 99% ako bih se izrazio u procentima, što znači najmanje 70 – 100.000 takozvanih eksperata, kliničara i primarnih istraživača ili šta god, saglasna u tome, da je broj ljudi, kako ste i sami naveli u jednom citatu u Vašem časopisu, dakle broj ljudi koji razumeju istinu, ili su je otkrili, dakle onaj broj koji se ne identifikuje automatski sa sadržajem istine, u stvari da su oni zainteresovani laici, kako bih Vašu publiku nazvao, u stvari najveća većina tog broja. Dakle, da bih toj većini objasnio, a reći ćete:”Ja nisam virusolog, genetičar ili slično. Zato ću pokušati da Vam objasnim tako da možete razumeti kao zainteresovan čovek. Zato ću dakle pokušati da u principu objasnim model po kome je dr. Jovanović u grupi koja se bavi HIV-virusom ili retrovirusima to objasnio.

Dakle, aspekt fotografija je aspekt fizičkog prikaza, a i o tome moramo govoriti, kako ceo oblik trodimenzionalno stoji u prostoru. Ono što je važno je, da ovaj virus nema samo kapsidu, o čemu smo prethodno već govorili, koja je relativno čvrst omotač, koji se sastoji od relativno malih proteina koji su sastavljeni po relativno ravnomernom obrascu i koji su dakle, kvazi konusni, dakle to je predstava o ovome, prvo približavanje pojmu genoma i enzima, i ovaj omotač okružuje enzime, odnosno, tu postoji i ovaj spoljni omotač. To su ove ovde izbočine, koje su ovde tako lepo prikazane. E upravo ovaj spoljni omotač je nešto što se mora zamisliti u mnogo fligranskijem smislu. I ceo virus u živom okruženju nam je Dr. Jovanović objasnio kao meduzu, kao mekušca. I to meduzu u tečnosti, tj u moru ili u serumu, ako vam je tako draže. Ili u citoplazmi, ali i u vodi. Vratimo se slici. Pokušajmo sad malo da još dalje razvijemo model i da unutrašnji deo, koji dakle sve vreme nazivamo kapsidom predstavimo kao neko jaje, i to skoro okruglo jaje, i ljusku jajeta, ljusku normalnog jajeta koju nalazivo bilo gde, koja je poluokrugla, recimo pačije jaje ili slično, i meduzu, ne znam koliko ste se u praksi susretali s njima. Dakle možete li da zamislite meduzu izvan sredine gde se meduza oseća kao kod kuće, na primer na plaži na suncu, gde je ostavljena da se osuši. Dakle, zamislite šta biva sa ovim spoljnim omotačem. Skoro pa ništa! E sad, naravno, u ovom, tj. u našem prikaznom modelu, unutrašnji deo i dalje uprkos svemu postoji, jer imamo naravno jaje, i ono se pod odredjenim okolnostima napolju oseća isto onako dobro kao što se pretpostavimo – čisto hipotetički, oseća i u vodi. Jer je unutra, pod pretpostavkom da to nije samo šupljina, u potpunosti ispunjeno vodom ili sredstvom sličnim vodi i zbog toga se u oba sredstva dobro oseća. Kod našeg modela, dalje moramo da zamislimo da sam virus nije ugneždjen u neki organizam a posebno ne u neku ćeliju, jer mu je sad neizostavno potreban neki tehnički aparat, da tako kažemo, mašina da bi se replicirao. To bi bilo to što makar Dr. Jovanović kao predstavu modela u potpunosti odbacuje i smatra neprirodnim te time i neprimerenim prirodi. Zbog toga se ni kod retrovirusa, slično kao što se nalazi u kasnijoj fazi Duesbergovih istraživanja, kao velikog specijaliste za retroviruse, ne može samo po sebi objasniti pomoću pojednostavljenih metoda, integracija viralnih genoma u genomu ćelije. Da tako kažemo, ćelija ovde preuzima replikaciju sopstvenim aparatom. Primarno je to, kad govorimo o ovoj slici i prirodi izgleda virusa, i ovo treba da se ima u vidu, da virus upada u ćelije upravo zbog toga što primarno traži i treba energiju. Kao što znamo, virus nema sopstvenu razmenu materije. U svakom slučaju nema ono što mi kao mikrobiolozi posmatramo kao razmenu materije. To znači, virus je živo biće, koje u stvari – čak i kad govorimo kao o modelu i jako pojednostavljeno – mora da živi sa ili u nekom energetskom polju ili u energetskom okruženju i da se, čak i za procese koji su energetski intenzivni a to je posebno razgradnja a još više stvaranje proteina, organela i mehanizama, služi ćelijom koju koristi za sopstvene svrhe. Ali ne primarno u smislu da se ovde jednostavno par dugmića uključi tako da se upadne takoreći u kompjuterski mozak ćelije da se sve reprogramira, već u smislu da se na mnogo direktniji način neke organele koje se već nalaze i u citoplazmi ćelija i koje imaju relativno jednostavne funkcije, kao na primer za sintezu proteina, koriste u sopstvene svrhe. Ali, ni to nije primarno jer i kod retrovirusa ili upravo kod retrovirusa, postoje jako duge faze, koje nazivamo fazama latentnosti. To su faze u kojima virus samo postoji i ne replicira se i samo kad dodje u fazu da hoće ili treba da se replicira, samo tada se ove funkcije pokreću. I sad dakle zamislimo da ovde postoji organizam koji živi samo u odredjenom okruženju, koje nije samo voda, već u jednom energetskom telu, kao što je to ćelija – a u najširem smislu dakle i u ljudskom organizmu, ovde znatno teže jer se očigledno ponuda energije može koristiti upravo da bi se što je pre moguće nakon infekcije moglo povratiti zdravlje unutar ćelija. E sad, ako za momenat ostavimo po strani, što je takodje jako interesantno, ono što se u ćeliji odigrava i za šta se odredjeni HIV – jednako – AIDS kritičari jako interesuju, a i pre nego se pozabavimo time, je, da se još malo zadržim kod ove tačke, zašto su mikrofotografije, elektronske mikrofotografije tako malo izražajne. Zašto one ne izgledaju tako lepo kao fotografija koju možemo načiniti jedni o drugima. Ako analiziramo tehniku koja nam stoji na raspolaganju, elektronski mikroskop, moramo biti svesni da ono što vidimo kao fotografiju je samo virtuelna slika. To nije svetlosni zrak koji na izuzetno finim česticama srebra ili čemu god prouzrokuje zatamnjenje, već je ovo postupak koji je sličan postupku kod snimanja rentgenom. Ovde se emituju korpuskule, a ove male korpuskule nazivamo upravo elektronima i iz fizike znamo da imaju nemerljivo manje dimenzije od jezgra. I oni se upravo zbog ove činjenice, čak i kad se jako ubrzaju milionima volti, kao što je to slučaj kod elektronskog mikroskopa, jako brzo mogu zakočiti, a ovo znači da ovo može da posluži u sredstvu, pa čak i u ubrzivaču atoma za apsorpciju mnogo jačih zračenja, naime atomskih jezgara, tj. vode, iako ovde sigurno postoje razlike, npr. teška voda. Ovo da ostavimo malo po strani. Medjutim, činjenica je da u ćelijama u najvećem procentu preovladjuje voda, te tako i u spoju ćelija se ne nalazi u manjem već nasuprot tome u još većem procentu. Rečeno normalnim jezikom, ne mogu jednostavno komad tkiva pa čak ni celu ćeliju samostalno posmatrati u njenom prirodnom okruženju, tj. sredstvu, koje ovu ćeliju održava u životu u nekom npr. često korišćenom filterskom medijumu sa još nekim lepim dodacima.

Sa nekim ljudima smo rekonstruisali fotografiju. Ova fotografija je preko fotografskih službi distribuirana širom sveta te smo fotografskim službama rekli: “Ovo je HIV virus, a kako to znate?” A onda smo ovo pratili. Dakle imali smo telefonski razgovor sa Njujorkom, sa ljudima zaduženim za imidž i slične stvari, i oni su rekli šta su te žute tačke.” Dakle, gledao sam u crno-beloj tehnici i zbog toga nisam znao šta su te žute tačke na koje su mislili. Medjutim sad mi je jasna problematika zbog čega ni u budućnosti neće biti moguće da se ovo predstavi pomoću tehnike. I danas se kod uzimanja ćelija, kada hoćete da uzmete organele, na primer vrši duboko zamrzavanje, smrzavanje kao šok. To je samo jedna od metoda koje su razvijene kao trik, da bi se mogla uzeti polovina ili neki deo ćelije. A samo je na ovaj način uopšte moguće da se posmatra virus. Dakle, ovim postupkom morate da rasturite jednu polovinu citoplazme, kako biste ušli unutra. Ali posebno, i ovo je takodje jako bitna informacija možda za čitaoce koji imaju više razumevanja za nove stvari koje su blizu biofizikalnih fenomena, i dr. Jovanović ovde posebno ukazuje na ovu potrebu virusa za energijom i na poseban način na koji se ova energija skladišti i kako se i u kom odnosu polaritet bukvalno izražava, tj. energija u elektrostatičkoj, elektromagnetnoj ravni pa tako i u ravni svetlosti, svetlosne energije. Hteo bih da pojasnim šta se ovde upravo odigrava, odnosno zašto se baš i posebno izbočine, koje se u stručnom terminu nazivaju spajkovi, zašto se ti spajkovi tako različito prikazuju na različitim fotografijama načinjenim elektronskim mikroskopom. Virus koji je uzet i zamrznut, bolje nego uliven, naravno znate da je alternativa za zamrzavanje npr. zamrzavanje virusa i ostalih čestica u akrilatu, smešta u epoksidnu masu. Kada je virus u jako dobroj koheziji, dakle ne samo zato što je u potpunosti u svom medijumu, tada on pokazuje nijanse. Tu se već mogu izvući povratni zaključci o energetskom stanju virusa a time, izmedju ostalog, i o njegovoj virulentnosti i patogenosti. Jedan jako interesantan fenomen koji se nigde nije u toj formi sistematski ispitivao. Medjutim moglo bi se pokušati da se ode dalje od ovoga, i da se prikaže veza izmedju sojeva virusa, dakle odredjenih oblika pojave u prirodi, odredjenih mutacija, pa čak i HIV virusa dakle, kojima se pokazuje da je on više patogen nego drugi. Za sada se ograničavamo na analizi patogenosti, na ispitivanju regulatornih proteina o kojima smo ranije već govorili i o njihovim potpunim funkcijama. Dakle i ovde se već pokazuje, o čemu ćemo kasnije pričati, da regulatorni proteini imaju potpuno primarnu i dominirajuću ulogu za patogenost. Dakle sad, verujem, shvatate zašto i kako je jako teško, ako ne i nemoguće, da se da prikaz, da kažem fotografski karakter virusa koji je najsličniji njegovom prirodnom izgledu.

“Sve jasno? Dobro. Sledeće pitanje. Dr. Duesberg kaže da je u principu retrovirus isuviše slab da bi mogao da prouzrokuje bolest kao što je AIDS. A takodje i dr. Malis.” Nešto moramo reći. Zahvalni smo što postoje takvi ljudi kao što je dr. Duesberg, koji je svoju celu karijeru stavio na kocku a i dobar glas nekoga ko bi možda na dovitljiv način nešto kasnije tek glasno rekao nakon što bi pobrao par lovorovih listova, kao naime dr. Malis. Za dve stvari se u svakom slučaju može zahvaliti ovom čoveku. Jedna stvar je, naravno sistematsko i profesionalno dugogodišnje bavljenje retrovirusima uopšte, a druga stvar je u vezi sa HIV-om, otvoreno nepristrasna analiza postojećeg statističkog materijala sa podacima. Obe stvari su i za našu istraživačku grupu izuzetno važne. Iz dva različita aspekta, a zaista i mislimo, da postoje dve komponente njegovih nastojanja koje su jako važne a koje odvojene vrednosti uporedo sadržavaju. Jedna je njegovo bavljenje retrovirusima uopšte, posebno područje patologije kancera, što je jako važno. Ali sa druge strane njegovo pedatno obradjivanje statističkog materijala sa podacima u vezi sa onim što se tako uopšteno označava kao AIDS epidemija. A sad ćemo malo da po redu govorimo o ovim stvarima i da probamo da ih donekle sistematski razradimo. Zapanjeni smo onim što nam se želi – na medjunarodnom planu – prodati kao epidemija. Da počnemo od početka. Sećam se prvih rundi razgovora koje je gospodin dr. Jovanović vodio još pre nego što je Duesberg otvoreno izveštavao o ovim stvarima, da je postavljao pitanja i da smo takodje diskutovali o fenomenima koji su nam bili apsolutno nejasni, nisu se mogli objasniti onim što smo znali o virusima i retrovirusima posebno, kao na primer pitanje, kako je moguće i koje posebne okolnosti vode tome, da na primer muška sperma u sluzokoži analnog otvora na primer bude mnogo više infektivna nego u vagini ili kako je moguće da u Aftici bude rasprostranjenost virusa, kako bi se normalno očekivalo od infektivnog agensa, tj izmedju muškaraca i žena, u istoj meri i zašto i kako je moguće da – kako je to na marginama primećeno – do danas još ne znamo da na potpuno verovatan način objasnimo da pomoću preparata krvnog faktora, koji se u – upravo za HIV virus jako teškim, da ne kažemo smrtonosnim postupcima proizvodnje proizvode u potpuno suvom stanju, kako pri tome dolazi do prenosa. Gde je ona tačka gde dolazi do kontaminacije faktorskog preparata. I da, najmanje znamo upravo o onome što predstavlja karakter uzročnika kod HIV-a – da se zadržimo na ovome – to jest spoljni omotač, koji je upravo za infekciju u potpunosti odlučujući, jer naravno da svi znamo – na osnovu dugogodišnjih diskusija po medijima – da da se upravo preko proteina, koji se ovde dakle nalaze kao spajkovi na ovoj spoljnoj membrani, vrši spajanje sa receptorima, koji se opet nalaze sa spoljne membrane ćelija, što je ovde na izgled odlučujući i najvažniji mehanizam za prodor u ćeliju, a stoga i preduslov da se repliciraju. Zbog toga nam je upravo ova tačka, kao što je rečeno u epidemiološkim podacima i putevima prenosa, kako se to tako lepo naziva, ostala više nego nepoznata. Mnoge ove nejasnoće smo mogli potpuno logično i konsekventno spoznati, nakon što smo otkrili svojstva virusa, na genetičkoj osnovi a posebno na regulatorskim proteinima, koji su nam izgledali sumnjivi, koji su nam izgledali poznato kod drugih vrsta. Kao što je rečeno, prvi trag bila je zapravo bakterija, SINEAPESTIS. I imamo – da sad samo pretpostavimo a da kasnije dopunimo detaljima – dakle imamo poznate delove genoma, SINEAPESTIS, koji su već prepoznati od strane bakteriologa, kao ono što je odgovorno za virulenciju bakterija, a posebno takozvani virulentni plazmid koji je sistematski suprotstavljen onim odsečcima genoma koji potiču od HIV-a i koji su se, da se naučno korektno izrazimo, osdnosili na HIV – I i HIV-II, za šta trenutno interno nemamo podatke. Da ne bismo tapkali u mraku, postavili smo kao uporedjenje, kompjuterskim programima napravljene krive visine i imamo posebnu tehniku bojenja čiji je intenzitet, pak povezan sa odredjenim svojstvima koja se ispituju, i gde su pronadjene velike sličnostiizmedju ovih virulentnih odsečaka bakterije SINEAPESTIS i odredjenih regulacionih proteina koji se kasnije u dijagramu moguće mogu detaljno prikazati. Ovo je veoma eksplozivna tema, jer o ovim stvarima, kao što je rečeno, nikada nismo u našem proširenom kružoku, dakle sa ljudima koji na klinikama rade sa lekovima ili slično, nikada o tome nismo govorili. Jer ovo zvuči tako neverovatno, sve ovo što inače našu pouzdanost pod odredjenim okolnostima opterećuje. Toga smo već svesni. I zajednički ćemo razmisliti da li ovo treba da zauzme prvo mesto prilikom rešavanja prvog zadatka. Išli smo, a sad malo da skočimo na drugo, i drugim putevima, kako bismo utvrdili da li se retrovirus HIV-a tako abnormalno epidemiološki ponaša zbog toga što ima takva svojstva koja se u prirodi ne pojavljuju ili ranije nisu bila opisana ili otkrivena, ili da li je s ljudske strane bilo upliva. To je ipak goruća tema jer od, mislim da je to bilo 1986. godine, bračnog para Segal, a zatim i puno drugih naučnika, je razradjivalo hipoteze, da je vršena manipulacija, da je taj virus nastao u vojnim laboratorijama i da je time čovek učinio pošast preko različitih test serija na udaljenim mestima na Zemlji, i da je ovaj virus HIV upravo onaj, moguće čak od mnogih koji su na neželjeni način ili nepredvidjeni način da tako kažemo “pobegli” iz laboratorija i da sad širi pošast medju stanovništvom. Pokušali smo, dakle da obuhvatimo problem, jer sa mnogih strana, zato što nije jasno, s obzirom da se slični odsečci gena nalaze, a trodimenzionalna slika prikazuje jednu sekvencu, da ne mora 100 % značiti da se ovde radi o namerno od strane ko zna koga ugradjenom virusu iako je ovo moguće, već se mogu, a ovo ne možemo u potpunosti isključiti, i u prirodi nači takvi slučajevi. Medjutim drugi načini kojima smo zaokružili problem sve su više pokazivali da se očigledno na ovom HIV virusu u više faza radilo i petljalo. Sad me terate ovim pitanjem o Duesbergu, na to da kažem da je u principu retrovirus isuviše slab da deponuje čitav niz stvari čime se dokazuje, potvrdjuje da je HIV virus zaista razvijen za biološko vodjenje rata. I zaista, samo Vi mirno postavite pitanje. “To znači, može se reći, da retrovirus, dakle da je HIV, navodno isuviše slab, te bi tako Duesberg imao pravo, ali se ovim ne manipuliše, jer on nije isuviše slab.” Ne, on nije isuviše slab, ovo je sad izuzetno kompleksno da se detaljno objasni, pokušaću da ovo objasnim u grubim crtama, da u načelu ovo stavim na papir kako se ne bismo udavili u bujici različitih detalja.

Ali sad ću pokušati da dam nekoliko grubih crtica, tako da se ne umorimo i da se svi ne izmučimo. Retrovirus je po prirodi potpuno podesan za biološko vodjenje rata u nekoliko tačaka. Zašto? Retrovirus se odlikuje upravo time, a ovo je argument Duesberga, da je horizontalan, tj. on je npr. kad govorimo o ljudskim bubrezima, humanim bubrezima, sa čoveka na čoveka jako teško ili nikako nije prenosiv. Normalno. U najmanju ruku nije kao infektivan agens, ali i inače jako teško. Što se tiče HIV virusa, znamo da ovo nije tako. Jer, očiglednoo, ili je sasvim lako prenosiv ili ako nije prenosiv, tj. odgovara svojstvu jednog normalnog retrovirusa, moraju postojati i drugi razlozi zašto se on često pojavljuje u odredjenim specifičnim Rizičnim grupama. Dakle, retrovirusi generalno su kao osnovni materijal sada interesantni kod biološkog vodjenja rata jer se moraju zaštiti sopstveni ljudi, sopstveni vojnici. Ovo znači, a ovde ću se zadržati jedno odredjeno ograničeno vreme, tačno, ovo znači da se u nekom odredjenom geografskom regionu neka odredjena populacija oslabi ili potpuno uništi. To je moja ideja kao vojnika. I zatim moram da podjem od toga da ne mogu svuda da prskam i distribuiram mase, tone i tone dezinfekcionih sredstava, pre nego sto sad ponovo, da tako kažem, pustim sopstvene ljude. Već mi je dakle potrebno nešto, što se uglavnom dobro oseća unutar organizma a na drugi organizam jedva da može da predje. Medjutim, sad moram da razmišljam o tome, ako ovo zaista hoću da koristim kao oružje, koje vodi do krajnjeg cilja, da je ovo unutar organizma jako jako delotvorno, što retrovirusi u prirodi ne pokazuju, ovi drugi koje poznajemo a ja ni ne znam koliko ih tačno zaista ima, ali to je tako. Oni u stvari nisu tako agresivni, tako patogeni, ali su poznati makar od recimo 1930 – 1940 otprilike, dakle od pre Drugog svetskog rata a tokom Drugog svetskog rata ih je bilo još i više. Znamo za čitav niz jako jednostavnih eksperimenata, te nije nam uopšte potrebno neki veliki inženjering i nou hau o mikrobima, molekularnoj tehnici i njihovim vezama, već se jednostavnim, zajedničkim kultiviranjem različitih mikroorganizama mogu izazvati mutacije u okviru iste vrste. Ovo je ranije, pre puno godina, bio nekontrolisani proces, ali se kod njih naravno može izvršiti i selekcija, kao što je uzgajivač cveća pre mnogo godina jednostavnim uzgojem da tako kažemo iz iskustva odabrao i da je dobio odredjena svojstva a da na nivou genetike nije morao ciljano da “čita iz boba”. Tako je sad i ovaj virus izmenjen. Elem, ovaj uzgajivač mi je dao važnu dopunu, koju ću u nastavku još pomenuti, ali prvo, i to samo da dobijete predstavu o tome šta se odnosi na retroviruse i što se odnosi na manipulaciju. Retrovirusi, kao što je rečeno, po mogućnosti bi trebalo slabo da budu horizontalno prenosivi. Oni bi, ako su preneti trebalo da budu u organizmu domaćina. S obzirom na to da su suštinski slabo prenosivi, mora se naći načini i postupci, koji su primereni, dakle neke druge, ciljane načine na koje će se oni prenositi. Ove tri komponente su dovoljne. Potrebno mi je nešto čime se mogu dobro distribuirati, da mogu ući u organizam, kako bi u telu domaćina patološki delovali a da se moji sopstveni ljudi zaštite, pri čemu tačno znam kako sam distribuirao ove retroviruse a što naravno neću raditi medju sopstvenim ljudima.

Sada dolazimo do posebne dimenzije o kojoj smo već razgovarali telefonom, dakle ovo je ta dvuga komponenta, koja naravno nije samo jedna komponenta, već je do puno drugih komponenti. I tu moram da pomenem, da pored dr. Duesberga i Malisa, da bih bio u potpunosti korektan, tu postoji i treći čovek koji je na ovom polju u medjunarodnim okvirima zaboravljen i koji bi najviše želeo i sam da sebe zaboravi sa ovim u vezi, koji medjutim ipak ovde pripada. To je gospodin Luc Montagnier. Ne, ne, ne samo u novije doba. Ovde je sledeće interesantno, da je Montagnieru od prvih njegovih radova ‘83 do najmanje 1991., mislim, ili kraja 1990. godine, bio obećan patent kao onome ko je otkrio virus, tačan datum ne znam, morao bih da pogledam, ovde su mi negde dokumenta, koji je skoro sedam godina sprovodio naučni program, po mom mišljenju poprilično neprimećen od strane velike AIDS javnosti, medjutim ovo već spada u odnos sa Sallom i američkim Zavodom za zaštitu zdravlja, koji je bio njegov veliki protivnik a koji je obe ove ličnosti uveo u medije. Ne smemo zaboraviti da ovde na scenu stupa medjunarodna Služba za zaštitu zdravlja Francuske i nacionalna Služba za zaštitu zdravlja Amerike. Ovo se ne može svesti na dve ličnosti na bilo kakve lične prividne naklonosti koje su ove ove “zvezde” stekle. Tokom ovih sedam godina, postepeno je dobro uočavao, i uz pretpostavku, postupno radio na postavkama teme, jer na patentu nije radio baš sve ovo vreme, što je i po našem mišljenju Ćvoda za vodenicu” i to da se ovde ovaj virus za odredjenu svrhu može učiniti jačim i da samo onda izaziva AIDS. Već 1984. godine, dakle godinu dana nakon prvog rada, istraživao je jako interesantna pitanja i došao je do jako interesantnih zaključaka.

Kao naučnici, na početku postavljamo pitanje a zatim dajemo odgovor. On je npr. već godinu dana nakon prvog rada rekao, da se AIDS razvija samo – sad tu bismo morali još jedom da citiramo original. Na ovo stavljam akcenat jer je zaista jako interesantno, jer je ovo kako u javnosti tako i u svetu stručnjaka isuviše slabo zapaženo i poznato, a iz odredjenih razloga, za koje logično pretpostavljamo da su u suštini konkurencija, se o tome ćuti. Medjutim, on je rekao da se AIDS razvija samo kod pacijenata koji su ranije imali infektivne agense, da drugačije kažem infektivne sastojke u sebi, dakle u svakom slučaju to su pacijenti koji su na početku u prve tri godine, gde se već mogao uočiti HIV, a što je on utvrdio preko istorije bolesti ovih pacijenata, da su dakle pre nego što su dobili ovaj virus, imali neku još infekciju. Dakle jasno rečeno, AIDS se razvija samo tamo, gde već ranije, pre nego se HIV uopšte dobije, postoje odredjene druge infekcije. Zatim je otpočeo, nakon 1984. godine da sistematski istražuje čitavu grupu ovakvih kofaktora te im je čak i imena davao. Na primer, ispitivao je odredjene viruse i tada ih je – verujem u članku iz mislim ‘85. ili ‘86. već nazvao imenom – Epstein-Barr-Virus, i neke grupe Herpes-Simplex-Virusa. Dr. Jovanović je 1988. godine, ne 1989. godine po prvi put publikovao radove o zosteru, herpes zosteru, i u istom smeru je argumentovao pa čak je i dokaze na isti način izvodio, a tek je 1991. godine Gallo, kad mu je voda već došla do grla, tj. da ne bi ostao po strani, nešto slično publikovao.

“I ovde moramo da na kratko prekinemo. Možda je ovo bio lažni zaključak Duesberga, koji je sa Gallom godinama zajedno radio na programu kancera. Mislim što se tiče ove priče o kofaktoru. Kad smo bili pri kraju našeg istraživanja, i kad su nam se iscrple pare, državne pare, tada smo rekli, da mora da postoji još neki kofaktor, te smo tako ponovo dobili novac da bismo tražili ovaj kofaktor. Ovo je implicirano, što je takodje uobičajeni trik naučnika kad novac dodje do kraja.” Ovo je isuviše površno bavljenje temom, kako bi se sopstvena, što je ljudski i razumljivo, argumentacija spasila, jer se Duesberg tako jako eksponirao za odredjene stvari. Ali ovo i nije toliko loše i ne umanjuje njegove vrednosti u onim tačkama koje je imenovao. Da se ovde sasvim konkretno ubacim i da dam primer kako ovo ne bi ostalo da visi u vazduhu, ovo nikako nisu samo jednostavni kofaktori. Na primer, ovaj zoster virus je potpuno specifičan, ovaj koji se ovde pojavljuje, a sa pozicije genetike već je dobro analiziran još od ‘90-tih godina. Gospodin dr. Jovanović tada još sa stanovišta genetika nije izolovao ovaj virus, ali je opisao u okviru njegovih svojstava da se o sasvim odredjenim limfocitima, koji su za ćelijski imunološki odgovor enormno odlučujući, naime takozvane CD3-ćelije, medju laicima se uvek govori samo o CD4-ćelijama, polako počelo svugde govoriti. U stvarnosti je naravno jako puno ćelija imunog sistema u patološkom stanju a pod zbirom patoloških svojstava HIV-a, ali sad sasvim konkretno. CD3-ćelije su u preovladjujućem broju kod HIV pozitivnih pacijenata odgovorne za cito-toksične funkcije, čak i kad su to CD4-ćelije ili monociti koje ove treba da otkriju i da ih unište, jer imuni sistem, zbog toga što je više ili manje u vremenskim okvirima istovremeno nastao – u okruženju imunosistema, mislim virus je istovremeno nastao. Dakle, imajući ovo u vidu, kažemo da odredjeni virusi postoje samo onda kada mogu da koriste odredjene ćelije, da tako kažemo, kao inkubator. Dakle, imuni sistem zapravo zna, i da tu stavimo navodnike na “zna”, da se ponaša korektno, pri čemu uništava ćelije koje su inficirane. Jer time on oduzima ovoj meduzi, ovom osetljivom virusu, njegov životni prostor, odnosno mogućnost da se replicira. Jer replikacija se navodno nikada ne može izvršiti izvan ćelija – a po mišljenju dr. Jovanovića i izvan ćelija uopšte.

Ovo je inače jedna sasvim posebna tema, o kojoj treba posebno jednom da govorimo. Ovde smo u zabludi. Znanje se mora dopuniti. HIV-virus se može replicirati i izvan ćelija. To je nešto sasvim posebno. Medjutim, hajde da se vratimo na temu. Ovi herpes virusi koji se ovde u frekvenciji od više stonina puta češće pojavljuju kod pacijenata koji spadaju u rizične grupe, a koji još uopšte ne moraju neizostavno biti HIV pozitivni, ali ove rizične grupe, imaju ovaj virus mnogo mnogo češće nego normalno stanovništvo. Stotinu puta češće. Kod njih se sad dešava da ovi važni CD3 limfociti odjednom pokazuju i CD4 marker, kako se to tako lepo kaže. To znači da odjednom na svojoj površini imaju i drugi receptor, jedan CD4 receptor.Isti receptor kao i CD4 ćelije ili monociti, koji ga takodje imaju, što omogućava virusu da inficira ove grupe ćelija. Tako je sad ovo očigledno, bez obzira na to kako ovo funkcioniše, jer ovo se može dokumentovati, može se jako dobro dokazati, šta se ovde dešava.

Ovo nije jednostavno samo ideja gospodina Gallo-a, Gallo ovo uopšte nije ni publikovao, ovo je, naime publikovao i ispitivao jedan od mudrijih, mladjih naučnika, koji se zvao Lasseau, koji je i sad još uvek aktivan i jako se interesuje za ovo područje i u okviru njega daje publikacije. Dakle očigledno je da limfociti, kada se posmatraju pod mikroskopom, dakle čisto morfološki, skoro da se uopšte ne mogu razlikovati. Doduše postoje neki koji imaju nešto veće jedro, a neki imaju nešto manje jedro. Medjutim, inače u grubim i potpuno morfološkim odlikama jedva da se mogu razlikovati jedni od drugih. Njih nazivamo, čak i kad se govori o grupama ovih ćelija, jednostavno mononukleoznim ćelijama. Medjutim, oni očigledno – a ovo i u imunologiji sad učimo – mogu da pod odredjenim okolnostima pokazuju površinske receptore,

da ih povuku, da ih izgube, ponovo razviju i tako dalje i tako dalje. Tokom normalne maturacije, dakle tokom normalnog sazrevanja limfocita, T-limfociti prolaze na primer kroz timus. I u timusu gube, ne nije gube, već dobijaju specifičnost, pri čemu gube neke receptore. Jel se ovo može razumeti? Ranije kod npr. primitivnog modela dakle minimalnog modela bila bi dva receptora – CD 4 i CD3, isto to imaju i drugi, oni u timus prolaze sa oboma, a iz timusa izlaze sa jednim. Medjutim, opšte mišljenje danas, čak i kad se sluša medju medicinarima, je ono što se zna na osnovu nalaza. To znači da se kvazi kategoriše, on ima toliko i toliko limfocita, koji su odredjene fenotipne grupe. CD4 ćelija imaš toliko i toliko, a da se ne zapitamo da li postoji uopšte realna mogućnost da se potpuno druge ćelije iz limfocitne populacije nalaze pod odredjenim okolnostima u ovom kontingentu, u prvom redu kako je moguće da i nakon toliko i toliko dana uzimanja terapije ovaj broj i u nekom kasnijem momentu bude uvek ovaj i ovaj.

Isto tako kao što se nikada ne zapitamo, da li je moguće da, kada se odredjeni broj ćelija redukuje, onih koje imaju neki odredjeni marker, da li ovo uopšte znači da ima manje ćelija ovog tipa. Ovo je utoliko tačno što ovaj receptor, kako se naziva, ovaj CD4 receptor više nije tu. Ovo ne mora da bude neizostavno slučaj, ovo niko ne može dinamički, na veštački način zaključiti da li se ovaj povukao ili slično. Samo se pomoću eksperimenata na ćelijama in vitro može dokazati da su se kulture ćelija kada se inficiraju HIV-om, povuku u jako značajne CD4 receptore, ili se nanovo razviju. Zašto je ovo baš tako i kako se ovo tačno odvija, upravo se i dalje još istražuje, ali ovo su činjenice.

Sad još jednom se vraćamo na tačku da postoji jedan jako važan kofaktor. Predstavite si samo šta ovo znači. Danas znamo, a pošli smo od herpesa, a ovo ne može biti svaki herpes, već jedan sasvim odredjeni, koji je dobio i svoje ime, dakle bio je to zoster herpes koji ima ova specifična svojstva i koji prirodno pokazuje specifičan genski kod, kojim se razlikuje od ostalih virusa herpes grupe. On medjutim ne spada u ovu vrstu, grupu, koju označavamo kao osip ili već slično, u koju spada i varičele-zoster što preležimo u detinjstvu, koji izaziva primarnu infekciju dakle ove dečje boginje, odnosno u ovu najširu grupu.

Ne znam sad da li je ovo pametno, ovo moramo kasnije da “izbistrimo”, ali pada mi na pamet nešto sasvim važno, što se odmah mora napomenti. Uz Todoxin terapiju, pacijent gubi i herpes viruse, koji navodno uz nepoznavanje Todoxin-a nisu izlečivi, dakle gubi se herpes. Imamo dokaze o izuzetno efikasnom načinu da se u roku od 10-14 dana, da ovo je sasvim fantastično herpes izgubi, i da nema rezistentnog razvoja u nekom značajnom obimu. Imamo o tome i fotografska dokumenta i sve moguće. Samo uzgredno, važno je da se i ovde o ovim stvarima govori da bi se razumelo zbog čega je tako velika delotvornost. Montagnier, da se sad ne zadržavamo samo na herpesu, je publikovao i ispitivao kakvu ulogu igraju odredjene bakterije. Postoje bakterije koje je dokazao in vitro u laboratoriji koje imaju dvadesetostruku sposobnost replikacije, ove se zovu “inficirane jedinice” prema čemu se infekcija, infektivne čestice HIV-a uvećavaju. A da ovo bude desetostruko do dvadesetostruko više od svih prinosa, iste ćelijske kulture odredjene bakterije se multikultiviraju.

Sad uopšte nije toliko važno zbog čega je ovo tako, ne mora ovo svako da razume, i o ovome nepostoje tačna saznanja u detalje. Činjenica je samo da se može ograničiti koje su od njih za ovo dobre, a koje nisu. Već od početka je i sam Galo podvukao da je kortizon jedno jako dobro sredstvo da se viralni prinosi u ćelijskoj kulturi znatno povećali. I ovo je danas standardna metoda, standardna receptura čije se davanje ovde preporučuje, kod više virusa, ne samo kod HIV virusa.

A da dodam jednu fusnotu sa posebnom delikatnošću koja je time i posebno eksplozivna, da je čovek koji danas vodi medjunarodni institut za zdarvlje, bolje da se prevede kao Zavod za zaštitu zdravlja, Nacionalni zavod za zaštitu zdravlja Amerike, NIH, dr Fauci, Anthony Fauci. I da ovaj institut navodno daje novac, koji ovde stoji na raspolaganju u milijardama što je budžet amerike za istraživanje na polju zdarvlja, koje je podredjen i dodeljen Nacionalni institut za istraživanje kancera na kojem Gallo radi. A na Institutu za biologiju tumora je na raspolaganju 2-300 miliona dolara godišnje za relativno malu grupu ljudi.

Ovaj čovek, Anthony Fauci , u ranim godinama istraživanja, hoću da kažem da nije mlad već u godinama kada je istraživanje počinjalo i profilisalo se, dakle jako intenzivno je radio ‘70-tih godina na temu: “Šta u jednom zdravom organizmu izaziva slabljenje imuniteta?” O ovome je on jako marljivo objavljivao, a neke od njegovih radova uopšte ne možemo više naći u velikim bankama podataka. I možemo biti samo zahvalini da imamo i starije, zrelije kolege medju našim članovima koji imaju ove radove, makar u obliku citata ili čak u originalu. Ovo je ovde pomenuto te mi je ovo palo na pamet kao natuknica, kortizon, to jest da je kortizon jedan jako veliki faktor za suprimiranje imunog sistema i da je ovaj naučnik upravo ispitivao kako i na koji način ovo funkcioniše. O ovom je pisao, istraživao i na ovome radio, da se ovim upravlja preko hormonskog sistema a posebno ćelijskog imunološkog odgovora. Komanduje se, da se izrazimo vojnom terminologijom ne skroz do daktičkog postupanja ali ipak u mnogome strategijski.

To znači, ovde se na primer odlučuje preko hormona da li se odredjene ćelije u perifernom krvotoku, da li se one zadržavaju u limfnim čvorovima, da li se nalaze u koštanoj srži. Sve je prodredjeno odredjenom ritmu, još uvek ne znamo tačno zašto je priroda tako uredila da su npr. CD4 ćeije podredjene ovom ritmu, hormonskoj slici, što je takodje na primer jako, jako važno za naše kolege praktičare, medicinare na frontu, jer kad se neki pacijent meri, a on se mora meriti uvek u ito vreme ili po mogućnosti +/- jedan sat u isto vreme tokom dana tokom jednog 24-satnog dana, jer se inače podaci mogu jako teško ili uopšte se ne mogu uporediti. Zato što postoji tri ili četiri različite vrste AIDS-a. Ovi podaci su publikovani, i zato nas čudi da su tako malo distribuirani.

Dakle, velike centrale, kao što je Nacionalni institut za zdravlje u Americi su ovo distribuirali. I ovo mi danas nije razumljivo, zbog čega su upravo oni ovo publikvali, ali vidi se koliko su se bilo čega plašili i koliko malo ovde postoje bilo kakve sumnje. U svakom slučaju oni su ispitivali u medjuvremenu i neke druge stvari, da na primer CD4 slika tokom dana kod zdravih ljudi i dvostruko može da opadne. Kod potpuno zdravih, mladih regruta je ovo dokazano u velikim serijskim ispitivanjima. Zaista, tokom jednog dana se dvostruko može smanjiti ili za polovinu ih imati ako se meri u drugim vremenima. Kofaktor… uvek se moramo držati teme i ne izlaziti iz okvira. Ovi kofaktori Fauci-jevi, a Fauci je u prošlosti radio na njima, o njima objavljivao, a danas ćuti na ovu temu, i na primer pojavljuje se kao suizdavač i jedan značajan autor na, mislim, desetinama jezika, na šest jezika je objavljeno veliko standardno delo engleskog govornog područja “Harrisons” – priručnik za internu medicinu. Objavljen je čak i na kineskom jeziku, dakle baš debela knjižurina sa nekoliko hiljada strana. I mi sami imamo ovu knjigu u našoj biblioteci i koristimo je s vremena na vreme kao priručnik i nikada nam nije palo u oči, sve dok nam kolega nije skrenuo pažnju na to da pogledamo na trećoj, četvrtoj strani omota, gde pored spiska autora stoji koliko je izdanja bilo, da tu sasvim malim slovima piše da gospodin dr. Fauci ukazuje na to da informacije koje on u okviru ove standardne serije interne medicine izdaje, odnosno da ih je sam opisao u poglavljima gde kao jedini autor nagoveštava da se ne slaže sa službenom verzijom američke vlade.

I naravno da smo čitali opštu ovu knjigu o internoj medicini, bez obzira što je na hiljadu strana, i što nije čista virologije, što nije čista genetika, dakle čitali smo jako često ova poglavlja, naročito kad smo na naleteli na poglavlja naših kolega, iako je to na malo strana, možda pedesetak od par hiljada. I tu smo pročitali iste ove stvari o kojima sad upravo pričamo, koje su se službeno smele reći u americi i koje su bile pod američkom zastavom. Potpuno jasn da je reč o herpesu, da je reč o kortizonu, da je reč o faktorima stresa, da je reč o ovome i onome. Pri čemu možemo naravno samo da se češemo po glavi i da se pitamo kakve se ovde igre igraju.

Da se sad vratimo na Monatgnier-a, ovo još nije sve o bemu imam da kažem, što je jako utisnuto u mišljenje i u svest, a to je sve što Vam inače imamo reći o ovom virusu HIV-a i o njegovom širenju, njegovom ciljanom širenju iz rasističkih pobuda, i što sve ima smisla. Ovde postoje mnogi različiti interesi koji se prepliću jedan sa drugim, što celinu kao takvu čine neprozirnom. Medjutim ovo je neophodno, da bi se ovo osvetlilo sa mnogo strana, čime se gubi osećaj, što je totalna obmana. To je samo utvara, što se ovde prikazuje. Do je sramota, i ne samo od strane utemeljenih institucija.

Upravo zato što trenutno ne želimo da pomenemo nikakvo konkretno ime ili imena, ali stravično je interesantno da se ovde uvek dolazi do sukoba sa organma vlasti, naime američkim zvaničnim, sa Nacionalnim zavodom za zaštitu zdravlja, sa onim što skoro polovinu relevantne svetske literature na ovu temu danas proizvodi i koji je merodavan za sve konferencije za mišljenje koje stručnjaci imaju o ovome. Da, to je tako. I ovaj institut koji je ovde jedini u Evropi, i koji je upravo otkrio virus, naime Montagnier – što ja stavljam kao svoj prigovor, da on isuviše tiho govori o ovome , jer je on upravo u nacionalnom Institutu za zaštitu zdravlja Francuske a time i u EU i NATO-u, i mogao je da da kompetentne argumente za ovih poslednjih 10 godina. ” Hajde da sad napravimo kratak sažetak”. Dr Jovanović je već, ili mi smo kao grupa već ‘80-tih godina, doduše krajem ‘80-tih godina, dok smo u Evropi još imali saradnju, a posebno sa Karolinski institutom u Stokholmu, radili na fenomenu Todoxin-a, da se imuni sistem pobudi preko jako puno različitih populacija ćelija, a time i da stvorimo nadu ne samo za virusna oboljenja već i za neoplazme, za rak. I to je ono što je do današnjeg dana bila interesantna tema, da postoji jedno svojstvo odredjenih preparata, p pravilu to su proteini, ali i neke druge materije, koje dakle imuni sistem, kako se to laički kaže stimuliše.

I mi smo u vezi sa Karolinski institutom za imunologiju dokazali da je jedna od veoma važnih svojstava Todoxina da odredjene limfocitne grupe koje se u narodnom jeziku sada nazivaju “prirodne ćelije ubice”, izuzetno efikasno i naročito dugoročno stimuliše. Najjači argument je, zašto je dr Jovanoviću od strane Američkog instituta direktno od Faucija odnosno ne od strane Faucija, već od Galloa prigovoreno. I gospodin Lusseau, koji je od skora i u Špigel serijalu, mislim poslednjih godina, naročito interesantan štampi, radi na prirodnim ćelijama ubicama i prirodnom imunološkom odgovoru na nivou HIV infekcije. On sasvim sistematski traži pacijente, koji su skoro inficirani kako bi dokazao vezu koju je formulisao kao hipotezu, da naime jedna odredjena grupa prirodnih ćelija ubica odlučuje o tome da li je neko dugoročan progresor u HIV-u ili nije. Onn kaže, ko je ovde efikasan imunološki odgovor imao u prvoj fazi, da naime ove ćelije prve idu na neprijatelja, jer njima nije potrebno da dobiju odredjena svojstva pomoću drugih ćelija.

Da jednostavno formulišemo. One mogu nespecifično bez da se unapred programiraju, ići odmah na front. On kaže da je ova situacija, da su ovi organizmi koji imaju jak imunološki odgovor, u ovoj fazi upravo oni koji kasnije u HIV-simptomatici ne progradiraju. I zbog toga je dakle Dr. Jovanović ukazao na to da se u svojstvima ovih ćelija uz tretman Todoxinom odvija više reakcija. “Todoxin je naziv Vaše grupe” Tako se zove lek. “Todokxin je dakle lek” Njega ste Vi razvili. Sad moram da pokušam da sve upola sažmem. Kažete da postoji HIV, dakle HIV virus kojim se na odredjeni način manipulisalo, genetski manipulisalo. I to izvorno je postojala namera, dakle izvorno je postojala namera da se upotrebi za biološko vodjenje rata. Mislim, ovo ne znamo baš potpuno detaljno, ali možemo samo da pretpostavimo da je ovo biološko vodjenje rata u nekom trenutku zakazalo, iz kakvih god razloga, ovo je sad čista spekulacija. A zatim i pitanje, ne, ne, da se malo vratimo, da ove stvari dovedemo do kraja.

Jer ako bismo sad ovako spekulativno postupali cela naučna istorija bi trpela. Da ostanemo malo pri HIV virusu. A HIV virusom, kažu bilo je genetski manipulisano i to na način, da je jedva prenosiv ili teško prenosiv sa čoveka na čoveka, ali ako ga čovek ima, sa sastojcima koji se nalaze unutar virusa, on postaje jači, dakle postaje zloćudan. A sad se postavlja pitanje koji su to mehanizmi ili sastojci, i šta je to po Vašem mišljenju. O par njih ste već govorili. I to je tačno, da se može reći da je on jednim delom usadjen zajedno sa herpes virusom. Reći ću sasvim laički, tačno je da deo, da postoji nešto u njemu što narušava sklad slike kortizona.” Ali mi ne možemo niti hoćemo da tvrdimo da već sve znamo. Medjutim znamo više nego dovoljno da nemamo lošu savest kada ovakvu jednu tvrdnju postavimo, da se ovde svesno manipulisalo stvarima koje se patogeno ispoljavaju na jedan rafiniran način. Zašto rafiniran? Zato što ne uzima kompletan naučnički svet od 70,80, 100 hiljada naučnika stvari zdravo za gotovo. Ako neko ima neki virus, koji ima genetsku sekvencu, i pretpostavimo da se ovo može dokazati i objaviti samo jedan jedini put, dakle, njega je neko ukrao i negde ga ugradio, pa se desilo to i to i to svako može da zaključi. Tako jednostavno se ovde nije odigravalo, već se o tome naravno razmišljalo. E sad dolazimo do druge faze. Ovo stvar ne čini nimalo lakšom, ali ipak moram reći. Moramo praviti razliku izmedju onog dela ili onog nivoa do kojeg je vojska razvijala ovo i što se dalje vrši u rukama rasističkih mozgova. U rukama rasista cela ova slika dobija dodatnu dimenziju upravo zbog načina na koji se ovo distribuira, i zbog načina na koji se ovo zbog zaštite otkriva. Ovaj prirodnikarakter zavere, ako bismo tako patetično rekli, uslovljava naravno da je način postupanja drugačiji nego kod vojske. Kod vojske je početna faza, priprem avirusa prirodno u početnoj fazi značajna, i to da se ne sazna, da ovo neprijatelj ne otkrije. Ali najkasnije kad uhvati neprijatelja, tada svako primeti šta se u stvari ovde odigrava, i da ovo ne može biti puki slučaj. Dok medjutim ovde, gde se radi o slojevima stanovništva ili o grupama stanovništva, rasističkim grupacijama da tako kažemo, tad stvar izgleda potpuno drugačije. I moraju se postaviti druga težišta prilikom načina postupanja nego što bi to vojska učinila. Utoliko postoje dve faze razvoja a ovde bih želeo da u prvom redu govorim o nečem konkretnijem, da pričamo o virusu kakav je danas. Posle ćemo detaljno govoriti o tome šta je ko i u kojoj fazi čemu doprineo. Ovu razliku smatram jako važnom.

Intervju gospodin dr. Jovanović 05.03.1996. B-strana traka II

Ovi su upravo ti, po našem mišljenju, koji ovo danas rade a time i odgovornost imaju za to što trenutno se širom sveta rasprostranio HIV. Pod nazivom HIV infekcije. Dakle još jednom, ovaj virus ima sve odlike retrovirusa koje su mu potrebne a dodatno ima i svojstvo unutar retrovirusa koje ga čine relativno dobrim za sekciju odnosno uništenje imunog sistema. Naime takozvani tropizam T-ćelija, tj. posebnu sklonost ka T-ćelijama, ka T-limfocitima a posebno CD4-ćelijama, koje vrše jednu jako jako važnu, višestruku funkciju u imunom sistemu a ovaj virus ima sklonost da i in vivo – tj. u praksi bude “testiran” jako dugo.

Ovaj virus je poznat od početka veka, i kao izlazni proizvod čini se pogodnim. Ovo je virus infektivne konjske anemije, kako ste napisali, jedino što se uz to odmah mora reći da, kad danas govorimo o HIV virusu, je to da to nije isti virus. Ovde hoću da dam primer, da se razumevanje koliko toliko olakša. Veruje da se možemo saglasiti o tome da Müller Thurgau nije ni Silvana niti Rizling već samostalna vrsta. Pri čemu primer ne treba da se uzme bukvalno, ovde su samo jednostavno dva virusa, kako je bračni par Segal tvrdio, zajedno kultivisana, već da je ovde više nou haua utkano. Ali, kako je već rečeno, već je dugo vremena vršeno praktično testiranje i već je u Prvom svetskom ratu u velikom stilu a posebno od strane nemaca, ali ne, da nacije malo ostavimo po strani, jer ovo zapravo pogadja sve velike nacije, i zato uopšte nije važno ko je gde i šta uradio. Medjutim činjenica je da je uradjeno. Dakle vojska je tada u velikom stilu već kultivisala ovaj virus u obliku seruma. I sve je više konja inficirano njime i ovaj serum je korišćen kao medijum za prenos infekcije a upravo oni koji su ga prvi koristili, su doveli do toga da su konji neprijatelja u velikom stilu uništeni. Da, ono što pogoduje ovome, je da se ovo može uraditi pomoću hrane, dakle namirnica. Dakle jasno je da ovo nije tako teško. Jasan primer je da je do 30-40.000 konja brodovima poslato iz Amerike kao velike zemlje u kojoj su konji uzgajani za Evropu tokom Prvog svetskog rata i da su morali biti jako koncentrovano i organizovano hranjeni u lukama. To znači da je tamo delovano na hranu, pa od nekud je moralo doći, i u ovim sabirnim centrima, silosima i tako dalje, naravno nešto je moglo da se uradi.

I, dakle, 30-40.000 konja je npr u jednom jedinom lučkom gradu za najkraće vreme uginulo. “Dakle još uvek ovo ne razumem u potpunosti. Mislio sam, da virus kad se izvadi iz kulture, tečnosti, krvi da on jednostavno umire, da brzo propada. Ne razumem kako je u hrani, kako je preko hrane mogao da predje. “Momenat, to nije HIV-virus. Nešto ću još ispričati, što će sliku učiniti jasnijom. Ovo nije HIV virus. Ovo je virus konjske anemije. Virus infektivne konjske anemije. I on, e sad smemo da kažemo da je to HIV, nakon svih ovih manipulacija više nije prirodan virus. On je konstrukt, ali na drugi način nego što se pojavio na početku našeg razgovora. Pojam bismo najjednostavnije mogli da upotrebljavamo u analogiji, kakva postoji npr. u botanici ili slično, da je to hibrid. Hoću da kažem, ne tako slikovito i ne tako jednostavno, već se virus sastoji iz puno genetičkih materijala.

Medjutim, ovaj prvi virus – i to treba da kažem – je interesantan zbog toga i zato smo izvesno vreme i novac upotrebili da ovde prikupimo podatke, kako bismo se mogli zaštititi od napada, koji nam se dešavaju, zbog čega ovako nešto tvrdimo. Jako je interesantno da se vidi, skačem jednostavno na neššto drugo, jer je sa ovim u vezi. Ne možemo jednostavno priču o razvoju HIV-a razumeti u jednom satu. Ovde samo treba da pokažem veze. Dakle ovaj virus je upotrebljen, pa je tako po ko zna koji put i kasnije nakon Drugog svetskog rata dalje razvijan i upotrebljavan. A već se u Prvom svetskom ratu i neposredno posle njega videlo koliko je štetno i koliko je virulentno i patološki ovaj virus deluje i na ljude.

Ovo je tad sasvim jasno in vivo posmatrano. Da, ovo je tačka o kojoj se danas jako žustro polemiše. To je i potpuno odlučujuće. Ali ovo se nije desilo preko vazduha ili slično. Ciljano se ubacivalo u hranu ili se putem igle i bodenjem ili slično dogodilo. I sad dolaze prva razmišljanja o tome zbog čega je ovo tako interesantno i za vojsku, jer ovaj virus se nalazi i u prirodi, ali po svemu sudeći nije tako opterećujući, i može ga preneti jedan od najsposobnijih insekata za prenos. Dakle kao što je normalna stajska muva na primer dobar reaktor, dakle dobar model, da bi se ovaj virus preneo. Sad malo da skočim na teme koje smo već načeli, o kojima je svoj doprinos dao i Mantagnier u ovom desetogodišnjem istraživačkom periodu. On je naime istraživao 5000 vrsta insekata. To je takodje prećutano. I mislim da je našao tuce onih koji posebno u Africi sadrže HIV virus, koje mogu da prenesu genom.

Ovo smatram izuzetno važnom stvari. Gde npr. je on i u odredjenom obliku malaričnog komarca pisutan. A sad da se vratim natrag, virus konjske anemije je zatim dobio dopunu što je za vojsku jako važno, pri čemu su i za vojne svrhe već testirani kofaktori. Ovde je korišćen jedan sistem, u analogiji, ili želelo se da se ovaj sistem koristi u analogiji, u kojoj su ranije, već u Drugom svetskom ratu korišćeni virusi gripe, virusi influence. Ne znam da li je i ovo dobro opađeno u javnosti, ali apsolutno nije slučajno da je takozvana najveća pojava hormona kojom se prikazuje epidemija gripa, i da je ovo uzrok što je ne znam koliko miliona ljudi otprilike u doba Prvog svetskog rata umrlo. Ovo nije slučajno, – o ovome smo dovoljno istraživali tako da možemo da tvrdimo – već su sa više strana, a posebno napadačima, Sovjetskom Savezu ili Rusiji, deljeni faktori koji smanjuju imunitet a ovi faktori su – toksini koji se proizvode od odredjenih gljiva, posebno Aspergillus.

Zatim je u jednoj fazi, gde je takodje optimalno dato vreme inkubacije, ubačen prilično virulentan, prirodno odabrani soj influence i time se postigao takav fatalni tok oboljenja, kakav je željen. A tada su naime, milioni Rusa pomrli od ovoga. Dajem samo jedan primer kako bih pokazao da ovo nije iz vazduha. Epidemiološki imamo sličnu situaciju kao sa HIV-om danas, bilo gde na mestima koja su jedno od drugog više hiljada kilometara udaljeni, gde se u roku od nekoliko dana, tako reći istovremeno pojavljuju smrtonosni sojevi, koji u roku od par dana zahvataju mase ljudi, i efikasno ih uništavaju.

Drugi testovi, koji na ovaj način nisu poznati, sa drugim virusima, koji ne predstavljaju specijalno jedan neki virus, ali koji pokazuju da se virusi permanento testiraju i da se na njima radi. To je na primer ovčiji virus, koji se u vezi sa retrovirusima još uvek pojavljuje i koji je u medjuvremenu, u Americi naročito, dobio lepo umetničko ime “Beaf” (Govedo). U analogiji sa HIV-om, ovo je bio virus imuniteta goveda, koji se naziva “BEAF”. Medjutim činjenica je da je ovde u jednom ratu, u kojem su i Englezi na primer imali velikog učešća, u najkraćem roku više 100.000 ovaca potpuno uništeno. To je bio veliki test. To je već i pitanje snabdevanja namirnicama, kada se ovo ovako odjednom desi, kao što je bilo ranije, izmedju na primer Prvog i Drugog svetskog rata, i to u roku od nekoliko nedelja. Da sad iznesemo još jednu tačku koja još malčice podvlači pouzdanos a bez zahtevanja potpunosti. Imamo mnogo više podataka, ali nećemo da smorimo ljude ovim stvarima. I nakon Drugog svetskog rada je dalje radjeno na ovome, i upravo je dalje petljano specijalno na virusu za konjsku anemiju, jer se želelo da, suprotno od epidemija gripa i još nekih drugih koje su korišćene, se dodje do metoda koje će još manje ugrožavati sopstvene ljude. Jer virus gripe, naravno kod onih koji nisu umrli, i dalje postoji a sojevi su virulentni i upravo zbog toga odabrani. A ranije su i sopstveni ljudi svesno inficirani manje virulentnim stvarima sa menjim dozama, ne znam da li ste svesn toga da se pomoću jednog jedinog virusa ne može svojevoljno da tako kažemo ceo organizam obogaljiti, organizam koji ima odbrambeni sistem. To je upravo ono, što Duesberg često kađe, što ne važi samo za retroviruse već važi generalno. I da je kao inicijalni okidač potrebna jedna minimalna doza.

I upravo su se, a to i jeste princip vakcinisanja kad se posmatra u velikim crtama, sopstveni ljudi vakcinisali protiv virusa, ali sasvim jednostavnimmetodama. I sve ovo je bilo isuviše okolišno, nedovoljno efikasno, opasno pod odredjenim okolnostima jer se i ovde gubi vreme, pod odredjenim okolnostima postoje fatalni ili opasni tokovi bolesti, ali ne kod svih već kod jednog dela itd., i postojala je zainteresovanost da se ovo dalje razvije. A zatim su kofaktori istraživani i u vojne svrhe. I to je činjenica. Oni nisu razvijani tek u poslednje 3 godine, ili ‘70-tih, ‘80-tih, već su razvijani i ranije kao sastavni deo vojnog biološkog vodjenja rata.

U tajnim i sakrivenim istraživačkim radovima iz ‘60-tih i ‘70-tih godina već je korišćen Epštaj-Bar virus, njegov virus kao jedan iz grupe herpes virusa, korišćen je na primer Pneumocystis carinii Pneumonia, koji danas u oblasti HIV-a ima dominantnu ulogu. Korišćena je tuberkuloza, koja i do današnjih dana i kod HIV-pacijenata igra dominantnu ulogu. Ovo su sve infekcije, kao i duge koje ovde postoje, ranije već pomenuti drugi herpes virusi i neke druge bakterije i paraziti koji imaju izuzetno jako dejstvo na smanjenje imuniteta.

Kad danas govorimo o TBC-u, ne obraćamo pažnju na ovu činjenicu da je ovo oboljenje koje je zbog toga tako efikasno, da ga posmatramo patološki, jer ima dejstvo smanjenja imuniteta u svojoj patogenezi i u toku bolesti. I kad sve ovo stavimo na sto, moramo da kažemo a da ne navodimo detalje, da ovde postoje konkretni podaci koji na primer dokazuju da se nisu vršili testovi samo na najudaljenijim mestima na svetu, negde u džungli ili Južnoj Americi, ili šta ja znam gde, na nekoj celoj seoskoj zajednici, već da su i ovde na Zapadu vršeni eksperimenti. Možda ne u tolikom obimu da je ko zna koliko hiljada ljudi inficirano, kako se delimično po institutima dešava. Neke stvari, iskustvene vrednosti, prenosivost, epidemiološki podaci ne mogu se testirati na drugačiji način.

Tako se ovde na Zapadu dolazilo do tako perfidnih tokova misli, da su se koristili dečiji domovi. Dakle, ako su to deca bez roditelja i ako se o njima niko ne stara, moglo se eksperimentisati u sirotištima i negde slično. “Sad prilično tačno možete da kažete kako je ovaj modifikovani infektivni virus konjske anemije opremljen, da baš biste ovo mogli reći.”

Da, ovo bismo mogli reći, ali želimo da zadržimo još malo municije. “Da, naravno, ne želimo da znamo detalje, ali u poziciji ste da nešto kažete o tome” Reći ću Vam u grubim crtama još jednom najvažnije stvari su normalne. Jedan važan deo iz plazmida virulencije je ta sličnost, i to je zapanjujuće, ova sekvenca koju smatramo važnim detaljem. Druga stvar je, da iz soja influence potiče važan deo, zbog mogućnosti ponovne infekcije. Dakle svaki od njih ima specifično značenje, zbog čega upravo ovaj deo, a to su odredjene funkcije u celini, u celokupnog patogenezi, i postoji i jedan deo iz zoster virusa. Herpes-HHS je u organizmima i uvek se mora imati ovo u vidu i zbog toga smo na tako puno strana kružili da bismo sada razumeli osnovu.

HHS, kako se zove, ne onaj koji je Gallo-institut prilično kasno priznao, a dr. Jovanović 2 godine ranije opisao, koji u jednom zdravom organizmu koji nije zaražen HIV-om ima štetno dejstvo. Za imuni sistem, koji nije inficiran CD4-limfotropnim-virusom, kao što je HIV, ne predstavlja neposrednu opasnost. Jer možete dobiti gripu ili eku drugu infekciju i ovo ništa neće značiti za tok bolesti ako jedan deo ćelija odjednom pokazuje CD4-markere. Jer CD4-markeri u normalnoj medjućelijskoj komunikaciji, u intercelularnoj komunikaciji, se koriste za potpuno druge svrhe nego ovde kod HIV patogeneze. Evo dolazimo do još detalja, ali kasnije ćemo ih navesti. “Da, dakle, sada ćemo na kratko prekinuti pre nego što dodjemo do protivsredstava, i to bi bio onda drugi deo. Zatim mramo da podjemo od infektivnog virusa konjske anemije.” Interesantno još 10 minuta ostajemo ovde, tako da se ne zadržavamo, preći ćemo sve ukratko, jer celo poglavlje ne možemo da postignemo. Mislim, potrudiću se, koliko mi to uspe, da pojednostavim, da dva sata sažmem, jer inače ovo ima pozadinu i epidemiološki deo ima svoj sopstveni aspekt, a smatram izuzetno važnim da se objasne načini, ciljane transakcije.

Možemo na primer da kažemo da postoje odredjeni mikroorganizmi koji su u bazenima u saunama itd skoro uvek kao paraziti i koji se svesno ubacuju u njih a koji su inficirani, čak i preko vode. Ljudima se mora objasniti da nikada ne piju neprokuvanu vodu u odredjenim četvrtima, kućama, naseljima itd. Ovo su dakle jasna pravila ponašanja, za ljude posebno ili primarno one koji još nemaju virus. Ovi kofaktori se ubacuju po odredjenom redosledu, i ne moraju svi da dodju istovremeno, ali je jako često slučaj da se ovo istovremeno radi. Dakle zbog toga kod ove tačke, ovo mora da se dogodi nekad, ali ne mora sve da bude odjednom na početku, a kao prateća mera važno je da ljudi znaju zbog čega ja ovo pričam sa tolikim detaljima.

Već ako bih znao kako se širi, ne bih imao strah od transfuzije krvi, već bih znao i o ostalim stvarima koje češće i veći broj ljudi pogadjaju. Šta sam ono ovde još hteo da kažem je da ne znam koliko često se pojavljuje virus konjske anemije.

“Znate, sve možemo da ograničimo i kažemo da je ovo naravno model kao svaki drugi. Ovo nije bezuslovno reprodukcija stvarnosti, ali to što se ovo ovako kompleksno dešava olakšava razumevanje.”

Mogu li Vam još nešto reći. Govorimo o dragom Montagnieru i o onome šta smo i sami tek kasno shvatili a što se može pročitati iz njegovih radova. Već je u prvom svom radu sasvim jasno rekao da se ovo vidi i samo na osnovu postojećih podataka, naime iz reversne transkriptaze, kako se ispostavilo, da je ovo i samo dokaz s obzirom da tada metoda nije bila potpuna, ali nove su ovo takodje potvrdile. Kako što se tiče genske sekvence tako i na fotografiji koju je tada objavio, odnosno koja je postojala, sam je vagao zaključak, nije jednostavno sam rekao, kako to oprezne kolege često čine, a sasvim mi je bilo interesantno kako do današnjeg dana Amerika sa celokupnim aparatom se žestoko protivi tome da službeno objavi činjenice da su o ovome već ‘80-tih godina bile publikacije, i da su ovi podaci kod Montagniera i kod malo još naučnika koji imaju marginalan značaj, ali su ovome veoma profesionalno pristupali, da se ove stvari mogu potvrditi. Već ‘87. godine je Montagnier ovo tvrdio a u svim javnim medijima izuzev u okviru naučnog sveta o tome se apsolutno ćutalo. i Ovo prećutkivanje je jako interesantno. Već od prvih radova na ovamo, a inače ovo je već Gallo tvrdio, da je ovo slično Wissner-virusu koji za ljude nije opasan, bilo je sporova, jer sa druge strane, nasuprot Gallou, u grupi naučnika oko Segala, koji je kao virolog o ovome isuviše malo znao, i da je to glupost, da ovo nije Wissner virus, koji je nastao iz HTLV-I. Jer on je lukavo kombinovao, Amerikanci su morali da znaju za to, jer su od početka objavljivali da Wissner virus ima veliku sličnost sa HTLV-I. Amerikancima je uspelo da obmanu svetsku javnost i da kažu kako mu nije sličan. A sada sa druge strane znamo da mu je sličan. Ovo je totalno ludo, šizofreno. Ali ovo prolazi, i to je interesantno kako nešto ovakvo prolazi. A što se tiče testera za HIV najviše novaca je zaradila firma Abart, jako dobar promet je ostvarila na testu antitela 824 i na testu antigena 824, jer se njima ne testiraju samo oboleli. Ali činjenica je ovde da se i kod testova na antitela kod njihovog razvoja radi o “Test Kid-u”. Uvek se kritikuje prva, druga grupa neke generacije, ali ako se iole poznaje tehnika koja je neophodna za ovo, tada se shvata i to da se poboljšanja mogu dati samo postepeno i da su potrebne epidemiološke i uporedne studije i pacijenti, kako bi se ovo poboljšalo, isto kao što se avionom moraju praviti i test letovi, a zatim i finiširati, ne može se u svemu dominirati. Činjenica je da je upravo firma Abart u pilot studiji kod B4 dokazala da je ovaj potpuno unakrsno reaktivan sa virusom. I 1992. godine su postojale studije, koje su u Americi uradili organi za zaštitu zdravlja, gde su iz banke krvi u Viskonsinu već postojale studije, gde je virus bio unakrsno reaktivan sa hepatitisom C, i koje su već izveštavale o gripi i hepatitisu C i HTLV-I. Oni su u višegodišnjim studijama pokazali da preparat koji su oni razvili eliminiše virus, da omogućavaju da se ponovo regenerišu ćelije pomagači. Oni su ukratko rekli da su pronašli ono što su uzalud 12 godina dugo i uz izdatke u milijardama istraživali. Sad možemo da razgovaramo o dvema stvarima. Jedna je o projktu a druga je o uspehu. I možemo da razgovaramo o iskustvu sa ovim institucijama. Stanje stvari sada je naravno kliničko istraživanje. To znači da i Vašim čitaocima moramo da razjasnimo dve stvari. Zaista nije neuobičajeno da se ovako kompleksna oblast kao što su HIV infekcije i sve u vezi sa tim postojeće stvari provlače dugi niz godina. Konačno, cela HIV problematika je već tuce godina prisutna. A mi se samo sa predkliničkim studijama od otprilike 1988. godine tako trudimo. Medjutim on ošto je neuobičajeno, a to se ovde mora podvući i mora se pokušati objasniti. U praksi smo se u kontaktu sa kolegama koje ranije nismo poznavali konfrontirali oko toga zbog čega se ne objavljuje i zašto se nije objavljivalo na odgovarajući način o Todoxinu. To je važno pitanje kada se obraćamo ozbiljnoj i iskusnoj čitalačkoj publici, da ovo dolazi iz istraživanja, iz bilo kog ugla, jer sa današnjim medjunarodnim bankama podataka, pomoću nekoliko kompjuterskih dirki se poprilično sve može dostići i pronaći, što je tokom godina a makar u poslednjih 10 godina objavljeno. A kod Segala se jako malo nalazi o Todoxin-u. Zbog toga dajemo sledeća dva jednostavna objašnjenja. Predkliničke studije su se odvijale u dvema fazama. Prva su čisto in vitro eksperimenti. Uz mikroorganizme on je već ranije razumeo bakterije i glive, a posebno bakterije, i ovde je takodje dokazao da ovo funkcioniše. Što se tiče virusa, okolnosti koje okružuju viruse, deluju patološki, je još teže pokazati nakon upravo skoka u akciju sa ćelijama domaćina, preko genoma ćelija domaćina itd., dakle mnoge od jako kompleksnih fizioloških procesa u ćelijama, što je bilo jako kompleksno područje, i danas je jako naporno dokazati i u malim koracima se može dokazati, čak i u laboratoriji. Uprkos tome je medjutim kod jedne grupe herpes virusa imao prve uspehe i već je kod laboratorijskih eksperimenata primetio da osim inhibirajućeg dejstva na viruse i ovi fenomeni, o kojima smo pričali pre podne, vrše stimulaciju imuniteta, i da je o bilo moguće dokazati već na nivou laboratorije u ćelijskim kulturama.

Rezultati studija o ovoj fazi studija, koja delimično seže do 1985. godine, a što se tiče virusa i bakterija rekli smo da seže do u ‘70-te godine, su kontinuirana životna tematika dr. Jovanovića. Ove studije su, samo u onome što se tiče bakterija, objavljene i o rezultatima se već sa virmama pregovaralo u smislu patenata. Nakon ovakvog iskustva, govorimo o njegovoj poseti Gracu. Sa takvim partnerima u Americi, pre svega, on je zaključio da ne počini iste greške u tematici virusa, da a priori publikuje rezujltate i da sam izgradi sebi put.

U suštini tada je već doneo odluku. Ne bih želeo da se ponovo ovo zloupotrebi u nekoj fioci. Zloupotreba je – dozvoljavam da nestane – ovo mi je potrebno za izvesne svrhe. Ovde moram da budem potpuno konkretan. Ovde se radilo o jednom mehanizmu, koji je objavio da se na enzime može tako uticati, da odredjenu funkciju više ne izvršavaju nego se pre kompletno uništavaju.

Mikroorganizam u čiju smesu u fiziologiji spadaju svi enzimi, je onaj enzim koji je negde izolovan u laboratoriji i koji učestvuje u nekom procesu. I danas je u istraživanju gena, tačno iskorišćeno njegovo znanje, da bi se manipulacije genima, protiv kojih se žestoko borio, lakše izvele. On je mogao da zaustavi onaj enzim, koji je da tako kađemo zaštitnik evolucije, takozvani sistem popravke enzima koji se ne slaže, a koji prilikom mutacija, kada su ove isuviše velike ili isuviše česte, uvodi mehanizam reparacije, zaustavlja, a time se za manipulacije otvaraju velika nova vrata genetičkom inženjeringu. Dakle, ovo je jedno odnosno već drugo iskustvo koje je imao i koje mu je pokazao koliko on treba da bude oprezan sa publikacijama i u kontaktu i otvorenosti sa industrijom.

Nakon što su ove predkliničke studije završene, odnosno još tokom ovih studija, on se otvorio, nakon što su njegove sopstvene studije okončane, a u to vreme još nismo zajedno radili, jer po prvi put smose sreli, upoznali prilikom saradnje sa Karolinski institutom u Stokholmu. Dakle, ovo je institut u Švedskoj koji daje Nobelove nagrade ili koji procenjuje, posebno one za oblast imunologije dakle procenjuje još jednom pre nego što se objave, podatke koji postoje kod nas, a posebno ono što se tiče imunologizacije. I nakon što je stigla ogromna pozitivna potvrda, pozvani smo da preciziramo podatke, i da predočimo istraživanja koja su izvršena paralelno s tim u Jugoslaviji, kako bi se što je moguće pre i bez zadržavanja otpočelo sa kliničkim, kontrolisanim studijama. Ovi podaci su unapred poslati tamo na švedsku infektivnu kliniku, u bolnicu, a načelnik cele ove bolnice je lično prethodno pregledao podatke i već se pisanim putem ali i usmeno pozitivno izjasnio o tome i rekao da se sad svodi samo na to da razgovaramo detaljno o načinu sprovodjenja studija i da moramo još jednom da pošaljemo niz dopunjujućih podataka, te smo zatim odleteli tamo.

I kako ovo naknadno analiziram, nismo u potpunosti istog mišljenja, dr. Jovaović možda i druge kolege, ali i danas još smatram iz sadašnjeg ugla posmatranja situacije, da nam je dato samo 3 minuta vremena, da još nešto kažemo ili da nam se postave pitanja. Medjutim, nikakva nam se pitanja nisu postavila, već su pozvani na ovo drugi ljudi za koje nismo uopšte nikada znali da i oni treba da budu pozvani. Oni su nakon tri minuta još tu sedeli i rekli da su gospoda mišljenja, da ono što smo do sad čuli, ipak dokazuje da je naše vreme propalo – nakon tri minuta – mislim, izveštavati o tako jednom gigantskom naporu i iako uopšte nismo pozvani da damo naučni govor, već da samo objasnimo dodatna pitanja protokola studije.

Uopšte nismo poneli nikakve dijapozitive ili slično sa nama. Potpuno smo bili pogrešno informisani. Ovde je bilo osmoro ljudi, a osim jednog drugog čoveka niko više usta otvorio nije a on je sa nama prethodno studiju sastavio, onaj od imunologa sa Karolinski instituta. Naravno da smo zatim sa znakom pitanja otputovali odatle i zatim smo saznali da je načelnik klinike koji nas je pozvao potpuno izgubio svoju poziciju i da je sad potpuno u autu. “Kad je to beše bilo?” Do je bilokrajem ‘80-tih godina, 1989. godine. “Mogli bismo, ako ste zainteresovani da istražimo šta se odigravalo tamo. U Švedskoj imamo jednog dobrog čoveka koji ima pristupa.” Da, da li će ovo nešto doneti, mislim na kraju krajeva. Onaj čovek, koji je tamo bio načelnik, još uvek postoji, ali je u medjuvremenu nestao negde u seljakanjima sa pozicije na poziciju, jer ko je imao tako jednu veliku, važnu funkciju, rukovodeću sad odjednom je u nekoj perifernoj istraživačkoj laboratoriji. Dakle, ono što želim da kažem je, da iako je jedan tako etablirani institut kao ovaj ovde imao prethodno veštačenje, i dao pisano mišljenje, koliko je ovo fantastično delotvorno i zaista i uporedio i u studiji, komaparativnoj studiji, da je ovo uporedjeno sa humanim interleukinom. A interleukin je nešto što je i u laboratoriji kod Galloa, koliko mi je poznato mada nisam u potpunosti siguran, već mnogo ranije – kale ovo je laboratorija za imunobiologiju – najiscrpnije ispitivano i verovatno i prvi rad potiče od njega, ne mogu više tačno da se setim i da se tada zvalo još “Faktor rasta T-limfocita” jer je ovo pronadjeno u laboratoriji in vitro kao onaj molekul koji proizvodi odredjenelimfocite pod odredjenim uslovima i koji se izdvaja kao molekul kako bi ponovo pobudio ostale limfocite.

Ukratko rečeno, od ovog vremena do danas ćelije se iz celog sveta, dakle životinjske ćelije, se ispituju, i ovo je u stvari važan materijal i pokušalo se da se ovo in vivo uradi. Usudjujem se da kažem, jer je ovde već od početka sa svih strana i zaista za nas kompetentnih strana pronašao potvrdu ljudi, na koje je dr. Jovanović do sad mislio. Tako, na osnovu potpuno neočekivano i nerazumljivo prekinute pripreme za studiju o virusu, on je odlučio da dalje radi samo u sopstvenoj domovini, da ne bi sebe ponovo izložio konfrontaciji. Ovo je potpuno neočekivano i bez objašnjenja, nikada nikakav dopis niti bilo kakva korespondencija ništa nije usledilo.

Činjenica je da su zatim, izmedju kraja 1989. godine ili tako do početka ‘90- sprovodjene na zdravima, na zdravim ispitanicima, pripreme predkliničke medicinske studije u Jugoslaviji koja uopšte nije nikakva banana republika, već je od početka imala jedan relativno visok nivo, jedan evropski, medicinski nivo, dakle predkliničke studije su vršene na zdravim ispitanicima kako bi se ovde farmakološki osigurali ditosysteni i tako dalje, dakle pomoću ovih podataka koji su mnogo obećavali. Tada je on već znao neke HIV pacijente, ali je pre svega znao i herpes pacijente, jer u laboratoriji je indikacija bila mnogo veća, i HIV, i on nije mogao zbog mera bezbednosti nije mogao ništa da napravi jer nije bilo iskustva, ljudstva za mašine itd., te je morao da radi in vitro, jer tada nije postojala mogućnost da sam virus izmeri u krvi a pomoću antitela može se jako teško nešto proceniti. Ali od simptomatike i kliničke slike, tada je postojao već obećavajući odgovor kod odabranih pojedinaca. Na primer kod Galloa, i kod Montagniera, je on sve pisanim i usmenim putem pitao. On je tada pisao ovom velikom virologu i imunologu u Brisel, pisao je SZO u Ženevi, koja je tada bila nadležna za epidemiju i za AIDS, i to gospodin Dr. Jonathan Mann, koji je tu bio na funkciji direktora AIDS programa, a koji danas na AIDS sceni u pozadini još uvek igra veliku ulogu i ne znam kome je još sve pisao, dakle svima koji su u celoj Evropi imali rang i ime. Medjutim mislim da je pisao nekolicini ljudi, da im je poslao jedan do dva dopisa tako dugačkih jednu do dve strane, pisane pisaćom mašinom, gde im je ukratko saopštio koja su mu dotadašnja iskustva i kojima je rekao da ovde u njegovom okruženju u Jugoslaviji ne može dalje da ide.

Ovo je obećavajuće iz dva razloga i molim za pomoć. Da sad navedem primer Montagniera, koji uopšte nije odgovorio a na urgenciju, više pisanih urgencija, stiglo je pisano saopštenje da on nije kompetentan ili nešto slično. Imam negde taj dopis… Da se on ne bavi kliničkim sudijama, da on uopšte ništa ne može da učini, da je on to prepustio nekom profesoru, o kome ni danas ništa nismo čuli, dakle koji ima sasvim marginalni značaj, i da on ne zna šta je on s tim uradio i zašto se nije javio. Činjenica je da je šest meseci nakon toga na jedan ne mnogo upadljiv način šest misli koji u globalu čine članak, da su četiri misli ukradene. Montagnier i…, dakle on je koautor studije. Od svih stvari, rezime, dakle slično kao što je sa Galloom dve godine nakon toga došla i priča sa herpesom, sa novim herpes zoster virusom, ništa. A da ga tada ni u jednom momentu nije pomenuo ili slično.

Ova iskustva sa gospodom koja da kažemo imaju rang i ime u ovoj oblasti, naterali su ga da sad bude krajnje oprezan. I rekao je, ok, ako sad još jednom nešto napravim, možda je to put u SAD, jer on još nije imao ni iskustvo sa Galloom, tada još nije nije završio, ništa, idem sada tamo i zakucaću direktno.

Možda mogu na zadnja vrata, jer jedva da me neko, da ne kažem da me niko, ne poznaje, da probam na neki način da udjem u ovaj ogroman aparat, jer tu su stotine ako ne i hiljade saradnika koji se kreću blizu područja koje se odnosi na ovu tematiku, i da im postupno pokažem da imam sopstvene ideje i da zatim ostvarim saradnju u istraživanju. I lično je zaista dva ugovora o istraživanju potpisao u najkraćem vremenu, dakle verujem da jeste, jer oni ništa ne poklanjaju, naročito ne strancima, on nije potpisao neki studijum o post doktoratu ili slično nego je zaista potpisao ugovor o saradnji na istraživanju, a to je sigurno nešto što se ne dešava svaki dan. On je potpisao ugovore, jedan sa nacionalnim institutom u NOI, u kojem i Gallo radi a drugi je bio u odeljenju koje se takodje bavi AIDS-om. i u slučaju “AIDS” i u slučaju “potencijal za primenu” tj. imuni sistem, prirodne ćelije ubice, dejstvo tumora i antitumora itd. u oba ugovora je sasvim mala klauzula, kojom se reguliše stroga zabrana publikovanja. Za sve i to baš sve što je tamo zajednički istraživano. Jedan izuzetno ne-naučni način za jedan državni institut, koji očigledno navodi, koji čak poziva da se cela svetska zajednica uključi ovde u borbu protiv AIDS-a, i još i dobija novac za to da sebi stavi medalje.

Jako čudno i nenaučno, jer objavljivanje je upravo ono što nam se sad uskraćuje. Ne, dakle vi morate da objavljujete, a upravo je ovde obrnuto, i to je za njih ok. Bez obzira na dalje detalje koje on o ovome može da kaže, kako je sve teklo i pojedinačno, znam samo jedno, da su istraživanja pozitivno oknčana. O ovome postoji i mala korespondencija. On je jako oprezan, daju se i dijagrami te tako svaki naučnik odmah može da vidi da je tu stoprocentno dejstvo, mislim, dijagrami ovo govore, ali u pratećim dopisima ovo zvuči, kako da kažem, potpuno oprezno. Ne, i to stoji tu, izvesno dejstvo itd., ali to ne igra nikakvu ulogu. Krive jednoznačno pokazuju ovo i imamo pola tuceta takvih krivih koje je on dao. Ovo on daje u originalu, doduše samo u HIV području. On je nakon završetka HIV studija dobio nacrt ugovora, koji je trebalo da potpiše, gde su bili spremni, i ovde je dakle stajao raspored investicija i sledeći koraci koje je trabalo da se učine, i on je to trebalo da potpiše, dakle ta investiciona suma, o kojoj se otprilike radilo bila je za njega tada tako impresivna jer je bila tačno taksirana, koji nivo koliko košta, i to u stotinama miliona US dolara, kao sledeća faza razvoja.

Iako on do danas ne razume o čemu se tu zapravo radilo. Ovo je zapravo već bilo razvijeno do kraja a i dokazi manje ili više, koji se još mogu poboljšati, ali sigurno nije bilo toliko skupo. A ipak se radi o tome da neko mora da zaradi na ovome. Ali naravno ne on, jer novac nije bio za njega, kako ispravno razumemo, već je to bio budžet za istraživanje, ništa drugo. I unutra su stajale iste klauzule, o potpunoj zabrani publikovanja i zabrani istraživanja za njega. Dakle, on više nije smeo da pristupi stvari, sve dok ne dobije dozvolu u nekom periodu koji nije bliže naznačen i ovo je nemoralan ugovor po evropskim pravnim normama. Jer kad mi više nismo zainteresovani, tad ideš na voz i ovo svuda možeš koristiti izuzev na celoj teritoriji Sjedinjenih Država, jer sve ovo pripada nama. A mi kao država da tako kažemo, i institut smo jedini korisnici. Dakle važno je i što dolazi do izražaja da se niko više ne može distancirati od neke studije koja je završena i koja je duže trajala nego bilo koja dotadašnja antiviralna studija. Sve dotadašnje antiviralne studije su prekidane nakon sedam do osam meseci, a najduže nakon dvanaest meseci i to samo u potpuno izuzetnom slučaju, čim se moglo nazreti pouzdano dejstvo, i ova studija o kojoj ovde govorimo i za sve učesnike, uključujući i gospodina , ona je odobrena od strane najmanje osam priznatih stručnjaka, koji su ovo pisano izrazili u dvostrukoj formi. Jednom u protokolu sa sednice i na 2. strani u tekstu, gde nisu svih osam, ali su četvoro univerzitetskih virologa i imunologa sa dve univerzitetske klinike za medicinu u rangu visoke škole.

Referat gospodin dr. Jovanović – traka III 05.03.1996.

To znači, ovo je pokriveno, ne samo izjavama gospodina dr. Jovanovića, koji priča da je nešto pronašao, već iza toga stoji nekoliko prvoklasnih institucija koje ovo mogu da osvedoče. Ovo se mora pojasniti pacijentima u formi koja se ne utapa u masi detalja koje ovde dajemo. Što se tiče farmakološkog ispitivanja a posebno sastava preparata, treba da još jednom ukažem na ovo. Nije samo Karolinski institut i vlasti za zaštitu zdravlja u Americi, već postoji kompletna dokumentacija medju svim zamislivim analitičkim postupcima o leku data od strane najvećeg državnog instituta za analitiku u Torontu, Kanada, i koju su pre tri, četiri godine po prvi put izrazili, šef ovoga nam je dao intervju, i zapis na traci smo zatim preneli u tekst, naravno sa svim podacima, grafikonima itd. I postojao je protokol sa sastanka. Svi bitni aspekti i o drugim tematikama. Dakle važna primedba dr. Jovanovića. O poglavlju o kojem smo razgovarali danas pre podne, je mislio da se ono manje ili više bavi patogenezom i ciljanim širenjem virusa. U ovom smislu treba jasno izraziti u lako razumljivoj fomi i poruci, da je ono što mu je kao medicinaru, kao čoveku najvažnije, to da se oni koji su inficirani HIV-om oslobode od stigme da su sami krivi za infekciju. “Da od osećanja krivice.”, da su kažnjeni od Boga, da potpuno je svejedno da li su kažnjeni od Boga ili su kažnjeni u najširem smislu asocijalnim ponašanjem, tj. dakle homoseksualnost, dakle da su sami skrivili ovo, jer to nema ništa sa Bogom. “Dakle crkve se raduju što ponovo imaju sredstvo pritiska. Šta dobijaš kad činiš greh.” A i najveći procenat danas su zavisnici od droge i to teški zavisnici od droge, intravenozni zavisnici od droge, i da je to grupa procentualno najviše pogodjena medju obojenima, i da su oni socijalno i društveno po strani. I upravo njima se kaže, vidiš, eto ti ga sad! A to čak roditelji, rodjaci, bračni partneri tako dalje kažu. “I to je jedini greh, koji ja u pomoći za AIDS vidim, da oni probaju, ali naravno bez uspeha da ovo spreče, jer dokle god se veruje da je ovo samokrivica, da je da tako kažem skrivljeno mojim ponašanjem, tj. šricem, tj. seksusalnim kontaktom, dotle je bez uspeha”. Duesberg je ovo takodje najviše kritikovao, iz gej miljea, da je i on u tom smeru. Apel i nada koje dr. Jovanović ima, on ima lek, ali ovo nije sve. On se nada da ljudi ni ovu drugu komponentu neće shvatiti kao taktiku plašenja, već kao svesno nastojanje ili da učini najbolje što može za to da se dalje širenje ove bolesti spreči a ne samo da se delimično opravda apsolutno nedovoljna zaštita gumicom na penisu. Da, one štite, ali sa mnogim znacima navoda.

Ovo uopšte nije okačeno na velika zvona. Ovo znaju samo apsolutni eksperti. Jer ima samo malo studija o zdravima, jer se ovo jednostavno ne finansira iz istog zajedničkog lonca, iz kog novac ide medju ljude, ali postoje takve studije. Znamo da su u Švedskoj, u Velikoj Britaniji i u Nemačkoj radjene studije o zdravim populacijama koje su delimično ispitivane do pet godina i da nije samo trideset, pedeset, šezdeset ljudi ispitivano, već tokom dužeg perioda. I znamo da damo jasan primer, da brojevi CD4-pomagača kod zdravih pacijenata koji ne spadaju u rizične grupe, imaju 800 +/- 300 CD4-ćelija. Ako nisu inficirani i ne spadaju u rizične grupe, oni imaju još 30% cirka oko 27 do 30 % manje vrednosti, tj. srednja vrednost, koja je već 500 +/- 100 pada do 150. To dakle znači da zavisnik od droge, na primer, koji već spada u rizičnu grupu može da ima 300, iako on uopšte nema HIV virus. A ovo je godinama prećutkivano a već se kod 500 CD4-ćelija uzima kao indikacija, kao granična vrednost, za ovaj stravično toksičan medikament. “Ovo je i Duesberg uvek govorio, da je ova grupa već unapred oštećena. On ovo nije tako rekao da je ona unapred oštećena.” Da, pokušaću sa ovim pažljivo i konkretno, da kažem, da svako sam može da naknadno prebroji, i da pogleda svoje stare rezultate. Isto je kod CD8-ćelija, kako kod pacijenata sa hemofilijom tako i kod homoseksualaca postoje takodje specifična odstupanja imunog sistema. Pacijenti sa hemofilijom na primer imaju prilično normalne CD4-ćelije, dakle 800 +/- rečenih 300, ali imaju CD8-ćelije, koje se uvek mere uz prethodne, hronično više, a da nemaju bilo kakvo HIV opterećenje i time se izvrće količnik. To znači da on ide makar u smeru 1:1. Ovo je već upisano kredom, odnosno uzeto kao indicija za indikaciju za terapiju, kada se približava jedinici. Trebalo bi u normalnom slučaju da bude da su CD4-ćelije u dva puta većem broju od CD8 ćelija. Medjutim ovde uopšte nije dato za zdrave, dakle one koji nisu HIV pozitivni, već za hemofiličare. Kod homoseksualaca mora da se zna da kako su CD8 ćelije lako povišene, tako su CD4 ćelije hronično u manjem broju, iz puno razloga, ali u svakom slučaju HIV-negativno. Sad zašto je ovo u stvari tako, a to je ponovo ovaj efekat 2. faktora, koji u studiji nije prisutan, ali je za nas sada ovo već jasno, jer dominantno su kako homoseksualci tako i zavisnici od droge u pozadini već inficirani. Dakle nije droga ono što oštećuje imuni sistem, već nasuprot tome, droge delimično dovode do toga da ovaj suprotan efekat, da tako kažem afrodizijalni efekat, udje preko hormona u ovoga i onoga. Samo ovi zajednički faktori slabljenja imuniteta, naime unapred oštećenost preko herpes virusa, preko odredjenih bakterioloških procesa a i preko pomeranja kortizona, to ovde sačinjava unpred oštećenost, dakle kod onih koji su već dobili jedan faktor. U proseku stanovništva pokazuje se sve više da ovo stanovništvo, ove rizične grupe ove faktore već poprimile na kakav god način to bilo. Ovde se pokazuje još nešto interesantno, a o tome ću prvo reći. “Da i ovaj pribor, koji je kod nekih stavljen na raspolaganje…” Pribor, kako to mislite? “Da, uvek kažu, da ne bi došlo do infekcije država stavlja ovima pribor za drogiranje na raspolaganje.” Ne, ne, to se nalazi unutar same droge, sasvim jednostavno. “A tako… pa to je mnogo jednostavnije.Da, da, sasvim jasno.” Da to je ponovo dodatak uz ovu tematiku, kako se pacijent može zaštititi i kako zrelo može učestvovati ako neko pokuša da ga nagovori na neki odredjeni lek. Postoji čitav niz lekova, koji p našem mišljenju, protivno znanju i razumu i protivno ovim studijama, koji se dakle daju HIV pacijentima. Zaista postoje jasne napomene u obliku studija kojima se dokumentuje da upravo HIV pozitivni pacijenti odredjene lekove drugačije podnose, da drugačije reaguju na njih nego neki pacijent koji nije HIV pozitivan i to sve do fatalnog ishoda terapije ovim lekom. To je na primer lek, koji se skoro automatski daje od neke odredjene dužine trajanja infekcije i odredjene simptomatike ali i odredjenog broja CD4 pomagača, jer i podatak tu osciluje, jer ne postoje prave brojke,nego je to negde izmedju 300 i 200 CD4 čelije, gde se dolazi do granice. Tu se automatski i profilaktički kontinuirano dobijaju odredjeni lekovi koji se kolosalno negativno očituju. Ne, ne, ne profilaktički, na primer daje im se profilaksa za PCP, dapson na primer ili izoniacit kao profilaksa za tuberkulozu ili sulfodiacit. Oni imaju neprihvtljivo visok procenat, neprihvatljiv za nekog ko je bez simptoma i gde ovaj virus ili bakterijska ili virusna koinfekcija nije dokazana, gde tuberkuoze, tuberkulozni bacili nisu prisutni, pa ipak profilaktički se ovo dobija uz argumentaciju da ako si ovo zakačio, više se ne možeš otkačiti. Znamo za niz slučajeva, na osnovu našeg broja pacijenata, gde su pacijenti i protiv svoje volje i protiv savesti dobijali ovo, tokom boravka u bolnici, rutiskih boravaka u bolnici, da su ovo jednostavno dobili kao propisano, a znamo da u takvim slučajevima, na primer, konkretno inosiacit i sulfodiacid dovodi do hroničnih promena u jetri, koji stvaraju takvo stanje hetre, gde odmah dolazi do hronične infekcije hepatitisa i pri čemu se pacijentima time jako i brzo oštećuje jetra kako se nigde ni u najmanjem procentu kod normalnih hepatitis infekcija ne može dokumentovati. To znači, konkretno govoreći, da nakon nekoliko meseci a najkasnije nakon godinu dana ove takozvane profilakse ovim lekovima, da će se na faktore koagulacije krvi negativno uticati, da dakle oštećenja koja su uslovljena terapijom nastaju, što pacijenta dovodi do toga da bude skoro sa oštećenjima faktora tj. da bude pacijent sa oboljenjem krvi. I kao posledica ovog i imuni sistem se drastično opterećuje, jer odredjeni sastavni delovi trombocita, koji saradjuju sa odredjenim enzimima jetre kako bi stimulisali i pobudili ćelije imuniteta, ovde više ne mogu da se pobude. To znači da može da se desi da pacijenti lako mogu da umru od profilakse, a da ne dodju ni blizu potpune slike AIDS-a. Sad imam još jedno pritanje. Kađete da je ovo unutar same droge.Droge se manje ili više nasumice distribuiraju. Gde je tu rasistički aspekt. “I Vi verujete da se one nasumice distribuiraju. Morali biste da počnete da vodite statistiku, ne treba da se vodi statistika kod infektivnih oboljenja, već malo i o miljeu droge. I za ovakve organizacije teško je sve otpratiti i sve držati pod rukom. Dakle postoje podaci koji se mogu koristiti. I činjenica je da takozvane modne droge, odredjene modne droge protiv kojih se vodi žestoka borba više se ne kupuju od dilera. To znači da se protiv ovih modnih, ovih sintetičkih droga vodi borba i da su one čiste. Bez obzira na to kako se zovu, neke smo testirali i pokazalo se da postoji visoka indikacija titra na prošle infekcije. E sad želim da budem obazriv jer će odmah da uslede protivdokazi, da uopšte nije problem da se droge koje su prethodno ostavljene kao čiste ispitaju i da se kaže kako je sve budalaština, jer mi smo ovo ispitali i nema ničeg n njima. Eto jedna od onih droga za odvikavanje, na primer metadon, što vam je sigurno poznat pojam, a to je baš velik pas. Napravili smo ispitivanja, posebno u slabije razvijenim zemljama, te smo metadon pomešali sa serum probama i poturili smo našim kolegama kao HIV-negativne serume, a zatim smo dobili pozitivne rezultate merenja u normalnim kontrolama seruma. Ne antitela, već gde smo PDR-om merili viruse, dakle infektivne čestice u svakom slučaju. Ne mogu se sve droge koristiti za ovo, jer se time testovi falsifikuju, ali metadon može, i da kažem sasvim konkretno, što je još važnije, u zemljama trećeg sveta ovo se ciljano radi preko vakcina. Velikim novcem, uz veliki tamtam se organizuju zaštitne vakcinacije i u jednom potezu, svaki put je to tako, tu je nebrojeno hiljada prepariranih stvari. I ovo super prolazi. Ovo niko ne ispituje. “Uvek kao pomoć, uz svu ljubaznost.” Da imamo jedan slučaj, sa čovekom koji je radio jednoj laboratoriji visoke bezbednosti. Dakle postoje neki, zovimo ih krtice, postoje neki koji su časni ili čija savest tako gori zbog stvari koje znaju, a gde ne mogu ništa i koji nam daju neke informacije, ali se nikada ne bi eksponirali, jer bi smo time izgubili svoje izvore. Mada ovo više ništa ne predstavlja, jer su podacii nestali, i pitanje je kako ovo može da se dokaže jer mogu se dobiti samo izjave svedoka a izjavau svedoka uvek se može sabotirati, učiniti lošom. Ne radi se o tome da se dobije za pravo već se radi o tome da se pomogne. Dakle postojali su signali, a trebalo je da se ugroženi obaveste, da bi se oslobodilo krivice, o ovom stravičnom zlu, principu nade, leku. Kad je lek u pitanju, dr. Jovanović želi, svi mi želimo u stvari da se što je moguće preciznije o tome izveštava. Po mogućnosti da se putem preciznosti izbegne da se ovo ocrni. To znači preciznošću površine napada postaju manje. Ono što se tiče leka, šeljete nam ga i mi zatim izbegavamo takve paušalizacije, kakve se pojavljuju u štampi, od čega bismoimali žestok strah. Da neko kaže lek za lečenje AIDS-a i slični pojmovi. Onako kako ih je gospodin Lanka delimično koristio. Gde je mešao AIDS i infekciju HIV-om i gde antitela, a niko danas ne kaže to, automatski znače AIDS. On kaže da je ovo pogrešno. I ja bih ovo hteo tako da shvatim. Polako dolazimo do toga koliko je kompleksna ova HIV-AIDS hipoteza. Tako polako, ali sad imamo potpuno nov pogled na stvari. A ove stvari pokazuju sledeće: A) radi se o nečemu čime je manipulisano i B) postoji mogućnost da se ova manipulacija prevazidje. Ovo je isuviše grubo govorenje o ovoj stvari. Ali oko ovoga imam još pitanja. Razgovarali smo ovde o tome, da bi nam bilo važno kada bismo izneli ove stvari na videlo, a u ovim studijama ih imamo, dakle verujem da su poprilično spremne, i vi ste ih poslali i zatim dobili niz ili nikakvih ili čudnih odgovora. A pitanje je da li se ovo može zapravo objasniti na osnovu onoga što je rečeno. Ovo naravno znači da su stručni časopisi kojma ste pisali, stručne kuće kojima ste pisali već informisani. “Činjenica je što smo saznali, na osnovu onoga malo što je na osnovu ranijeg relativno malog prethodnog iskustva moglo da se publikuje, je kako ljudi reaguju na čvrste i obećavajuće podatke. Možemo da ustanovimo kao pasivni konzumentiinformacija ovih medija ono što je štampano i da se po normalnom zdravom ljudskom shvatanju pretpostavi kad se nešto bolje i čvršće prezentuje, mora se uzeti uz rukoljub. Sasvim je suprotan bio slučaj, i tu imate pravo, ali činjeica da u ovom časopisu postoje samo malobrojni, ako znate, e to je već najviši rang, kad se dakle takve okolnosti koje su Vam poznate, predoče nekome, a da ih on ne može prihvatiti. One su već tako formulisane da su neprihvatljive sa sigurnošću u vezi sa kliničkim podacima. A-test sa kontrolom i šta je sve uradjeno i koliko je ozbiljno to uradjeno i šta je pri tom pronadjeno a o ovome je u potpuno drugačijem smislu reč u drugim stručnim časopisima, kao na primer kako funkcionišu farmakološki mehanizmi. Ono što nas ovde šokira je da gotovo svi koji imaju neki rang i ime, po našim neformalnim istraživanjima koja nismo sami sproveli, da oni znaju da postoji Todoxin. I ovo ostaje izmedju ovih malobrojnih ljudi na vrhu. Svi ovo već znaju. To znači da ovde nema tajne, ovde nema dogovora o čuvanju tajne što bi trebalo da se u normalnim okolnostima pretpostavi, dakle ovo je nesretan slučaj kad se nešto ispustiiz ruku, odmah se izlažemo napadu onih koji to ne žele, i to svih, a to je katastrofalnoA do onih koji možda hoće da stvore sopstveno mišljenje ovo ne dolazi. To jeproblem. To znači, ovde nema velikog broja onih koji ne žele, već je ponovo mali broj onih koji informišu ili dezinformišu veliki broj ljudi. Ovo je uvek problem. A isti problem imamo sa Hacheney-em. To je čovek koji je razvio koncept smeća, gde se smeće preradjuje. Ako biste otišli u svet stručnih, tj vlasti okružne uprave ili slično, kji bi ovo mogli da koriste, tada Vam kažu da o tome još ništa nisu čuli. Ovo ne može biti, inače bismo ovo znali. Inače bi ovo bilo recimo u Špiglu ili u vodoprivredi, ali nije. On je bez pauze blokiran. On se ne objavljuje. Dakle ne možete ovo znati. Ovo je cinično šta se dešava. Prigovara se za nepublikovanje, nakon što se prethodno spreči publikovanje. Koje su naučne discipline zastupljene u vašoj studijskoj grupi. Rekli ste mi ovo već jednom ali nisam zapisao. Da, prvenstveno su tu virolozi. Tada govorite o klinikama. Ne, zatim tu su hematolozi, pri čemu nešto generalno mora da se kaže da svi oni u uskom okruženju saradjuju sa nama, sa nama oboma, i da su multidisciplinarno obrazovani. Dakle, svi su obrazovani na visokim školama i multidisciplinarno. Takodje, na primer, nema nijedan od naših virologa ko nije završio još neke prirodnonaučne studije pored medicine. Ne možemo da radimo s ljudima, i to se tako desilo to nismo postavili kao uslov, već smo primetili da oni koji sa nama zaista saradjuju i koji ovu širinu uopšte mogu pokazati, da su svi na neki način multidisciplinarno obrazovani. To znači na primer da je hematolog istovremeno i farmakolog, ovo mora da zavisi od ličnosti. A kliničari, ne kliničke lekari se ne smeju tako strogo shvatati kao one koji rade na klinici, već su to lekari koji rade i u laboratoriji i na klinici i za nas i naš projekat. I to su na primer specijalisti pedijatrije i lekari opšte prakse. Govorite o internacionalnosti, jer ovde imamo Švedsku, Englesku, SAD. Da tamo gde je postojala izražena saradnja u istraživanju. Ako saradnja u istraživanju bila sa institutima koji ne pripadaju grupi, to je ok, dakle u Jugoslaviji. Saradnja u istraživanju sa Švedskom, zatim sa SAD i Velikom Britanijom, i što ovde ne bih da navedem jer smatram da još nije u punom obimu i moram još da se raspitam, a za to je potrebno vreme. Prošle godine smo otpočeli saradnju u istraživanju koja je čudnovate vrste, i koja nije zvanično zaključena, dakle koja zvanično nije zapravo ni počela. A to je sa Gothe univerzitetom iz Frankfurta, sa dr. Stirevskim, koji je tamo šef odeljenja, dakle AIDS-sveta u AIDS-odeljenju. Poslali su nam sedam osam pacijenata uz enormni vremenski pritisak, da kažemo uz paniku da se sve brzo brzo završi. Sve moguće smo učinili da bi se ekspresnom kurirskom službom sve sprovelo. 600 kg smo tamo otpremili kako bi se oni tamo snabdeli za tri meseca. U roku od pet dana, dokle je ovo bilo kod njih, a to je za naše uslove rekord, jer mi nismo farmaceutska industrija, koja je negde stala, petoro od njih je bilo mrtvo. Kakva je ovoigra. Mislim, još uvek nemamo leka koji ćemo ispravno razumeti. A zatim od ono dvoje što su preostali, jedan je razmislio a onda je navodno od 1995 u novembru zaradio Kaposi-Sarkom. Sasvim jadan sirov materijal smo dobili od pacijenata, tako da o ovome nismo mogli da stvorimo sliku, dakle dobili smo CD4 ćelije od jednog ili od drgog. Ali, dobili smo sopstvene formulare studije, koji su bili potpuno nerazumljivo popunjeni. Dakle ništa nije bilo od nivoa na kojem smonavikli da ssmi radimo. Medjutim shvatili smo, ako su mrtvi, ne žele da nam se pokaže. Ovo nije fer porast saradnje. Ono što bih zaista želeo, do današnjeg daa ne znam. Ni od jednog jedinog pacijenta nikada nismo dobili medjurezultat. Znate, potpuno mi je stalo do toga da ovo dokumentujem, čak i u obliku opia, da bi čitaoci verovali kako ovo nije neka fantomska firma već je medjunarodno naučna, dakle grupa na najvišem nivou. Grupa se ne sastji od ljudi koji su u Americi. Dakle po prvi put smo u sebe dobili poverenje da na medjunarodnoj AIDS konferenciji u Jokohami da uopšte izveštavamo o rezultatima istraživanja koje je na primer bilo u Stokholmu. Ovo smo uradili bez dozvole, po prvi put ovo kažem potpno otvoreno.Rekli smo, ne dozvoljavamo više da nam se začepe usta, mi rizikujemo i jednostavno i otvoreno govorimo. I dakle svoje ćutanje prema Amerikancima smo prekršili. I o tome smo načinili izveštaj na AIDS konferenciji. I od Japanaca kao i od mnogih drugih kolega iz ne tako značajnih zvučnih institucija, dobili smo veliko interesovanje. I od tad imamo relativno dobar kontakt sa njima. “Još pitanje, kako da nazovemo Todoxin-Stadiko je jasno, Da li da pominjemo sedište u Austriji ili specijalno mesto. To je na Vama, nama je svejedno.” Todoxin-Stadiko Group postoji u Austriji. Stadiko Group, koodrinacija Stadiko-a može se slobodno reći je u Austriji. “Treba li da pomenemo mesto?” Ne, mesto se ne mora pomenuti u Austriji, ali zato faks. Dakle ako neko želi da stupi u kontakt sa nama ne želite da budete zatrpani, dakle ne đelite broj telefona, ali bi bilo možda svrsishodno da dobijemo neki broj faksa negde.” Znate, mi ovo radimo ovako. Mi smo filter. Dajemo da prvi načine korak i u medjuvremenu upoznamo našu braću i prilično brzo možemo da napravimo razliku, onoga možeš da zaboraviš a ovaj je interesantan. E onda se raspitamo kod Vas i kažemo, da taj i taj hoće nešto da sazna, da li treba da ga uvedemo ili ne.” Dakle, postoji jedno jako mlado istraživačko društvo, jedna neprofitna organizacija, i to je Todoxin/društvo. To je istraživačko drugštvo sa sedištem u Švajcarskoj. Dakle ono se vodi kao udruženje. A to su skoro isključivo pacijenti a mi smo naučni savetnik, te je sve još jako mlado, da je sve još u nastajanju u organizaciji. Dakle, da ne bismo ispustili vazduh istraživanju, kao i iz pravnih aspekata, čini nam se da je ovo najbezbolniji način da postojimo, odnosno da samo članovi trenutno imaju pravo da od Todoxin/društva na raspolaganje dobiju, dakle od samog istraživačkog društva, naravno u okviru modćnosti i potreba dobijaju Todoxin. Dakle Todoxin dobijaju samo članovi Todoxin društva. Nikome se on ne može poslati, ali se može postati članom. Sve je jasno, dakle Todoxin se može dati samo članovima ovog društva, švajcarskog istraživačkog društva. Time ste izašli iz linije vatre. Neponovljivo u sastavu Todoxina je upravo zajedničko delovanje više farmakoloških mehanizama, koji zadiru jedan u drugi, na isti način kao zupčanici, a na prvom mestu je ovde dejstvo statično po viruse, stoprocentno u laboratoriji i do sto proceata in vivo. Ali generalno o delotvornosti izdajemo sopstveni pamflet ili sopstvene podatke, koje ćemo Vam ukratko sažeti. Ono što je naročitost je da je ovde dokazano dejstvo koje je statičn po viruse, a drugo je dejtvo koje stimuliše imunitet, i treći je upravo dejstvo koje pospešuje razmenu materijal. I ova tri svojstva bez šava zadiru jedan u drugi i imaju efekat, a to je zaista najvažnija poruka, što treba zaista precizno i pažljivo formulisati. Sve dosadašnje dugoročne studije pomoću najosetljivijih PCR mernih metoda na svetu, koje su sada internacionalno raspoložive, čija se osetljivost snižava do 10-20 kp/po mililitru. Ovo je jako važno da se napomene da i pacijent može da dodje do iskustva na koji se način sada vrši merenje. Ono što se danas internacionalno koristi na klinikama, najviše pada do 400 kp. Ispod ovoga se više ne može otkriti i tada se širi kao bez virusa. Ovo je važno, jer postoji deset procenata da se kaže, pomoću najosetljivijih mernih metoda preko dve trećine svih pacijenata, preko dve trećine svih pacijenata u blizini granice dokaza bivaju u ovim okvirima, a u periodu izmedju tri do šest meseci trajanja tretmana, ali to još nije fenomenalno jer se ovo dogadja sa Asete ili pod odredjenim okolnostima u roku od tri do sedam dana, i tada se mora znati da je tu jedna druga dinamika. Razlika koja je sad odlučujuća je da se kod svih drugih poznatih terapija razvija rezistentan virusni soj te time terapija postaje nedelotvorna za zdrave periode, što znači da ista kombinacija materijala više nikada ne deluje na ovog pacijenta. Studija se dalje nastavlja, a pacijenti ostaju na ovom nivou bez virusa ili se ne mogu otkriti virusi. Vi medjutim uvek morate da gutate Todoxin. Onaj koji se dakle meri u razmacima od po 3 meseca kod svih pacijenata koji za 3 meseca imaju virus unutar granice koja se dokazuje, tako smo do sad radili, dakle ko najmanje dvaput jedno iza drugog nema uopšte virus, može da uzme pauzu do šest meseci do ponovnog uzimanja terapijskog ciklusa. Molim da imate u vidu uporedjenje sa ostalim oboljenjima. Nećemo da rizikujemo, a ni pacijent, jer pod okolnostima trenutno su ipak rezistentni ako bi se u potpunosti odustalo da se dalje uzima terapija. Moglo bi se doduše prestati, ali da li je to moralno opravdano, pa i u pojedinačnom slučaju, tad bi jedan ili drugi pacijent koji ne želi da dalje nastavi sa terapijom, služio kao dokaz da se ovo zaista i dešava. Ali naše sadašnje mišljenje je da je ovakva vrsta sprečavanja svrsishodnija za ovakvu vrstu oboljenja nego da se rizikuje, makar za veliki broj pacijenata i to je legitimni oblik tretmana, koji se pri izuzetno niskom toksičnom opterećenju ovog leka može nastaviti ceo život, ako bi se pokazalo neophodnim. I koliko ovo košta? Nema neke smernice za ovo. Dakle tako smo postupali. Naravno preko članarine imamo mogućnost da utičemo na ovo i da ovim upravljamo i trenutno smo reduzeli ovo, ali to još nije fiksirano, naime da se napravi razlika izmedju pacijenata iz zemalja u razvoju i pacijenata iz razvijenih zemalja. Čak smo predvideli da se do maksimalnog, dakle tu su godišnji troškovi, koji su u svakom slučaju jasni i koji će postati najjasniji kada se vide troškovi lečenja za svaku uporedivu terapiju. Dakle tako je u svakom slučaju. Fond ne plaća ništa, još ništa. “Smem li da Vas pitam, u kojoj je sad fazi lek, da li već ima dozvolu” Lek u Jugoslaviji ima dozvolu. “U Jugoslaviji. I smete ga koristiti u Austriji ili Nemačkoj?” Smem da ga po sadašnjim zakonima koristim u Nemačkoj uz ogradu testiranja, ako se vrši pod kliničkim testiranjem, sme sasvim normalno da sse koristi. U Nemačkoj je poslednje godine, a to sam Vam već rekao, izbačen član, gde lekari po najboljem saznanju i savesti mogu pacijentima sa fatalnim oboljenjem, gde ne postoje jednoznačne terapije, gde nema jednoznačno uspešnih terapija, mogu ovo da daju. Ovo postoji i dalje u Austriji kao mogućnost da lekari od poverenja daju lek na recept. “A šta treba da se učini kako bi se postao član, kolika je visina priloga i kako to ide.” To je ono na šta smo mislili kad smo rekli da još uvek nismo sasvim složni. “Ah tako, te ovo je naime garantovano, ako kažemo…” Da jasno, sad ću reći kućni broj. Za celu godinu su članarine za razvijene zemlje izmedju 1.500 i 2.000 švajcarskih franaka. Za ovaj iznos o pacijentu postoji briga tokom cele godine. Inače ovo ovde, a to mora da se naglasi je neprofitna organizacja koja po normalnom javnom pravu ima svoj statut. Svako dobija izvod iz statuta. Ovo je demokratski vodjena organizacija, i polažu se računi o tome šta se dešava sa novcem. “Ovo uopšte nije tema. Naša tema je, kad ljudi pitaju šta moram da uradim da bih postao član, da mi moramo na to pitanje da odgovorimo.” I mi ovo naravno da hoćemo, i preduzeli smo mere i na samom modelu za počasne članove i ostale napredne članove itd., i trudićemo se da pažljivo radimo i da ne prihvatamo baš svakog. Ali pozicija naučnog savetnika nam je izuzetno značajna i u ovom trenutku nam je ovo na prvom mestu. Želeo bih da ovde imam prvo naučnog konsultanta. Pa da u ovom celom sistemo tako smo već postali osetljivi da se može reći da prirodno već izvan ustanovljene grupe koja saradjuje, nije rukovano sa nekim veoma osetljivim podacima. Može se samo desiti da ovakvi članovi pod odredjenim okolnostima budu štetni za nekog konsultanta. Ako se svesno čini ono što oni sada rade, da se izvan udruženja baca prljavština ili da se prenose poluistine, tada takvi članovi moraju napolje. I to piše ovde u statutu, dakle oni se čak pozivaju na odgovornost za štetu koja time nastane po ugled udruženja. “Dakle sad smo puni… hajde da pustimo da se brzo prepiše. Poslaću Vam prepis, napraviću Vam kopiju prepisa, tako da i samo vidite od čega smo pošli.” Voleli bismo da imamo neki dijagram ili šematski prikaz, dakle ne samog virusa. Aha, dakle prikaz sekvenci, ne ne sekvenci, sad mogu da pokažem kako prozaično ovo izgdleda, kao otprilike kod. Ono što hoću da kažem je da kad se pogleda, a posebno kod stručnjaka…” Da li imamo kopije prepiske. “Da poslaćemo Vam faksom. Imam ovo u nekoj debeloj fascikli koju sam ostavio zbog previda. “Ne, onda nam ovo pošaljite poštom, jer prvo moramo da prepišemo. Da tako je bolje, jer je faksove tako teško pročitati. “Da šta bih sad želeo da kažem. Malo sam i umoran.” A da, o regulacionim proteinima, ako se sećate, to su one stvari koje su važni ljudi kao na primer Gallo publikovali. Postoje naravno sekvence gena, koje su strašno dosadne. Vidite tu imate bazne parove, tako stvarno teku na dve strane. Ovo je strašno dosadno za čitaoca, ali bilo bi dosadno i kad se ne bi na ovo ukazalo šta se dešava kod ovih sekvenci gena i gde, kod kojih od ovih proteina, koji nisu proteini već su to geni koji kodiraju proteine, koji dakle vode i upravljaju sintezom, koji sadrže informaciju za sintezu proteina. Ako bi ovo moglo da se poveže, rado bih ovo imao i to kažem sasvim ozbiljno, eventualno po naslovu nešto slično. Utvrdili smo da ceo ovaj naslov, a imamo samo statistiku prodaje, gde imamo AIDS, dakle ovo se najslabije prodaj, jer tema više nije tako interesantna. Znate horor vesti, horor vesti su izostale, kad malo razmislite, šta je STERN, šta su svi prorokovali, da će polovina čovečanstva biti obuhvaćena ovim, to je već prošlo. Dakle interesovanje javnosti je verovatno obogaljeno. Vidimo ovo iz prodajnih statistika. Uprkos tome, hteo bih ovo, jer je za mene ovo bomba. Hteo bih naravno nešto takvo kao naslov. Naravno ovo mora da bude upadljivo da se tako kaže. Malo ovde izbaciti, malo tamo, dakle sad sam laik, ali naravno da bora da bude i naučno. Ono što je u prikazu na naslovnoj strani nije nešto, i na to teško možemo uticati, ali je na kraju važnije da ima pomoći. Onaj ko ovo vidi, koji obično nikad ne bi kupio RAUM&ZEIT, ipak će ovo uzeti k znanju, i neće jednostavno na osnovu naslova reći, aha, ponovo neki interleukin, koji će nekome za deset godina pomoći ili tako nešto, već treba tu da bude onoliko natuknica da se već na kiosku može videti da se unutra krije više toga. “Ovo je medjutim teško prikazati.” mora se razmisliti o tome da se ne odaju imena, ili makar institucije, a da se ovo ne kaže. Ako se na primer kaže da su najveće univerzitetske klinike ili najveći stručnjaci, onda ovo mora tako i biti. Moram da se potrudim da dam predlog ili biste Vi o tome razmislili. Ovim se ne obraća samo onim ljudima kojima se obraća RAUM&ZEIT svim svojim temama i koji već otprilike znaju šta da očekuju. Oni bi verovatno i sami pretpostvili, da je to nastavak na staru temu. Ne, ovo treba da signalizira da se dešava nešto novo. Da ali dosad još nema težišta iz ugla medicine, na pozitivnoj strani. Kako se svrsishodno može signalizirati celina, pa to može preko redova, dakle kao podnaslovi da se prikaže što ne bi bila greška. “Dakle ne znam, trenutno sam ispražnjen, nisam više tako kreativan, ali možemo zajedno neki dan o tome da razmislimo i da ovo sastavimo. “Da ovo možemo da uradimo za nekih osam do četrnaest dana najranije. Da ovo se nudi iz onoga što smo prepisali, i onda ćemo znati da je nešto za naslovnu stranu. Jer o samoj terapiji smo takomalo pričali. Da, studije Vam ne mogu sve prepustiti, samo one koje ste poslali. Dakle napisaću priču i intervju će biti kratak. Imate pravo, celina kao intervju je isuviše kompleksna, dakle mnogo se od toga može uzeti za članak. Da otpočnem malo sa ovom stvari. Rekao bih, a to možete na kratko i da pogledate da je tematika načeta, jer najčešće bi kritičari odmah rekli, aha, evo još jedan obećava ovo i ono, što je ludost. Ja bih odavno već nešto ponovo čuo o tome, inače bi ti to znao. A mi bismo pre svih stvari napravili grafiku, ne neku crno-belu, već nešto zahtevnije o uspehu terapije. Ne bih želeo da koristim ove komplikovane grafike koje želimo i moramo da publikujemo u svetu nauke. One su relativno nepregledne i ova publika to ne očekuje ovde i zahtevale bi mnogo objašnjenja i teksta, da se ovakvi dijagrami vide. To je toliko kompleksno, jer pre svega to su statističke vrednosti gde se vidi šta je jako važno i kod studija se većinom prećuti, a to je da li odredjeni kofaktori terapije igraju ulogu. Na primer ovo je jako važno, da li dani tokom kojih se uzima terapija i tokom kojih je neko pod terapijom utiču na uspeh lečenja. Ne, jer sam izmerio teret virusa, teret HIV virusa u serumu i ovde broj dana koliko traje terapija. Kod najvećeg dela, ali ne i kod svih pacijenata postoji veza. Slika se kvari time što neki pacijenti brzo stižu do donje granica, a zatim tu ostaju i time kod dužeg toka bolesti više nemam linearnu vezu sa daljim danima terapije. Kako neko može, ko ne razume ove veze može da razume ovo. Uprkos tome postoji izvesna linearna veza. Ili kofaktor, slaganje s tim koliko se striktno neki pacijent pridržava propisa o uzimanju terapije. I da li ovo uopšte igra ulogu. I tu se vidi, kad sledi terapija da preko ovog faktora može da se utiče na terapiju. Ovo govori o delotvornosti terapije ili leka. Preko kofaktora pre terapije CD4 je i nešto što dakle samo marginalno ima značaj. A to su različiti pacijenti, to je izlazna vrednost njihovog opterečenja. Dakle sa 100.000 da se spusti do tačno 400 tačaka. Svaka tačka je jedan pacijent, to je tačno i to je vreme, to su mesci. Dakle ovo se proteže preko dve godine, dakle ovo je već staro. Imamo najnoviju studiju sad, koja je skoro tri godine bez prekida. Ovo je granica dokaza, vidite, ovde su i pacijenti, i ovo je zaista bez prekida, ide na niže i dalje. Mesecima i mesecima, i nema više ničega. Danas se skoro ništa više ne može uraditi. Svesno su studije objavljivane koje više nemaju nikakvog smisla. Ali deset godina je klinički lekar tvrdio i sa pravom tvrdio da je gubitak težine jasan znak za AIDS a ne slom imunog sistema. Postoje tu i fotografije još i danas se još prikazuju ove horor slike. I ovde se sasvim jasno vidi pre terapije, to je ova ovde, i vidite kako to izgleda. Oni su već preteški, jer idealna težina u odnosu na veličinu tela je upravo takva. To su ove dole. Sredstvo studije, dakle cela studijska grupa i ovde su bila samo dva od celih dvadeset pacijenata, a ostatak je ovde dole. Ovo je kompletan dijagram gde se vidi gde su bili znaci, dakle klinički znaci pre terapije i nakon terapije. I ovde se ovo vidi, u totalu, ovo pokazuje da nikakvi klinički simptomi više tu nisu postojali, dok ranije dve trećine ili tri četvrtine vode u grupu. Jeste li ovo već poslali? Ne, tek ste sad rekli da ovo postoji i ako želite možemo vam ovo pokazati. Ovo nije povučeno. Sachow ovo nije povukao već je postavio uslove koji su apsurdni. Iovde su napomene za stručnjaka, verujem da ih stručnjak može dobro razumeti, da je cela grupa zajedno sa narkomanima, i pacijentima koji nisu rizični, heteroseksualcima i pacientima sa hemofilijom, i da su svi obuhvaćeni a ipak u odredjenim područjima, dakle uključujući i pacijente sa hepatitisom C – ovde ima na primer preko četrdeset posto pacijenata koji su pozitivni na hepatitis C i uprkos tome usudili smo se da prikažemo vrednosti jetre, što niko inače ne objavljuje. Vidite ovde da se sasvim malo , praktično niko izuzev zavisnika od droge, možda dvoje iz cele grupe su ovde, i da aktuelni status nakon skoro dve godine terapije, i to pokazujemo zbog uticaja toksičnosti i nuspojava. Dakle sve vrednosti jetre, sve što se zaista mora znati, ovde svaki farmakolog i svaki toksikolog odmah vidi, ukupni proteini, albumin, ambivze, i sve najvažnije parametre, ništa nismo prećutali sve smo dali u totalu. I kompletna krv. Ovo se dešava kod sasvim malog broja pacijenata, koji već po prirodi stvari, a zato smo ovde i razdvojili u različite rizične grupe, i vidite da sredstva studije leže u okvirima normalnih vrednosti. Ima sasvim sasvim malo ispada. Naravno hemoglobin, kod pacijenata sa hemofilijom, koji ne mogu imati hemoglobin, to su već unapred oštećeni pacijenti. Ovo je već u okviru normalnih vrednosti, ove tanke kućice, to je samo skala. A gde god da pogledate, više ili manje sve je u opsegu, dakle kompletna grupa a ne samo jedan pacijent. Imamo jednu autorku koja je istraživala u oblasti vakcina i pokušaja vakcinisanja i bila u priči sa Brockder i Campellom. Ona je naletela na gospodina Jörg Haupta tokom istraživanja. Navodno je pronašla 100.000 Jörg Haupta, naknadno sam ovo istraživao i nisam mogao da pronadjem. Mnogi, mnogi, dakle u Hanovaeru daju Jörg Haupt. Da a ko bi to trebalo da bude. Morate da razvijete HID-vakcinu i da napravite probe, više ili manje ilegalno da testirate i to već na deci, a Brokder i Campell su ovo proizveli i preko Beča ili tako nešto dozvolili. I uvek kod ovih farmakoloških firmi, bilo da su u Pragu ili Beču, nailazimona ime Haupt. A u medjuvremenu ga nema. Medjutim tu su uvek tri čoveka kao rukovodioci, Sattler, Laupe i baš Jörg Haupt, koji se uvek smenjuju. Kod hepatitisa B ili C, nije ovo tako tragično, mislim hepatitis C je važan, to je takvo pretvaranje, jer ono što je imalo fatalne posledice u istom periodu kao HIV infekcije, dakle u periodu od 10 godina, fatalan je i Hepatitis C, a to je sledeće, danas više ne želimo o tome da pričamo. To je HIB. Hoću da kažem da hepatitis C izgleda da je u odredjenim područjima u Evropi izbio kao epidemija. Ovo je nov razvoj jer je teren očigledno postao vruć i bili su im na tragu. Isto kao što je inače HTLV-1 i 2 povučen iz prometa, nakon što se HIV pokazao kao manje zlo. Manje zlo je dobro. Mora se objasniti zašto na primer na početku, što je čak iz literature Galloa dokazivo, a zašto ovo Duesberg nije istraživao ne razumem, dakle da se kod pacijenata na početku, izmedju 1981. gde virus još nije bio dokazan, ali su sve serumske probe već prikupljene i zamrznute, dakle izmedju ‘81. i ‘84/85, gde je bilo jasno da je virus imao četiri pet godina dok nije došlo do preko 70% koinfekcije HTLV-1 i 2. A zatim je ‘80-tih godina opao na ispod 30, izmedju 24 i 30%, a danas više skoro da nema pozitivnih na HTLV-1 ili 2, kako je mogao odjednom da nestane. Sad je u usponu HIV-2 u evropskoj ili u zapadnoj populaciji kao Koli infekcija jer ovo nije neuobičajeno, a već je dovoljno informacija dato a da se ne razmišlja o tome šta se očekuje, šta zatim dolazi. U stvarnosti je medjutim tako da je HTLV 2 epidemičan ili uglavnom on se koriti i širi u Africi, dok u Aziji imamo druge sojeve virusa HIV-a. Naleteo sam na ime ove žene o kojoj govorimo, ima neko dvostruko prezime kao Bayer, ima katedru na univerzitetu a i na jednom privatnom institutu, elem ona je ta, koja je učestvovala u šou emisijama i koja je prikazivana u satelitskim programima, možda je tako jeftinije, jer ona nije profesor, već samo radi sa jako poznatim autorom ovde u Minhenu, sa nekim Jägerom. “Sa lovcem na AIDS.” Da sa lovcem na AIDS (AIDS-Jäger), to je gospodja Jäger-Gödels, ona je neku ženu olakšala za devetstotinahiljada maraka. Ovaj Jäger je načinio studiju po pitanju AIDS-a i koji je ovu studiju naplatio. Dakle ovde u Minhenu ovo je blistava ličnost. Da znam ga, mi smo se upoznali na konferenciji. Video sam na pamfletima, preko kojih povremeno dobijamo informacije, njegove izveštaje, gde on izveštava o nacionalnim intrinzikoidnim defleksijama AIDS-a, šta ima novo u svetu AIDS-a i medju preparatima, te je poslednji put, a to je bilo krajem oktobra besplatno slao video-kasete, gde on sa privatne televizije, dakle ne privatne u smislu satelitske televizije, i u koju je pozvao neke svoje kolege iz Minhena, a naravno i svoje saradnike iz sopstvene koordinacije, a zatim i par statista iz publike, a zatim je primećena tematika, napravljena je totalna reklama za najmanje dva ili tri leka. Ovo je čak i na velikom platnu prikazivano. Lek od Roche-a za koji se išlo tako daleko da su ga hvalili zato što je lepog ukusa i tečan.

Razgovor sa Anikom Petek Dime

“Ovaj tekst je nastao kao proizvod čitanja fotonskih hologramskih zapisa. Postojanje fotona i holograma je naučno potvrđeno, tako da tu nema nikakve mistike. Neće proći još dugo, pa će čovečanstvo pravilnim čitanjem i primenom hologramskih zapisa moći da govori sve jezike, da putuju kroz prošlost, sadašnjost i budućnost.

Možemo da govorimo da je u suštini ceo univerzum jedna ćelija koja funkcioniše isto onako kako funkcioniše ćelija u jednoj pčelici. Ali, pčelica to zna. To su tako ogromna znanja za koja ona u svom organizmu nema mesta.

Znači, postoji neka nadsvest koja stoji iznad toga. Mi možemo da kažemo, Bog, pčela ili vila ili kao u antici, više bogova. U pitanju je neka sila koja radi po strogim zakonima i koja je vrlo poslušna.

Veoma je opasno govoriti javno. Neće biti tako lako da se savlada ova zločinačka zabluda. Zabludela je mašta običnih lekara koji su učili da veruju u medicinu i da veruju svojim profesorima. Oni, od srca i sa velim samopouzdanjem, insistiraju da svako dete bude zauvek zaštićeno od „užasno opasnih“ bolesti, kao što je rubeola ili male boginje.

To je normalno apsurd. Ali, to se ne može iskoreniti dok ne izumru čitave generacije. Meni nije žao što sam se suprotstavila veoma opasnoj mafiji, toliko javno i toliko stvarno. Moje reči će imati efekta, ne samo u mojoj sredini, nego u čitavom svetu. To najmanje škodi onome koje je ubijen. Mnogi ljudi su pročitali sve što sam napisala, što sam imala da kažem.

Čovečanstvo je svet u kome vladaju materijalni interesi, kojim vladaju prikriveni ili otvoreni zločinci koji, u ime hrišćanstva, vrše ogromne zločine. Ali, ima i takvih koji to ne čine ni iz kakivh interesa, materijalnih ili ličnih, nego iz čistih gluposti, neozbiljnosti, brzopletosti i nedovoljno pameti i odgovornosti.

Da li će doći do boljitka – to zavisi od ove nove vlasti koja će se boriti i izboriti protiv ove mafije. Uspeće da ih smiri. Farmaceutska mafija će smanjiti svoje kapacitete. Preorijentisaće ih na nešto drugo. Na primer na proizvodnju praška protiv neprijatnog mirisa nogu ili sredstava za deratizaciju i sl. Dobiće pomoć, ali će se ona davati samo onda kad je stvarno potrebna.

Neće se forsirati antitetanusna vakcina jer je izuzetno zloupotrebljavana kod dece. Ima mnogo majki, koje su mnogo puta svoje dete vodile da prime antitetanusnu vakcinu. One su trčale, od lekara do lekara, da njihovo dete primi vakcinu za svaku ogrebotinu. To je bilo u „modi“.

Biće velike borbe. Ljudi će biti i zatvarani i ubijani. Ja ne mogu, odavde gde se nalazim, da proričem neku budućnost po tom pitanju. Ni sama ne znam više, nego što sam znala u realnom životu. Ali, verujem da će, ako pobedi zvanična medicina, bar povremeno biti pretnji, pritisaka i hapšenja. Biće doneti zakoni po kojima će svako dete, prisilno, biti podvrgnuto određenim vakcinacijama. Takvo delovanje će biti povremeno i ograničeno na pojedine zemlje. Što se bude stvarala veća buka oko toga, situacija će postajati bolja.

Nije samo pitanje koliko su vakcine štetne, već su štetna i histerična objašnjenja da mora da se vakciniše svako dete. Ako majka to odbija, lekari joj kažu da nije nikakva majka i da joj treba oduzeti dete, a nju poslati u zatvor.

Todoksinova naučna grupa nikad nije rekla da nikad ne treba koristiti vakcine. To mi nije padalo na pamet! Mi nismo ni za ukidanje vakcinacije. Ali, štetno je vakcinisati čitave generacije, jednu za drugom, bez ikakve potrebe, protiv bolesti sa kojima čovek neće doći u kontakt u životu.

Naročito treba insistirati protiv vakcina koje treba da spreče one obične, bezazlene dečije bolesti. Zahvaljujući vakcinama, bazazlene bolesti mogu mnogo da se degenerišu ili da se maligno transformišu. Kako kaže narod, „okrenu na zlo“.

Za praklice, sorabe ili nemanodije bismo mogli da kažemo da su zaposleni na određnim funkcijama. Organizam se može shvatiti kao jedna velika institucija koja ima radnike – za finansije, održavanje čistoće i sl. Tako živi svaki organizam, pa i ljudski. Ima svoje izvršitelje ili funkcionere odgovorne za niže poslove. Ali, ovi elementi su vrlo vitalni. U stanju su da nadžive organizam i da održavaju svoju funkciju, bilo gde i bilo kako. Zato oni i pripadaju i ne pripadaju organizmu, nasleđuju se i ne nasleđuju, samostalni su i vezani su.

Organizam treba čuvati, braniti i revitalizovati. Pitanje starosti i bolesti su vodeći izazov za današnjeg čoveka. S jedne strane, postoji velika težnja da se životni vek promoviše i što više produži, a s druge strane populacija postaje veliko finansijsko opterećenje ta održavanje. Prema tome, nije stvar u tome da li ćemo da gledamo korist. Od vajkada, životinje se dele na korisne i nekorisne, koje se ponašaju kao da je živi svet stvoren zbog njih.

Ako ćemo da gledamo korist, trebalo bi da, pored te borbe za dug život, voditi i borbu za kvalitetan život, kako bi i veoma stari organizmi bili u funkciji, odnosno „korisni“ društvu. Tako bi deke od 90 godina mogle da skupljaju seno, bake da hrane krave. Zašto neki starci od 100 godina ne bi mogli da voze? Možda imaju više energije nego kad su imali 20 godina.

Znači ljudi treba kvalitetno da nose svoje godine. Ima puno ljudi koji uopšte ne žele da žive toliko. Mnogi se boje smrti i strepe šta će biti posle, na onom svetu. Pitaju se da li će postojati. Postojaće na određeni način, ali na neki način više neće postojati. Novim rođenjem se apsolutno gubi identitet prethodnog života. Gubimo identitet, ne sećamo se i uopšte nismo to. Znači, naš identitet umire.

Duhovni svet je izuzetno raznolik, svega tamo ima. Kao što u realnom svetu ima beskrajno mnogo insekata, životinja, biljaka, mentalnih sklopova ljudi, tako i na onom svetu ima toga, ali na hiljade puta više. Religije su u pravu jer svaka shvata to na drugačiji način i svaka je delimično tačna.

Indusi spaljuju svoje mrtve. Egipćani su gradili piramide. Matematički su dokazani načini da se sačuva život i nema potrebe da se zaoštrava i komentariše život preko života, preko onog što se zna i događa.

Da li uopšte ima svrhe živeti 100 godina u velikoj masi? ima, ukoliko se osvoji neki novi prostor za život. Prostora ima. Čovek je osvojio samo Zemlju i njene delove sa dobrom klimom i pogodnim tlom. Tolike pustinje, mora, okeani, ogromne mogućnosti za život se jednostavno ne koriste. Da uopšte i ne računamo sa oblastima drugih planeta jer na samoj Zemlji postoje oblasti za život.

Međutim postoji jedna velika masa običnog, brzopletog sveta koja stalno reguliše količinu ljudi na Planeti, da ne bi postala prenaseljena. Umesto da se ide na savlađivanje nenaseljenih oblasti. Svaka pustinja može da se iskoristi, iz svake pustinje može da se izvuče voda i da se pretvori u raj na Zemlji.

Zašto to ne rade? Zato što hoće prvo da unište starosedeoce. A drugačije rešenje postoji. Kako ne vide oaze u Sahari? Postoji mnogo oaza. Kako se formiraju? Tako što tu postoji izvor vode. Ako vode ima na nekim mestima, ima je svuda. Veštački može da se izvuče voda iz neke dubine.

Gobi, Navada – sve su te zemlje plodne, bez kiše i vode. Ali podzemne vode ima dovoljno. Da ne govorimo o moru – od platformi do podzemnih gradova. Čak i da se stvore ljudi koji tu mogu da dišu na drugi način, koji mogu da primaju kiseonik iz vazduha i preko pluća i na neki drugi način, kao što kaktusi agave žive u pustinjama, gde nema kiše po 3 godine.

Daleko je bolje proučavati to, nego vakcine. Treba obratiti pažnju i na antigravitaciju u gravitaciji i obrnuto, zatim na levitaciju, itd. A genetika je genetika. Tu nema šta da se govori. Ona je u zamahu (inženjering, marketing). Videćemo šta će da donese. Generacije će se smejati tome.

Može da se produžava život. Ali se u tom fiziološkom, fizičkom produžavanju života stalno treba prilagođavati vremenu koje je veoma različito. Sada, ljudi sa sedamdesetak godina, koji su jedna realna starost za današnji svet, doživljavaju užasne promene. Nisu u stanju da na mentalnom planu prate vreme, ispadaju iz priče i nalaze se u vakuumu. Više ništa ne razume, ne može da prihvati neka osnovna sredstva kojima obezbeđuje funkcionisanje i egzistenciju.

Ima mnogo starijeg sveta koji ne može da prihvati čak ni minorna sredstva komunikacije, poput mobilnih telefona. I kako će oni da prežive sledećih 20 godina ili 50 godina? Skoro da je to nemoguće. A da ne govorimo kakva su sredstva saobraćaja tek predviđena. To je ludost za jedan mozak koji više ne želi da prima i ne pristaje na to.

A što se tiče samog početka života, beba, plod u stomaku majke je kosmonaut u skafanderu, placenta – posteljica. Ona raste, razvija se ogromnom brzinom, u odnosu na start, sa dve ćelije roditelja. Tu je i pupčana vrpca i sve to traje dok ne počne suludo ultrazvučno snimanje, 10 – 12 puta, a istovremeno deluju i infrazvučni talasi. To je, slikovito posmatrano, kao kad bi kosmonauta u skafanderu presrela peščana oluja.

Što se tiče Kosova, ono je bilo 500 godina pod Turcima. Šiptari će ga definitivno oduzeti od Srba, ali ako tamo bude Srba u dovoljnom broju možda to neće ići lako. Ipak, izvesno je da će za neko vreme, neizvesno je koliki je to period, nastati jedna sasvim nova populacija.

Normalna pojava je da pojedini narodi izumiru. Toliki su narodi na svetu nestali. Ustvari, nijedan nije nestao, nego su se utopili, pretopili. Svi mi imamo u sebi genetiku Ilira, Tračana, Slovena, Latina, Cigana, Avara, Huna… Sve se pomešalo. To je tako i sa Englezima, Francuzima… Da ne govorimo o Švajcarcima. Oni i nisu neki narod, već više nacija, da bi se po administrativnoj odluci uzeli komadi Francuske i nemačke i ujedinili u jednu glupu tvorevinu koja se, zahvljaujući pljački u ratu, obogatila.

Ali, da se vratimo sorabima i protitima, da se Anika ne izgubi iz hologramskog dometa. Sorabi se koriste, odnosno zloupotrebljavaju, za vakcine i / ili na neki drugi način. Kompromituje se njihova imunobiološka funkcija. Sve to se ubraja u napredak medicine. A napredak medicine će ići oni putem koji oni budu dozvolili.

Jedan od pristalica holističkih načela, koja su još opisali Hipokrat i kineski lekari pre dve hiljade godina (svaki medicinski problem predstavlja osobu u nevolji i lekovi su više za čoveka nego za njegovu bolest), Gaston Nasans je konstruisao usavršeni mikroskop, koji omogućava posmatranje živih elemenata i njihovog polimorfizma (pojavljivanje u više različitih oblika) na uveličanjima koja dostižu 30000 puta, sa rezolucijom od 150 angstrema. Pomoću tog mikroskopa uočeni su u svim biološkim tečnostima, a posebno u krvi, elementarni delići sa svojstvom kretanja elektronegativnom repulzijom, sa polimorfnom prirodom.

Ja sam ove «deliće» otkrio još 1973 god. nazvao ih sorabi, a 1975 god. bio sam prisiljen, iz nepoznatih razloga, da im promenim ime, pa sam govorio o nemanodijama. Ovaj izuzetno sićušan delić čije dimenzije variraju od nekoliko angstrema do 0,1 mikrona, mogle su da se izoluju i stave u kulturu. Tada je bilo moguće posmatrati polimorfni ciklus. U tom ciklusu otkriveni su elementi koji su redovno vidjani u krvi zdravih osoba, ali i u krvi nosilaca raznih bolesti.

Ciklus nemanodija, u kojem su prva tri stupnja – nemanotid, spora i dvostruka spora -savršeno normalni u zdravom organizmu, zapravo ključni za njegovo postojanje.

Tokom istraživanja uočeno je da su nemanodije zapravo neuništive. Izdržale su izlaganje temperaturama ugljenisanja od dve stotine stepeni celzijusa i više. Preživeli su izlaganje nuklearnom zračenju u dozi od pedeset hiljada rema, mnogo veću nego što je dovoljno da se ubije svako živo biće. Izvadjeni iz rezidua centrifugiranja, nisu mogli da se seku ni dijamantskim nožem.

Ustanovljeno je i da kada imunski sistem čoveka ili životinje postane oslabljen ili destabilizovan, normalni trostepeni ciklus prolazi kroz još sedamnaest još razvijenijih stupnjeva rasta, što ukupno čini dvadeset zasebnih oblika, od kojih svaki evoluira u sledeći.

Proučavanje ciklusa koji je otkriven u krvi ljudi koji pate od raznih degenerativnih bolesti-reumatoidni artritis, multipla skleroza, lupus, naročito kancer, a u novije vreme AIDS-omogućilo je povezivanje razvoja tih oblika u dvadesetostepeni patološki ciklus, vezan za sve te bolesti. Moguće je predvideti eventualni početak takvih bolesti mnogo pre pojavljivanja bilo kojih kliničkih znakova, tj. moguće je predijagnostikovanje.

Dakle, pojava fatalnih bolesti je najčešće reakcija organizma na nešto na šta ne pristaje – bilo na neku kancerogenu materiju, bilo na negativni naboj energije. I kad čovek nije svestan da ne želi više da živi na ovom svetu, kad više ne pristaje na svoju realnost, on aktivira tog „samoubicu“ koji ga povede kroz jednu tešku bolest i izvede iz tela u novu šansu. Međutim, to može da bude i fizička reakcija. Na primer, ozračenost bez ikakve volje, želje da se umre, može da bude neka ozbiljna kancerogena materija.

Mikroskop Rajmonda Rajfa, sličan Nasansovom, omogućio je da se utvrdi da su “klice-uzrok, a ne posledica bolesti”.

Nemanodije se mogu smatrati za prekursore DNK. One na neki način daju “izgubljenu vezu” za shvatanje molekula, koji se smatra za neizostavni gradivni deo životnog procesa.

Iz ovoga se može izvesti zaključak da je nemanodija, na neki način, konkretizacija energije. Moglo bi se reći da taj delić,”inicijalno diferenciran” ili materijalizovan u životnom procesu, poseduje genske osobine prenosive na žive organizme.

Indukcioni potencijal ovih pračestica, praklica života je poput ultravioletnog zračenja koje je propušteno kroz kvarcno staklo, da bi prenelo odredjeni infektivni agens. Postavlja se pitanje – šta bi se dogodilo kada bi se ovaj proces odvijao u suprotnom smeru, odnosno da li bi se izazvalo atenuiranje, nepatogenost, i da li bi se ona prenela na potomstvo, kao što je slučaj prilikom prenosa sa patogenih na nepatogene sojeve?

Ustvari, sorabe možemo shvatiti i kao svojevrsne talasne čestice. Mikrobionergija (MBE) koju poseduju talasne pračestice je izuzetno snažna i one mogu da privlače i odbijaju krvna telašca, korpuskule, kopije, infektivne i neinfektivne agense. Osim toga, interferencijom mogu da izazovu, iniciraju apoptozu (programiranu smrt svake ćelije), ali i da indukuju množenje ćelija. Za nekoliko sati, bela krvna telašca se, takvim delovanjem, mogu pretvoriti u leukemične ćelije, kao što je slučaj kod Hela-ćelija. Maligne ćelije imaju odnos baza G – C u sklopu DNK , a ne A – T kao zdrave ćelije. Neophodno je napomenuti da pepsin i tripsin ne mogu da razlože te indukovane kancerogene ćelije, što nije slučaj sa zdravim somatskim ćelijama.

Nevolja je u tome što sorabi ne brane toliko organizam, koliko brane sebe. To je sasvim poseban slučaj, nego kod drugih mikroorganizama. Znači, dok praklice ne žive u zagadjenoj sredini, one žive simbiotično i rade korisne stvari. Kad se sredina zagadi i kad bi trebalo da nastave da obavljaju te korisne stvari, ali po cenu svog života, one se začaure i ne rade ništa. Drugim rečima, puste organizam da propada. Jedan od bitnih elemenata u imunologiji zauzima ta njihova sebičnost. Taj nagon za samoodržanjem često sroza, obezvredi i uništi imuni sistem organizma.

Sorabi reaguju, u nepovoljnim uslovima, kao stanar kome ne samo da nije lepo u nekoj kući, već tu može da dobije batine, pa i da strada. Takav stanar će se nekako sakriti i ostaviti stanodavca da gleda svoja posla. Praklice će, same po sebi, teško podstaći da se nešto loše dogodi. One će samo pustiti da se nešto loše, što je već pokrenuto, dešava da bi sebe sačuvale.

Prema stadijumu oštećenosti organizma, sorabi primaju razne materijalne oblike. To je ustvari perspektiva nove dijagnostike. Iz jedne kapi krvi ili malo ogrebane kože biće moguće da se prognozira šta čoveka sve čeka u budućnosti, što se tiče zdravlja. Može da se, na primer, vidi da će on za određeni broj godina oboleti, verovatno od zapaljenja pluća jer mu pluća idu tim putem ili drugi organi. Može da se odredi i da će mu trebati toliko i toliko vremena da postane“otvoren“ i da na običnu infekciju, od kakve se danas dobija kijavica, reaguje upalom pluća ili upalom mozga.

Naziv latentni endogeni, za praklice, ne može biti adekvatan, budući da one nisu ni tako latentne, ni toliko endogene. Praklice zahtevaju, pre svega, čistu sredinu. Svaki medikament, preparat, koji čisti krv, pa tako i biljke iz Todoxina, omogućavaju sorabima da žive i rade svoj posao. Oni imaju važnu ulogu u čuvanju imuniteta. Dok je imunitet nenarušen, ne razvija se ni AIDS, ni kancer, ni bilo koja druga latentna bolest, poput herpesa ili bilo čega drugog što postoji u svakom organizmu, na isti ili različit način, ali postoji kao jedna latentna mogućnost.

Onog trenutka kada se praklice pritaje i učaure, postanu latentne i ne rade ništa, svi drugi latentni elementi organizma, sve druge potencijalno opasne bolesti, mogu da se razbuktaju. Naravno, ovo se ne mora dogoditi, ali verovatnoća uvek postoji. Tada, sorabi koji ne samo da su latentni, već delimično i indiferentni, nedodirljivi, neuništivi i večiti zauzimaju veličinu, oblik i sadržinu jednog npr. fotona.

Praklice, isto tako, mogu biti i u vidu talasa, zraka svetlosti, na granici materijalnog i nematerijalnog; one su bezvremenske, besprostorne i besmrtne. Izlaze i odlaze iz tela kao duša (duh), aura i to telo postaje gomila mesa bez čuvara zdravlja, životne energije i raspada se u čeljustima puštene nemani, ali i te nemani su i te kako korisne. Svaki pad imuniteta ne dovodi odmah do kancera. Čoveku padne imunitet i ponekad su ti padovi imuniteta privremeni. Medjutim, u tom slučaju treba prvenstveno misliti na čišćenje krvi, čišćenje organizma.

Znači, trebalo bi se konstantno boriti protiv zagadjenosti organizma.

Osim uzimanja Todoxina, za čišćenje organizma, dobro je i jednom nedeljno provesti ceo dan samo na vodi. To treba da bude neka kvalitetna mineralna voda, bolje negazirana ili blago gazirana, u količini od litra ili dva. Tog dana ne bi trebalo uzimati ništa od hrane, a dobar dodatak može biti Todoxin, kao i razni čajevi.

Protiv soraba se ne treba boriti. Oni moraju da postoje, pošto su neophodan sastojak života, a treba ih držati u dobrom stanju, da budu srećni i zadovoljni. Dovoljno je pogledati neke monahe i isposnike koji, i pored teških uslova života i oskudne ishrane, ali uz uzimanje autentične hrane sa ovih prostora, žive dugo i veoma su zdravi. To je upravo zato što im je organizam veoma čist.

Makrobitotika i različite dijete koje se primenjuju u borbi protiv kancera uglavnom čiste organizam, odnosno omogućavaju da se praklice dobro osećaju i rade svoj posao. One imaju osobinu i da se udružuju sa drugim mikroorganizmima, iz različitih razloga, ali najviše radi očuvanja reda i balansa u organizmu. Medjutim, svi oni koji se opredele za način ishrane po načelima makrobiotike moraju biti izuzetno obazrivi, prilikom izbora i pripreme namirnica.

Čest je slučaj, naime, da su makrobiotičke namirnice kontaminirane gljivicama, bakterijama ili virusima, a nekad i sa više ovih patogena istovremeno. Do kontaminacije može doći zbog neadekvatnog pakovanja, prilikom dugotrajnog transporta iz udaljenih krajeva sveta, nepravilnog skladištenja i čuvanja i sl.

Monasi, na primer, čiste organizam tako što piju zdravu vodu u velikim količinama. Da bi mogli da izdrže gladovanje, najčešće jedu med, žvaću vosak pčelinjeg saća, jedu koprivu, divlje zelje i različite druge trave. Žive na dobrom čistom vazduhu, ne uzimaju alkohol i ne žive u zagadjenom prostoru. Ali, možda, najvažnije je to što su smireni. Život u zajednici, naselju, gradu sastavljen je od stresova koji su zastupljeni od ranog jutra do noći. Pojedincima koji nemaju naviku da se uspavaju knjigom stres se nastavlja još u krevetu, kada prebiraju sve svoje muke i probleme i ne mogu dugo da zaspe.

Jedini efikasan način jeste posezanje za knjigom i prekidanje kontakta sa stvarnim životom. Samim tim što se interesovanje prenosi na nešto neutralno, što se ne tiče svakodnevnih obaveza, a što je zanimljivo, potisnućete stresove i brige i lepo zaspati. Naravno, ne moguće je «isključiti» mozak pred spavanje, a svako od nas ima svoje šemu misli i specifične brige. Nikola Tesla je, recimo, imao običaj da kaže da mora da zaspi za minut- dva, a ako se to ne bi dogodilo, ostajao bi budan do zore.

Taj jedan veliki put, za veliko poboljšanje zdravlja i produženje života, treba prvo da bude odobren, pa prihvaćen, pa dalje razvijan. Dovoljno ima pametnih ljudi koji mogu na tome da rade i da opstaju. Ali, prvo mora da postoji laboratorija u kojoj je dozvoljeno da se to radi. A to su sve političke stvari.

Nažalost, moguće je izvući određeni oblik soraba iz seruma / plazme, iz tkiva, klonirati ga i ubaciti u humanitarnu pomoć, hranu, lekove, vakcine. Tako se, za 2, 3, 10, 15, 20 godina, može pojaviti veliki broj kancera na nekoj teritoriji.

Sorabi se mogu ubaciti u organizam i infuzijom i transfuzijom. Sorabi, kao poseldica HPV-a, mogu se ubaciti vakcinama i tako se povećava učestalost pojave cisti, mioma, kondiloma, ranica grlića materice, itd. Znači, oblik HIV-AIDS-a, kancera, autoimunih bolesti kloniran in vitro. Zato se i koristi izraz kopija jer samo tvorci tog zla znaju koju su „kopiju“ klonirali.

Šta radi kopija kad se ubaci u živi organizam? Jednostavno, podigne uzbunu i počinje bitka do / za samouništenje. Tu se ne događa reakcija antigen – antitelo, već reakcije kopija sa endogenim ćelijskim proteinima. Pada broj T4 ćelija (heleper ćelija ili ćelija pomagača).

Ne mogu više da kažemo o tome. Ne zato što imam neka ograničenja, već zato što nemam znanja i nemam uvida. To su moje pretpostavke, nastale zahvaljujući trojnom radu na vakcinama i onome što sam saznala. Naravno, treba biti oprezan. Ja ovde mogu da govorim šta hoću i koliko znam.

Dobro, nećemo sad o laboratoriji 48 / 1 i oživljavanju mrtvih virusa, polio, i proizvodnji humanih interferona. Morao sam da zatvorim laboratoriju. U medicini postoje dve struje sa dva različita zadatka. Jedna je za poboljšanje života i zdravlja čovečanstva, a druga je za regulisanje količine čovečanstva. Ova druga struja je kamuflirana humanitarnim radom, humanitarnim akcijama, brigom i pažnjom prema ugroženima. A cilj im je da istrebe određene populacije. To he najhumanije istrebljenje – Ljudi su se razboleli. Uradili smo sve što smo mogli… Žao nam je!

Postoji, naravno, i ona druga procedura. Bum, bum, sa bombama i oružjem koje treba potrošiti da bi se pravilo novo. Imamo i onu drugu sakrivenu proceduru. Ona je vrlo agresivna, takođe. Čitavoj zdravstvenoj organizaciji, koja zavisi od sive mase biće naređeno da, preko izvesnih lekova, izvesnih načina lečenja i izvesnim tokovima, likvidiraju ciljnu populaciju.

U celoj toj mašineriji, vrlo mali broj će biti svestan svoje funkcije. Samo poneko će znati šta radi i taj neko će biti na vrlo visokom položaju. Njegova savest će biti ućutkana vlikom količinom novca. Moguće je i da će takav pojedinac shvatiti da je to humano i potrebno i delovaće inkognito.

Ja stvarno ne znam šta bih još mogla da kažem. Ova borba protiv vakcine je jedna vrlo mala igra. Ali, vakcina protiv vakcine?! Ima još nešto što bi moglo da se radi, mnogo da se radi, na razvijanju svesti o štetnosti vakcina. Izvesni lekari sve više i više daju placebo od vakcine, tj. Lažne vakcine. Znači, umesto vakcine daju „šećernu vodicu“, fiziološki rastvor, čisto da vakcinacija uđe u zdravstveni karton, a da se vakcinama ne veruje.

Što se tiče side, glavna vakcina za sidu je imunitet. Kako se boriti protiv side ako je „virus“ u organizmu, a imunitet uvek može da padne? Pad imuniteta, iz bilo kog razloga, ako potraje dovoljno dugo, omogućava virusu side, virusu kancera, ali i endoćelijskim strukturama da se aktiviraju.

Svako ima endogene viruse, ali nema svako mogućnost da dobije sidu. Nema svako mogućnost ni da dobije herpes zoster, ni velike boginje, čak ni koleru, ni kugu.

Ali, recimo, 93 – 95% ima zoster virus, 5 – 7% nema. Vakcina je delotvorna kod 95% dece. Ali, imunosuprimirana deca reaguju samo 80%.

Ja mislim da autovakcine, autointerleukini – IL 1 i IL 2 i atouinterferoni – IFN a, b, mogu da imaju najveću primenu. Nisu same vakcine zlo. Zlo je njihova zloupotreba koja je došla usled hiperprodukcije. Kao što i vojna industrija, s vremena na vreme, mora da potroši svoje zalihe da bi proizvela novo oružje. To staro oružje prodaje nekoj siromašnoj i jadnoj vladi, čak i na Balkanu. I onda se te države ponose time što su kupili oružje od velike i bogate zemlje.

A ti vladari sveta, tzv. „siva masa“, naročito su se „proslavili“ kad su virusu španskog gripa dodali virus konjske anemije. Na taj način su oni koji nisu učestvovali u I svetskom ratu uspešno „iskrvarili“. Veoma mnogo njih, čak 100 miliona je pomrlo. A stalno se barata sa ciframa 20 – 40 miliona. To je slično kao kod epidemije AIDS-a, gde se tvrdi da je pomrlo ukupno 40 miliona. A, koliko Todoksinova naučna grupa zna, taj broj se penje na preko 340 miliona.

Ali, ljudi su ljudi. Cunami uništi priobalno područje, a ljudi se odmah vraćaju natrag. Isto tako, tamo gde su užasne poplave, naseljavaju ponovo iste te oblasti. Ljudi vole i da žive ispod vulkana. Jedan deo strada od erupcije, a preživeli se uglavnom vraćaju.

Kad uništite leglo buba švaba, i jaja nerođenih, isto tako se one odmah vraćaju na isto mesto. Mislimo da su buba švabe glupe. Nisu one tako glupe. Ponovo će da naprave leglo i kad ono bude ponovo uništeno, idu dalje i nastavljaju život. Koja je razlika između njihove logike, tj. gluposti i gluposti življenja u naselju u podnožju vulkana, koji povremeno prospe lavu i uništi čitava naselja i gradove?

Ljudi su zarobljeni u toj velikoj mašineriji koja se zove univerzum cikličnih pojava gde dolazi do uništavanja svega onog što je na Planeti, u smislu jedne velike kosmičke mudrosti. U životu jednih buba, inteligentnih ili neinteligentnih i nekakvih rasa i rastinja, to nema nikakav značaj. Samo, s vremena na vreme, delimično ili kompletno bivaju zbrisani. Čovek ne može da izazove cunami, zemljotrese i sl. Čak i kad čovek nije postojao na Planeti, bilo je oluja, raznih nepogoda i kataklizmi. Sad dolazi jedan opasan ciklus poremećaja. Pomeriće se možda i klimatske zone. Moguće je da će doći do jezivog ledenog doba. Kao kada su živeli mamuti kojima je pronađena zelena trava u želucu.

Ko je uzrok tome? Sigurno nije dezodorans u spreju! To je jedna velika glupost kojom se plaše ljudi. Ti zakoni se rađaju daleko iznad nas. Naravno, postoji čak i uništavanje nebeskih tela. Zemlja je „sitnica“ u univerzimu. Za nas, uobražene ljude, univerzum je često besmislica. Nama je veoma potreban Bog, da ne bismo jednog dana praznu flašu koka-kole proglasili Bogom.

Šta bi jedan bespomoćan čovek radio bez Boga? Čak i oni koji se hvale da ne veruju ustvari veruju. Nije lako bez Boga. A kako je „gore“? Tamo čovek nema nikakve moći, nema nikakva znanja. Neki se, naravno, prave da nešto znaju da bi zabavljali narod. Ali, „gore“ postoji jedna čitava druga dimenzija, koja je sasvim drugačija.

Anika je uradila sve što je uradila. Sve što je ostalo iza nje ima nekog smisla. Da je znala kakve će biti posledice njenog delovanja, nikad ne bi išla tako daleko. Može iskreno da prizna da bi bila mnogo opreznija i da bi mnogo više skrivala svoj rad i ne bi napravila niz gluposti koje su dovele do fatalnih posledica. Za ono što je ona radila se ne mora umreti. Sve to može da se radi i bez životnog rizika.

Anika nije to znala i nije mogla da veruje da je to toliko opasno i da to smeta toliko nekim ljudima. Oni su poverovali u njenu moć, njenu snagu. Anika nije mogla sebi da objasni kako su mogli da poveruju da će ona imati toliki uspeh, uticaj.

Neko mora da ukaže da su današnje boleštine i umiranje, kao i broj obolelih i umrlih od posledica vakcinacije, prevazišle sve klasične epidemije zajedno. Anika je ipak ostavila nešto jer ne mogu da zapale, sve papire, sve informacije koje je izgovorila. Mogu samo da zaustave izvor informacija koji je već mnogo ustaljen. Urađeno je sve što je moguće.

Zašto je onda Anika zaustavljena kad je već sve to uradila? To je bila panična reakcija, van razuma, primitivaca. Ućutkati nekog ko je već rekao određene stvare koje i dalje deluju je uzaludno. I u srednjem veku, kad nije bilo toliko mogućnosti informisanja i komunikacije, to bi se pročulo i delovalo. Anika je napravila izvanredan skok i treba da bude ponosna na svoj rad. Ipak, bila je brzopleta i isključiva i mnogo skrenula pažnju na sebe. Naravno, postoje i oni koji naređuju likvidaciju ljudi koji govore takve stvari. Koji je interes tih osoba?

Džeparoš, lopov, razbojnik može da uzme novčanik, da uzme novac ili čak da ubije. Njegov primitivni mozak mu je naredio da počini zločin. Ali, ovo nije isto. Taj koji naređuje ovakve likvidacije veoma visoko „leti“ i gleda sa visine, sa nekakvog prestola. Većina ne može da mu priđe ni na 100 metara.

Postoji sumnja da je zločin počinio čovek iz ljubomore, zavisti. Ne treba tražiti objašnjenje. To je Anikina intima, njen rat. Treba da ostane mesto da je likvidirana kao opasan protivnik vakcinacije.

Možemo da fantaziramo šta god hoćemo. U svakoj fantaziji ima istine. Svaka duša ima svoj fond zapisa svih svojih života, kojih se naravno uopšte ne seća u toku života koji momenatlno živi. Ali oni su tu! Oni postoje, oni su njeno blago, njeno iskustvo, tekst njenog usavršavanja, iskušenja, nagrada i kazni. Kazne nisu sankcije za zlo. Te kazne su očigledna nastava. Sve su date za učenje, za usavršavanje, za „čišćenje“ – uradio si to i to, a u sledećem životu dobićeš da iskusiš to i to na neki drugi način, u nekom drugom obliku. Ali, sve to ćeš iskusiti.

Ako je neko zbog tebe bio ponižen, drugačije i trajno ćeš biti kažnjen. Ako je bio povređen, bićeš povređen. Ako si ubio nekoga, na kraju ćeš biti ubijen, doživećeš nasilnu smrt. Nije to kazna. Nema zla u onome što zovemo „Bog“. Nema zla, nema osvete, a nema ni toliko ljubavi koliko zamišljamo. Nama treba mnogo ljubavi, zaštite. Možemo samo sebe da štitimo i da štitimo jedni druge, da volimo jedni druge. To je za nas velika zaštita.

Od detinjstva nas uče da treva da volimo druge, a sebe da ne volimo. A kakva je to ljubav prema sebi? Da li je to sebičnost? Ljubav prema sebi jeste, u izvesnoj meri, sebična. Ali, ona je i mera ljubavi koju možemo da emitujemo, prvo prema najbližima, pa dalje, po veličini i snazi ljubavi, do mrava.

Moramo da volimo sebe. Dobili smo taj organizam. Treba da ga čuvamo. To je kao kada biste dobili jedan veliki dar, poklon, značajan, dragocen, i vredan. Ne treba da ga rasturimo, uništimo i posle da cvilimo što smo jadni, bolesni, nemoćni.

Čemu sve ovo pisanje? Da li je to izvesna šala u vezi sa sorabnim ustrojstvom života? Da li u tome ima i nečeg šaljivog? Sorab (na arapaskom fatamorgana) duboko prožima život. Fatamorgana postoji negde, ali ne tamo gde je ljudi vide. To je realna slika, odnekud nastala prelamanjem svetlosti i stigla na prostor koji je pogodan. Taj grad negde postoji. Ko zna koliko je dalek. Približavamo se fatamorgani i odjednom ga nema.

Isto tako, može da stoji neka žena sa detetom u svojoj bašti i odjednom se pojavi nasred Sahare. Oni koji je vide viču – Eno je Bogorodica! A ta obična žena, možda neka seljanka je samo izašla na vazduh. To je fatamorgana. Nije izmišljotina. Ona stvarno postoji. Kao što su vanzemaljci pokupili ljude, pa ih analiziraju u svojim laboratorijama (poput onog dela iz Biblije u kome stoji da čovek može da bude rastavljen na komade i da ga opet sastave kao celinu). Sve to se otvara takvom brzinom, da će teško biti shvatljivo.

Recepti za pravljenje naših preparata su stari i po 5,000 godina i uglavnom pripadaju muslimanskoj i jevrejskoj tradiciji. Koristili su ih za lečenje živih rana, posle obrezivanje, posle presecanja pupčane vrpce i to u najgorim uslovima, u štalama. Nije bilo komplikacija i teškog zarastanja.

Kad su se pojavile velike boginje, radio sam vakcinaciju bez komplikacija pomoću kašičice eliksira zdravlja, poluljute domaće rakije. Sve vakcine su se primale bez komplikacija. O tome se mnogo pisalo u Austriji, Švajcarskoj, Londonu.

I moja zahvalnica za 100 godina postojanja „Nacionalne geografije“ nije data bez razloga. Mnogo puta sam pomogao ljudima u Holivudu i Los Anđelesu da reše neka pitanja. Tu bih pomenuo Boba i Terija Džekobsa, pa Stivena Bajnija, pa predsednika Regana, Medžika Džonsona, Pajdu Valeri, itd. Zašto su se obraćali meni? Imali su razloga. Postoje niti koje se provlače kroz moj život (London, Rim, Štokholm, Berlin, Minhen, Keln, itd.).

Ne treba se čuditi takvim stvarima. To je sasvim mentalno, Svi smo mi „konci“. Svi smo mi na „koncu“. „Konci“ se vuku između ljudi, nevidljivi „konci“ telepatije. Šta sve uopšte postoji kao realnost. Nauka je otkrila već mehanizme i otkriće sve. Pa u vašingtonskom Votergejtu, Bob Dol, pa Vankuver gde sam koleginici objašnjavao kako sam kockar, pijanica i ženskaroš. A ona mi kroz suze objašnjava da mora da se uda za mene jer nije upoznala oca koji se razveo od majke i koji je bio kockar, pijanica i ženskaroš. Pa, u Gracu, Medicinski fakultet i Kesler koji je pročitao intervju sa mnom 15 puta.

A u Južnoafričkoj republici, rusi su bili najveća opasnost za moju ćerku i mene jer smo imali uspeha u lečenjeu side. U Londonu je moja ćerka objašnjavala kako tamo nikad ne bi živela zbog užasne klime, iako su joj nudili Iton, kraljevski koledž. Tu je i dvostruki pokušaj moje likvidacije u Austriji, uz pomoć dva razbojnika sa vukovarskog ratišta. I na kraju čuveni pokušaj trovanja u prisustvu dva svetski poznata virusologa prof. Ričarda Tedera i prof. Klajva Lavdeja. Ingo, koji je pokušao da me otruje, dobio je slom i počeo da šutira svoju suprugu Jadi, misleći da je ona htela da otruje njega, umesto mene.

Ja nikada nisam radio ono što su drugi radili i nikada nisam postavljao pitanja koja su drugi ponavljali. Pronašao sam svoje odgovore i Todoxin. Pronaći ću i put da on dodje do svih kojima je neophodan.

Todoxin, naravno, ne predstavlja jedini prirodan preparat koji može ponuditi nadu za pobedu u borbi protiv stečenih neizlečivih bolesti, kao što ni pristup Todoxinove naučne grupe nije jedini ispravan. Naš cilj je, izmedju ostalog, da pomognemo zvaničnoj medicini da prevazidje zastarele poglede i jednom za svagda prekine da maltretira ljude vakcinama, antibioticima, kortikosteroidima, hemoterapijom, zračenjima, mono i kombinovanim terapijama.